Википедија

Agroterorizam

Agroterorizam je oblik bioterorizma, koji namernom indukcijom bolesti biljaka ili životinja ima za ciljeve stvaranje ekonomskih gubitaka, izazivanje straha i narušavanje unutrašnje stabilnosti napadnute zemlje.[2] Sredstva za izvođenje agroterorističkih napada mogu biti pored patogena, hemijska sredstva ili bilo koji namerno izazvani uticaj koji ugrožava poljoprivrednu proizvodnju.[3][4]

Voćnjaci u Kaliforniji, kao meta agroterorista

U ratu protiv terorizma, obradivo zemljište, pašnjaci, domaće životinje na prvi pogled možeda nemaju ništa zajedničko sa kulama Svetskog trgovinskog centra ili prometnim morskim lukama, napadnutim terorističkim napadima.

Međutim u stvarnosti, agroterorizmom napadnuto obradivo zemljište, pašnjaci, domaće životinje dokazuje da se radi samo o različitim manifestacijama istog cilja visokog prioriteta zasnovanom na uništavanju ekonomije.[1]

Počev od druge deceniji 21. veka, „odbrani hrane” od agroterorizma i bioterorizma posvećuje se sve veća pažnja. Kapacitet laboratorija i odgovorajućih ustanova se nadograđuju, a izrađeni su i brojni planovi za borbu protiv agroterorizma kako bi se brzim nacionalnim reakcijama, zaustavile i/ili eliminisale štetne posledice agroterorizma na određenoj teritoriji.[5] Primera radi samo SAD su više nego utrostručile izdvajanja, sa 225 miliona dolara „pre 11. septembra 2001.“ na 818 miliona dolara, za borbu protiv biooterorizma. Tako danas poljoprivreda SAD dobija oko 2,1% sredstava od ukupnog budžeta koji se izdvaja za odbranu i zaštitu domovine.[6][7][8]

Istorija uredi

Terorizam je pojava stara skoro koliko i čovečanstvo, a borba protiv terorizma koliko i sam terorizam.[9] Istorija čovečanstva je prepuna primera zlodala[10] pojedinaca, grupa i država čiji je krajnji rezultat bio stvaranje straha, ekonomskih gubitaka i/ili potkopavanje socijalne i političke stabilnosti.[11] Slučajevi napada na poljoprivredni sektor dogodili su se već početkom dvadesetog veka.[12]

Prvi svetski rat

Za vreme Prvog svetskog rata, nemački naučnici i stratezi razmatrali su mogućnost upotrebe bioloških sredstava protiv pešadije. Ove predloge je nemačka vlada odbacila iz moralnih razloga. Ograničavanje upotrebe ovih sredstava protiv ljudi nije ograničilo njihovu upotrebu protiv životinja i useva. Tokom 1915. godine, dr Anton Dilger, Amerikanac nemačkog porekla, razmnožavao je, u svojoj kući u Vašingtonu, sojeve antraksa i pseudomona, primljene od nemačke vlade. Mikrobne kulture bile su distribuirane brodogradilištima u Baltimoru, u kojima su radili simpatizeri Nemaca, koji je trebalo da zaraze oko 3-4,5 hiljada grla konja, mula i druge stoke koja se prevozila u Evropu kako bi pomogli Savezu centralnih sila.[13] Čak se i Nemci tokom Prvog svetskog rata nisu držali dalje od bioloških napada. Nemačka obaveštajna služba posedovala je dokaze da su francuski agenti, delujući u Švajcarskoj, inficirali konje prevezene u Nemačku.[14]

Drugi svetski rat

Tokom Drugog svetskog rata, neke zemlje, uključujući Japan, Nemačku, Kanadu, Veliku Britanija i Sjedinjene Američke Države počele su rad na izradi i korišćenju program biološkog oružja.[1] pre svega usmerenog na poljoprivredni sektor. Februara 1942. godine, Akademija nauka SAD predala je Ratnom sekretaru- Henriju Stimsonu, izveštaj u kome je opisana pretnja žetvi, stoci, i ljudima izloženim biološkim agencima. Nakon ovog izveštaja, predsednik Roozevelt je naredio da se pristupi izradi odbrambenog biološkog program razvoja biološkog oružja. Tako je 1943. godine osnovan centar za istraživanje biološkog oružja u Fort Ditrih, u Merilendu, u kome su sprovedena istraživanja agenasa koji bi mogli biti korišćeni za izazivanje bolesti kod živatonja i žitarica.

U SAD su prerd kraj Drugog svetskog rata, tačnije tokom 1945. godine planirali da unište useve pirinča u Japan. Ovaj plana je povučen jer su u SAD shvatili da bi nakon toga trebalo hraniti 100 miliona gladnih ljudi, nakom poraza Japana. Umesto toga Amerikanci su izabrali nuklearnu opciju.

U istom period, rad na biološkom oružju sprovodila je i Velika Britanija. Ona je od 1942, do 1943. godine, sprovela istraživanja sa antraksom na ostrvu kraj obale Škotske. Tokom ovog istraživanja zaraženo je značajno područje ostrva sporama antraksa, što je dovelo do ekološke katastrofe, pa je ostrvo bilo van upotrebe i u izolaciji otprilike 40 godina. Tek u 1980-tih kada je otkriveno sredstvo za dezinfekciju omogućeno je uništavanje dugotrajnih spora antraksa. Ostrvo je bilo verovatno izvor dve epidemije antraksa među stokom u Velikoj Britaniji.

Rat u Kini i Mandžuriji

Tokom rata u Kini i Mandžuriji,Japanske trupe (jedinica 731 pod komanda generala Šira Ishija) više puta koristili biološko oružje ne samo protiv stanovništva, već i protiv useva i stoke.

Prva polovina 20. veka

Po završetku Drugog svetskog rata, tokom period hladnog rata, započet je program razvoja (posebno od strane velikih sila), biološkog oružja. Upotreba oružje za masovno uništenje životinje i poljoprivrednih kultura sbilo je uobičajeno tokom Korejskog i Vijetnamskog rata. Tokom 1950-ih, američki planeri koji su razvijali koncept moguće upotrebe biološkog oružje usmereno protiv neprijateljskih useva, zaključili da su patogeni, koji se polako šire kroz tlo (kao što je većina virusa, bakterija ili mikoplazmi) beskorisno u svrhu efikasnog napadanje obradivih ili pripitomljenih biljaka. Tada je u razvoju ove vrste oružja, naglasak stavljen na agense koji mogu izazvati epidemiju u vremenskom okviru koji obuhvata jednu vegetacionu sezonu, kao i na one agense koji vazduhom putem raspršivanja iz aviona u obliku aerosola, mogu masovno primeniti.[15]

Primer pripreme za upotrebu u ratu biološki agenaca, uništavanjem poljoprivrednih useva, datiraju upravo iz perioda hladnog rata. Otkriveno je da su Amerikanci ali i druge nacije pripremile 20 tona rezervat spora gljiva Puccinia graminis triciti, koja izazivaju bolest žitarica, sa namerom da uništavaju useve žitarica uglavnom u Ukrajina.[a] Zaliha od 1 tone spora drugih gljivica - ucilju zaražavanja pirinčanih polja u Kini.

Konvencija o zabrani biološkog oružja

Biološko oružje je zabranjeno za upotzrebu u svetu nakon potipsivanja Konvencija (BVC) iz 1972. godine, koju su do danas potpisle i ratifikovale 143 države. Međutim, to nije zaustavilo dalje istraživanje biološkog oružja. Na to ukazuje poznati incident sa antraksom iz fabrike u Sverdlovsku, koji je izazvao smrt 66 osoba.

Agroterorizam nova opasnost za svet uredi

 
Baloni sa helijumom sa zapaljivim materijalima lansirani iz Bureija, pojas Gaze, plutaju u Izrael. Od marta 2018. Palestinci u Pojasu Gaze lansirali su bezbroj zmajeva, balona i napuhanih kondoma od lateksa koji nose zapaljive materijale, a povremeno i eksploziv, na izraelsku teritoriju, što je izazvalo skoro svakodnevne požare u kojima je izgorjelo na hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta, parkova i šuma

Uprkos kulturnim i verskim slobodama i zakonskim zabranama nasilja podjednako prema čoveku i životinjama, kontaminirajući okruženje ili razarajući resurse koji se koriste za dobrobit čoveka.[16]

Pored ratne primene u lokalnim i međunarodnim sukobima, već duže vreme se u stručnoj javnosti govori o mogućnosti brojnih zloupotreba prelaskom terorista sa konvencionalnih sredstava, poput eksploziva i vatrenog oružja, na biološko ili hemijsko oružje.[17] U tom smislu u novije vreme terorizam poprima novu dimenziju, i sve više postaje globalni svetski problem, s obzirom na to da npr. agroterotizam kao pojavni oblik bioterorizma u jednoj sredini po pravilu nikad ne ostaje izolovan na jednom prostoru već se veoma brzo (epidemijski) širi i grana na druge prostore.

Savremeni terorizam je doživeo naglu ekspanziju, proširio se van granica nacionalnih država. Iz tog razloga bioterorizmu se treba suprostavljati, istovremeno vojno-policijskom taktikom, politikom, finansijski, naučno i drugim aspektima koji su značajni za zaštitu od bioterorizma.

Imajući u vidu da je talas terorizma neprestano zapljuskuje savremenu civilizaciju izazivajući ogromne potrese u međunarodnim odnosima i na globalnom planu, on je postao predmet interesovanja naučnika i stručnjaka iz ove oblasti koji nastoje da definišu ovaj problem.

U literaturi o terorizmu navedeni su četiri osnovna faktora u korišćenju oružja za masovno uništenje: nuklearni, radiološki, hemijski i biološki. Od svega navedenog, biološki terorizam se smatra najopasnijim, jer čini se da predstavlja najveću pretnju zbog svoje široke dostupnosti, jeftinosti i visokih stopa smrtnosti koje izazivaju bakterije i virusi.

Poslednjih godina raste interesovanje za pretnju od upotrebe biološkog oružja od strane terorista. Napadi uzrokovani ovom vrstom oružja mogu imati katastrofalne posledice, uključujući masovnu smrtnost. Agroterrorizam je malo poznat koncept, ali njegovi efekti mogu predstavljati stvarnu pretnju ekonomijama mnogih zemalja. Značenje i motivi napada poznati su u svetu i njihovo izvršenje je izvodivo uprkos postojanju granica između zemalja. Iz tih razloga moramo biti spremni za ovu vrstu terorizma, a isto tako moramo biti spremni i za očuvanje ekonomije.

Agroterorizam se zasniva na namernoj ili pretećoj primeni, u svrhu izazivanja smrti ili oboljenja životinja ili biljaka:

  • virusa,
  • bakterija,
  • gljivica,
  • toksina živih organizama

Kao poseban oblik agroterorizma navodi se i mogućnost kontrolisanog uticaja na klimatske promene — atmosferske prilike koje su posebno značajne u pojedinim fazama razvoja biljnih kultura. Ovakav oblik agroterorizma mogu praktikovati samo ekonomski i tehnološki razvijene zemlje.

Iako poljoprivreda možda nije primarna za terorizma, jer nedostaje „šok faktor” u odnu na tradicionalnije terorističkih ciljeva, sve veći broj analitičara terorizma smatra agroterorizam održivom sekundarnom metom.[18]

Ciljevi uredi

Imajući u vidu da poljoprivreda čini kritičnu tačku nacionalne bezbednosti, ona mora da zadovolji potrebe države za sirovinama i proizvodima biljnog i životinjskog porekla kao bitnog uslova očuvanja mira i prosperiteta. Polazeći od ovoga pojedine zemlje posežu za asimetričnim ratovanjem i globalnim terorizmom, pokušavajući da ispolje negativni uticaj na kritične delove nacionalne infrastrukture napadnute teritorije.[19]

Cilj agroterorizma nije puko ubijanje krava ili biljaka, ve sredstvo za izazivanje ekonomskih kriza u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji i socijalnoj sveri, što na kraju treba da rezultuje gubitkom poverenja stanovništva u sopstvenu vladu.

Glavni ciljevi agroterorizma su:

  • Direktni — napad na biljke, životinje.
  • Indirektni — ekonomski gubici, strah, politička nestabilnost), jer...kada se izvrši agroteroristički napad na domaće životinje, napadnuta zemlja mora sprovesti mere karantina i masovnih klanja i spaljivanja zaražene stoke. Sve se odvija pod budnim okom televizije, što zajedno sa ogromnim finansijskim gubitkom zbog međunarodnog embarga, predstavlja upravo ono što teroristi žele da vide.
  • Ugražavanje zdravlje ljudi — unosom kontaminirane hrane ili ako je životinjski patogen prenosiv na ljude izazivanjem zoonoza.

Napomene uredi

  1. ^ Prema mišljenju stručnjaka, stvorene rezerve bi bile dovoljne za uništavanje useva žitarica širom sveta.

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ a b 2 Stan Cox, Agroterrorists Needn’t Bother, COMMONDREAMS.ORG, Dec. 13, 2005, http://www.commondreams.org/views05/1213-26.htm Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. јун 2012) (quoting U.S. Senator Susan Collins).
  2. ^ „Security analysis for agroterrorism”. www.ifpri.org. Приступљено 2021-02-05. 
  3. ^ Caldas, Marcellus M.; Perz, Stephen (2013-06-01). „“Agro-terrorism? The causes and consequences of the appearance of witch’s broom disease in cocoa plantations of southern Bahia, Brazil””. Geoforum (на језику: енглески). 47: 147—157. ISSN 0016-7185. doi:10.1016/j.geoforum.2013.01.006. 
  4. ^ Jim Monke, Agroterrorism: Threats and Preparedness
  5. ^ Lane, H. C., La Montagne, J. & Fauci, A. S. Nature Med. 7, 1271–1273 (2001).
  6. ^ „Agro Terrorism: A Global Perspective | Abstract”. www.longdom.org. Приступљено 2021-02-05. 
  7. ^ Fauci, Anthony S. (2003). „Biodefence on the research agenda”. Nature (на језику: енглески). 421 (6925): 787—787. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/nature01480. 
  8. ^ Summary У: Jim Monke, Agroterrorism: Threats and Preparedness р. 2
  9. ^ Jernigan D. B. et al. Emerg. Infect. Dis. 8, 1019–1028 (2002).
  10. ^ Bursać, B., Glumac, S. (2017) Terorističke organizacije u 19 veku. FBIM Transactions, Vol. 5, Broj. 1, strana 32-44
  11. ^ See e.g., MONKE, supra note 3, at 1 (citing the terrorist attack in the United States on September 11, 2001).
  12. ^ „Agroterrorism and Food Safety”. fas.org. Приступљено 2021-02-05. 
  13. ^ Prusakowski M., Bioterror. Jak nie dać się zabić. Tower Press. Gdańsk 2001
  14. ^ Witcover J., Sabotage at Black Tom: Imperial Germany's Secret War in America, 1914-1917, Algonquin Books of Chapel Hill, Chapel Hill, North Carolina 1989, p. 92
  15. ^ Gaćinović, R. (2012) Oblici savremenog terorizma. Žurnal za kriminalistiku i pravo, 1-17
  16. ^ F. Dahdouh-Guebas et. al., Analysing Ethnobotanical and Fishery-Related Importance of Mangroves of the EastGodavari Delta (Andhra Pradesh, India) for Conservation and Management Purposes, 2 J. ETHNOBIOLOGY & ETHNOMEDICINE 24 (2006),
  17. ^ „Motivational Aspects of Agro-Terrorism”. fas.org. Приступљено 2021-02-05. 
  18. ^ Peter Chalk, The U.S. Agricultural System: A Target for al-Qaeda? Terrorism Monitor, March 11, 2005.
  19. ^ „Agroterrorism & Biosecurity”. ag.tennessee.edu. Приступљено 2021-02-05. 

Литература uredi

  • Latxague E, Sache I, Pinon J, Andrivon D, Barbier M, Suffert F. 2007. A methodology for assessing the risk posed by the deliberate and harmful use of plant pathogens in Europe. EPPO Bulletin, 37(2), 427-435.
  • Suffert F, Barbier M, Sache I, Latxague E. 2008. Biosécurité des cultures et agroterrorisme. Une menace, des questions scientifiques et une opportunité : réactiver un dispositif d'épidémiovigilance. Le Courrier de l'Environnement, 56, 67-86.

Спољашње везе uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агротероризам&oldid=26805223”