Википедија

Aldimir

Aldimir (bugarski: Aldimir) ili Eltimir (umro posle 1305) je bio bugarski plemić krajem 13. i početkom 14. veka. Pripadnik je dinastije Terter. Bio je mlađi brat bugarskog cara Đorđa I Tertera. Vladao je Kranskom despotovinom tokom bratovljeve vladavine i dugo nakon nje. Aldimir je prisiljen bežati u izgnanstvo po dolasku Smileca na vlast. Početkom 14. veka Aldimir se vratio u Bugarsku i stupio u službu Smilecove udovice Smilecine. Kasnije stupa u službu Teodora Svetoslava, ali se ubrzo pridružio Vizantincima protiv novog cara. Teodor Svetoslav mu je oduzeo teritorije nakon čega Aldimir nestaje sa istorijske scene.

Aldimir
Mapa kampanje Teodora Svetoslava (1303—1304) na kojoj je prikazana i teritorija Kranske despotovine pod Aldimirom.
Lični podaci
Puno imeAldimir
Datum rođenjadruga polovina 13. veka
Datum smrtiposle 1305.
Porodica
SupružnikMarina Smilec
PotomstvoJovan Dragušin
DinastijaTerter
Despot Krana

Biografija

uredi
 
Ktitorski portreti Aldimirove udovice Marije i njihovog sina Jovana Dragušina u manastiru Pološko.

Kao i njegov brat Đorđe, i Aldimir je bio kumanskog porekla. Bugarski istoričar Plamen Pavlov mišljenja je da su Aldimirovi preci potražili utočište u Bugarskoj posle 1241. godine, kada su napustili Ugarsko kraljevstvo tokom pobune[1]. Braća su verovatno poreklom od kumanske dinastije Terterova, a vladar Koten je njihov rođak ili čak direktni predak[2]. Pavlov takođe tumači Aldimirovo ime navodeći da ono na kumanskom jeziku znači "zagrejan gvožđem"[1]. Aldimirov značaj raste dolaskom njegovog starijeg brata Đorđa na bugarski presto 1280. godine. Đorđe je vladao do 1292. godine. Tokom bratovljeve vladavine, Aldimir je nosio visoku despotsku titulu[1]. Američki istoričar Džon van Antverp Fajn veruje da je tada dobio i svoju apanažu[3]. Međutim, teritorijama koje je dobio vladao je i dugo nakon završetka Đorđeve vladavine, do oko 1298. godine[1]. Za razliku od susednog Smileca, Aldimir je ostao veran bugarskom caru. Njegova država bila je povezana sa Trnovom. Aldimirove teritorije prostirale su se oko današnjeg Slivena, na istoku do Kazanlaka, a na zapadu do Karlova[4]. Najveći grad na ovoj teritoriji bio je Kran[1][2].

Nakon Đorđeve abdikacije, Aldimir mora da beži u izgnanstvo. Moguće da je sa bratom pobegao u Vizantiju, iako se naselio na prostore Zlatne horde nedugo zatim. Moguće da se vratio u Bugarsku uz odobrenje Mongola (1298). Vladavina Smileca (1292—1298) tada je bila završena, a carstvo je bilo u rukama deteta, cara Jovana II koji je bio maloletan, te je državom upravljala Smilecova udovica Smilecina. Aldimir je obećao svoju lojalnost Smilecini, te mu je ona vratila ranije teritorije. Kako bi učvrstio svoju vlast nad Kranom, Aldimir je oženio Smilecinu ćerku, princezu Marinu, verovatno krajem 1298. godine[1][2][5]. Imenovanjem Aldimira za despota Krana, Smilecina je osigurala svoje zemlje od braće Radoslava i Vojsila, koji su iz Vizantije delovali protiv bugarskih vlasti. Aldimir je tokom Smilecinog regentstva bio jedan od najuticajnijih ljudi u Bugarskoj. Teodor Metohit piše da je Aldimir tada bio desna ruka Smilecine. Moguće da je bio upleten i u pregovore između Srbije i Vizantije oko sklapanja braka između Milutina Nemanjića i Andronikove ćerke Simonide[1].

Godine 1299, Đorđev sin i Aldimirov nećak Teodor Svetoslav (1300-1322), legitimni naslednik prestola, napao je bugarsku uz pomoć mongolske vojske. Vest o napadu bila je dovoljna da natera Smilecinu i Jovana da pobegnu u Kransku despotovinu pre nego što je Teodor Svetoslav sa vojskom došao do samog Trnova. Aldimir je pružio utočište Smilecini i Jovanu[5]. Sledeće, 1300. godine je Smilecov brat, sevastokrator Radoslav, na čelu vizantijskih trupa, podržao kampanju protiv Aldimira. Međutim, u sukobu sa Aldimirom, Radoslav je poražen i zarobljen. Aldimir ga je oslepeo[6][7] i primorao da se vratio u Solun, dok su ostali vizantijski generali poslati kao zarobljenici Teodoru Svetoslavu. Ovim činom Aldimir je dokazao svoju vernost novom bugarskom caru koji ga je nagradio novom apanažom. Kranska despotovina proširena je na istoku obuhvatajući i tvrđave Jambol i Laradeju, blizu današnjeg Karnobata[2].

Iako je Aldimir bio formalno lojalan Teodoru Svetoslavu, prisustvo Smilecine i Jovana na njegovom dvoru bugarski car video je kao pretnju. Pored toga, Aldimir je možda gajio želju da se lično domogne prestola[1][2]. Posle pobede Teodora Svetoslava nad vizantijskom vojskom u bici kod Skafide 1304. godine, Aldimir je prišao Vizantincima sa predlogom o savezu protiv bugarskog cara[8]. Aldimir je prvobitno ostao neprijateljski raspoložen prema vizantijskim snagama koje su ušle na njegove teritorije 1305. godine, ali je do kraja te godine promenio stranu i prišao Vizantincima protiv Teodora Svetoslava. Bugarski car oduzeo mu je apanažu i ponovo uspostavio svoju direktnu vlast nad Kranom[9][10]. Aldimir je možda ubijen tokom ove kampanje, jer se dalje ne pominje u istorijskim izvorima[11][2]. Njegova udovica Marija i njegov sin, Jovan Dragušin[12], uspeli su da pobegnu u Srbiju gde se Marijina sestra Teodora udala za Stefana Dečanskog. Nakon što je na srpski presto došao Stefan Dušan, on je svog rođaka Jovana Dragušina postavio za vladara u Makedoniji. Ktitorski portreti Marije i Jovana Dragušina postoje u manastiru Pološko kod Kavadarcija, gde je Jovan sahranjen pre 1340. godine[13].

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž Andreev, Lazarov & Pavlov 1999, str. 9.
  2. ^ a b v g d đ Pavlov 2005.
  3. ^ Fine 1994, str. 225.
  4. ^ Fine 1994, str. 225–226.
  5. ^ a b Fine 1994, str. 227
  6. ^ Fine 1994, str. 228.
  7. ^ Andreev & Pantev 2004, str. 247.
  8. ^ Fine 1994, str. 229.
  9. ^ Fine 1994, str. 30.
  10. ^ Andreev & Pantev 2004, str. 249.
  11. ^ Andreev, Lazarov & Pavlov 1999, str. 10.
  12. ^ Andreev, Lazarov & Pavlov 1999, str. 149.
  13. ^ Andreev, Lazarov & Pavlov 1999, str. 149, 259

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алдимир&oldid=26807479”