Википедија

Džudo

Džudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz džijudžicua. Džijudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa - Džigoro Kano (嘉納治五郎), koji je savladao nekoliko stilova Džijudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

Džudo
Bacanje u Judou
Stilhvatanje
Osnivač/iDžigoro Kano
Poreklo stilaDžijudžicu
Olimpijski sportOd 1964.[1] (muškarci), a od 1988.[2] (žene)

Džudo je kreiran kao fizičko, mentalno i moralno obrazovanje u Japanu. On se generalno karakteriše kao moderna borilačka veština. Njegovo najprominentnije svojstvo je njegov takmičarski element, pri čemu je cilj da se bilo baci ili obori protivnik na zemlju, imobilizirajući ili inače savladavajući protivnika držanjem, ili prisiljavajući protivnika da se pokori koristeći se zglobnim zaključavanjem ili obuhvatom oko vrata. Udarci i pritisci rukama i stopalima kao i oružana odbrana su deo džudoa, ali samo u unapred dogovorenoj formi (kata, 形) i nisu dozvoljeni na džudo takmičenjima ili slobodnoj vežbi (randori, 乱取り). Osoba koja praktikuje džudo se naziva džudoka.

Filozofija i naknadno pedagogija razvijena za džudo su postali model za druge moderne japanske borilačke veštine koje su se razvile iz koryū (古流, tradicionalnih škola).

Istorija i filozofija uredi

Detinjstvo i mladost osnivača uredi

 
Džigoro Kano

U svojoj ranoj istoriji džudo je nerazdvojan od svog osnivača, japanskog polihistra i pedagoga Kanō Jigorō (嘉納 治五郎, Džigoro Kano, 1860–1938), rođenog kao Shinnosuke Jigorō (新之助 治五郎, Džigoro Šinosuke). Kano je rođen u relativno bogatoj porodici. Njegov otac, Džirosaku, je bio drugi sin glavnog sveštenika šintoističkog Hijoši svetilišta u prefekturi Šiga. On je oženio Sadako Kano, ćerku vlasnika Kiku-Masamune kompanije za proizvodnju sakea i njena porodica ga je usvojila, te je promenio ime u Kano. Na kraju je postao službenik u šogunskoj vladi.[3]

Džigoro Kano je imao akademsko obrazovanje. Od sedmogodišnjeg uzrasta je studirao engleski, shodō (書道, japansku kaligrafiju) i Četiri konfučijanska teksta (四書, Shisho) uz pomoć brojnih tutora.[4] Kad je imao četrnaest godina, Kano je upisan u englesku srednju školu, Ikuej-Gijuku u Šibi u Tokiju. Kultura maltretiranja u toj školi bila je katalizator koji je prouzrokovao Kana da traži Jūjutsu (柔術, Džijudžicu) dōjō (道場, dodžo, mesto obuke) radi treninga.[4]

Rani pokušaji da nađe džijudžicu učitelja koji je spreman da ga podučava nisu bili uspešni. Sa padom šogunata Tokugava u Meidži obnovom 1868. godine, džijudžicu je postao nepopularan i sve više zapadnjački u Japanu. Mnogi od onih koji su nekad predavali veštinu su bili prisiljeni da odustanu od podučavanja ili su postali u toj meri razočarani da su jednostavno odustajali. Nakaj Umenari, jedan prijatelj Kanovog oca i bivši vojnik, se složio da mu pokaže katu, ali ne i da ga podučava. Čuvar Džirosakujeve druge kuće, Katagiri Rjudži, je isto tako poznavao džijudžicu, ali nije želeo da ga podučava, jer je smatrao da ta veština više nema praktičnu upotrebu. Još jedan česti posetilac, Imaj Genširo iz Kyūshin-ryū (扱心流) škole džijudžica, je isto tako odbio.[5] Prošlo je nekoliko godina dok on konačno nije našao voljnog učitelja.[5]

Godine 1877, kao student u Tokijskoj Kajsej školi (koja je uskoro postala deo novoformiranog Tokijskog imperijalnog univerziteta), Kano je saznao da su mnogi učitelji džijudžica bili prisiljeni da slede alternativne karijere, često otvarajući Seikotsu-in (整骨院, tradicionalne osteopatske ordinacije).[6] Nakon što se raspitao na više mesta, Kano je dobio savet da se obrati Fukadi Hačinosuku (c. 1828–1880),[7] učitelju Tenjin Šinjo-rju (天神真楊流) džijudžica, koji je imao mali dodžo sa devet strunjača, gde je podučavao pet studenata.[8] Za Fukuda se navodi da je naglašavao tehniku nad formalnom vežbom, čime je položio seme Kanovog naglaska na randori (乱取り, randori, slobodnoj tehnici) u džudu.

Nakon Fukudine smrti 1880. godine, Kano, koji je postao njegov najpredaniji i najsposobniji student u randoriju i kata (形, katama, unapred dogovorene forme), je preuzeo nastavu (伝書, densho) u Fukudinom dodžu.[9] Kano je odlučio da nastavi svoje studije u drugoj Tenjin Šinjo-rju školi, u kojoj je predavao Iso Masatomo (c. 1820–1881). Iso je stavljao veći naglasak na praksu „kata“ i poveravao je „randori“ instrukcije pomoćnicima, među kojima je Kono prednjačio.[10] Nakon što je Iso je umro juna 1881, Kono je otišao da studira u dodžu Ijkuba Tsunetošija (1835–1889) Kito-rju (起倒流).[11] Za razliku Fukude, Ijkubo je naglašavao randori, te je Kito-rju imajo značajan fokus na nage-vaza (投げ技, tehnikama bacanja).[12]

Osnivanje Kodokana uredi

 
Ejšo-ji svetilište, Tokio

U februaru 1882, Kano je osnovao školu i dodžo za Ejšo-ji (永昌寺), u budističkom hramu i tadašnjem šintoističkom delu Tokija (što je sada Higaši Ueno distrikt Tajto regiona).[13] Ijkubo, Kanov Kito-rju instruktor, je bio prisutan tri dana nedeljno da bi pomogao u podučavanju i, mada je prošlo dve godine pre nego što se hram mogao zvati imenom Kōdōkan (講道館, Kodokan, „mesto za razotkrivanje puta“), i Kano nije još bio dobio svoj Menkjo (免許, majstorski certifikat) u Kito-rju, to se smatra osnivanjem Kodokana.

Ejšo-ji dodžo je bio relativno mali, sačinjen od dvanaest strunjača u prostoru za trening. Kano je primao rezidentne i nerezidentne studente, prvih dvoje su bili Tomita Tsunejiro i Širo Sajgo.[14] U avgustu sledeće godine, ovom paru su odobrene ocene šodan (初段, prvog ranga), prve koje su date u bilo kojoj borilačkoj veštini.[15]

Džudo versus džijudžicu uredi

 
jūdō (柔道, „Džudo“), napisan u Kandžiju

Centralno za Konovu viziju džudoa su principi sejrjoku zen'jo (精力善用, maksimum efikasnosti, minimalni napor) i jita kjoej (自他共栄, uzajamna dobrobit i korist). On je ilustrovao primenu sejrjoku zen'jo sa konceptom ju joku go o sejsu (柔よく剛を制す, mekoće kojom se kontroliše tvrdoća):

Ukratko, odupiranje moćnom protivniku rezultiraće vašim porazom, dok će prilagođavanje i izbegavanje napada vašeg protivnika uzrokovati da on izgubi ravnotežu, njegova snaga će se smanjiti, a vi ćete ga poraziti. Ovo se može primeniti bez obzira na relativni odnos moći, čime se omogućava slabijim protivnicima da nadvladaju znatno jače. Ovo je teorija ju joku go o sejsu.[16]

Kano je izveo zaključak da sejrjoku zen'jo, koji je inicijalno zamišljen kao džijudžicu koncept, ima širu filozofsku primenu. U sprezi sa konfučijanski-indukovanim džita kjoej, šire primene su oblikovale razvoj džuda od budžutsu (武術, borilačke veštine) do budo (武道, borilačkog pristupa). Kano je odbacio tehnike koje nisu bile u skladu sa ovim principima i naglašavao je važnost efikasnosti u izvođenju tehnika. On je bio uveren da je praksa džijudžica dokle god je u skladu sa ovim idealima predstavlja put ka samopoboljšanju i unapređenju društva u celosti.[17] On je, međutim, bio akutno svestan negativne percepcije džijudžica kod japanske publike:

U to vreme su malobrojni budžitsu (borilački) eksperati još uvek postojali, mada je budžitsu bio skoro potpuno napušten u celokupnoj naciji. Mada sam ja želeo da predajem džijudžicu, većina ljudi je bila prestala da razmišlja o tome. Stoga sam ja smatrao da je bolje da predajem pod različitim imenom prevashodno stoga što su moji ciljevi bili znatno širi od džijudžica.[18]

Kano je smatrao da je džijudžicu nedovoljan za opisivanje njegove veštine: mada Džutsu (術) znači „umetnost“ ili „sredstva“, on podrazumeva metod koji se sastoji od kolekcije fizičkih tehnika. Sledstveno tome, on je promenio drugo slovo u do (道), što znači način, put ili staza, te se dobija više filozofski kontekst nego džutsu, a ima zajedničko poreklo sa kineskim konceptom tao. Tako je Kano promenio naziv u Jūdō (柔道, džudo).[19]

Odeća uredi

Džudoke treniraju u specijalnoj vrsti kimona koja se zove Džudogi. (Gi na Japanskom znači - odeća) Džudogi se veže posebnim pojasom, širine 4-5 cm, čija boja odgovara Džudokinom rangu.

Ocenjivanje znanja uredi

Džudoke su rangirani u skladu sa svojim znanjem i rezultatima postignutim u borbama. Postoji šest učeničkih („kju“) i 10 majstorskih („dan“) sa pripadajućim obojenim pojasevima.

Srpski Japanski Boja pojasa
6. kju rokju (rokkyū) beli
5. kju gokju (gokyū) žuti
4. kju jonkju (yonkyū) narandžasti
3. kju sankju (sankyū) zeleni
2. kju nikju (nikyū) plavi
1. kju ikju (ikkyū) braon
1. dan šodan (shodan) crni
2. dan nidan (nidan) crni
3. dan sandan (sandan) crni
4. dan jodan (yodan) crni
5. dan godan (godan) crni
6. dan rokudan (rokudan) crni ili crveno-beli
7. dan šičidan (shichidan) crni ili crveno-beli
8. dan hačidan (hachidan) crni ili crveno-beli
9. dan kudan (kudan) crveni
10. dan džudan (jūdan) crveni

Pre nego što je Džigoro Kano stvorio džudo, učitelji su učenicima izdavali diplome i svitke teksta koji su svedočili o njihovom napretku. Kano je započeo moderni sistem kada je 1883. dvojici svojih starijih učenika (Širu Saigou i Cunedžiru Tomiti) dodelio status „šodan crni pojas“. No čak ni tada nije bilo razlike u izgledu između njih dvojice i ostalih učenika, jer tada Kano još nije bio izmislio Džudogi pa su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima. 1907. Kano je predstavio Džudogi kakav poznajemo danas te su se počeli upotrebljavati pojasevi, za početak samo beli i crni. Pojasevi drugih boja su došli u upotrebu tek kad se Džudo počeo koristiti izvan Japana. Mikonosuke Kavaiši je počeo podučavati Džudo u Parizu i uvideo da učenici sa zapada brže napreduju kada imaju razne boje pojaseva kao vizuelni dokaz svoga znanja.

Tehnike uredi

Takmičarski džudo se većinom bazira na tehnikama, bacanjima (nage-vaza), koje se dele na ručne tehnike (te-vaza), bacanja preko kuka(poznata i kao bočna bacanja koši-vaza) i nožne tehnike (aši-vaza). Džudo se sastoji i od tehnika u parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-vaza), gušenja (šime-vaza) i poluge na rukama (kansecu-vaza). Parter je prilično zanemaren u takmičarskom Džudou jer se, zbog atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne napravi značajan napredak.

Tehnike Džudoa se na treningu uče radeći „u prazno“, sa partnerom koji se „pušta“ i u laganom sparingu sa partnerom (randori).

Olimpijski sport uredi

Džudo je prvi put uključen u Letnje olimpijske igre na Igrama 1964. u Tokiju u Japanu[20]. Nakon što nije uključen 1968, nakon toga je bio na svakim narednim Igrama. Do Letnjih olimpijskih igara 1988. godine takmičili su se samo muškarci, a žene su učestvovale kao demonstrativni sport. Takmičarke u džudou su prvi put nagrađene medaljama na Letnjim olimpijskim igrama 1992. godine.

Takmičenje u džudou odvija se prema težinskim kategorijama. Svaka država može kvalifikovati najviše jednog sportistu po težinskom razredu[21]. Zlatne i srebrne medalje dodjeljuju se na osnovu jedinstvenog eliminacionog okvira. U svakoj težinskoj kategoriji dodeljuju se po dve bronzane medalje. Takmičari koji izgube u četvrtfinalu bore se protiv drugih u istoj polovini grupe. Oni koji izgube završavaju na sedmom mestu, pobednici se takmiče za bronzanu medalju protiv takmičara koji su izgubili polufinale suprotne polovine grupe. Pobednici ovih takmičenja dobijaju bronzanu medalju, a oni koji izgube petu poziciju. Tokom godina postojalo je između 4 i 8 olimpijskih težinskih kategorija (trenutno 7), a definicija svake klase se nekoliko puta menjala.

Džudo meč se održava na mekanoj podlozi (tatami), veličine u proseku 15x15 metara. Dva metra sa svake strane čine „sigurnu zonu“, ograničenu crvenom linijom. Izvan crvene linije nije dozvoljeno izvoditi bacanja, no ako bacanje započne unutar tatamija, a bačeni takmičar padne unutar sigurne zone, bacanje se smatra valjanim.

U meču se može pobediti:

  • Bacanjem
  • U parteru
  • Na bodove

Pobeda bacanjem uredi

Ako takmičar protivnika baci na leđa sa određenom količinom snage, on time zarađuje 100 bodova (ipon) i istog trena pobeđuje. Ako ga baci sa određenom količinom snage ali na rame, stražnjicu ili kuk dobija 10 bodova (vaza-ari).

Za uspela bacanja koja su ipak bila loše izvedena i ne zaslužuju ipon niti vaza-ari dodeljuju se niži bodovi: juko (5 bodova). Ranije se bodovala i koka (slabiji, 3 boda), ali ona je izašla iz upotrebe od 2009. Važno je napomenuti da oni nisu kumulativni; njima je nemoguće pobediti protivnika koji je zaradio vaza-ari, čak i ako ih takmičar tokom borbe zaradi 100 bodova juko ne može da pobedi 1 vaza-ari.

Sa druge strane, 2 vaza-arija imaju snagu ipona, dakle - donose pobedu.

Pobeda u parteru uredi

Ako takmičar baci protivnika nekom tehnikom, ali pritom ne zaradi ipon, borbu može nastaviti u parteru. Cilj je prilepiti protivnikova leđa za tatami i držati ih tako: 20 sekundi (ipon), 10 sekundi (vaza-ari).

Osim držanjem, u parteru se može pobediti gušenjem ili polugom na ruci (u tom slučaju se protivnik izvlači iz zahvata tako da 3 puta tapka po vama ili parteru i samim time, automatski gubi meč, (predaje borbu).

Pobeda na bodove uredi

Ako dođe do toga da nijedan borac nakon isteka vremena nije zaradio ipon gleda se koji je takmičar bacio na više vazarija i on pobeđuje

U slučaju da oba borca imaju isti broj vazarija, kao i isti broj kazni, ide na zlatni bod, borba do prvog boda ili kazne.

Reference uredi

  1. ^ Inman 2005, str. 10
  2. ^ The first Olympic competition to award medals to women judoka was in 1992; in 1988, women competed as a demonstration sport. Inman. 2005. str. 11.
  3. ^ Kano 2008, str. 46–47
  4. ^ a b Kano 2008, str. 1; Hoare. 2009. str. 43.
  5. ^ a b Kano 2008, str. 2
  6. ^ Hoare 2009, str. 44
  7. ^ Fukuda 2004, str. 145
  8. ^ Kano 2008, str. 3.–4; Hoare (2009). pp. 45.–47; Fukuda (2004). pp. 145.–152. Keiko Fukuda 9th Dan (born 1913) is the granddaughter of Fukuda Hachinosuke, and is the last surviving direct student of Kano: Davis, Simon, „Be Strong, Be Gentle, Be Beautiful - Keiko Fukuda”, United States Judo Federation, Arhivirano iz originala 8. 3. 2011. g., Pristupljeno 12. 3. 2011 
  9. ^ Kano 2008, str. 6; Hoare. 2009. str. 47.
  10. ^ Kano 2008, str. 9–10
  11. ^ Kano 2008, str. 11
  12. ^ Kano 2005, str. 23
  13. ^ Hoare 2009, str. 52.–53. For location of Eisho-ji temple, see: „Way to Eisho-Ji Temple”, Kodokan, Arhivirano iz originala 11. 3. 2011. g., Pristupljeno 14. 3. 2011 
  14. ^ Kano 2008, str. 20
  15. ^ Lowry 2006, str. 49
  16. ^ Kano 2005, str. 39–40
  17. ^ For Kano's opinions on the wider applicability of jita kyōei to life see for example, Kano. 2008. str. 107.
  18. ^ Hoare 2009, str. 56
  19. ^ Judo had been used before then, as in the case of a jujutsu school that called itself Chokushin-ryū Jūdō (直信流柔道, Sometimes rendered as Jikishin-ryū Jūdō), but its use was rare.
  20. ^ Grant, T.P. „History of judo at Olympics”. bleacherreport. Pristupljeno 24. 12. 2019. 
  21. ^ „Qualification System - Games of the XXXII Olympiad – Tokyo 2020”. www.ijf.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 12. 2019. 

Literatura uredi

  • Adams, Neil (1991), Armlocks, Judo Masterclass Techniques, London: Ippon Books 
  • Cachia, Jeffrey (2009), Effective Judo, Sarasota, FL: Elite Publishing 
  • Daigo, Toshiro (2005), Kodokan Judo Throwing Techniques, Tokyo, Japan: Kodansha International 
  • De Crée, Carl (2015), „Kōdōkan jūdō’s three orphaned forms of counter techniques – Part 3: The Katame-waza ura-no-kata ―"Forms of reversing controlling techniques"”, Archives of Budo, 11: 155—174 
  • De Crée, Carl (2012), The origin, inner essence, biomechanical fundamentals, and current teaching and performance anomalies of Kōdōkan jūdō’s esoteric sixth kata: The Itsutsu-no-kata ―"Forms of five", Rome, Italy: University of Rome 
  • De Crée, Carl; Jones, Llyr C. (2009a), „Kōdōkan Jūdō's Elusive Tenth Kata: The Gō-no-kata - "Forms of Proper Use of Force" - Part 1”, Archives of Budo, 5: 55—73 
  • De Crée, Carl; Jones, Llyr C. (2009b), „Kōdōkan Jūdō's Elusive Tenth Kata: The Gō-no-kata - "Forms of Proper Use of Force" - Part 2”, Archives of Budo, 5: 74—82 
  • De Crée, Carl; Jones, Llyr C. (2009c), „Kōdōkan Jūdō's Elusive Tenth Kata: The Gō-no-kata - "Forms of Proper Use of Force" - Part 3”, Archives of Budo, 5: 83—95 
  • De Crée, Carl; Jones, Llyr C. (2011a), „Kōdōkan Jūdō's Inauspicious Ninth Kata: The Joshi goshinhō - "Self-defense methods for females" - Part 1”, Archives of Budo, 7: 105—123 
  • De Crée, Carl; Jones, Llyr C. (2011b), „Kōdōkan Jūdō's Inauspicious Ninth Kata: The Joshi goshinhō - "Self-defense methods for females" - Part 2”, Archives of Budo, 7: 125—137 
  • De Crée, Carl; Jones, Llyr C. (2011c), „Kōdōkan Jūdō's Inauspicious Ninth Kata: The Joshi goshinhō - "Self-defense methods for females" - Part 3”, Archives of Budo, 7: 137—139 
  • Fromm, Alan; Soames, Nicolas (1982), Judo - The Gentle Way, London: Routledge & Kegan Paul Ltd 
  • Fukuda, Keiko (2004), Ju-No-Kata, Berkeley, California: North Atlantic Books 
  • Harrison, E.J. (1952), Manual of Judo, London: Foulsham 
  • Hoare, Syd (2005), „Development of judo competition rules” (PDF), sydhoare.com, Pristupljeno 16. 9. 2012 
  • Hoare, Syd (2009), A History of Judo, London: Yamagi Books 
  • Inman, Roy (2005), The Judo Handbook, UK: Silverdale Books 
  • Inokuma, Isao; Sato, Noboyuki (1987), Best Judo, Tokyo, Japan: Kodansha International 
  • Ishikawa, Takahiko; Draeger, Donn F. (1999), Judo Training Methods, Boston, Massachusetts: Tuttle Publishing 
  • Itō, Kazuo (1970), Jūdō no nage- to katame-no-ura-waza, Tōkyō: Seibunkan Shoten 
  • Jones, Llyr C.; Hanon, Michael J. (2010), „The way of kata in Kodokan Judo”, Journal of Asian Martial Arts, 19: 8—37 
  • Kano, Jigoro (1994), Kodokan Judo, Tokyo, Japan: Kodansha 
  • Kano, Jigoro (2005), Naoki, Murata, ur., Mind Over Muscle: Writings from the founder of Judo, Tokyo, Japan: Kodansha 
  • Kano, Jigoro (2008), Watson, Brian N., ur., Judo Memoirs of Jigoro Kano, Victoria, BC: Trafford Publishing 
  • Kashiwazaki, Katsuhiko (1992), Shimewaza, Judo Masterclass Techniques, London: Ippon Books 
  • Kashiwazaki, Katsuhiko (1997), Osaekomi, Judo Masterclass Techniques, London: Ippon Books 
  • Koizumi, Gunji (1947), „1936 Conversation with Jigoro Kano”, Budokwai Bulletin 
  • Law, Mark (2007), The Pyjama Game, A Journey Into Judo, London, UK: Aurum Press Ltd 
  • Lowry, Dave (2006), In the dojo. A guide to the rituals and etiquette of the Japanese martial arts, Boston, MA: Weatherhill 
  • Mifune, Kyuzo (2004), The Canon of Judo: Classic teachings on principles and techniques, Tokyo, Japan: Kodansha 
  • Ohlenkamp, Neil (2006), Judo Unleashed: Essential Throwing & Grappling Techniques for Intermediate to Advanced Martial Artists, Maidenhead: McGraw-Hill 
  • Otaki, Tadao; Draeger, Donn F. (1997), Judo Formal Techniques: Complete guide to Kodokan randori no kata (reprint izd.), Clarendon, Vermont: Tuttle Publishing 
  • Takahashi, Masao (2005), Mastering Judo, Champaign, Illinois: Human Kinetics 

Filmografija uredi

  • Akira Kurosawa, Sanshiro Sugata (姿三四郎, Sugata Sanshirō, aka Judo Saga), 1943.
  • Akira Kurosawa, Sanshiro Sugata Part II (續姿三四郎, Zoku Sugata Sanshirō, aka Judo Saga II), 1945.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џудо&oldid=27547976”