Albanski puk
Albanski puk (franc. Régiment albanais) je vojna formacija Napoleonske velike armije, najpoznatija po narodnom imenu Albanski panduri (franc. Pandours d'Albanie).[1]
Osnovan je 1807. godine na ostrvu Krf. Formiran je da štiti Jonsko more sa Jonskim ostrvima kao deo Prvog francuskog carstva. Puk je raspušten 1814. godine.
Zahvaljujući Tilzitskom miru 1807. godine, ruska carska vojska napustila je svoju Republiku sedam ostrva, koja se sastojala od Jonskih ostrva, a koja je osvojio admiral Fjodor Ušakov tokom opsade Krfa (1798-1799). Za vreme okupacije arhipelaga, Rusi su formirali dve vojne jedinice, koja se sastojala od skoro 3000. albanske izbeglice na ostrvima posle poraza suliota od Ali-paše Janinskog u suliotskom ratu. Druga lokalna jedinica obuhvata 500 Grka. Nakon što je francuska vojska preuzela upravljanje Jonskim ostrvima, tzv. albanci su upisani u „Albanski puk”, a grčke izbeglice u „Grčki pešadijski puški bataljon” (franc. Bataillon de Chasseurs à Pied Grecs; franc. Bataillon indigène des îles Ioniennes).
Pukovnija uključuje i ratove drugih nacionalnosti - Italijana i Dalmatinaca (Srbi). Veličina jedinice nikada ne dostiže procenjenih 3254 muškarca. Albanske rampe uglavnom služe kao garnizon na Jonskim ostrvima, dok strelci grčke pešadije služe kao pomoćna snaga.
Grčki bataljon integrisan je u albansku pukovniju u julu 1809. Usledio je rasplet, a lokalni epiroti su odbili da izvršavaju naredbe grčkih oficira, slušali su samo komande svojih plemenskih vođa i često su bili u sukobu s otočarskim arhipelagima. Skoro 3.000 vojnika podeljeno je u 6 trupa, kojima je komandovalo 160 oficira. Pukovnija ima kapelana (Arsenio Januko iz Moreje) i hirurga (Duka Zapa).
Puk je 1813. reorganizovan iz 6 u 2 bataljona. Nakon prelaska Jonskih ostrva pod britansku kontrolu 1814. godine, puk je reorganizovan 1815. godine u nove jedinice koje su organizovali Britanci.
Albanska pukovnija najpoznatija je po tome što je iz svojih redova dala gotovo sve izvanredne vojne figure tokom tzv. Grčki rat za nezavisnost, među kojima se ističu imena Hristofor Perevos (iz Pijerije) i Krstjo Bocarić (predak Anastasa Bocarića).