Albanski ustanak (1843—1844)

Albanski ustanak 1843—1844, poznat i kao ustanak Derviš Cara, bio je ustanak arbanaškog naroda protiv osmanskih vlasti izazvan tanzimatskim reformama i Gilhanskim hatišerifom iz 1839. godine. Završen je neuspešno.

Pozadina

Nezadovoljstvo Arbanasa krajem 1830-ih godina zbog gladi, kuge i lošeg prinosa žitarica, pojačano je tanzimatskim reformama i donošenjem Hatišerifa od Gilhane. Pobuna protiv centralne vlasti bila je neminovna, što je uviđao i sultan koji 1839. godine šalje 70.000 vojnika u albanske krajeve. Niška buna je odložila izbijanje arbanaške. Ubrzo izbija ustanak na Kritu, te su snage sa Balkana poslate na to grčko ostrvo. Na Balkanu su ostale samo spahije i bašibozlučki odredi. Arbanasi iz Kumanovske nahije prvi dižu ustanak koji je brzo slomljen. Mnogo ozbiljniji ustanak izbio je jula 1843. godine zbog prikupljanja zaostalog poreza i regrutovanja u nizam. Ustanak je izbio u Skopskom i Kosovskom pašaluku. Ustanički odredi u Skoplju narasli su na 3.000 ljudi koji su prekinuli komunikacije sa gradom. Hivzi-paša je poslao na njih gradski garnizon. Arbanasi su razbijeni, ali su uskoro ponovo počeli da se okupljaju. Dolazak 40 bataljona redovne vojske primorao ih je na povlačenje.

Ustanak

Sledeće, 1844. godine izbio je opšti ustanak na koji su se podikli najpre Prištinski, a potom i Skopski, Tetovski i Vranjski pašaluk. Ustanici su brzo ovladali Leskovačkom, Vranjskom, Prokupačkom, Kuršumlijskom, Prištinskom, Gnjilanskom, Skopskom, Kumanovskom, Debarskom, Tetovskom i Gostivarskom nahijom, držeći centre poput Leskovca, Vranja, Prištine, Skoplja, Tetovo, Velesa i Prilepa, a Bitolj su blokirali. Predstavnici osmanskih vlasti su proterani ili su pobegli, a institucije su ukinute. Arbanaška vojska od 15.000 ljudi napala je Vranje i proterala vranjskog Husni-pašu koji je otišao u Bitolj da traži pomoć od velikog vezira. Ovaj je već pregovarao sa arbanaškim starešinama, ali bezuspešno. Prištinski Abdurahman-beg se sklonio u Prizren, a tetovski Deli-beg kod debarskog Hadži-paše. Arbanaška vojska je potom na Emir polju kod Leskovca podigla vojni logor i njihov broj je za kratko vreme narastao na 30.000 ljudi. Istovremeno, deo Arbanasa krenuo je na Prokuplje i Niš. Komandant niškog garnizona Ćejnal aga postavio je jake straže na svim prilazima Nišu, a pešadijske čete ojačane artiljerijom zaposele su sve mostove preko Morave. Arbanasi su blokirali saobraćajnice i porušili mostove između Velesa i Skoplja. Nakon što su zauzeli Skoplje, tražili su od Porte da smeni Hivzi-pašu. Centar njihovog otpora bio je selo Katlanovo sa oko 8.000 ustanika.

Na čelo ustanka stao je starešina arbanaškog sela Džare iz Tetovske nahije, Derviš Cara. Značajnu ulogu odigrali su i Seidi Mendža i Baba Feke, turski zvaničnici koji su podržali ustanak. Već sredinom aprila iz Bitolja u Veles poslato 20 bataljona redovne vojske sa artiljerijom na čelu sa vranjskim Husni-pašom, a tetovskom Deli-begu je za pomoć u gušenju bune obećano postavljenje za pašu i Tetovska, Gostivarska i Kičevska oblast na upravu. Nakon koncentracije trupa, u drugoj polovini maja je počeo napad na pobunjenike. Glavni zadatak u ovoj ofanzivi imala je rumelijska vojska jačine oko 10.000 ljudi na čelu sa Rešid-pašom i odred nizama od 5.000 vojnika pod komandom Hajrudin-paše, a pomoćni su bili odredi sa oko 3.000 Toska predvođeni Deli-begom i debarskim zabitom Šain-begom. U pravcu Niškog i Leskovačkog pašaluka krenuli su odredi iz zapadne Bugarske. Glavni okršaj odigrao se kod Katlanova između 6.000 vojnika pod komandom Omer-paše i 8.000 pobunjenika od kojih je 1000 tada poginulo. Poraženi Arbanasi su se koncentrisali u Kačaniku, ali su ih i tamo juna pobedile regularne trupe. Uskoro su Rešid-paša i Omer-paša ušli u Skoplje gde su postavili svoj vojni štab. Odmah su počeli da hapse ustaničke starešine kojih su oko 200 poslali za Carigrad.

Gušenje

Arbanasi su posle bitke kod Kačanika počeli i sami da se predaju vlastima tražeći amnestiju. U Skopskom pašaluku ustanak je ugušen, te je vojska od 20.000 ljudi poslata u Kosovski pašaluk. Padaju Vranje, Prizren, Đakovica i Peć. Derviš Cara je sa 300 arbanaških starešina poslat vezan u Carigrad. Jaki odredi osmanske vojske ulogorili su se kod Dečana i u Đakovačkoj i Pećkoj nahiji pohvatali još 200 Arbanasa koje su otpremili u Skoplje. Početkom septembra uhvaćen je i Seidi Mendže i poslat u okovima u Carigrad, dok se Baba Feke krio još neko vreme blizu srpske granice. Ubrzo je uhvaćen i on.

Izvori

• Slaviša Nedeljković, Ustanak Arbanasa protiv turskih vlasti u Skopskom i Kosovskom pašaluku 1844. godine (Pobuna Derviš Cara), Istraživanja 25 (2014), 249-260.
• Stevan Pavlović, Istorija Balkana (1804—1945), Klio, Beograd (2004)
• Jozef fon Hamer, Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Zagreb (1979)