Википедија

Aleksandar Nevski

политичка и војна личност средњовековне Русије( Велики кнез Владмира и Кнез новгорода и ладоги)

Aleksandar Jaroslavič Nevski (rus. Александр Ярославич Невский; 13. maj 1221 – 14. novembar 1263)[1] bio je veliki ruski knez[2] i svetac Ruske pravoslavne crkve.

Aleksandar Nevski
Mozaik na zapadnoj fasadi katedrale Nevskog u Sofiji
Lični podaci
Puno imeAleksandar Jaroslavič
Datum rođenja(1221-05-13)13. maj 1221.
Mesto rođenjaPereslavlj-Zaleski, Vladimir-Suzdalj, danas Rusija
Datum smrti14. novembar 1263.(1263-11-14) (43 god.)
Mesto smrtiGorodec, Vladimir-Suzdalj, danas Rusija
Porodica
SupružnikAleksandra Bračislavna
PotomstvoDmitry of Pereslavl, Andrey of Gorodets, Danil Moskovski, Vassili Aleksandrovitch
RoditeljiJaroslav II Vsevolodovič
Rostislava Mstislavna Smolenskaja
DinastijaRjurikoviči
Veliki knez Kijevske Rusije
Period1249—1263.
PrethodnikJaroslav II Vsevolodovič
NaslednikJaroslav Tverski

Knez Novgoroda (1236-52), Kijeva (1246-52) i veliki knez Vladimira (1252-63).[2]

Biografija uredi

 
Spomenik Aleksandru Nevskom u Beogradu, Crkva Svetog Aleksandra Nevskog

Rođen je 30. maja 1220. godine, kao sin velikog kneza Jaroslava Vsevolodoviča.[3] Mladost je proveo u Novgorodu, a vlast nad Novgorodskom kneževinom je dobio 1228. godine. Kada je 1237. papa Grgur IX organizovao krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje, knez Aleksandar je ustao u zaštitu pravoslavne vere i u bici kod ušća reke Ižore, na obalama Neve, izvojevao 15. jula 1240. veliku pobedu nad Šveđanima, po kojoj je i dobio nadimak „Nevski“.[2][3] Uspešno se suprotstavio i nemačkoj najezdi: u situaciji kada su gradovi Jurjev i Pskov već bili zauzeti, a Tevtonci prodrli do Novgorodske oblasti, Aleksandar Nevski požurio je sa vojskom ka Finskom zalivu, zauzeo Koporje, razbio Nemce, oslobodio Pskov i izvojevao slavnu pobedu 5. aprila 1242. na Čudskom jezeru. Nakon ovoga, uspevši da razbije i litvansku najezdu 1245. pobedama kod Žižičkog jezera i Usvjatija, sa slavom se vratio u Novgorod, ali, saznavši za smrt svoga oca (1246) uputio se u Vladimir, kako bi preduzeo mere za zaštitu državnog poretka. Batu-kan ga je izvestio da, ako želi da sačuva vlast, mora da dođe u mongolski tabor i pokloni mu se. Aleksandar je pristao da dođe u kanov tabor, ali je istupio kao ispovednik hrišćanske vere, odričući se od poklonjenja tvari. U Tatarskoj zemlji je od velikog kana dobio vlast nad čitavom južnom Rusijom i Kijevom (1249). U to doba Aleksandar je privukao i pažnju pape Inokentija IV, koji mu je poslao dvojicu kardinala, Galta i Gemonta, sa namerom da izvrše uticaj na njega kako bi primio katolicizam. Njihovi predlozi su, međutim, odbačeni. Od 1252. nosio je titulu velikog kneza. Preminuo je 14. novembra 1263, primivši pre smrti monaški postrig pod imenom Aleksije. Telo mu je pogrebeno 23. novembra u Manastiru rođenja presvete Bogorodice u Vladimiru.[3][4]

Vladavina uredi

Princ Novgoroda uredi

Posle Livonske invazije, Nevski je nastavio da jača Novgorodsku Republiku. Poslao je svoje izaslanike u Norvešku i, kao rezultat toga, potpisali su prvi mirovni ugovor između Novgoroda i Norveške 1251. Aleksandar je poveo svoju vojsku na Finsku i uspešno porazio Šveđane, koji su ponovo pokušali da blokiraju Baltičko more od Novgorodaca. 1256. godine.[5]

 
Izaslanici rimskog pape u audijenciji kod Aleksandra Nevskog.

Valiki princ Vladimira uredi

Nakon osvajanja Vladimirske kneževine od strane Mongola 1238. godine, njen vladajući knez, Juri II Vsevolodovič, poginuo je u Bici na reci Sit; njegov mlađi brat, Jaroslav II Vsevolodovič, zatražio je i dobio od mongolskog kana postavljanje za novog kneza. Kao knez, svom sinu Aleksandru dodelio je Novgorodsko vojvodstvo. Međutim, dok je putovao 1245. u prestonicu Mongola Karakorum u centralnoj Aziji, Jaroslav je umro. Kada su 1248. godine Aleksandar i njegov stariji brat Andrej II Jaroslavič takođe otputovali u Karakorum da se poklone Velikom kanu, Andrej se vratio sa nagradom Velike kneževine Vladimira, a Aleksandar sa nominalnim gospodstvom Kijeva.

Kada je Mongke postao novi Veliki kan 1251. godine, svi ruski prinčevi su morali da putuju u Saraj na Volgi, prestonicu Zlatne Horde, da bi se potvrdili u svojim vojvodstvima, ali je Andrej odbio da ode. Zahvaljujući njegovom prijateljstvu sa Sartak kanom, usled invazije mongolske Zlatne Horde Andrej je prognan u Švedsku, a Aleksandar postavljen za velikog kneza Vladimira (tj. vrhovnog ruskog vladara) 1252. godine.[6] Aleksandar je verno podržavao mongolsku vlast u svojim domenima. Godine 1259, poveo je vojsku do grada Novgoroda i naterao ga da plaća danak Zlatnoj Hordi koji su prethodno odbili.[7]

Neki istoričari vide Aleksandrov izbor potčinjavanja Zlatnoj Hordi kao važnu reafirmaciju pravoslavne orijentacije istočnih Slovena (započetu pod kijevskim knezom Vladimirom i njegovom majkom Olgom).[8]

Poštovanje i svetost uredi

Aleksandar Nevski
(rus. Александр Ярославич Невский
 
Lični podaci
Mesto rođenjaPereslavlj-Zaleski,
Svetovni podaci
Poštuje se uIstočna pravoslavna crkva
Kanonizacija1547 od strane metropolita Makarija
Glavno svetilišteVladimir; Pereslavlj Zaleski, Sankt Peterburg
ZaštitnikRuske kopnene snage i ruska pomorska pešadija

Poštovanje Aleksandra počelo je skoro odmah nakon njegovog pogreba, kada je navodno pružio ruku za molitvu oproštenja.[9] Po pravoslavnom predanju, Aleksandar je predvideo svoju smrt i pre toga je primio strogi pravoslavni monaški zavet, nazvan Velika shima, i uzeo ime Aleksej.

Godine 1380, Aleksandrovi ostaci su otkriveni kao odgovor na viziju pre Kulikovske bitke i utvrđeno je da su neoskrnavljeni. Potom su mošti položene u svetilište u crkvi. Aleksandra je 1547. godine mitropolit Makarije proglasio za svetitelja Ruske pravoslavne crkve.[9]

 
Otvaranje moštiju Aleksandra Nevskog 1922. godine.

Godine 1695, u Moskvi je napravljen novi drveni relikvijar i 1697. godine u njega su postavljene mošti.[9] Po naređenju Petra Velikog mošti su zatim iznesene iz Vladimira 11. avgusta 1723. godine i prevezene u Šliseljburg, gde su stigle 20. septembra.[9] Tamo su čuvane do 1724. godine, kada su doneti u Sankt Peterburg i postavljene u Blagoveštenskoj crkvi Aleksandro-Nevske lavre 30. avgusta.[9]

Godine 1753, veliko srebrno svetilište za mošti, napravljeno od 90 funti srebra, poklonila je ruska carica Jelisaveta. Završetkom Sabornog hrama Svete Trojice Aleksandro-Nevske lavre 1790. godine, svetilište i mošti su tu prenete na njeno osvećenje 30. avgusta, na jedan od praznika svetitelja.[9]

U maju 1922, godine, prilikom opšte konfiskacije imovine Ruske pravoslavne crkve, svetilište je otvoreno.[10] Detaljno srebrno svetilište preneto je u Muzej Ermitaž, gde se i sad nalazi.[10] Mošti su pohranjene u Muzeju istorije religije i ateizma, da bi 1989. godine vraćene u Sabornu crkvu Svete Trojice.[10]

Proslavljanje uredi

Njegove mošti, otkrivene 1380, svečano su prenete u Petrograd 1724. po naredbi Petra Velikog i nalaze se u lavri Svetog Aleksandra Nevskog.[4] Ruska crkva kanonizovala ga je u prvom redu zbog hrišćanskih vrlina, a tokom vremena stvarale su se i priče o čudima vezanim za njegov lik. Tako, na primer, u doba kneza Dmitrija Donskog, u crkvi gde je počivalo Aleksandrovo telo, jedne noći sveće su se navodno upalile same od sebe, a dva starca izašla su iz oltara i prišla njegovom grobu, govoreći: „Aleksandre, ustani i spasi praunuka svoga Dimitrija, koga silno napadaju tuđinci“. Priča dalje kazuje kako je Aleksandar ustao iz groba i pošao sa njima, a da je sve video crkvenjak i o tome izvestio crkvene vlasti; sveštenici su netruležne mošti kneževe postavili u kivot i tom prilikom su bolesnici, pritičući im sa verom, zadobili isceljenje, a arhimandrit Jefrosin je video kako se sveća kraj groba Aleksandrovog sama zapalila od nebeskog plamena. Spomen mu se slavi 23. novembra i 30. avgusta.

Popularna kultura uredi

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Vladimir Monomah
 
 
 
 
 
 
 
8. Jurij Dolgoruki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Vsevold III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jaroslav II Vsevolodovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Švarnovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Aleksandar Nevski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Rostislava Mstislavna Smolenskaja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ V.A. Kuchin (1986). O date roždeniя Aleksandra Nevskogo [About the Birthdate of Alexander Nevsky]. Voprosы istorii [Questions of History] (na jeziku: ruski) (2): 174—176. Arhivirano iz originala 22. 02. 2015. g. 
  2. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 31. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ a b v „Sveti Aleksandar Nevski: zaštitnik pravoslavlja i vojskovođa Svete Rusije”. Pravoslavie. Pristupljeno 5. 2. 2020. 
  4. ^ a b „Sveti Aleksandar Nevski”. SPC. Arhivirano iz originala 05. 02. 2020. g. Pristupljeno 5. 2. 2020. 
  5. ^ The Chronicle of Novgorod, 1016–1471. Offices of the Society. 1914. 
  6. ^ Janet Martin, Medieval Russia, 980–1584, Cambridge Medieval Textbooks, Cambridge University Press, 1995, pp. 158–161
  7. ^ Martin, op. cit., pp. 152–153.
  8. ^ Tarkiainen, Kari (2008). Sveriges Österland. Från forntiden till Gustav Vasa (na jeziku: švedski). Helsingfors: Svenska litteratursällskapet i Finland. str. 96—97. ISBN 978-951-583-162-0. 
  9. ^ a b v g d đ „Translation of the relics of St Alexander Nevsky”. The Orthodox Church in America. Pristupljeno 23. 4. 2019. 
  10. ^ a b v „Aleksandro-Nevskaya Lavra”. rusmania.com. Pristupljeno 23. 4. 2019. 
  11. ^ „„Imenem Rossii“ stal Aleksandr Nevskiй”. lenta.ru. 

Literatura uredi

  • Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 31. ISBN 86-331-2075-5. 
  • Словарь исторический о Святых, прославленных в Российской Церкви, и о некоторых подвижниках благочестия, местно чтимых. Москва, 1990; М. Булгаков, История Русской Церкви. Москва, 1996; М. В. Толстой, История Русской Церкви. Валаам, 1991.
  • Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
  • Isoaho, Mari. The Image of Aleksandr Nevskiy in Medieval Russia: Warrior and Saint (The Northern World; 21). Leiden: Brill Academic Publishers, 2006 (hardcover. ISBN 978-90-04-15101-7.).
  • "Tale of the Life and Courage of the Pious and Great Prince Alexander [Nevsky]" in Medieval Russia's Epics, Chronicles, and Tales, ed. Serge Zenkovsky, 224-235. . New York: Meridian. 1974. 

Spoljašnje veze uredi

 
Aleksandar Nevski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Невски&oldid=27551355”