Alvaro Pombo

Alvaro Pombo Garsija de los Rios (šp. Álvaro Pombo García de los Ríos; Santander, 23. jun 1939) španski je pesnik, romanopisac i političar. Rođen je 23. juna 1939. godine u Santanderu. Ima više od 25 objavljenih dela i smatra se jednim od najznačajnijih savremenih španskih pisaca. Njegova dela su prevedena na engleski, francuski, italijanski, nemački, holandski, švedski, grčki, portugalski i srpski jezik.

Alvaro Pombo
Španski književnik, političar i akademik
Lični podaci
Puno ime	Alvaro Pombo Garsija de los Rios
Datum rođenja	(1939-06-23)23. jun 1939.
Mesto rođenja	Santander, Kantabrija, Španija
Književni rad
Period	relizam
Najvažnija dela	„Tamo gde su žene“ „Varijacije“ „Heroj mansardi iz Mansarda“ „Metar od platine i iridijuma“ „Kvadratura kruga“ „Ravno nebo“ „Drhtaji heroja“ „Sreća Matilde Turpin“
Nagrade	„Nacionalna nagrada kritike“ „Nacionalna pripovedačka nagrada“ „Planeta“ „Nadal“

Biografija

Studirao je na Univerzitetu Komplutenseu u Madridu, jednom od najstarijih univerziteta na svetu. Živeo je u Londonu 11 godina (1966—1977) gde je diplomirao filozofiju na Univerzitetu Birkbek engl. Birkbeck University of London. Svoje prvo delo, zbirku pesama, objavljuje 1973. godine pod nazivom „Protokoli" (šp. Protocolos). Nakon toga, godine 1977, objavljuje i svoje drugo delo, zbirku poezije „Varijacije" (šp. Variaciones), za koju je dobio nagradu El Bardo. Iste godine vraća se u Španiju i objavljuje svoje prvo delo u prozi „Priče o nedostatku biti" (šp. Relatos sobre la falta de sustancia), knjigu koja se sastoji od priča u kojima homoseksualci čine veliki broj likova. Iako je nastavio da piše poeziju, nakon 1977. godine više biva usredsređen na pisanje romana. Godine 1979. izlazi njegov prvi roman koji nosi naziv „Sličnost" (šp. El parecido). Četiri godine kasnije objavljen je roman „Usvojeni sin" (šp. El hijo adoptivo), iste godine kada je i „Heroj mansardi iz Mansarda" (šp. El héroe de las mansardas de Mansard) za koji dobija "Premio Herralde de la Novela" (1983). Nakon toga 1986. godine izlazi roman „Beznačajni zločini" (šp. Los delitos insignificantes), a 1990. „Metar od platine i iridijuma" (šp. El metro de platino iridiado). Iako su njegovi prvi radovi bili poprilično pesimistični, njegovo pisanje se dosta promenilo od kada je objavio delo „ Metar platine i iridijuma“. Ovim delom je osvojio „Nacionalnu nagradu kritike" (šp. "Premio Nacional de la Crítica"). Tada je počeo da koristi termin „Poetika dobra". U ovom delu Pombo koristi poseban stil pisanja u kome su etika i humanost cilj njegovog rada. Mnogi smatraju baš ovaj roman za njegovo najbolje delo.

Pombo, koji uvek nameće svoje radove, prisetio se nakon prihvatanja nagrade kako se kao tinejdžer začudio delom koje je prvo dobilo nagradu „Nadal". To je bilo delo „Ništa" iz 1944. godine, koje je napisala Karmen Laforet. O knjizi je rekao nekoliko reči, među kojima je bilo i da se knjiga nalazi u verbalnom i imaginarnom svetu koji vodi od Antičke Grčke pa do danas.

„Romanov prijatelj" je naziv pod kojim je predstavio svoje delo na konkursu, a Horhe Bruno je pseudonim iza kojeg se skrivalo njegovo ime. Ovim tekstom on je pobedio 313 kandidata, zahvaljujući kriterijumima žirija, koji su činili Herman Guljon, Lorenzo Silva, Andres Trapieljo, Anhela Valjevij i Emili Rosales.

Pisac Alvaro Pombo smatra da trenutno „većina ljudi u Španiji živi kroz intenzivne, ekonomske i socijalne romane, kao i da svako od nas živi dramatičnu priču ako ima hipoteku" naglasivši da je religija skoro jedino što nas održava u životu, baš kao što je i opijum za narod u najboljem smislu reči.

Godine 2003, predlogom Luisa Marije Ansona, Luisa Matea Dijasa i Fransiska Rika, Pombo se pridružio Španskoj kraljevskoj akademiji (šp. Real Academía Española-RAE) i tako preuzeo mesto koje je bilo upražnjeno kada je Pedro Lain Entralgo preminuo.

Veliki je obožavalac srednjovekovne istorije i fenomenološke filozofije, kao i psiholoških istraživanja. Pored karijere kao pisac Pombo je, u poslednje vreme, istaknuti predstavnik partije „Napredna demokratska stranka" koju je osnovala Rosa Dijes.

Političke aktivnosti

Alvaro Pombo (levo) sa Fernando Savater na sastanku stranke Unija, progres i demokratija.

Sarađivao je sa političkom partijom Unija, progres i demokratija. U poslednje vreme dao je značajan doprinos uniji napretka i demokratije, što predstavlja njegov najprogresivniji sektor. Na španskim izborima 2008. godine dospeo je na listu da postane senator Madrida. Pombo je po broju glasova bio deseti kandidat i prvi među kadnidatima Španske socijalističke radničke partije, Narodne partije i Ujedinjene levice. Ponovo se kandidovao na izborima 2011. godine i bio je izglasan kao sedmi u okrugu. Januara 2012. godine čileanske novine “Klinika” objavile su intervju sa Alvarom Pombom. Što se tiče svoje zemlje, smatrao je da je ona svoj procvat doživela za vreme Franciska Franka. U konkretnom slučaju Franka, Pombo smatra da je Španija ekonomski napredovala zahvaljujući njihovoj vladi, da je Franko, iako je odbio bilo kakvu hipotetičku diktaturu u budućnosti, zaslužan za postojanje današnje demokratije u Španiji. U intervju koji je dao za jedne novine Pombo upozorava da narod ne treba da bude ljut na velike diktatore. On govori da je istina da su nam doneli ratove, ali takođe su doneli državama i dobar ekonomski status. Pored toga, drži se svog uverenja da narod, bez obzira na to što to je Franko omogućio demokratiju u Španiji, ne znači da narod želi još jednog Franka.

Homoseksualnost

Iako je jedan od ljudi homoseksualne orijentacije, Pombo u svom delu „Protiv prirode" (šp. "Contra natura") iskazuje pomalo negativan stav prema gej brakovima. On smatra da je jako bitno da ljudi prihvate druge ljude podjednako, nezavisno od njihove seksualne orijentacije, ali i kazuje da se svaki put nasmeje kada pomisli na gej brak, na sam čin venčanja sa velom između dva muškarca ili dve žene. Ovo objašnjava iskazom da je homofobičan gej. Tema homoseksulnosti veoma je česta u medijima kada se radi o bilo kojoj poznatoj ličnosti, pa i o Alvaru Pombu, koja zbog svega što se dešavalo u svetu i što se i dalje dešava, ponekad baca u senku ono što one zapravo rade. To se dešava upravo zato što postoje ljudi koji osuđuju homoseksualnost i Pombo je svestan toga. Kada bi ga pitali da kaže nešto na ovu temu on bi upravo to i govorio, da je homoseksualnost jednostavno u njegovo doba bila skroz zabranjena. Ljubav između osoba istog pola prosto nije mogla da se realizuje. To stanje se lepo opisuje u filmu engl. "Brokeback Mountain". U filmu se priča o nemogućoj ljubavi između dva kauboja tokom godina. Biti homoseksualac je bilo ponižavajuće. Kao još jedan film sličan ovom navodi i „Daleko od raja" (engl. Far from Heaven). On smatra da je to, biti homoseksualac, u današnje vreme lako, da se jedan momak zaljubi u drugog i to je to, niko im ne stoji na putu. Ali i pored tolike slobode, ono što Alvaro prosto ne može da veruje je da još uvek ne možemo da pravimo šale na račun homoseksualnosti, a da ne budemo osuđivani od strane drugih. Na kraju, iako pripadnik takve vrste seksualne orijentacije, on izjavljuje da nije pristalica gej parade, tzv. „Parade ponosa" i da to nikako ne podržava, kao i da smatra da je osoba koja ima autoritet da kaže da bi svi trebalo o svemu tome malo da razmislimo.

Tamo gde su žene

Ovo je roman Alvara Pomba objavljen 1996. godine za koji već naredne, 1997. godine, dobija Nacionalnu pripovedačku nagradu. Ovaj roman je ujedno i jedino njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

Likovi

• Narator, starija ćerka - Kako je roman pisan u prvom licu, ime glavne junakinje do kraja ostaje nepoznato. Ceo roman je sagledan i ispričan iz njene perspektive, dajući čitaocima uvid u njen svet i njenu porodicu gde dominiraju žene. Protagonista je najstarija od troje dece i odrasta pod velikim uticajem svoje majke Klare i tetke Lusije. Te dve ključne ženske figure u njenom životu su upravo one koje smatraju da im muškarci nisu potrebni i da su same sebi dovoljne, pa je tako i glavna junakinja usvojila ovo njihovo uverenje. Ne podnosi svog oca Fernanda, koji ih je napustio nakon rođenja njenog mlađeg brata. Njegov odlazak i način na koji se njena majka sa tim nosila ostavili su traga na način na koji ona vidi muškarce. Iako ostavlja utisak jedne ravnodušne devojke, to je zapravo njen način da iskaže saosećanje prema svojoj majci. Veoma joj je stalo do porodice, naročito do sestre Violete sa kojom je tokom odrastanja bila veoma bliska. Na kraju dolazi do preokreta kad glavna junakinja saznaje da njen pravi otac nije Fernando već Gabrijel. Vest joj je na veoma grub način saopštila tetka Lusija. Osećala se prevareno i povređeno od strane dve žene kojima se divila. Posetila je svog pravog oca u Madridu, što se završilo jednim velikim razočaranjem i željom da se nikada ne vrati svojoj porodici. Kraj priče sam po sebi ne otkriva da li se vratila kući ili je inat i bol prevagnuo i samim tim je otisnuo u neke nove predele.

• Majka - Klara je ime majke glavne junakinje, Violete i Fernandita. Predstavljena je kao uticajna majka, dominantna ličnost, ali uvek u senci starije sestre Lusije. U želji da ukaže svojim ćerkama na greške koje su Lusija i ona pravile u mladosti i koje se i dalje nižu, često ih podseća da žive izuzetno lagodnim životom i da neće uvek tako biti. Mladost je za nju predstavljala period nesigurnosti, ćudljivosti i krivice. Ima poprilično pesimističan stav o životu, nikada se nije prepuštala uživanjima jer su za nju bila bezvredna, oličenje prostakluka i gubljenje vremena. Prividno je jaka i hladna jer želi potajno i sebe da ubedi da je jača nego što jeste. Smatra da uvek mora biti čvrsta jer je svojoj deci i otac i majka.

• Tetka Lusija - Ona je elegantna, prefinjena, opčinjavajuća, atraktivna, obrazovana i inteligentna žena. Njeno mišljenje se najviše poštuje u kući a deca očekuju da ona sredi svaku situaciju. Ima veliki uticaj na razmišljanje Klarinih ćerki u toku odrastanja. Sa druge strane, Lusija je ohola, samodovoljna, sujetna, uobražena, ekscentrična, tvrdoglava i osvetoljubiva. Ne posvećuje mnogo pažnje emocijama, ona je sama po sebi događaj, prilično bezosećajna pojava. Živi odvojeno u velikoj kući i svakog proleća odlazi u Rejkjavik kod svog životnog partnera Toma, ne zbog ljubavi, već da ne bi pokvarila svoj porcelanski ten na suncu. Ne voli uspomene i ne brine o budućnosti. Kada je počela da stari i gubi razum, porodica je to opravdavala čestom upotrebom anisa za uspavljivanje jer je patila od nesanice. Ona i sestra žive imućno, bez potrebe da se bave bilo kojim poslom. To ih je odvojilo od drugih ljudi i dalo im je predstavu da su iznad svih, a zapravo nisu bile istinski srećne.

• Fernandito - On je najmlađe dete u porodici. Prikazan je kao jedan od likova koji su prisutni, ali više sporedni. Njegova razvijena ličnost dolazi do izraza tek na kraju romana, prvo u raspravi oko imovine i kasnije kada dolazi u posetu glavnoj junakinji u hotelu. Pokušao je da izvrši uticaj na nju kako bi donela odluku da se vrati kući, ili da zaista ode. U njegovom tonu osetila se proračunatost koja je svojstvena i pozivu koji je izabrao, da bude advokat. Pokazuje određenu oštrinu i jasnost stavova. Lik Fernandita zapravo najveći utisak ostavlja na samom kraju, kada se prikazuje kao već mladi muškarac.

• Violeta – Ona je mlađa sestra glavne junakinje i srednje dete u porodici. Ona je devojka nežne i površnije prirode, drugačijih uverenja kada su u pitanju muškarci. Za razliku od sestre, prihvata svog oca ponovo u svoj život a između njih se razvija posebna veza i posebna vrsta razumevanja. Violeta je predstavljena kao devojčica istaknute lepote koja kasnije privlači veliku pažnju muškaraca. Ona je svesna toga i na neki način koristi to, uživajući u pažnji muškaraca koja najčešće nije bila uzvraćena. Živi u nekom svom svetu, popustljive je prirode i drugačije gleda na stvari za razliku od sestre, što ih vremenom udaljava.

• Tomas, tetkin momak - Neodlučan i pasivan čovek, ali uvek fin, obazriv i pravi džentlmen. Nasledio je bogatstvo od svog pretka. Budući da je imućan i obrazovan, provodi mladost u dosadi sve dok se nije zaljubio u Lusiju. Ostao je sa njom iako ona nije htela da se venčaju i da imaju decu. On se jedini na ostrvu ponaša kao glas razuma svestan da Lusija i Klara propadaju, te najstariju Klarinu ćerku savetuje da se uda da ne bi završila kao one.

• Fernando - Do pojave Fernanda, pripovedanje odražava vreme koje oslikava neiskvaren i nevin dečiji svet. S obzirom da nije učestvovao u odgajanju dece, on predstavlja stranca, koji izaziva uznemirenost i nelagodu kod glavne junakinje. S njegovim dolaskom počinje bolan proces suočavanja sa surovom realnošću. Na kraju romana saznajemo da on nije otac glavne junakinje zbog čega se ona oseća prevareno, izdato i razočarano.

• Gabriel - Gabriel je otac glavne junakinje, ugledni arhitekta i prva Klarina ljubav, od koje se rastala protiv svoje volje. Prikazan je kao lep, bogat, pažljiv i osećajan, ali lenj čovek kom je uživanje najvažnije. Za njega je život partija pokera, prilika za uživanje, provod i putovanja. Sve ovo su razlozi zbog kojih živi odvojeno od porodice. Njegova ubeđenja su sušta suprotnost Klarinim, što nije mogao da izdrži i zbog čega odlazi.

• Tetka Nines - Ona je povučena, pasivna, bezvoljna, uvek ozbiljna i stroga. Nines je mlađa polusestra Klare i Lusije. Stiče se utisak da zbog toga što je ćerka njihovog oca sa drugom ženom, njene sestre se neopterećuju i ne brinu mnogo za nju. Ni njen život, ni njena smrt nije im bila bitna. Jedina sreća u njenom životu bio je dečak Indalesio koji je poginuo. Nakon toga ona postaje očajna, depresivna, prestaje da jede i gubi nadu da će ikada ponovo biti srećna. Zbog prevelike tuge izvršila je samoubistvo. Uvek je bila drugačija od sestara, ponašala se kao da je najstarija. Njene sestre je nisu razumele jer se nije uklapala u njihov način života. Tetka Nines je jedina žena u romanu koja ne smatra da je sama sebi dovoljna i da su muškarci nepotrebni i zamenljivi.

Radnja

„Tamo gde su žene" je duboka i potresna priča o naizgled samodovoljnim ženama, suvišnim muškarcima, ljudima koji svesno i slobodno biraju svoj put i drže ga se do kraja. Junakinja, najstarija ćerka u porodici, mislila je da su svi - njena ekscentrična majka, još ekscentričnija tetka Lusija, njena braća, i tetkin momak nemačkog porekla - superiorna bića koja zrače sama od sebe usred romantičnog pejzaža poluostrva na kom su živeli izolovani i ponosnoprezrivi prema bednoj stvarnosti epohe. Međutim, niz događaja i otkrivanje jedne porodične tajne koja direktno pogađa junakinju, otkriva pravo - hladno, praktično, tiransko a na kraju i otrovno - lice mistifikovanih stanovnika tog utvrđenja u kom „ očevi, muževi, muškarci nisu bitni, razmenljivi su." To otkriće će junakinji nepovratno izmeniti smisao života.

S obzirom na to da čitaoci imaju uvid u događaje iz njenog ugla, brzo staju na njenu stranu dok pokušava da postane ozbiljna odrasla osoba koja misli svojom glavom u porodici koja nameće pravilo da žene i ne treba previše da misle. Njeni stavovi sukobljavaju se sa stavovima njene rođene majke. Ono što je zanimljivo je da je ona u svakoj situaciji svesna šta radi i zašto. Pombo nas dalje upoznaje sa njenim naizgled savršenim životom, za koji će se ispostaviti da uopšte nije takav. On je neispunjen i sterilan, njene površne i nestručne studije ne pripremaju je za stvaran život i budućnost, a ni od porodice nema nikakve duhovno-emotivne koristi, s obzirom na to da je njena rodbina samo s vremena na vreme podseća da treba da nađe muža. Iako deluje da ima sve, glavna junakinja se polako suočava sa činjenicom da, u stvari, ne poseduje ništa što bi njenom životu dalo značaj, a njoj dalo potvrdu da vredi. Zatim se nameće tema porekla i samospoznaje kada glavna junakinja ove priče otkrije ko joj je pravi otac i da je njen dotadašnji status gospođice iz visokog društva samo varka. Ono što je delovalo kao poznata i česta priča o odrastanju sada se pretvara u ozbiljnu zbirku filozofskih misli na temu introspekcije, emotivnog istraživanja i potrage za samim sobom.

Ovo delo ostavlja jak utisak na čitaoce kao jedna zaista potresna priča o sazrevanju i počecima razumevanja sopstvene ličnosti, odrastanja i stupanja u svet odraslih. Takođe je shvaćena i kao priča o kreiranju sopstvenog sistema vrednosti i odnosa prema suprotnom polu.

Roman je ispričan u prvom licu. Narator je žena kojoj ne znamo ime, starija ćerka, i u toku čitanja stvari gledamo, logično, iz njene perspektive. Likovi u ovom romanu nisu statični, oni se kreću, evoluiraju.

Pombo nas uvodi u jedan zatvoreni ambijent pun predrasuda i vrednosti koje su čvrsto ukorenjene u ovu porodicu, ali kao što smo prethodno rekli neke stvari će se promeniti kroz roman kako glavna junakinja počne da pravi sopstveni životni put, van porodičnog kruga, što će joj dalje omogućiti da dobije drugačiju perspektivu i shvati neke stvari. Radnja ovog romana je smeštena na ostrvu La Maranja, koje se nalazi kraj ribarskog mesta San Roman, na severu Španije u pokrajini Kantabrija. Kako glavni lik i narator romana navodi, na La Maranji su se nalazile dve kuće. Jedna je bila na dva sprata, bliža mostu i okružena baštom i živom ogradom, a druga, mnogo veća od pomenute, s kulom prislonjenom uz svoje zidove i parkom koji je bio ograđen kamenim zidom i jednim obeliskom u sredini. Kada glavni lik - najstarija ćerka, tada dvadesetsedmogodišnja devojka, ode u posetu svom biološkom ocu, Gabrijelu, radnja se premešta u stan na četvrtom spratu u Ulici Markes de Urkiho, u Madridu, a zatim u hotel Tirol. Po povratku u San Roman, ne želeći da se vrati kući i odlučivši da započne samostalan život, odseda u hotelu Atlantiko, u jednokrevetnoj sobi bez kupatila i pogleda na plažu. Ovaj hotel predstavlja mesto gde se radnja romana „Tamo gde su žene" završava. Vremenski period koji obuhvata ovaj roman je sredina 20. veka (od 40-ih do 70-ih godina) sa nekim vraćanjima u mislima do Španskog građanskog rata (1936—1939).

Ovo delo se smatra jednim od njegovih najznačajnijih samim tim što za njega 1997. godine dobija „Špansku nacionalnu nagradu" za najbolji roman.

Protiv prirode

„Ne postoji homoseksualnost već homoseksualnosti", kaže Pombo u ovom romanu koji odražava jedan nezavistan govor, politički netačan, uverenja katoličke crkve i, kao šlag na torti, jedan gej brak. Penzionisani urednik Havijer Salazar živi udobno u svom stanu u Madridu. Sve dok jednog popodneva ne prekine čitanje šetnjom i ode da se sastane sa malagijskim dečkom Ramonom Duranom sa kojim razmenjuje reči i šale. Početak veze između njih prekida podsvest koja ih muči, podsvest puna sjaja i šarma, ali i prezira, taštine i želje za uništenjem. Pojava Huanha Garanca, bivšeg Ramonovog profesora, pretvara njihov odnos u „minsko polje“.

Citati

Maksimum do kog svi dosežemo jeste da uskladimo svoje slučajno pojavljivanje sa svojim slučajnim delovanjem.

— Beznačajni zločini

Uvek kada ju je voleo, osetio bi se isto: zadovoljno i hladno, kao santa leda.

— Beznačajni zločini

Mislio sam: da, da, budalo, umri, i videćeš. I umrla je, vidi samo gde. Na spisku grobnica i označena kao glupa...

Treba činiti dobro, loše je već načinjeno.

Ne slušaj savete ljudi koji daju savete bilo kome. Ne slušaj savete profesionalnih savetnika. Posavetuj sam sebe svojim sopstvenim savetima.

Nije da hoće da umre od gladi. Niti da umre. Ono što hoće je da ne živi, a to je nešto sasvim drugo.

— Tamo gde su žene

Prezirala sam ga jer nisam uspevala zaista da ga prezirem.

— Tamo gde su žene

Zato je toliko mnogo lepa, jer je teatralna, jer ona sama menja svetla koja je osvetljavaju kao farovi dok govori ili dok sluša.

— Tamo gde su žene

Mislili smo da se to može učiniti - videti i živeti ideal u stvarnosti, a to se ne može.

— Tamo gde su žene

Večeri se leti ne završavaju nikad.

— Tamo gde su žene

Kaže da su žene veća zanovetala od muškaraca, ali to nije pravedno. To je jedno čitavo stanje duha koje se možda sastoji u tome da nikad ne budeš zadovoljan i u tome da ne možeš da ućutkaš to nezadovoljstvo.

— Tamo gde su žene

Dela

Alvaro Pombo je poznati romanopisac i upravo je za romane dobio najveći broj nagrada što svedoči o njegovoj uspešnosti u pisanju istih. Osim romana, Pombo je napisao nekoliko zbirki poezije kao i delo koje se svrstava u priče i bajke.

Romani

• „Priče o nedostatku biti" šp. Relatos sobre la falta de sustancia (1977)
• „Heroj mansardi iz Mansarda" šp. El héroe de las mansardas de Mansard (1983)
• „Usvojeni sin" šp. El hijo adoptivo (1986)
• „Beznačajni zločini" šp. Los delitos insignificantes (1986)
• „Sličnost" šp. El parecido (1988)
• „Metar od platine i iridijuma" šp. El metro de platino iridiado (1990)
• „Pojava večne ženstvenosti" šp. Aparición del eterno femenino contada por S. M. el Rey (1993)
• „Telepatija Selije Sesilije Viljalobo" šp. Telepena de Cecilia Cecilia Villalobo (1995)
• „Život svetog Franje Asiškog" šp. Vida de san Francisco de Asís (1996)
• „Tamo gde su žene" šp. Donde las mujeres (1996)
• „Reciklirane priče" šp. Cuentos reciclados (1997)
• „Kvadratura kruga" šp. La cuadratura del círculo (1999)
• „Ravno nebo" šp. El cielo raso (2001)
• „Prozor na severu" šp. Una ventana al norte (2004)
• „Protiv prirode" šp. Contra natura (2005)
• „Sudbina Matilde Turpin" šp. La Fortuna de Matilda Turpin (2006)
• „Prethodna smrt poručnika Alofa" šp. La previa muerte del lugarteniente Aloof (2009)

Poezija

• „Protokoli" šp. Protocolos (1973)
• „Varijacije" šp. Variaciones (1977)
• „Poetsko stvaranje u tekućoj godini" šp. Hacia una constitución poética del año en curso (1980)
• „Protokoli za oporavak neba" šp. Protocolos para la rehabilitación del firmamento (1992)
• „Protokoli, 1973-2003" šp. Protocolos, 1973-2003 (2004)
• „Protokolne izjave" šp. Los enunciados protocolarios (2009)

Priče i bajke

• „Okruženje" šp. Alrededores (2002)

Nagrade

• Nagrada „Bardo", za delo „Varijacije" (1977) šp. Premio El Bardo, por "Variaciones" (1977)
• Nagrada "Eralde", za delo „Heroj mansardi iz Mansarda" (1983) šp. Premio Herralde, por "El héroe de las mansardas de Mansard" (1983)
• „Nacionalna nagrada kritike", za delo „Metar od platine i iridijuma" (1990) šp. Premio Nacional de la Crítica, por "El metro de platino iridiado" (1990)
• „Nacionalna pripovedačka nagrada", za delo „Tamo gde su žene" (1997) šp. Premio Nacional de Narrativa, por "Donde las mujeres" (1997)
• Nagrada „Fastenrat", dodeljena od strane Španske kraljevske akademije za delo „Kvadratura kruga" (1999) šp. Premio Fastenrath (RAE), por "La cuadratura del círculo" (1999)
• „Nagrada fondacije José Manuel Lara", za delo „Ravno nebo" (2002) šp. Premio Fundación José Manuel Lara, por "El cielo raso" (2002)
• „Nagrada fondacije novinara Germán Sánchez Ruipéreza za pisanje", (2004) šp. Premio Fundación Germán Sánchez Ruipérez periodístico sobre lectura (2004)
• Nagrada „Planeta" za delo „Sreća Matilde Turpin" (2006) šp. Premio Planeta, por "La fortuna de Matilda Turpin" (2006)
• Nagrada „Nadal" za delo „Drhtaji heroja" (2012) šp. Premio Nadal, por "El temblor del héroe" (2012)

Spoljašnje veze

Video fajl

Na konferenciji za novinare održanoj u hotelu „Palas" 07. januara 2012. godine u Barseloni Alvaro Pombo je govorio o svom delu za koje je dobio nagradu „Nadal", o pisanju, o tome kako je sam zaplet njegovog romana usko povezan sa ekonomskom i političkom situacijom u stvarnom svetu navodeći da moramo činiti dobro jer je loše već načinjeno.

• Treba činiti dobro, loše je već načinjeno

Ostale veze

• Biografija i život Alvara Pomba
• Biografija Alvara Pomba - Sajt izdavačke kuće „Laguna"
• Alvaro Pombo - Knjige i dela autora, biografija i bibliografija
• Biografija
• Vesti_Alvaro Pombo Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2013)
• „Tamo gde su žene"
• Intervju Alvara Pomba
• Citati
• Alvaro Pombo o prosperitetu Španije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. novembar 2013)
• Pombo o homoseksualnosti Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2013)
• Homoseksualnost
• Homoseksualnost i „Parada ponosa"
• Pombo o gej brakovima
• „Protiv prirode"
• „Treba činiti dobro, loše je već učinjeno"