Ljudmila Pavličenko
Ljudmila Mihajlovna Pavličenko (ukr. Людмила Михайлівна Павліченко; rus. Людмила Михайловна Павличенко; Bila Crkva, 12. jul 1916 — Moskva, 10. oktobar 1974) je tokom Drugog svetskog rata bila pripadnik Crvene armije i najuspešniji sovjetski snajper. Izbacila je iz stroja 309 neprijateljskih vojnika,[1] uglavnom koristeći poluautomatsku pušku SVT-40, i na taj način postala najuspešnija žena snajper svih vremena.[2][3][4] Pre toga, imala je poteškoća da bude primljena u Crvenu armiju, pa joj je u početku dozvoljeno da obavlja vrši samo partizanske zadatke. Tek kad je uočena njena streljačka veština, primljena je u armiju sa činom višeg poručnika. Za svoje zasluge u borbi protiv nemačkog agresora odlikovana je Lenjinovim ordenom.[5] Prilikom nemačkog napada na SSSR, tokom bitke za Odesu i Sevastopolj, našla se među braniocima.[6][7]
| ljudmila pavličenko | ||||
|---|---|---|---|---|
 Ljudmila Pavličenko | ||||
| Lični podaci | ||||
| Datum rođenja | 12. jul 1916. | |||
| Mesto rođenja | Bila Crkva, Ruska Imperija | |||
| Datum smrti | 10. oktobar 1974. (58 god.) | |||
| Mesto smrti | Moskva, Ruska SFSR, Sovjetski Savez | |||
| Profesija | snajperista | |||
| Delovanje | ||||
| Učešće u ratovima | Veliki otadžbinski rat | |||
| Čin | major | |||
| Heroj | ||||
| Heroj SSSR od | 25. oktobra 1943. | |||
| Odlikovanja |
| |||
Biografija uredi
Mladost uredi
Ljudmila Pavličenko je rođena 12. jula 1916. u malom ukrajinskom selu Beloj Crkvi (Kijevska oblast) u porodici radnika. Kao samouverena, samostalna i obdarena učenica, uspešno je završila deveti razred u svom rodnom mestu, pre nego što se sa roditeljima preselila u Kijev. Nakon završetka srednje škole, zaposlila se u kijevskoj fabrici oružja u kojoj je radila kao brusač. Ubrzo po dolasku u Kijev, učlanila se u streljački klub društva OSOAVIAKIM u kojem je uspešno završila streljačku obuku. 1937. upisala je studije istorije na Kijevskom univerzitetu. [7]
Drugi svetski rat uredi
Rat je Ljudmilu zatekao kao dvadeset i četvorogodišnju studentkinju istorije na kijevskom univerzitetu. Kao i mnogi omladinci, i ona je pohitala da se pridruži armiji u želji da brani otadžbinu od invazionih snaga. U početku su je regrutni oficiri sumnjičavo gledali kada im je saopštila da ima iskustva u streljaštvu. Pošto u tom trenutku još nisu primale žene u armiju, ponudili su joj da bude medicinska sestra, ali je ona to odlučno odbila. Dokazavši svoje umeće u streljaštvu, primljena je u 25. streljačku diviziju „V. I. Čapajev“ kao snajper. Postala je jedna od 2000 snajpera u sastavu Crvene armije, od kojih će samo oko njih 500 dočekati kraj rata. Vrlo brzo toga, našla se na bojištu u blizini Odese avgusta 1941. godine.[7]
Prilikom odbrane jednog visa iznad sela Biljivke (Odeska oblast), zabeležila je prva dva pogotka među rumunskim vojnicima koristeći pritom pušku Mosin-Nagan sa optičkim nišanom. Zbog učestalih borbi sa invazionim snagama, provešće dva i po meseca na ratištu sa svojom divizijom u blizini Odese, gde će sa poluautomatskom puškom (Tokarev SVT-40) opremljenom optičkim nišanom izbaciti iz stroja 187 neprijateljskih vojnika.[7]
Nakon što su Nemci stekli kontrolu nad Odesom, njena divizija je povučena na poluostrvo Krim. Tokom borbi na poluostrvu Krim i tokom bitke za Sevastopolj, Pavličenko, koja je 8 meseci neprekidno bila na prvoj liniji fronta, ranjena je šrapnelom minobacačke granate juna 1942. godine. Samo mesec dana nakon što se oporavila od ranjavanja, naređeno joj je da se ukrca u podmornicu i napusti Sevastopolj. S obzirom na to da je Ljudmila postala jedan od simbola borbe protiv nemačkog agresora, njeni pretpostavljeni smatrali su da je njen život previše dragocen i da bi njena smrt na bojištu znatno uticala na moral Crvene armije i sovjetskog naroda. Takođe, zaključeno je da je njena streljačka veština dragocena i da bi ona mogla znatno više da doprinese pobedi Crvene armije kao streljački instruktor. Do trenutka kada je povučena sa bojišta, Pavličenko je izbacila iz stroja 309 neprijateljskih vojnika, od kojih 36 snajpera. [7]
Poslata je u Kanadu i SAD, postavši prva sovjetska građanka koju je primio američki predsednik avgusta 1942. godine.[7]
Stekavši čin majora, Pavličenko se više nikada nije vratila na ratište. Umesto toga postala je instruktor. Obučavala je stotinu sovjetskih snajpera do kraja rata. Godine 1943. odlikovana je Zlatnom zvezdom i proglašena je za heroja Sovjetskog Saveza.[7]
Posleratno doba uredi
Nakon rata vratila se na kijevski univerzitet. U periodu između 1945. i 1953. obavljala je dužnost pomoćnika šefa Glavnog štaba sovjetske mornarice. Učestvovala takođe i u mnogim konferencijama i kongresima. Bila je aktivna u Sovjetskom komitetu ratnih veterana. Umrla je 1974. godine i sahranjena je na groblju Novodevičje u Moskvi.[7]
Galerija uredi
-
Poštanska marka iz 1943. sa likom Ljudmile Pavličenko -
Ljudmila Pavličenko na poštanskoj marki, 1976. godine -
Pavličenko (u sredini), sa Robertom Džeksonom i Elenor Ruzvelt
.jpg)
Vidi još uredi
Reference uredi
Literatura uredi
- Martin Brayley, Ramiro Bujeiro, World War II Allied Women's Services, Osprey Publishing, Oxford 2001.
- C. G. Sweeting, Blood and iron. The German conquest of Sevastopol, Brassey's Inc., Washington 2004.
- Henry Sakaida, Christa Hook, Heroines of the Soviet Union 1941-45, Osprey Publishing, Oxford 2003.
- Rodric Braithwaite, Moscú 1941. Una ciudad y su pueblo en guerra, Editorial Critica, Barcelona 2006. (prevod na (jezik: španski) — Francesc Fernández, Gonzalo G. Djembé)
- Pegler, Martin (2006). Out of Nowhere. A History of the Military Sniper. Oxford: Osprey Publishing.
.svg){kind=small}