Adrijan Komnin
Ovom članku je potrebna lektura teksta. To podrazumeva ispravku gramatičkih, pravopisnih i interpunkcijskih grešaka ili tona. |
Adrijan Komnin (grč. Αδριανος Κομνηνος, lit. 'Adrianos Komnenos'; latinski Adrianus Komnenus) je bio vizantijski aristokrata i general, mlađi brat cara Aleksija I Komnina (1081-1118). Uzdignut na položaj protosevasta i zapovednika zapadnih vojski, učestvovao je u pohodima protiv normanskih osvajača predvođenih Robertom Gviskarom i Boemundom Taretnskim i u napadima na Pečenege. Komandovao je franačkim kontingentom u katastrofalnoj bici kod Drstre.
Biografija
urediAdrijan Komnin je bio četvrti i pretposlednji sin generala Jovana Komnina, mlađeg brata cara Isaka I Komnina (1057—1059) i Ane Dalasene.[1][2][3] Prema istoričaru Nićiforu Vrijeniju, Ana je posle očeve smrti poverila Adrijana i njegovog mlađeg brata Nićifora učiteljima, koji su im dali enciklopedijsko obrazovanje.[1]
Po Aleksijevom stupanja na presto 1081. godine, Adrijanu je dodeljeno novo dostojanstvo protosevasta i prinosi poluostrva Kasandra na Halkidikiju.[4][5] Poverene su mu i vojne komande u pohodima 1082 - 1083 protiv Normana Roberta Gviskara i Boemonda u Tesaliji. Godine 1086. nasledio je Gregorija Pakorijana na mestu zapovednika zapadnih vojski, a 1087. borio se u bici kod Distre protiv Pečenega komandovao je franačkim najamničkim kontingentom, u vizantijskom centru. Bitka je završena katastrofalnim porazom, a Adrijan se za dlaku spasao.4 U "Aleksijadi" se tvrdi da je učestvovao u pohodu na Pečenege 1091. godine (zajedno sa protoestratorom Mihailom Dukom, nadgledao je izgradnju mosta preko reke Evros). ), ali se ne pominje da se borio u odlučujućoj bici kod Levunija.[4][6][7]
Ubrzo nakon toga, Adrijan je imao velike nesuglasice sa svojim starijim bratom, sevastokrator Isak je tvrdio da je Adrijan odgovoran za optužbe za zaveru protiv cara koje su iznete protiv njegovog sina Jovana, guvernera Drača.[4][7] Godine 1094. Adrijan je predsedavao sudom koji je sudio Nićiforu Diogenu, sinu cara Romana IV Diogena (1068—1071) koji je pokušao da izvrši atentat na cara. Iste godine pojavljuje se kao učesnik sinoda koji je osudio Lava Halkidonskog.[5] Datum njegove smrti je neizvestan: opšteprihvaćeni datum potiče iz rukopisa koji ukazuje da se povukao u manastir pod imenom Jovan i da je umro 16. aprila 1105. godine. Vasilije Skoulatos, međutim, sumnja u istinitost ovog podatka, pošto se Adrijanovo ime ne pojavljuje na spisku mrtvih u tipikonu Keharitomen (napisanom oko 1118), ali se pojavljuje u tipikonu Pantokrator iz 1136. Tako Skoulatos postavlja Adrijanovou smrt između 1118. i 1136.[8][5]
Porodica
urediAdrijan se oženio porfirogenom princezom Zojom Duka, trećom ćerkom cara Konstantina X Duke (1059—1067) i carice Evdokije Makremvolitise.7 Neki stručnjaci, uključujući Pola Magdalina, Žan-Kloda Šejnea i Konstantina Varzosa, poistovećuju Adrijana i Zoe sa Jovanom Komninom i Anom. „od Duka“ (pretpostavlja se da je Zojino monaško ime) koji se pominju na grobnim natpisima u crkvi Pamakaristo u Konstantinopolju kao ktitori crkve, zajedno sa njihovim potomcima.9 Iz toga proističe da su, deca Adrijana i Zoe bili: 10
- Evdokija Komnina, koja se udala za Aleksija Tarhaniota;
- Andronik Komnin, koji se oženio Evdokijom Duka;
- Aleksije Komnin, Sevast. Bio je veren sa Irenom Aksuhin i oženio se Irenom Sinadin: njihova ćerka je bila Ana Komnina, udata za Aleksija Paleologa (rođena oko 1100); sa kojim je imala sina Đorđa Paleologa (1125—1267), oženjen princezom Aspasom od Osetije (kćerkom kralja Davida IV od Osetije); njihova ćerka bila je Irena Paleolog, udata za vizantijskog cara Isaka II Anđela (1185—1195; 1203-1204)
- Adrijan Kommnin, monah
Reference
uredi- ^ a b Skoulatos 1980, str. 5.
- ^ Varzos 1984, str. 52, 114.
- ^ Gautier 1971, str. 231.
- ^ a b v Varzos 1984, str. 115.
- ^ a b v Skoulatos 1980, str. 7.
- ^ Gautier 1971, str. 232.
- ^ a b Skoulatos 1980, str. 6.
- ^ Polemis 1968, str. 55.
Literatura
uredi- Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986). Études Prosopographiques [Prosopographical Studies] (na jeziku: French). Paris: Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-110-4.
- Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press. OCLC 299868377.
- Skoulatos, Basile (1980). Les personnages byzantins de l'Alexiade: Analyse prosopographique et synthèse [The Byzantine Personalities of the Alexiad: Prosopographical Analysis and Synthesis] (na jeziku: francuski). Louvain-la-Neuve and Louvain: Bureau du Recueil Collège Érasme and Éditions Nauwelaerts. OCLC 8468871.
- Gautier, Paul (1971). „Le synode des Blachernes (fin 1094). Étude prosopographique” [The Synod of Blachernae (end of 1094). A Prosopographical Study.]. Revue des études byzantines (na jeziku: French). 29: 213—284. doi:10.3406/rebyz.1971.1445.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (na jeziku: Greek). A. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784634. Arhivirano iz originala (PDF) 31. 01. 2021. g. Pristupljeno 28. 06. 2023.
