Avatar
Avatar (sanskrit: अवतार avatāra silazak, u značenju silazak sa neba) označava inkarnaciju božanstva na zemlji u hinduizmu.[1][2] Bog dolazi da usliši neku potrebu čovečanstva. U tom smislu, Zaratustra, Buda, Isus i Muhamed smatraju se avatarima. Hindusi se mole živim ili mrtvim avatarima.
U delu bagavad gita bog Krišna izjavljuje: „Za spas dobroga, za uništenje zla i zbog očuvanja večnog zakona, povremeno ću se pojavljivati u inkarnacijama“ (IV, 8). Lekcije kojima ih uče avatari, čovečanstvo postepeno pretvara u praksu, proširujući razumevanje smisla života i doprinoseći duhovnoj evoluciji. Koncept avatara se razvio kasno u hinduističkoj mitologiji, ali se pojavljuje još u spisima upanišade kao princip koji se stalno iznova objavljuje svetu. Bog Krišna se smatra jedinim potpunim avatarom boga Višnu. Ostali avatari su delimične manifestacije božanskih principa. Osnovna funkcija avatara je uvek ista; to je ponovno uspostavljanje darme, ili večnog zakona (poretka, doktrine). Avatar to čini u skladu sa duhom epohe u kojoj se pojavljuje. U ovom poslu im nekada pomažu čudesne sile u liku pomoćnika (vibhûti).
Reč avatar se ne pojavljuje u vedskoj literaturi;[3] međutim, pojavljuje se u razvijenim oblicima u postvedskoj literaturi, a posebno kao imenica u puranskoj literaturi posle 6. veka.[4] Uprkos tome, koncept avatara je kompatibilan sa sadržajem vedske literature, poput Upanišada, jer je to simbolična slika koncepta Saguna Brahmana u filozofiji hinduizma. Rigveda opisuje Indru kao obdarenog misterioznom moći preuzimanja bilo kakvog oblika po volji.[5][6] Bagavad Gita izlaže doktrinu Avatara, ali sa drugim terminima osim avatara.[4][7]
Teološki, termin se najčešće povezuje sa hinduističkim bogom Višnuom, iako je ta ideja primenjena i na druga božanstva.[8] Različiti spiskovi avatara Višnua pojavljuju se u hinduističkim spisima, uključujući deset Dašavatara Garuda Puranu i dvadeset dva avatara u Bagavata Purane, mada ova poslednja dodaje da su inkarnacije Višnua bezbrojne.[9] Avatari Višnua su važni u teologiji vaišnavizma. U hinduističkoj tradiciji šaktizma zasnovanoj na boginjama, avatari Devija u različitim izgledima kao što su Tripura Sundari, Durga i Kali se obično sreću.[10][11][12] Dok se avatari drugih božanstava kao što su Ganeša i Šiva takođe pominju u srednjovekovnim hinduističkim tekstovima, ovo je manje zastupljeno.[13] Doktrina inkarnacije je jedna od bitnih razlika između višnavske i šivističke tradicije hinduizma.[14][15]
Koncepti inkarnacije koji su u nekim aspektima slični avataru se takođe nalaze u budizmu,[16] hrišćanstvu[3] i drugim religijama.[16]
Sveto pismo sikizma uključuje imena brojnih hinduističkih bogova i boginja, ali je odbacilo doktrinu o inkarnaciji spasitelja i podržalo gledište svetaca hinduističkog Bakti pokreta kao što je Namdev, da je bezobličan večni bog u ljudskom srcu, a da je čovek svoj sopstveni spasitelj.[17][18][19]
Avatari Šive uredi
Iako puranski spisi sadrže povremene reference na avatare Šive, doktrina avatara nije univerzalno prihvaćena, niti je opšte prihvaćena u šivizmu.[20] Stavovi o doktrini inkarnacije su bili jedna od značajnih doktrinarnih razlika između višnavizma i šivizma, pored njihovih razlika u ulozi života domaćina u odnosu na monaški život za duhovno oslobođenje.[14][15][21] Šivizam je transcendentalna teologija, gde je čovek, uz pomoć svog Gurua, sam sebi spasitelj.[21]
Linga Purana navodi dvadeset osam avatara Šive.[22] U Šiva Purani postoji izrazito sajivtska verzija tradicionalnog mita o avataru: Šiva donosi Virabadru, jednu od njegovih zastrašujućih formi, da bi smirio Narasimu, avatara Višnua. Kada to ne uspe, Šiva se manifestuje kao čovek-lav-ptica Saraba koja smiruje Višnuovog avatara Narasimhu, čoveka lava, a Šiva tada daje Višnu čakru (što ne treba mešati sa Sudaršan čakrom) kao poklon. Slična priča je ispričana u Šaraba Upanišadi iz kasnog srednjeg veka.[23] Međutim, višnijeva Dvajta škola pobija ovo šivsko viđenje Narasime.[24] Prema nekim drugim puranama, Gospod Šiva je imao 24 avatara, baš kao i Gospod Višnu.
Vanarski bog Hanuman koji je pomogao Rami (Višnu avatar) neki smatraju jedanaestim avatarom Rudra (Šive).[25][26] Neki takođe veruju da su neka regionalna božanstva poput Kandobe avatari Šive.[27][28] Ašvatama, sin Drone, takođe se smatra Avatarom Gospoda Šive.
Šeša i njegovi avatari (Balarama i Lakšmana) su povremeno povezani sa Šivom.[29][30][31][32] Adi Šankara, formulator Advajta Vedante, takođe se povremeno smatra avatarom Šive.[33]
U Dasam Grantu, Guru Gobind Sing je pomenuo dva avatara Rudre: avatar Datatreja i avatar Parasnat.[34]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ James Lochtefeld , "Avatar" in The Illustrated Encyclopedia of Hinduism, Vol. 1: A-M. . Rosen Publishing. 2002. str. 72—73. ISBN 978-0-8239-2287-1. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ Parrinder 1997, str. 19–20
- ^ a b Bassuk 1987, str. 2–4
- ^ a b Hacker 1978, str. 424, also 405–409, 414–417.
- ^ Rig Veda 3.53.8 (Maghavan); 6.47.18 (Indra)
- ^ Swami Harshananda, A Concise Encyclopaedia of Hinduism, Ramakrishna Math, Bangalore (2008) Vol.1, page 221
- ^ Sheth 2002, str. 98–99.
- ^ Kinsley 2005, str. 707–708
- ^ Bryant, Edwin Francis (2007). Krishna: A Sourcebook. Oxford University Press US. str. 18. ISBN 978-0-19-514891-6.
- ^ Sheth 2002, str. 98–125.
- ^ Hawley & Narayanan 2006, str. 174
- ^ Kinsley 1998, str. 115–119
- ^ James Lochtefeld , "Shiva" in The Illustrated Encyclopedia of Hinduism, Vol. 2: N-Z, Rosen Publishing. . 2002. str. 635. ISBN 0-8239-2287-1. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ a b Eng, Lai Ah (2008). Religious Diversity in Singapore. Institute of Southeast Asian Studies, Singapore. str. 221. ISBN 978-981-230-754-5.
- ^ a b Jones, Constance; Ryan, James D. (2006). Encyclopedia of Hinduism. Infobase. str. 474. ISBN 978-0-8160-7564-5.
- ^ a b Sheth 2002, str. 115–116 with note 2.
- ^ Nesbitt, Eleanor (2005). Sikhism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. str. 16, 24—25. ISBN 978-0-19-157806-9.
- ^ Cole, William Owen (2004). Understanding Sikhism. Dunedin Academic. str. 47—49. ISBN 978-1-903765-15-9.
- ^ Shackle, Christopher; Mandair, Arvind (2005). Teachings of the Sikh Gurus. Routledge. str. xxxiv—x. ISBN 978-0415266048.li
- ^ Parrinder, Edward Geoffrey (1982). Avatar and incarnation. Oxford: Oxford University Press. str. 87–88. ISBN 978-0-19-520361-5.
- ^ a b Dhavamony, Mariasusai (2002). Hindu-Christian Dialogue: Theological Soundings and Perspectives. Rodopi. str. 63. ISBN 978-90-420-1510-4.
- ^ Winternitz, Moriz; Sarma, V. Srinivasa (1981). A History of Indian Literature, Volume 1. Motilal Banarsidass. str. 543—544. ISBN 978-81-208-0264-3.
- ^ SG Desai (1996), A critical study of the later Upanishads, Bharatiya Vidya Bhavan, pages 109–110
- ^ Sharma, B. N. Krishnamurti (2000). A history of the Dvaita school of Vedānta and its literature: from the earliest beginnings to our own times. Motilal Banarsidass. str. 412. ISBN 978-81-208-1575-9.
- ^ Lutgendorf, Philip (2007). Hanuman's tale: the messages of a divine monkey. Oxford University Press US. str. 44. ISBN 978-0-19-530921-8.
- ^ Catherine Ludvík (1994). Hanumān in the Rāmāyaṇa of Vālmīki and the Rāmacaritamānasa of Tulasī Dāsa. Motilal Banarsidass Publ. str. 10—11. ISBN 978-81-208-1122-5.
- ^ Sontheimer, Gunther-Dietz (1990). „God as King for All: The Sanskrit Malhari Mahatmya and its context”. Ur.: Hans Bakker. The History of Sacred Places in India as Reflected in Traditional Literature. BRILL. str. 118. ISBN 978-90-04-09318-8.
- ^ Sontheimer, Gunther-Dietz (1989). „Between Ghost and God: Folk Deity of the Deccan”. Ur.: Hiltebeitel, Alf. Criminal Gods and Demon Devotees: Essays on the Guardians of Popular Hinduism. State University of New York Press. str. 332. ISBN 978-0-88706-981-9.
- ^ Matchett 2001, str. 63: "There are strong links between Samkarsana/Sesa and Siva, so that it is not difficult to see in this pale companion of the dark Krsna a reminder of Siva's parity with Visnu, even though Visnu still has the lead."
- ^ The Padma-Purana: Part IX. Delhi: Motilal Banarsidass. 1956. str. 3164—3165. „The Lord, Visnu, took his place in the egg. Then with his mind devoted to the supreme spirit, Brahma meditated upon Visnu. At the end of the meditation a drop of perspiration was produced from his forehead. That drop, of the shape of a bubble, in a moment fell on the earth. O you of an excellent face, I, having three eyes, a trident, and adorned with the crown of the matted hair, was born from that bubble. With modesty I asked the lord of gods: "What shall I do?" Then God Visnu, with delight, thus spoke to me: "O Rudra, you will bring about a fierce-looking destruction of the world, (after) actually being (my) portion, viz. Samkarsana, O you of an excellent face."”
- ^ Mahalik, Er. Nirakar (2010). „Lord Balarama” (PDF). Orissa Review. „So Balarama became (Bala+Deva) Baladeva. Krishna and Balarama are regarded as Hari and Hara. Here Balarama is regarded as Lord Siva. Siva is helping Vishnu in every incarnation like Rama-Laxman in Treta Yuga. In Dvapara Yuga as Krishna-Balarama and in Kali Yuga they are Jagannath and Balabhadra.”
- ^ Pattanaik, Devdutt (2010). „Elder Brother of God”. Devdutt. Arhivirano iz originala 20. 06. 2019. g. Pristupljeno 02. 04. 2022. „Some say that Krishna is Vishnu, Balarama is Shiva and Subhadra is Devi, thus the three siblings represent the three main schools of Hindu theism: Vaishnava, Shaiva and Shakta.”
- ^ Doniger 2010, str. 508
- ^ SS Kapoor; MK Kapoor (2009). Dasam Granth. Hemkunt Press. str. 17. ISBN 9788170103257.
Literatura uredi
- Bryant, Edwin Francis (2007). Krishna: A Sourcebook. Oxford University Press US. str. 18. ISBN 978-0-19-514891-6.
- Bassuk, Daniel E (1987). Incarnation in Hinduism and Christianity: The Myth of the God-Man. Palgrave Macmillan. str. 2—4. ISBN 978-1-349-08642-9.
- Doniger, Wendy (2010). The Hindus: An Alternative History. Oxford University Press.
- Hawley, John Stratton; Narayanan, Vasudha (2006). The life of Hinduism. University of California Press. str. 174. ISBN 978-0-520-24914-1.
- Kinsley, David R. (1998). Tantric Visions of the Divine Feminine: The Ten Mahāvidyās. Motilal Banarsidass. str. 115—119. ISBN 978-81-208-1522-3.
- Kinsley, David (2005). Lindsay Jones, ur. Gale's Encyclopedia of Religion. 2 (Second izd.). Thomson Gale. str. 707—708. ISBN 978-0-02-865735-6.
- Parrinder, Geoffrey (1997). Avatar and Incarnation: The Divine in Human Form in the World's Religions. Oneworld. str. 19—20. ISBN 978-1-85168-130-3.
- Coleman, T. (2011). „Avatāra”
. Oxford Bibliographies Online: Hinduism. doi:10.1093/obo/9780195399318-0009. Short introduction and bibliography of sources about Avatāra. - Daniélou, Alain (1991). The Myths and Gods of India. Rochester, Vermont: Inner Traditions. str. 164—187. ISBN 0-89281-354-7.
- Hacker, Paul (1978). „Zur Entwicklung der Avataralehre”. Ur.: Schmithausen, Lambert. Kleine schriften. Veroffentlichungen Der Glasenapp-Stiftung (Book 15) (na jeziku: nemački). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3447048606.
- Lochtefeld, James (2002). The Illustrated Encyclopedia of Hinduism, Vol. 1 & 2. Rosen Publishing. ISBN 978-0-8239-2287-1.
- Matchett, Freda (2001). Krishna, Lord or Avatara?: The Relationship Between Krishna and Vishnu. Routledge. ISBN 978-0-7007-1281-6.
- Sheth, Noel (januar 2002). „Hindu Avatāra and Christian Incarnation: A Comparison”. Philosophy East and West. 52 (1): 98—125. JSTOR 1400135. S2CID 170278631. doi:10.1353/pew.2002.0005.
