Joška Fišer
Joška Fišer (rođ. Jozef Martin Fišer; Gerabron, 12. april 1948) jeste bivši nemački političar. Obavljao je razne političke funkcije u Nemačkoj a vrhunac u karijeri dostiže u vladi Gerharda Šredera (1998—2005) kada obnaša dužnosti ministra spoljnih poslova i vicekancelara.[1] Nakon završetka političke karijere počinje da se bavi lobiranjem te lobira za velike koorporacije poput Simensa i Reve Grupacije.[2]
Joška Fišer | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 12. april 1948. |
| Mesto rođenja | Gerabron, Nemačka |
| Supružnik | Minu Barati |
Detinjstvo i mladost uredi
Fišer je rođen kao treće dete mesara u Gerabronu u Nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg. Njegova porodica je generacijama živela u Mađarskoj ali su bili primorani da nakon Sovjetske invazije prebegnu u Nemačku. Fišer je napustio srednju školu 1965. godine i počeo da se bavi fotografisanjem, od čega takođe odustaje 1966. godine. Uzimajući u obzir da Fišer nikada nije dobio diplomu o završetku škole on nikada nije upisivao fakultet.
Studentski pokreti i otpor sistemu uredi
Od 1967. godine se Fišer aktivno angažuje u levičarskim studentskim organizacijama i on se 1968. seli u Frankfurt. Istovremeno, u svojstvu posetioca, obilazi prenatrpana predavanja Teodora V. Adorna, Jirgena Habermasa i Oskara Negta na Gete Univerzitetu u Frankfurtu. 1969 godine on daje otvorenu podršku Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji i učestvuje na njihovoj konferenciji u Alžiru.[3] Naredne, 1970. godine on osniva Karl Marks biblioteku u Frankfurtu. Godine 1971. počeo je da radi za Opel u Ruselshajmu sa ciljem da politizuje radnike osnivanjem unije radnika. Međutim, ovaj oblik "rada na terenu" nije doneo očekivani uspeh, a Fišer je otpušten bez najave nakon pola godine zbog svojih aktivnosti. Fišer nakon ovoga postaje taksista u Frankfuru, taj posao je obavljao do 1981. godine. Do 1975. godine, Fišer je bio član militarističke, levo orijentisane grupe "Revolucionarna borba". Učestvovao je u uličnim borbama sa policijom u kojima je na desetine policajaca povređeno. Na fotografiji od 7. aprila 1973. godine prikazani su Fišer i Hans-Joakim Klajn (član Revolucionarnih ćelija), kako zajedno tuku jednog policajca, ovo je kasnije Fišer, kao ministar spoljnih poslova priznao. Nemačka je bila uznemirena nizom levih terorističkih napada od strane Frakcija Crvene armije (RAF) i Revolucionarnih ćelija tokom nemačke jeseni 1977. Prema Fišerovom iskazu, svedočenje ovim događajima, posebno otmici i ubistvu Hansa-Martina Šlejera, su ga naterali da se odrekne nasilja kao sredstvo političkog otpora.
Partija zelenih uredi
Od 1983. do 1985. godine Fišer je bio član Bundestaga ispred Zelene partije. Tokom njegovog mandata u saveznom parlamentu često je nastupao agesivno i imao konfrontacijski stil debatovanja, koji se ogleda u incidentu 18. oktobra 1984, kada se obratio Rihardu Štihlenu, tadašnjem potpredsedniku parlamenta, rečima: "Ako mogu tako reći, Gospodine predsedniče, vi ste seronja "(nemački:" Mit Verlaub, Her President, Sie sind ein Arschlok. "). Godine 1985. Fišer je postao ministar za životnu sredinu u pokrajini Hesen u prvoj vladinoj crveno-zelenoj koaliciji između Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) i Zelenih. Fišer je izazvao lavinu primedbi kada se pojavio na svojoj inauguraciji u patikama. Ove patike su sada deo kolekcije cipela u Nemačkom muzeju kože i obuće u Ofenbahu, Hesen. Fišer je ponovo bio ministar životne sredine u Hesenu od 1991. do 1994. godine, a zatim je postao kopredsedavajući parlamentarne grupe Zelenih u Bundestagu. Fišer je bio poštovan zbog svojih oratorskih sposobnosti, kao i zbog njegove harizme na političkoj sceni. Uz Petru Keli on se svrstava u najvažnije političare koje je dala Zelena partija
Ministar spoljnih poslova uredi
U septembru 1998. Socijaldemokratska partija Nemačke, koju je predvodio Gerhard Šreder, porazila je vladu Hrišćansko-demokratske unije Helmuta Kohla. 41% SPD-a i 7% Zelenih je bilo dovoljno za stvaranje koalicione vlade u kojoj Fišer postaje vicekancelar i ministar spoljnih poslova. Godine 1999, Nemačka je po prvi put nakon Drugog svetskog rata upotrebila svoju vojsku van Nemačke i to tokom bombardovanja Jugoslavije. Joška Fišer je bio snažan pobornik ratne opcije koju je javno zastupao, smatrao je da je ratna solucija najbrži način da se smeni Milošević i samim tim reši kriza.[4] U maju 1999. godine, jedan antiratni demonstrant je bacao vreću crvene boje (simbol krvi) na Fišera tokom partijske konvencije koja je raspravljala o NATO napadima na Jugoslaviju. Odluka o podržavanju bombardovanja se pokazala jako kontroverzna jer se Fišerov plan ne samo sukobio sa pacifističkom filozofijom Zelenih već i sa tim što je prvi put od Drugog svetskog rata Nemačka direktno učestvovala u jednom otvorenom sukobu.
Zanimljivosti uredi
Tokom svog boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić je poznavao Jošku Fišera koji su se zajedno kretali u levičarskim krugovima Frankfurta a okupljali su se u biblioteci "Karl Marks".[5] Joška Fišer je nakon atentata na Zorana Đinđića među prvima uputio telegram saučešća Ružici Đinđić[6] i on je lično predvodio delegaciju SR Nemačke na sahrani premijera Đinđića.[7]
Reference uredi
- ^ LeMO Biografie Joschka Fischer
- ^ Neuer Job: Joschka Fischer jetzt auch Lobbyist für Siemens - WELT
- ^ Neue Vorwürfe: Nahm Fischer 1969 an PLO-Konferenz teil? - SPIEGEL ONLINE
- ^ Joschka Fischer auf dem Kosovo-Sonderparteitag in Bielefeld 1999 - YouTube
- ^ "Portret političara u mladosti"- Dragan Lakićević Lakas
- ^ „Knjiga žalosti | Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Arhivirano iz originala 03. 06. 2019. g. Pristupljeno 03. 06. 2019.
- ^ Strani državnici koji dolaze na sahranu - B92.net
