Juda Makavej
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Juda Makavej (do 160. p. n. e.) je bio jevrejski sveštenik, koji je od 166. p. n. e. do 160. p. n. e. bio vođa Makabejskog ustanka protiv Seleukidskoga carstva. Smatra se jednim od najvećih ratnika u jevrejskoj istoriji.
Vođa Makavejske pobune uredi
Juda Makavej je bio sin Matatije Asmoneja, jevrejskoga sveštenika iz Modina. Matatija je 167. p. n. e. zajedno sa svojim sinovima Judom Makavejem, Elezarom Avaranom, Simonom Tasijem, Jovanom Gadijem i Jonatanom Apfusom započeo Makavejsku pobunu protiv seleukidskoga kralja Antioha IV Epifana. Antioh je od 175. p. n. e. zabranio Jevrejima da obavljaju svoje verske obrede. Nakon Matatijine smrti 166. p. n. e. Juda je preuzeo vođstvo pobune prema poslednjoj želji svoga oca. Prema Prvoj knjizi o Makavejima Juda je posedovao značajan vojni talenat. Na početku pobune Juda je dobio nadimak Makavej. Postoji nekoliko objašnjenja za taj nadimak, a prema jednom od njih prema aramejskom to znači čekić ili malj. Juda je u prve dve godine pobune bio svestan seleukidske superiornosti, pa je sprovodio strategiju izbegavanja sukoba sa redovnom vojskom i pribegavao je gerilskom ratovanju. Ta strategija omogućila je Judi da ostvari niz pobeda nad seleukidskim snagama. U bici kod Vadi Haramije pobedio je manju seleukidsku vojsku pod komandom Apolonija, upravnika Samarije. Apolonije je poginuo u bici, a Juda je nakon toga kao simbol osvete koristio Apolonijev mač sve do svoje smrti. Ta pobeda privukla je u njegove redove veliki broj pristalica.
Rane pobede uredi
Kratko nakon toga 166. p. n. e. Juda je pobedio veliku seleukidsku vojsku pod komandom Sirona u bici kod Vetorona (Bet-Horona). Pobedio je najviše zahvaljujući pogodnom izboru za njega pogodnoga bojišta. Kada je Antioh IV Epifan krenuo u rat protiv Parta ostavio je Lisiju kao regenta da upravlja zapadnim delovima carstva. Lisija je na Judeju poslao seleukidsku vojsku od 40.000 pešaka i 7.000 konjanika pod komandom Gorgije i Nikanora. Gorgija je nameravao da sa svojom konjicom napadne i uništi jevrejske snage u logoru, ali Juda Makavej je uspeo da noćnim maršem izbegne Gorgiju i da izvede iznenadni napad na seleukidski logor. Juda Makavej ih je pobedio u bici kod Emausa 166. p. n. e. Seleukidska vojska je nakon toga morala da se povuče do obale. Lisija je nakon poraza kod Emausa bio svestan da se mora pripremiti za ozbiljniji i duži rat. U skladu sa tim okupio je 165. p. n. e. novu i veću vojsku od 65.000 vojnika i krenuo je preko Idumeje sa juga na Judeju. Juda Makavej je ponovo uspeo da pobedi u bici, u kojoj je Lisija izgubio 5.000 vojnika. Nakon nekoliko godina rata Juda Makavej je uspeo da oslobodi gotovo celu teritoriju Jerusalima, sem garnizona u tvrđavi Akri. Ritualno je očistio oskrvnavljeni hram u Jerusalimu i 14. decembra 164. p. n. e. obnovio je bogosluženje u hramu. Ponovno osvećenje hrama predstavlja jevrejski praznik Hanuku. Oslobađanje Jerusalima predstavljalo je prvi korak prema nezavisnosti.
Judini uspešni pohodi uredi
Kada su okolni grčki gradovi napali jevrejska naselja u Gileadi, Transjordaniji i Galileji tada je Juda Makavej odmah poslao pomoć. Svoga brata Simona Tasija poslao je u Galileju na čelu 3.000 ljudi. Simon Tasi je uspešno obavio zadatak i ostvario je brojne pobede, a preselio je i mnogo jevrejskoga stanovništva u Judeju. Juda Makavej je predvodio pohod u Transjordaniji, gde mu je pomagao njegov brat Jonatan Apfus. Nakon žestoke borbe pobedio je transjordanska plemena i spasao je Jevreje iz utvrđenoga grada Gileada. Jevreje je evakuirao u Judeju. Nakon okončanja borbi u Transjordaniji Juda se okrenuo protiv Edomita na jugu, pa je zauzeo i uništio Hebron i Marešu. Posle toga zaputio se na obalu Sredozemnoga mora, gde je uništio kipove i oltare posvećene paganskim bogovima u Ašodu i vratio se u Judeju sa mnogo plena.
Lisijina kontraofanziva uredi
Juda Makavej je onda opsedao sirijski garnizon u Akri, seleukidskoj tvrđavi u Jerusalimu. Među opsednutima nisu bili samo Sirijci, nego i helenizirani Jevreji. Oni su se obratili za pomoć Lisiji, koji je 164. p. n. e. postao regent maloletnoga Antioha V Eupatora. Lisija je zajedno sa Antiohom V Eupatorom krenuo u novi pohod na Judeju. Lisija je u Judeju ušao sa juga, pa je onda opsedao Betsur. Juda je digao opsdadu Akre i krenuo je ususret Lisije. Usledila je bitka kod Betzaharije 162. pre n. e, u kojoj je pobedila seleukidska vojska. Juda Makavej je bio prisiljen da se povuče u Jerusalim. Predao se i Betsur, a Lisija je započeo opsadu Jerusalima. Branioci Jerusalima su se nakon iscrpljivanja zaliha našli u veoma teškoj situaciji. Situacija je bila tim teža, pošto se radilo o sabatskoj godini, kada su se inače polja ostavljala neobrađena.
Mirovni sporazum uredi
Kada je već izgledalo da je neminovna kapitulacija Jerusalima usledila je pobuna Filipa, glavnoga zapovednika vojska Antioha Epifana. Pošto je Filip pretio zauzimanjem Antiohije i vlasti u Seleukidskom carstvu Lisija je predložio mirovni sporazum, koji je zaključen krajem 163. p. n. e. Osim toga i Lisijina vojska je okudevala za vreme opsade. Prema mirovnom sporazumu
- ponovo je uspostavljena sloboda vere
- Jevrejima je dopušteno da žive po svojim zakonima
- Jerusalimski hram je vraćen Jevrejima.
Od toga trenutka počela je vladavina Asmoneja, koja je trajala 126 godina. Lisija je uspeo da pobedi pretendenta Filipa, ali na vlast je došao Demetrije I Soter, koji je ubio Lisiju i Antioha V Eupatora. Demetrije je za glavnoga sveštenika postavio Jakima, heleniziranoga Jevrejina, koji je bio poreklom iz svešteničke obitelji.
Unutrašnji sukobi uredi
Kada su spoljni sukobi okončani, izbili su unutrašnji. Došlo je do sukoba između Jude Makaveja i njegovih pristalica s jedne strane i helenističkih pristalica. Uticaj helenističke partije opao je uoči seleukidskoga poraza. Smenjen je i pogubljen visoki sveštenik Menelaj, zastupnik helenista. Njegov naslednik bio je drugi helenista Alkim, koji je pogubio 60 sveštenika iz suprotnoga tabora. Zbog toga se Alkim našao u otvorenom sukobu sa Makavejcima, pa je morao da beži iz Jerusalima. Pobegao je kod seleukidskoga kralja tražeći od njega pomoć.
Pobeda nad seleukidskom vojskom uredi
Demetrije I Soter, sin Seleuka IV Filopatora pobegao je iz Rima i stigao u Siriju. Ubio je Lisiju i Antioha V Eupatora i domogao se trona. Alkim je stigao upravo kod Demetrija i žalio mu se da u Judeji proganjaju helenističku stranku, a Demetrije je onda u Judeju poslao vojsku na čelu sa Bahidom. Slabija jevrejska vojska nije se mogla suprotstaviti seleukidskoj vojsci, pa se povukla u Jerusalim. Juda Makavejac se ponovo oslonio na gerilski rat. Zbog meteža u Siriji seleukidska vojska je bila prisiljena da se vrati u Antiohiju. Judine snage vratile su se u Jerusalim, a Demetrije je poslao novu vojsku na čelu sa Nikanorom. Seleukidska vojska je doživela težak poraz u bici kod Adase 161. p. n. e. Nikanor je poginuo u toj bici.
Pogibija Jude Makaveja uredi
Juda Makavej je sklopio sporazum sa Rimskom republikom 161. p. n. e. Bio je to prvi zabeleženi kontakt Jevreja sa Rimskom republikom. Demetrije je na vesti o porazu Nikanorove vojske poslao novu vojsku pod komandom Bahida. Bila je to ogromna vojna ekspedicija od 20.000 vojnika, pa su Judini pomoćnici savetovali Judu da se ne upušta u bitku sa brojčano mnogo nadmoćnijim protivnikom, nego da čeka povoljnu priliku. Ipak Juda je odlučio da sačeka neprijateljsku vojsku. U bici kod Elase 160. p. n. e. seleukidska vojska je pobedila, a Juda Makavejac je poginuo. Judina smrt potakla je Jevreje da obnove pobunu. Makavejsku pobunu nastavila su Judina braća Jonatan i Simon.
Izvori uredi
- Knjige Makavejske, prevod episkopa Atanasija
- Josif Flavije, Judejski rat, prevod Dušan Glumac, Prosveta Beograd, 1967