Ljudska priroda

Ljudska priroda je fundamentalna supstanca ljudskosti, kao i raspon ljudskog ponašanja koji se ne menja zavisno od kulturnog LLjJ konteksta. Ljudska priroda je izuzetno složen fenomen tako da se istinski može shvatiti samo ukoliko se imaju u vidu odgovarajući kriterijumi koji čine kontekst procene. Obično se ističe da nije u ljudskoj prirodi ono što nije u skladu sa njom. Tako se, kao važan proces, ističe pojava procesa alijenacije, odnosno otuđenja čoveka od njegove sopstvene prirode. U religijskom smislu, otuđenje od ljudske prirode najčešće se odnosi na iluziju o nezavisnosti i autonomnosti svesti. Najšire je, međutim, otuđenje od ljudske prirode proučavano u sveri ekonomskih odnosa i rada kada su isticane pogubne posledice automatizacije na ljudsku prirodu i njen odnos prema proizvodima svoga rada i stvaralaštva. Teorije otuđenja ljudske prirode kritikovane su od Hegela, Marksa, Ničea i strukturalista. Ljudska priroda je koncept koji označava fundamentalne dispozicije i karakteristike - uključujući načine razmišljanja, osećanja i delovanja - za koje se kaže da ih ljudi prirodno poseduju. Termin se često koristi za označavanje suštine čovečanstva, ili onoga što znači biti čovek. Ova upotreba se pokazala kontroverznom, jer postoji spor da li takva suština zaista postoji ili ne.

Vitruvijanski čovek, Leonardo da Vinči

Argumenti o ljudskoj prirodi vekovima su bili u središtu filozofije i koncept nastavlja da izaziva živu filozofsku debatu. Iako se oba koncepta međusobno razlikuju, diskusije o ljudskoj prirodi tipično su povezane sa onima koje se tiču uporedne važnosti gena i životne sredine u ljudskom razvoju (tj. 'priroda naspram uzgoja'). Shodno tome, koncept takođe nastavlja da igra ulogu u oblastima nauke, poput neuronauka, psihologija i društvene nauke (kao što je sociologija), u kojima različiti teoretičari tvrde da su dali uvid u ljudsku prirodu. Ljudska priroda se tradicionalno suprotstavlja ljudskim atributima koji se razlikuju među društvima, poput onih povezanih sa specifičnim kulturama.

Tradicionalno se kaže da je koncept prirode kao standarda za donošenje sudova započeo u grčkoj filozofiji, barem s obzirom na njen veliki uticaj na zapadne i bliskoistočne jezike i perspektive. Do kasne antike i srednjeg veka, poseban pristup koji je postao dominantan bio je pristup Aristotelove teleologije, prema kojoj se verovalo da ljudska priroda postoji nekako nezavisno od pojedinaca, uzrokujući da ljudi jednostavno postaju ono što su predodređeni na postanu. Ovo je, zauzvrat, shvaćeno kao demonstracija posebne veze između ljudske prirode i božanstva, pri čemu se ljudska priroda shvata u smislu konačnih i formalnih uzroka. Tačnije, ova perspektiva veruje da sama priroda (ili božanstvo koje stvara prirodu) ima namere i ciljeve, uključujući i cilj čovečanstva da živi prirodno. Takva shvatanja ljudske prirode vide ovu prirodu kao „ideju“, ili „oblik“ čoveka. Međutim, postojanje ove nepromenljive i metafizičke ljudske prirode predmet je mnogih istorijskih rasprava, koje se nastavljaju u moderno doba.

Nasuprot Aristotelovom shvatanju fiksirane ljudske prirode, relativna povodljivost čoveka se posebno snažno argumentira u poslednjih nekoliko vekova - prvo od strane ranih modernista kao što su Tomas Hobs, Džon Lok i Žan Žak Ruso. U svom delu Emil ili o vaspitanju, Ruso je napisao: „Ne znamo šta nam naša priroda dozvoljava da budemo.“ Od početka 19. veka, takvi mislioci kao što su Hegel, Darvin, Frojd, Marks, Kjerkegor, Niče i Sartr, kao i strukturalisti i postmodernisti uopšte, takođe su se ponekad zalagali protiv fiksne ili urođene ljudske prirode.

Teorija evolucije Čarlsa Darvina posebno je promenila oblik rasprave, podržavajući tvrdnju da preci čovečanstva nisu bili poput čovečanstva danas. Ipak, novije naučne perspektive - poput bihejviorizma, determinizma i hemijskog modela u savremenoj psihijatriji i psihologiji - tvrde da su neutralne u pogledu ljudske prirode. Kao i u većem delu savremene nauke, takve discipline nastoje da pruže objašnjenje sa malo ili bez pribegavanja metafizičkoj uzročnosti. One mogu biti ponuđene da objasne poreklo ljudske prirode i njene fundamentalne mehanizme, koji stoje u njenoj osnovi, ili da demonstriraju kapacitete za promenu i različitost koji bi verovatno kršili koncept fiksne ljudske prirode.

Literatura

• Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
• Baird, Forrest E.; Kaufmann, Walter (2008). From Plato to Derrida. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-158591-1. 
• Nikolaos Bakalis (2005). Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments, Trafford Publishing ISBN 1-4120-4843-5
• Freeman, Charles (1996). Egypt, Greece and Rome. Oxford University Press. 
• Grayling, A. C. (2019-11-05). The History of Philosophy (na jeziku: engleski). Penguin. ISBN 978-1-9848-7875-5. 
• William Keith Chambers Guthrie, A History of Greek Philosophy: Volume 1, The Earlier Presocratics and the Pythagoreans, 1962.
• Søren Kierkegaard, On the Concept of Irony with Continual Reference to Socrates, 1841.
• A.A. Long. Hellenistic Philosophy. University of California, 1992. (2nd Ed.)
• Martin Litchfield West, Early Greek Philosophy and the Orient, Oxford, Clarendon Press, 1971.
• Martin Litchfield West, The East Face of Helicon: West Asiatic Elements in Greek Poetry and Myth, Oxford [England] ; New York: Clarendon Press, 1997.
• Clark, Stephen. 2012. Ancient Mediterranean Philosophy: An Introduction. New York: Bloomsbury.
• Curd, Patricia, and D.W. Graham, eds. 2008. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. New York: Oxford Univ. Press.
• Gaca, Kathy L. 2003. The Making of Fornication: Eros, Ethics, and Political Reform in Greek Philosophy and Early Christianity. Berkeley: University of California Press.
• Garani, Myrto and David Konstan eds. 2014. The Philosophizing Muse: The Influence of Greek Philosophy on Roman Poetry. Pierides, 3. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing.
• Gill, Mary Louise, and Pierre Pellegrin. 2009. A Companion to Ancient Greek Philosophy. Oxford: Blackwell.
• Hankinson, R.J. 1999. Cause and Explanation in Ancient Greek Thought. Oxford: Oxford University Press.
• Hughes, Bettany. 2010. The Hemlock Cup: Socrates, Athens and the Search for the Good Life. London: Jonathan Cape.
• Kahn, C.H. 1994. Anaximander and the Origins of Greek Cosmology. Indianapolis, IN: Hackett
• Luchte, James. 2011. Early Greek Thought: Before the Dawn. New York: Continuum.
• Martín-Velasco, María José and María José García Blanco eds. 2016. Greek Philosophy and Mystery Cults. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing.
• Nightingale, Andrea W. 2004. Spectacles of Truth in Classical Greek Philosophy: Theoria in its Cultural Context. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
• O’Grady, Patricia. 2002. Thales of Miletus. Aldershot, UK: Ashgate.
• Preus, Anthony. 2010. The A to Z of Ancient Greek Philosophy. Lanham, MD: Scarecrow.
• Reid, Heather L. 2011. Athletics and Philosophy in the Ancient World: Contests of Virtue. Ethics and Sport. London; New York: Routledge.
• Wolfsdorf, David. 2013. Pleasure in Ancient Greek Philosophy. Key Themes in Ancient Philosophy. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
• Jenson, Robert W. (1997). „1: What Systematic Theology Is About”. Systematic Theology. 1: The Triune God (revised izd.). Oxford: Oxford University Press (objavljeno 2001). str. 22. ISBN 9780195145984. Pristupljeno 2019-02-05. „Systematic theology is so called because it takes up questions posed not only by current urgency but also by perceived inherent connections of the faith. Thus systematic theology may raise problems that have not yet emerged in the church's life, and maintain discussions whose immediate ecclesial-pastoral challenge is in abeyance. [...] 'Systematic' theology is [...] concerned with the truth of the gospel, whether dogmatically defined or not.” 
• Berkhof, Louis. (1996). The History of Christian Doctrine. Banner of Truth. ISBN 0-85151-005-1. 
• Demarest, Bruce A. (1997). The Cross and Salvation: The Doctrine of Salvation. Crossway Books. ISBN 978-0-89107-937-8. 
• Edwards, Mark (2009). Catholicity and Heresy in the Early Church. Ashgate. ISBN 9780754662914. 
• Hill, Jonathan (2003). The History of Christian Thought. ISBN 0-7459-5093-0. 
  • Volume 1: The Living God (1992). ISBN 0-06-066363-4
  • Volume 2: The Word of Life (1992). ISBN 0-06-066364-2
  • Volume 3: Life in the Spirit (1994). ISBN 0-06-066362-6
• Kang, Paul ChulHong (2006). Justification: The Imputation of Christ's Righteousness from Reformation Theology to the American Great Awakening and the Korean Revivals. New York: Peter Lang. ISBN 978-0-8204-8605-5. 
• Lange, Lyle W. (2005). God So Loved the World: A Study of Christian Doctrine. Milwaukee: Northwestern Publishing House. ISBN 978-0-8100-1744-3. 
• Luther, Martin (1823). Martin Luther on the Bondage of the Will: Written in Answer to the Diatribe of Erasmus on Free-will. First Pub. in the Year of Our Lord 1525. Prevod: Cole, Henry. London: T. Bensley. 
• McGrath, Alister (7. 3. 2011). The Christian Theology Reader. ISBN 978-0470654842. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• McGrath, Alister. Christian Theology: An Introduction. ISBN 978-1444335149. 
• Muller, Richard A. (2012). Calvin and the Reformed Tradition: On the Work of Christ and the Order of Salvation. Baker Books. ISBN 978-1-4412-4254-9. 
• Olson, Roger E. (2009). Arminian Theology: Myths and Realities. Downers Grove: InterVarsity Press. 
• Rupp, Ernest Gordon; Watson, Philip Saville (1969). Luther and Erasmus: Free Will and Salvation. Louisville: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-24158-2. 
• Stanglin, Keith D.; McCall, Thomas H. (15. 11. 2012). Jacob Arminius: Theologian of Grace. New York: Oxford University Press USA. ISBN 978-0-19-975567-7. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• Ancient Greek Philosophy, entry in the Internet Encyclopedia of Philosophy
• Ancient Greek Philosophers, Worldhistorycharts.com