Juro Kerošević

Juro Kerošević (Husino, kod Tuzle, 1900 — Tuzla, 8. maj 1986), rudar i revolucionar, učesnik Husinske bune i Narodnooslobodilačke borbe.

juro kerošević
Lični podaci
Datum rođenja	1900.
Mesto rođenja	Husino, kod Tuzle, Austrougarska
Datum smrti	8. maj 1986.(1986-05-08) (85/86 god.)
Mesto smrti	Tuzla, SR Bosna i Hercegovina, SFR Jugoslavija
Profesija	rudar
Delovanje
Član KPJ od	21. decembra 1920.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba

Biografija

Rođen je 1900. godine u selu Husino, kod Tuzle. Poticao je iz siromašne prodice, pa se već sa šesnaest godina morao zaposliti u solani u Tuzli. Godinu dana kasnije počeo je da radi kao rudar u rudniku Kreka.

Život rudara tih godina pratili su teški i nepodnošljivi uslovi rada, oskudica životnih namirnica, bedni stanovi, kao i zabrana bilo kakve političke aktivnosti. Kao mladi rudar, Juro je čitanjem brošura, radničkih novina, proglasa i letaka dobio prva saznanja o radničkom pokretu. Godine 1919. upoznao se sa Mitrom Trifunovićem Učom, borcem za radnička prava koji je tada držao radničke zborove na kojima je govorio o teškom životu i izrabljivanju radnika, ali i o pobedi Oktobarske socijalističke revolucije i njenim ciljevima.

Ubrzo potom Juro je postao član sindikalne podružnice rudara Kreke, koja je osnovana tih dana. Tu se upoznao i sa Franjom Rezačem, Dragom Željeznikom i Ivanom Bračunom, koji su rukovodili radom ove podružnice. Tokom 1920. godine KPJ je veoma aktivno delovala među rudarima Kreke - svake nedelje su rudari održavali svoje zborove u Radničkom domu u Kreki, na kojima su raspravljali o svom položaju. Takođe su bile organizovane i kulturno-zabavni programi, praćeni igrankama i poselima. Juro je bio aktivni učesnik svih ovih akcija. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) primljen je prvog dana poznatog rudarskog štrajka u Bosni i Hercegovini 21. decembra 1920. godine.

Husinska buna i robija

Krajem 1920. godine, rudari Bosne i Hercegovine su započeli pregovore sa Zemaljskom vladom BiH oko povećanja nadnica rudarima i poboljšanja uslova života. Pošto je vlada odbila da im poveća zarade rudari su 21. decembra stupili u štrajk. Bio je to jedan od najvećih rudarskih štrajkova u kome je učestvovalo preko 7.000 rudara iz nekoliko bosanskohercegovačkih rudnika - Kreke, Ljubije, Breze, Zenice, Kaknja i dr. U toku štrajka vlasti su odlučile da iz rudnika Kreke isele rudare Slovence, koji su imali svoju koloniju u Kreki. To je izazvalo revolt rudara koji se pretvorio u poznatu Husinsku bunu.

Juro Kerošević je bio aktivni učesnik ove bune, a zajedno sa Tunjom Miljanovićem organizovao evakuaciju 65 porodica rudara Slovenaca i njihovo smeštanje po kućama kod seljaka u Husinu. Štrajkački odbor tada je angažovao Juru da organizuje stražarsku i patrolnu službu, koja je obilazila okolna naselja motreći da ne dođu žandarmi.

Spomenik Husinskim rudarima u Tuzli

Prvi sukob između rudara i žandarma izbio je 26. decembra. Njega je isprovocirao žandarmerijski narednik Petar Kovačević, a u njemu je teško ranjen žandar Đorđe Reljić, koji je na putu ka bolnici umro. Vlast je ovo slučajno ubistvo iskoristila za upotrebu sile - žandarmerija i vojska su silom ugušile štrajk, a rezultat je bio šestoro mrtvih i 369 uhapšenih rudara. Među uhapšenima je bio i Juro, koji je bio optužen za ubistvo žandarma. Ovaj štrajk i rudarska pobuna su bili jedan od povoda za donošenja Obznane kojom je zabranjen rad KP Jugoslavije.

Početkom 1922. godine, posle pune godine provedene u pritvoru, zajedno sa još 19 rudara je bio izveden pred sud koji ih je 16. februara proglasio krivima, a Juru osudio na smrt vešanjem. Ubrzo potom je još jednom izveden pred sud, da bi mu saopštili da je njegova molba odbijena. Pošto je unapred znao da će njegova molba za pomilovanjem biti odbijena, želeo je da izlazak pred sud iskoristi da ubije predsednika suda, koji mu se zamerio u toku postupka. U zatvoru je uspeo da od jednog zatvorenika, koji je sa njim bio u ćeliji, nabavi nož - ćakiju. Pošto predsednik suda nije bio prisutan, Juro se odlučio da u znak protesta u sudnici izvrši samoubistvo. Ono je bilo sprečeno intervencijom žandarma, koji su bili sa njim u pratnji, ali je i pored toga sebi naneo ozbiljne povrede.

Tragična sudbina Jure Keroševića nije ostavila ravnodušnom radničku klasu, kao ni mnoge druge građanski raspoložene stanovnike Kraljevine SHS. Komunistička partija je samostalno, ali i preko sindikata povela borbu za Jurino pomilovanje. Ovoj akciji su se kasnije pridružili i studenti. Širom zemlje, ali i u inostranstvu su se ređale akcije za njegovo pomilovanje. O njemu se raspravljalo i na Četvrtom kongresu Komunističke internacionale u Moskvi, kada je 30. novembra 1922. godine pozvan proletarijat svih zemalja da podrži borbu jugoslovenskog proletarijata za pomilovanje Jure Keroševića.

Pod pritiskom jugoslovenske i međunarodne javnosti kralj Aleksandar Karađorđević je 4. decembra 1922. godine doneo Ukaz o pomilovanju Jure Keroševića, kojim mu je smrtna kazna zamenjena dvadesetogodišnom robijom. Kaznu je izdražavao u zatvoru u Zenici. Tokom robijanja upoznao se sa mnogim revolucionarima, koji su takođe zatvarani u ovom zatvoru, a pre svega sa Zlatkom Šnajderom i Nikolom Petrovićem. Na robiji je od Leopolda Folčaka, invalida koji je bio zatvoren zbog falsifikovanja, izučio rezbarski zanat. Tokom robijanja dobio je novčanu pomoć od Partije, koju je od naroda sakupljao i slao mu Mitar Trifunović Učo.

Posle punih sedmamnaest godina provedenih u zatvoru, Juro je 1937. godine pušten na slobodu. Po povratku u rodno mesto bavio se rezbarskim zanatom, koji je usavršio do umetničke vrednosti, a kasnije se opet zaposlio kao rudar. Povezao i sa članovima KPJ koji su delovali u ovom kraju - Petrom Miljanovićem, Pašagom Mandžićem, Milanom Gavrićem, dr Mustafom Mujbegovićem, Jurom Begićem i drugima. Oni su ga kao poznatog revolucionara, koji je bio na oku policiji, savetovali da miruje i da se ne uključuje u partijsku aktivnost.

Narodnooslobodilačka borba

Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, aprila 1941. godine zatekao je Juru Keroševića kao rudara u rudniku Businje. Početkom maja, zajedno sa grupom radnika iz rudnika je bio poslat u Sremsku Raču, gde su radili na popravci magacina za smeštaj uglja. Kada se u avgustu vratio u Husino, grupa Husinjana, kao i nekoliko rudara iz Kreke, predvođena Jurinim sinovcem Mijom Keroševićem Gujom otišla na slobodnu teritoriju na Ozrenu, gde su pristupili partizanima. Ustaše su tada uhapsile 52 rudara i seljaka iz Husina, među kojima i Juru, ali posle dvadesetak dana maltretiranja u ustaškoj policiji svi su bili pušteni.

Potom je nastavio da radi u rudniku, ilegalno sakupljajući pomoć za partizane, politički delujući među rudarima i seljacima na popularizaciji Narodnooslobodilačkog pokreta. Održavao je i vezu sa partizanima iz Šekovića. U leto 1942. godine, organizovao je sakupljanje novih boraca iz Husina koji su otišli na slobodnu teritoriju i stupli u tada formiranu Šestu istočnobosansku brigadu. Septembra 1942. godine, došlo je do izdaje pa su ustaše uhapsile desetak Husinjana, među kojima i Juru i njegovog rođaka Peju Keroševića. U zatvoru su bili tučeni i maltretirani, ali i pored toga ništa nisu priznali. Ustaše su pošto nisu želeli da sarađuju htele da ih pošalju u koncentracioni logor Jasenovac, ali je to sprečeno na intervenciju uglednih građana Tuzle, ali i zbog toga jer je Juro kao rudar i dugogodišnji robijaš bio poznat u Husinu i njegova smrt bi izazvala negodovanje naroda. Posle pet meseci provedenih u tuzlanskom zatvoru, zajedno sa još nekoliko zatvorenika pušten je na slobodu.

Kada su krajem septembra 1943. godine jedinice NOVJ izvele Prvu tuzlansku operaciju, u kojoj su Tuzlu i okolinu oslobodili od neprijatelja, Juro je stupio u partizane — postao je borac Osamnaeste hrvatske istočnobosanske brigade. Najpre se nalazio u Štabu brigade, a potom u njenom Trećem husinskom bataljonu, čiji je komandant bio njegov sinovac Mija Kerošević Guja. Kada je u decembru 1943. godine otpočela Šesta neprijateljska ofanziva Juro, iako je bio u godinama, učestvovao je u marševima i borbama — od Živinica prema Ozrenu i od Ozrena do Birača. U ovim izuzetno teškim danima brigade, Juro je kao stari revolucionar postavljen za političkog komesara Prve čete.

U drugoj polovini januara 1944. godine, učestvovao je u Drugoj tuzlanskoj operaciji. Polovinom februara Jurina brigada je prešla u Posavinu, gde je u rejonu Modriče, sve do polovine marta vodila borbe sa četnicima. Njegov bataljon napao je četnike u selu Gornjoj Slatini i oslobodio tridesetak boraca koje su četnici prethodno zarobili. U drugoj polovini marta njegov bataljon je držao položaje na liniji Čardak—Garevac—Modriča i imao zadatak da zatvori pravac koji vodi iz Bosanskog Šamca prema Modriči i Gradačcu. U aprilu Juro je zajedno sa ostalim borcima iz bataljona imao zadatak da prati delegate istočne Bosne na Drugi kongres USAOJ-a, koji je održan u oslobođenom Drvaru.

Maja 1944. godine komandant brigade Franjo Herljević i Pašaga Mandžić Murat, su Juru uputili na oslobođenu teritoriju u Prnjavor, gde je radio u Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Potom je u Jajcu prešao u redakciju lista „Oslobođenje“. Pred završetak rata, kada je Tuzla konačno oslobođena od okupatora, Juro je od Đure Pucara Starog zatražio da napusti redakciju i vrati se u Hisuno. Po povratku kući, nastavio je da radi u rudniku — najpre je radio u službi radničkog snabdevanja u rudniku Kreka, a potom poslovođa prodavnice u Bukinju. Takođe je aktivno učestvovao u izgradnji narodne vlasti u Husinu.

Novembra 1966. godine kada je predsednik SFRJ Josip Broz Tito boravio u poseti Tuzli i rudnicima Kreke, izrazio je želju da upozna legendarnog rudara i starog revolucionara Juru Keroševića. Umro je 8. maja 1986. godine u Tuzli. Sahranjen je na spomen-groblju u Husinu, gde su bili sahranjeni i poznati rudari učesnici Husinske bune, kao i oni pali u toku Narodnooslobodilačke borbe.

Čitava porodica Kerošević pripadala je revolucionarnom radničkom i kasnije Narodnooslobodilačkom pokretu. Jurina braća od strica — Franjo zvani „Brkica“ i Ivo zvani „Pejo“, takođe su bili poznati partizanski borci. Takođe poznat partizanski borac je bio i Jurin sinovac, odnosno sin njegovog brata Franje — Mijo Kerošević zvani „Gujo“, koji je bio član SKOJ-a i partizanski borac od 1941. godine. On je poginuo posle rata, krajem 1946. godine u borbi protiv ostataka četničkih odmetničkih grupa u okolini Bijeljine i proglašen je za narodnog heroja.

Literatura

• Osamnaesta hrvatska istočnobosanska narodnooslobodilačka udarna brigada. Tuzla: Univerzal. 1988.  COBISS.SR 30255623