Aleksandar-Šandor Popović

Aleksandar Popović (Bečej, 10. decembar 1847 — 1877) bio je srpski geolog. Prea nekim izvorima on je otac srpske geologije, koji je prvi istražio i opisao Frušku goru.

Aleksandar Popović
Lični podaci
Datum rođenja	(1847-12-10)10. decembar 1847.
Mesto rođenja	Bečej,
Datum smrti	1877.

On je geološkim istraživanjima skrenuo pažnju svetskih naučnih krugova na našu zemlju. Aleksandar Popović napisao je prve gimnazijske udžbenike na srpskom jeziku, bavio se popularnom medicinom i zdravstvenim prosvećivanjem, autor je verovatno prve muzičke kritike u nas, odlično je pevao, svirao violinu i komponovao horska i druga dela, prevodio s engleskog i nemačkog, i to Šekspira, Šilera i Getea, pisao je poeziju i književnu kritiku, otkrio izvor u Vrnjačkoj Banji i današnji najveći srpski brend - vodu „Knjaz Miloš“ ("selo Vrnjci će sa svojom vodom postati jednom glasovito"... bile su njegove reči).

Biografija

Rodio se u Bečeju kao jedan od tri sina Sofije i Vase Popovića. Otac mu se bavio veletrgovinom građevinskim materijalom, žitom i vinom, i bio tako bogat da je davao novac na zajam državi. Kuća mu je bila na glavnom gradskom trgu preko puta crkve, i dominirala je Bečejom poput mesnog dvora. Iako veoma imućan, otac mu je među Srbima bio veoma poštovan i voljen, pa su ga izabrali za svoga kneza. U Austrougarskoj već sledeće godine po Aleksandrovom rođenju, 1948, počinju veliki nemiri i revolucije u kojima je kuća Vase Popovića spaljena i celo imanje razneto. Misleći da su mu sinovi i žena ubijeni, Vasa Popović je ratovao zajedno s ustanicima širom Južne Ugarske i Vojne krajine da bi porodicu, na kraju, pronašao skrivenu kod ženinog brata u mestu Aradac.

Kao puki siromasi, vraćaju se u Bečej, Vasa podiže kućicu i dućan na zgarištu svoje stare palate i, kažu, sasvim zdrav i bez ijednog dana bolovanja umire na Vidovdan 1856. godine. Majka Sofija, nekada „prva dama Bečeja“, prinuđena je da prihvata razne poslove ne bi li prehranila svoja tri sina. Tada i mladi Aleksandar, kao najbolji učenik svoje osnovne škole, ušavši tek u osmu godinu života, daje časove slabijim učenicima i zarađuje za kućni budžet. Poslednji sačuvani porodični kapital, shvata majka Sofija, jeste pamet njenih sinova i ona vešto uspeva da im obezbedi razne privatne, državne i crkvene školske stipendije.

Pošto ih je smestila po internatima po Pešti, ona rasprodaje sve što joj je preostalo i preseljava se da živi blizu njih. Najstariji sin Stevan, pitomac akademije Tekelijanum, odličan student i književno talentovan, dobija poziv da daje časove prinčevima Đorđu i Arsenu Karađorđeviću, koji tada žive u Pešti izbeglički život s ocem, knezom Aleksandrom Karađorđević. Knez je tako zadovoljan znanjem i karakternim osobinama siromašnog studenta da Stevana ubrzo proglašava službenim vaspitačem svojih naslednika. Od tada Stevan ima sredstava da izdržava i sebe i majku i braću (Stevan Popović, 1845 — 1917, književnik i političar, upravnik Tekelijanuma, napisao dvadesetak novela, uređivao književne časopise, poslanik Ugarskog sabora).

Aleksandar Popović se tada upisuje na prirodne nauke na Filozofskom fakultetu u Pešti, gde na njega presudno utiče velikan mađarske nauke Jožef Sabo, profesor geologije. Između starog profesora i Aleksandra rađa se i veliko prijateljstvo.

Profesoru u čast, Aleksandar počinje da se potpisuje i kao Šandor, što postaje njegovo drugo ime. Njih dvojica prepešačili su Frušku goru i dobar deo Srbije sakupljajući naučnu građu, a s tih putovanja nastala je Popovićeva knjiga Geološke crtice o Srbiji, koja se, uz dela Jovana Cvijića, smatra temeljem srpske geologije. Saradnja i potpuno poverenje između Saboa i Popovića bili su na velikom iskušenju tokom 1872. godine, kada je Aleksandar Popović poslao profesoru Sabou vest da je na Fruškoj gori otkrio do tada tamo nepoznat trahit. Sabo odmah s ponosom obaveštava Mađarsko geološko društvo o ovom otkriću. Poznatoi profesor A. Koh, međutim, putuje u Petrovaradin i s podsmehom sa terena referiše da je reč o zabuni i grešci. Ako je greška moguća kod mladog Popovića, ona je veliki skandal za uglednog Saboa. Profesor ipak veruje svom Šandoru, i „blanko“ staje uz njega. Stvar se, međutim, komplikuje jer su „vredni“ građevinari u međuvremenu potpuno iscrpeli trahit na mestu na kom ga je Popović pronašao. Čitavu godinu dana Aleksandar Popović traga za novim dokazima o postojanju trahita na Fruškoj gori, da bi na kraju napori bili krunisani uspehom: Trahit je ponovo pronađen, i Popović i Sabo trijumfuju u naučnim krugovima srednje Evrope. Sabo koristi priliku da svog pulena „gurne“ i za redovnog člana Mađarsko geološkog društva, a Popović je odmah postao i dopisni član Bečkog geološkog zavoda.

U međuvremenu, pozvan je da bude profesor u Velikoj novosadskoj gimnaziji. Predaje prirodopis, matematiku i mađarski, a po potrebi i fiziku, nemački, psihologiju i pevanje. Iako ispod naučnog nivoa, ovaj posao odgovara njegovim patriotskim ambicijama i on, uz savremenike kakvi su J. J Zmaj, Laza Kostić, Jaša Ignjatović, Sterija Popović i drugi, sanja slobodu i prestižnu Srbiju u kulturnoj Evropi.

Crnih očiju, „bujne kokorave kose“, duhovit i prijatan, Aleksandar Popović postaje znamenita figura društvenog života Novog Sada. U predavanju „O oku“ u Srpskom kolu, koje je sačuvano, Aleksandar Popović kaže da čitanje utiče na razvijanje kratkovidosti, ali i da su naočare sve jeftinija pomoć, pa zaključuje:

"Ali mi specijalno u Ugarskoj ne treba da se polašimo da će to naočarsko doba skorom nastupati, jer u zemlji u kojoj još i danas više od 60 odsto stanovništva ne znaju čitati ni pisati, u toj zemlji nema velike opasnosti od kratkovidosti."

Ne odustajući od naučnih ambicija, Aleksandar Popović je pripremao geološku ekspediciju za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, i kod profesora Saboa prijavio doktorski rad iliti „rigorozum“ - kako se to tada, na srpskom, zvalo. Međutim, iznenada je preminuo od tuberkuloze koju je doneo s geoloških putovanjima po zabitima, ne napunivši ni trideset godina. Čuvši vest o tome, stari profesor Jožef Sabo je, kažu, kriknuo i izgovorio: " Prijatelju, samo ja mogu da ocenim šta je nauka izgubila smrću Šandorovom. "

Jovan Jovanović Zmaj piše mu rekvijumski pozdrav, u kome kaže da pravi velikani ne umiru, jer se oko groba okuplja venac novih sledbenika, a za svakog mladog prijatelja Šandora, kako ga je on i on zvao, na kraju govori:

"Geolog sišao je

U one dublje sloje

Naučnim gonom gonjen

Na svake žrtve sklonjen

U svoga življa stan."

Renesansno obdaren, Aleksandar Popović, poput Cvijića, razmišljao je i o karakternim osobinama svog naroda. Zato proročki deluje mnogi redovi ostali iza njega, kao, na primer, ovi:

"Ako dakle hoćemo i mi da živimo istinski, ako hoćemo da nas ne potisnu, da ne padnemo u večni zaborav, onda moramo raditi sa svom snagom i u svakoj prilici... Radnja i opet radnja - to nek je lozinka!"