Википедија

Aleksandar Borodin

руски композитор, доктор и хемичар

Aleksandar Porfirjevič Borodin (rus. Александр Порфирьевич Бородин;[2] 12. novembar 1833 — Sankt Peterburg, 27. februar 1887)[3][4] bio je ruski romantičarski kompozitor gruzinsko-ruskog porekla, kao i lekar i hemičar. Bio je jedan od istaknutih kompozitora 19. veka poznatih kao „Velika petorka“, grupa koja je posvećena proizvodnji jedinstvene ruske vrste klasične muzike, koja ne imitira ranije zapadnoevropske modele.[5][6][7][8] Borodin je najbolje poznat po njegovim simfonijama, njegova dva gudačka kvarteta, i simfonijskoj poemi U stepama Centralne Azije i njegovoj operi Knez Igor. Muzika iz Kneza Igora i njegovi gudački kvarteti su kasnije adaptirani za US mjuzikal Kismet.

Aleksandar Borodin
Aleksandar Borodin
Lični podaci
Puno imeAleksandar Porfirjevič Borodin
Datum rođenja(1833-11-12)12. novembar 1833.
Mesto rođenjaSankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti27. februar 1887.(1887-02-27) (53 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg, Ruska Imperija
ObrazovanjeDržavni univerzitet u Sankt Peterburgu

Doktor i hemičar po profesiji, Borodin je napravio značajne rane doprinose polju organske hemije. Iako je u današnje vreme bolje poznat kao kompozitor, za života je medicinu i nauku smatrao svojim primarnim zanimanjima, samo se baveći muzikom i kompozicijom u slobodno vreme ili kada je bio bolestan.[9] Kao hemičar, Borodin je najbolje poznat po njegovom radu an organskoj sintezi. On je bio među prvim hemičarima koji su demonstrirali nukleofilnu supstituciju, a bio je i kootkrivač aldolne reakcije. Borodin je bio promotor obrazovanja u Rusiji i osnovao Medicinski fakultet za žene u Sankt Peterburgu, gde je predavao do 1885. godine.

Život i dela uredi

Biografija uredi

Aleksandar Borodin je bio vanbračni sin gruzijskog kneza Luke Stepanoviča Gedianova (1772—1840) i njegove 24-godišnje metrese Avdotije Konstantinovne Antonove. Pošto je knez bio oženjen, dete je registrovano kao sin njegovog sluge Porfirija Borodina. Kratko pre smrti, Luka je priznao svog vanbračnog sina.

Borodin je odrastao uz majku u Sankt Peterburgu. Bio je talentovan za jezike, svirao je klavir, flautu, i violončelo.

Godine 1863, oženio se Jekaterinom Protopopovom, briljantnom mladom pijanistkinjom. Upoznali su se i verili na putovanju u Nemačkoj. Imali su tri ćerke.

Umro je od srčanog infarkta 1887.

Borodin kao naučnik uredi

 
Ruski kovanica od 1 rublje iz 1993. godine povodom 160. godišnjice Borodinovog rođenja.

Borodin je počeo svoje obrazovanje 1850. na Vojnoj akademiji za medicinu i hirurgiju u Sankt Peterburgu, gde se otkrila njegova sklonost ka eksperimentalnoj hemiji. Doktor medicine postao je 1858. U svojoj doktorskoj tezi bavio se toksikologijom fosforne i arsenikove kiseline. Posle se usavršavao u zapadnoj Evropi, i 1862. postao profesor na akademiji u Sankt Peterburgu. Kao hemičar, proučavao je reakcije u organskoj hemiji i hemijske veze. Značajni su njegovi radovi o sintezi fluora sa organskim jedinjenjima, polimerizacije i kondenzacije aldehida, kao i otkriće aldolne reakcije 1872. Neke od hemijskih reakcija dobile su njegovo ime.

Borodin je u svojoj profesiji stekao veliko poštovanje, a posebno se istakao po radu na aldehidima.[10] Između 1859. i 1862. Borodin je imao postdoktorsku poziciju na Univerzitetu u Hajdelbergu. Radio je u laboratoriji Emila Erlenmajera izučavajući derivate benzena. Takođe je proveo vreme u Pizi, radeći na halougljenicima. Jedan eksperiment objavljen tokom 1862. opisao je prvo nukleofilni supstituciju hlora fluorom u benzoil hloridu.[11] Radikalnu halodekarboksilaciju alifatičnih karboksilnih kiselina prvi je demonstrirao Borodin tokom 1861. godine svojom sintezom metil bromida iz srebro acetata.[12][13] Međutim, Hajnc Hansdiker i njegova supruga Klara razvili su Borodinov rad u opšti metod, za koji su dobili američki patent tokom 1939. godine,[14] i koji su objavili u časopisu Chemische Berichte tokom 1942. godine.[15] Metoda je generalno poznata kao Hansdikerova reakcija ili Hansdiker-Borodinova reakcija.[13]

Tokom 1862. Borodin se vratio na Medicinsko-hiruršku akademiju (danas VMA Kirov) i prihvatio zvanje profesora hemije. On je radio na samokondenzaciji aldehida male veličine u procesu koji je sada poznat kao aldolna reakcija, čije se otkriće zajednički pripisuju Borodinu i Čarls Adolf Vircu.[16][17] Borodin je istraživao kondenzaciju valerijanskog aldehida i enant aldehida, o čemu je izvestio fon Rihter tokom 1869. godine.[18][19] Tokom 1873. godine opisao je svoj rad Ruskom hemijskom društvu[20] i primetio sličnosti sa jedinjenjima o kojima je nedavno objavio Vurc.[21][22][23]

Borodin kao kompozitor uredi

Svetsku slavu Borodin je postigao svojim kompozitorskim radom. Do danas ostaje zagonetka kako je stizao da se bavi muzikom pored svog obimnog akademskog rada. Tokom 1864. upoznao se sa Milij Balakirjevom, i preko njega upoznao Cezara Kjuja, Modesta Musorgskog i Nikolaja Rimski-Korsakova. Na ovaj način je stvorena ruska romantičarsko muzička elita, kasnije nazvana „Moćna petorica“.

Godine 1869, izvedena je Borodinova prva simfonija. Dirigovao je Balakirjev. Iste godine Borodin je počeo da komponuje svoju herojsku operu „Knez Igor“, u kojoj su čuvene „Polovecke igre“. Ovo delo, koje se najčešće smatra njegovim najznačajnijim, nije stigao da završi. Operu je kasnije dovršio i orkestrirao Aleksandar Glazunov i Nikolaj Rimski-Korsakov. Nedovršena je ostala i treća simfonija, koju je dovršio Glazunov.

Premijera njegove druge simfonije je protekla nezapaženo, dok Franc List nije 1880. organizovao ponovno izvođenje u Nemačkoj. Tada je Borodin postao poznat izvan Rusije.

Borodin je za muziku govorio da je: „Razonoda, odmor od ozbiljnijih poslova“, pri čemu je mislio na svoj naučni rad.

Njegova muzika je kasnije prilagođena za mjuzikl u SAD. Izvodili su je, između ostalih, Toni Benet i Bing Krozbi.

Dela uredi

  • Simfonija Es-Dur (1.)
  • Simfonija H-Moll (2.)
  • nedovršena 3. simfonija
  • Simfonijska poema „U stepama srednje Azije“
  • Opera „Knez Igor“ (alternativno ime „Princ Igor“) (1887)
  • Gudački kvarteti
  • Pesme

Napomene uredi

  1. ^ The BGN/PCGN transliteration of Russian is used for his name here. ALA-LC system: Aleksandr Porfirʹevich Borodin, ISO 9 system: Aleksandr Porfirʹevič Borodin.[1] lat. Alexander Porphirii filius Borodin

Reference uredi

  1. ^ „Russian – BGN/PCGN transliteration system”. transliteration.com. Pristupljeno 2. 12. 2020. 
  2. ^ English approximation of the surname: UK: /ˈbɒrədɪn/, US: /-diːn/ (Wells, John C. (2008), Longman Pronunciation Dictionary (3rd izd.), Longman, ISBN 978-1-4058-8118-0 ).
  3. ^ Old Style dates 31 October 1833 – 15 February 1887.
  4. ^ Datumi starog stila: 31. oktobar 1833 – 15. februar 1887.
  5. ^ Gerald, Abraham. Borodin: the Composer and his Music. London: Reeves W. 
  6. ^ Dianin 1963, str. 13, 329.
  7. ^ Aleksandrovich, Sergei D. (1963). Borodin. London, New York: Oxford University Press. 
  8. ^ Oldani, William R. (1927). Borodin, Aleksandr Porfir′yevich. Grove Music Online. 
  9. ^ Podlech, Joachim (16. 8. 2010). „"Try and Fall Sick …︁"-The Composer, Chemist, and Surgeon Aleksandr Borodin”. Angewandte Chemie International Edition (na jeziku: engleski). 49 (37): 6490—6495. ISSN 1433-7851. PMID 20715236. doi:10.1002/anie.201002023. 
  10. ^ Gordin, M. D. (1996). „Facing the Music: How Original Was Borodin's Chemistry?”. Journal of Chemical Education. 83 (4): 561—566. doi:10.1021/ed083p561. 
  11. ^ Behrman, E. J. (2006). „Borodin”. Journal of Chemical Education. 83 (8): 1138. Bibcode:2006JChEd..83.1138B. doi:10.1021/ed083p1138.1  . 
  12. ^ Borodin, A. (1861). „Ueber Bromvaleriansäure und Brombuttersäure” [About bromovaleric acid and bromobutyric acid]. Annalen der Chemie und Pharmacie (na jeziku: nemački). 119: 121—123. doi:10.1002/jlac.18611190113. 
  13. ^ a b Li, J. J. (2014-01-30). „Hunsdiecker–Borodin Reaction”. Name Reactions: A Collection of Detailed Mechanisms and Synthetic Applications (5th izd.). Springer Science & Business Media. str. 327—328. ISBN 978-3-319-03979-4. 
  14. ^ US patent 2176181, Hunsdiecker, C.; Vogt, E. & Hunsdiecker, H., "Method of manufacturing organic chlorine and bromine derivatives", published 1939-10-17, assigned to Hunsdiecker, C.; Vogt, E.; Hunsdiecker, H. 
  15. ^ Hunsdiecker, H.; Hunsdiecker, C. (1942). „Über den Abbau der Salze aliphatischer Säuren durch Brom” [About the degradation of salts of aliphatic acids by bromine]. Chemische Berichte (na jeziku: nemački). 75 (3): 291—297. doi:10.1002/cber.19420750309. 
  16. ^ Heathcock, C. H. (1991). „The Aldol Reaction: Acid and General Base Catalysis”. Ur.: Trost, B. M.; Fleming, I. Comprehensive Organic Synthesis. 2. Elsevier Science. str. 133—179. ISBN 978-0-08-052349-1. doi:10.1016/B978-0-08-052349-1.00027-5. 
  17. ^ Mukaiyama, T. (1982). „The Directed Aldol Reaction”. Organic Reactions. 28. str. 203—331. ISBN 978-0-471-26418-7. doi:10.1002/0471264180.or028.03. 
  18. ^ von Richter, V. (1869). „Aus St. Petersburg am 17. October 1869” [From St. Petersburg on 17 October 1869]. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft (na jeziku: nemački). 2: 552—554. doi:10.1002/cber.186900201222. 
  19. ^ „Chemical notices from foreign sources: Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft zu Berlin, no. 16, 1869”. Chemical News. 20: 285—286. 1869. 
  20. ^ Borodin, A (1873). „Ueber einen neuen Abkömmling des Valerals” [On a new derivative of valerian aldehyde]. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft (na jeziku: nemački). 6 (2): 982—985. doi:10.1002/cber.18730060232. 
  21. ^ Wurtz, C. A. (1872). „Sur un aldéhyde-alcool” [On an aldehyde alcohol]. Bulletin de la Société Chimique de Paris. 2nd series (na jeziku: francuski). 17: 436—442. 
  22. ^ Wurtz, C. A. (1872). „Ueber einen Aldehyd-Alkohol” [About an aldehyde alcohol]. Journal für Praktische Chemie (na jeziku: nemački). 5 (1): 457—464. doi:10.1002/prac.18720050148. 
  23. ^ Wurtz, C. A. (1872). „Sur un aldéhyde-alcool” [On an aldehyde alcohol]. Comptes rendus de l'Académie des sciences (na jeziku: francuski). 74: 1361—1367. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Бородин&oldid=27630734”