Aleksandar Pokriškin

Aleksandar Ivanovič Pokriškin (rus. Алекса́ндр Ива́нович Покры́шкин; 6. mart 1913 – 13. novembar 1985) je bio jedan od najvećih lovačkih asova Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata i Maršal Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva. Tri puta je proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza (24. maja 1943, 24. avgusta 1943. i 19. avgusta 1944).

aleksandar ivanovič pokriškin
Aleksandar Ivanovič Pokriškin
Lični podaci
Datum rođenja	(1913-03-06)6. mart 1913.
Mesto rođenja	Novosibirsk Tomska oblast, Ruska Imperija
Datum smrti	13. novembar 1985.(1985-11-13) (72 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Profesija	vojno lice
Delovanje
Učešće u ratovima	Veliki otadžbinski rat
Služba	Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo
Čin	Maršal Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva
Heroj
Heroj SSSR od	24. maja 1943. 24. avgusta 1943. 19. avgusta 1944.
Odlikovanja	sovjetska odlikovanja: Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zvezde Orden crvene zvezde

Osim tri Ordena Zlatne zvezde Heroja Sovjetskog Saveza, Pokriškin je odlikovan četiri puta Ordenom Lenjina, Ordenom Oktobarske revolucije, četiri puta Ordenom Crvene zastave, dva puta Orednom Suvorova II klase, dva puta Ordenom Crvene zvezde, kao i brojnim drugim medaljama i stranim odlikovanjima kao što je Medalja za zasluge u službi Američke vojske.

Pokriškin je bio izuzetan taktičar i tokom Drugog svetskog rata se zalagao za izmenu zastarele taktike vazdušnog boja koju je primenjivalo Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo 1941. godine, na početku ratnih dejstava. Njegova borba protiv totalitarističkog komandovanja i zastarele vojne doktrine umalo su ga koštali karijere, a možda i života. Nakon što je otvoreno kritikovao zvaničnu taktiku koja je za posledicu imala ogromne gubitke i nakon što je počeo da obučava svoje saborce taktici koju je sam osmislio, zabranjeno mu je da leti i trebalo je da bude izveden pred vojni sud. Međutim, informacije o njegovim nastojanjima da unapredi borbenu taktiku vazduhoplovstva stigla su do najviših komandnih struktura u Moskvi i umesto da mu se sudi, Pokriškin je odlikovan i unapređen. Do kraja rata, njegova uputstva i radovi su objavljeni i distribuirani među sovjetskih pilotima, a sam je obilazio lovačke pukove držeći predavanja mladim pilotima o njegovoj taktici borbe.

Rana mladost

Student tehničke škole Pokriškin, 1930.

Pokriškin je rođen u Novonikolajevsku (danas Novosibirsk), u Tomskoj oblasti, u porodici siromašnog seljaka koji je radio u fabrici. Bio je Ruskog porekla. Odrastao je u siromašnom i kriminalizovanom delu grada, ali za razliku od svojih vršnjaka više ga je zanimalo učenje od tuča i sitnog kriminala. Kao tinejdžer imao je nadimak „inženjer“. Avijaciju je zavoleo kada je sa 12 godina prisustvovao lokalnom aero-mitingu. 1928. godine, nakon sedam godina školovanja, zaposlio se kao radnik na građevini. 1930. godine, uprkos neslaganju njegovog oca, napustio je dom kako bi upisao lokalnu tehničku školu, gde je diplomirao 18 meseci kasnije, a zatim je radio šest meseci kao metalski radnik u fabrici municije. Nakon toga se prijavio u vojsku i bio je upućen u školu za pilote. Međutim, pilotska škola je iznenada zatvorena, a svi studenti su upućeni na školovanje za avio-mehaničare. Najveći deo zahteva za premeštaj u letačku školu odbijen je uz prosto objašnjenje „Sovjetskoj avijaciji su isto tako neophodni avio-mehaničari“.

Pokriškin je nastojao da bude odličan mehaničar. 1933. godine, nakon što je diplomirao, započeo je brz uspon u vojnoj hijerarhiji. Do decembra 1934. godine bio je unapređen u starijeg avio-mehaničara u 74. streljačkoj diviziji. Na ovom položaju ostao je sve do novembra 1938. godine. Tokom ovog perioda njegova kreativna priroda je došla do izražaja: osmislio je razna poboljšanja za mitraljeze ŠhKAS kao i za izviđački avion Polikarpov R-5.

Konačno, tokom njegovog odmora u zimu 1938. godine Pokriškin je zaobišao zvanične vlasti i uspešno je, za samo 17 dana, završio obuku za civilnog pilota. Ovo ga je automatski učinilo kandidatom za pilotsku školu. 1939. godine završio je pilotsku školu među najboljima u klasi i sa činom poručnika raspoređen je u 55. lovački puk.

Drugi svetski rat

Početna iskustva

Pokriškin tokom 1940. godine.

U junu 1941. godine Pokriškin je bio stacioniran u Moldaviji. Njegov aerodrom bombardovan je već prvog dana nemačkog napada na SSSR. Njegova prva vazdušna borba se pretvorila u katastrofu. Videvši u vazduhu avion nepoznato tipa, napao ga je i oborio, da bi tek na avionu koji je padao ka zemlji primetio na krilima crvenu zvezdu. Radilo se o sovjetskom lakom bombarderu Suhoj Su-2 iz 211. bombarderskog puka, kojim je pilotirao komandant eskadrile M. I. Gudzenko. Suhoj Su-2 je bio potpuno novi tip lakog bombardera i njegovo postojanje skrivano je čak i od drugih sovjetskih pilota. Kada je shvati šta je uradio, Pokriškin je na svom Migu 3 namerno uleteo u liniju vatre svojih pratilaca kako bi ih sprečio da učine grešku koju je on već učinio. Gudzenko je preživeo obaranje, ali je njegov strelac poginuo.

Svoju prvu pobedu postigao je već narednog dana, kada je oborio nemački Meseršmit Me-109 u vazdušnoj borbi njega i njegovog pratioca sa pet nemačkih lovaca. 3. jula, nakon što je postigao još nekoliko vazdušnih pobeda, oboren je dejstvom nemačke protiv-vazdušne odbrane iznad neprijateljske teritorije i trebalo mu je četiri dana da se vrati u svoju jedinicu. Tokom prvih nedelja rata Pokriškin je počeo da shvata koliko je zastarela sovjetska borbena doktrina i počeo je lagano da osmišljava nacrt nove doktrine, a sve svoje ideje je pažljivo zapisivao u svoju beležnicu. Evidentirao je sve svoje vazdušne borbe kao i borbe svojih saboraca i pažljivo je analizirao svaku od njih. Borio se u veoma složenim okolnostima: stalno povlačenje, loš ili nepostojeći sistem komunikacije, ogromna nadmoć neprijatelja. Kasnije je imao običaj da kaže „Onaj ko se nije borio u 1941-42. godini, nije stvarno iskusio rat“.

Tokom svoje borbene karijere Pokriškin je više puta izbegao smrt. Za vreme jedne od vazdušnih borbi, mitraljesko zrno prošlo je kroz desnu stranu njegovog kokpita, preseklo je rameno remenje kojim je bio vezan za pilotsko sedište, odbilo se od leve strane kokpita i ogrebalo ga po obrazu, zbog čega je celo vetrobransko staklo bilo isprskano krvlju. Dva puta je neeksplodirana avionska bomba završila skoro pod njegovim nogama, jednom tokom dramtičnog napada u niskom letu, dva nemačka bombardera Ju-88 na njegov aerodrom. Pokriškin je pokušao da zaštiti svoj avion koji je bio jedan od retkih aviona u eskadrili koji je još uvek bio u letnom stanju, tako što je skinuo pokretni mitraljez sa obližnjeg bombardera i oslonio ga na gornji deo trupa svog aviona. Jedan nemački bombarder uočio je Pokriškina koji je jedini otvarao vatru na njih i ustremio se pravo na njega, odbacujući manje avio-bombe u blagom poniranju. Pokriškin je gledao kako mu se eksplozije približavaju, ali bomba koja je pala u njegovoj blizini, nije eksplodirala. Bombarder koji ju je odbacio, leteo je prenisko zbog čega bomba nije imala vremena da se aktivira pre udara u zemlju.

U jednom trenutku, tokom 1941. godine, nakon što je Pokriškinova jedinca prebačena u Kotovsk, stiglo je naređenje da se sa svih lovaca MiG-3 skinu mitraljezi kalibra 13 mm, kako bi bili ugrađeni u nove avione. Problem je bio u tome što je MiG-3 naoružan sa dva mitraljeza kalibra 7.62 mm i samo sa jednim teškim mitraljezom kalibra 12.7 ili 13 mm. Bez ovog mitraljeza naoružanje aviona je bilo krajnje nedovoljno za vazdušne borbe i svelo se na dve bombe od po 100 kg (kasnije rakete) ili na podkrilne kontejnere sa po jednim mitraljezom kalibra 7.62 mm. Zbog toga je jedinica sve češće bila korišćena za napade na ciljeve na zemlji. U tu svrhu jedinica je opremljena sa deset aviona I-16 dok je opremanje sa novim avionima MiG-3 bilo retko. Kasnije je jedinica počela da dobija korišćene lovačke avione Jak-1 koji je trebalo da se koriste za obavljanje zadataka lovačke pratnje. U jesen 1941. godine Pokriškin je poleteo u teškim vremenskim uslovima, na avionu MiG-3, iako su se dva prethodna aviona iz njegove eskadrile razbila na poletanju. Njegov zadatak je bio da locira položaj nemačke 1. oklopne armije pod komandom Evalda fon Klajsta, koja je bila zaustavljena ispred grada Šahtija, nakon čega je sa njom izgubljen dodir. Pokriškin je uspeo da utvrdi gde se nalazila glavnina ove nemačke armije i da se, uprkos lošem vremenu vrati u bazu, za šta je odlikovan Ordenom Lenjina.

Kada je u leto 1942. godine započela nemačka ofanziva, deo 16. gardijskog lovačkog puka opremljen je avionima Jakovljev Jak-1, uključujući i Pokriškinovu eskadrilu. U ovom periodu Pokriškin je leteo na misijama lovačke zaštite bombardera Su-2 i Iljušin Il-2 i često se upuštao u borbu sa nemačkim lovcima. 17. jula 1942. godine, tokom borbi sa nemačkim lovcima Me-109, Pokriškin se odvojio od svog pratioca Konstantina Figicova i bio je napadnut od strane lovačkog para koji su činili ekspert narednik Hans Damers i njegov pratilac podoficir Kurt Kajzer iz 7. eskadrile 52. lovačke grupe koji su leteli na avionima Me-109G „Gustav“. Pokriškin je prvo pokušao da pobegne u poniranju ali je shvatio da će ga teži i brži „Gustavi“ brzo sustići. Zbog toga je prešao u uspinjanje i izveo „sveću“ (okret od 180° pri uspinjanju), koju je pratio „valjak“ kako bi izbegao vatru nemačkih pilota. U nastavku borbe oborio je (i usmrtio) nemačkog pilota Kajzera. Damers se zatim ustremio na Pokriškina oštetivši njegov Jak-1. Međutim, Pokriškin je opet izveo valjak primoravši Damersa da uleti u njegovo polje vatre, a zatim je oborio nemačkog asa.

Kuban

Pokriškinov najznačajniji doprinos ratnom naporu i najveći broj vazdušnih pobeda usledili su tokom bitke iznad Kubanske oblasti, u 1943. godini. Oblast istočno od Krimskog poluostrva bila je mesto žestokih vazdušnih borbi u mesecima koji su prethodili sovjetskom napadu na Krim. Pokriškinov puk je za neprijatelja imao slavne nemačke lovačke jedinice kao što su bile 52. lovačka grupa i 3. lovačka grupa „Udet“. Tokom borbi iznad Kubana, dnevno bi se u vazduhu sukobilo i do 200 aviona. Pokriškinova inovativna taktika korišćenja različitih tipova lovaca formacijski ešaloniranih na različitim visinama, tzv. "Kubanske stepenice" za patroliranje u vazdušnom prostoru, kao i korišćenje zemaljskog radara, naovođenja sa zemlje od strane isturenih kontrolora i upravljanje operacijama iz savremenog kontrolnog centra, za rezultat su imali prvu veliku pobedu Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva nad nemačkom Luftvafe.

U leto 1942. godine, 4. vazduhoplovna armija, u čijem sastavu se nalazila i Pokriškinova eskadrila, dobila je prve mobilne radarske stanice. Testirane su tako što su korišćenje za lociranje nemačkih i rumunskih aviona iznad morske površine i pokazale su se veoma uspešnim.

Početkom jaunara 1943. godine, 16. gardijski lovački puk upućen je u bazu 25. logističkog lovačkog puka u blizini granice sa Iranom. 25. logistički lovački puk bio je zadužen za pripremu novih lovačkih aviona za uvođenje u borbene jedinice, uključujući i avione američke proizvodnje iz programa Lend-Liz, kao i za popunu letačkih jedinica ljudstvom. Najveći deo aviona iz programa Lend-Liz stizali su preko Irana. U ovom periodu Pokriškinova jedinica dobila je nove lovačke avione američke proizvodnje Bel P-39 Erakobra. Nakon prijema novih aviona 16. lovački puk imao je tri kompletne eskadrile. U naoružanje puka uvedeno je ukupno 14 lovaca P-39 L-2, 7 lovaca P-39 K, od kojih je poslednji dodeljen Pokriškinu i 11 lovaca P-39 D-2. Jedinica je ponovo upućena na front 8. aprila 1943. godine.

Do kraja meseca Pokriškin je oborio 11 nemačkih lovaca Me-109 i jedan bombarder Ju-88. Već na svom prvom letu na P-39 Erakobra, 9. aprila 1943. godine, Pokriškin je oborio nemačkog lovca Me-109, a tri dana kasnije, 12. aprila je imao jedan od svojih najuspešnijih dana, kada je oborio četiri nemačka Me-109. U narednom periodu nizao je pobede. 15., 16., 20., 21. i 24. aprila, oborio je po jedan nemački Me-109, 29. aprila oborio je Ju-88 (najverovatnije je to bio He-111), a 30. aprila je oborio još jedan Me-109.

Jedna od njegovih najpoznatijih vazdušnih borbi odigrala se 4. maja 1943. godine. Osam Pokriškinovih Erakobri upućeno je od strane zemaljske kontrole ka velikoj formaciji nemačkih aviona: tri eskadrile Junkersa Ju-87 „Štuka“, u pratnji nemačkih lovaca Me-109. Par sovjetskih P-39 napao je nemačke lovce sa suncem za leđima, dok se preostalih šest Erakobri obrušilo na bombardersku formaciju, ponavljajući dva puta napad koristeći Pokriškinov metod promene pravca poniranja. U ovoj akciji oboreno je dvanest „Štuka“, a Pokriškin je tvrdio da je oborio pet nemačkih bombardera (zvanično su mu priznate samo dve pobede). Kasnije, istog dana, oborio je još jednog Me-109.

U narednim borbama Pokriškin je često preuzimao na sebe najtežu ulogu, napadajući nemačkog vođu leta, koji je najčešće bio iskusni pilot-lovac experte i lovački as. Tokom borbi 1941-42. godine zapazio je da obaranje vođe leta ima demorališući uticaj na ostale neprijateljske pilote koji bi u tom slučaju najčešće napustili borbu i vratili se u svoje baze. Tako je, 6. maja 1943. godine Pokriškin oborio Me-109 kojim je najverovatnije pilotirao nemački lovački as sa 9 vazdušnih pobeda, podoficir Hajnc Šolce, iz 4. eskadrile 52. lovačke grupe, koji se srušio prilikom pokušaja sletanja kod Kutenjikova. Dva dana kasnije, još jedna od žrtava najverovatnije je bio Meseršmit Me-109 G-4 poručnika Helmuta Haberda (eskperta iz 5. eskadrile 52. lovačke grupe i lovačkog asa sa 58 priznatih vazdušnih pobeda), mada je Luftvafe ovo obaranje pripisala sovjetskoj protiv-vazdušnoj odbrani.

Pokriškin je prvi put proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza, 24. maja 1943. godine, a u junu je unapređen u čin majora i poverena mu je komanda nad njegovom eskadrilom. 23. juna njegov stari avion P-39 K-1, br. 42-4421 „beli 13““, zamenjen je čuvenom „belom 100“, odnosno avionom P-39N, br. 42-9004 (ovaj avion na sebi nije imao pobedničke zvezde). Na beloj „stotki“ leteo je do kraja rata, osim prilikom testiranja Berlinskog auto-puta kao piste, kada je na njega sleteo u „belom 50“ Konstantina Sukova.

Oslobođenje Ukrajine

Sredinom jula 9. gardijska lovačka vazduhoplovna divizija (nekadašnja 216. lovačka vazduhoplovna divizija) prebačena je u južnu Ukrajinu kako bi učestvovala u oslobođenju Donbasa. U nastavku borbi Pokriškin je 23. jula 1943. godine oborio nemačkog lovačkog asa sa 56 priznatih pobeda, podoficira Hansa Elenda (Hans Ellendt), iz 4. eskadrile 52. vazdušne grupe.

Pokriškin je promenio svoj pozivni znak u „Sotka“ („Stotka“, prema broju koji je nosio njegov avion) zato što je saznao da su piloti Luftvafe, svaki put kada bi se saznalo da je on u vazduhu, dobijali zabranu poletanja. Pilot bombarder Timofejev P. Punilov, iz 36. bombarderskog puka, koji je trpeo teške gubitke usled dejstva nemačkih lovaca, prisećao se situacije u kojoj je njegovoj grupi dodeljena lovačka pratnja iz 16. gardijskog lovačkog puka. Prema Punilovu, Pokrškin je u dva navrata, tokom misija pratnje sovjetskih bombardera prekršio naredbu da se ne koristi radio i oglasio se u etar rečima „Pažnja. Ovde Stotka. Prelazim na posao.“ Oba puta, kao i kasnije u toku rata, nemački piloti nisu više pokušali da presretnu bombardere iz 36. bombarderskog puka.

Nedugo zatim, 20. avgusta, Isajev, koji je bio navigator jedinice i koji je u međuvremenu postavljen za komandanta, a sa kojim je Pokriškin često imao nesuglasice, preduzeo je mere da se Pokriškinu oduzme zvanje Heroja Sovjetskog saveta, da se izbaci iz puka i da mu se sudi pred vojnim sudom. Od 10 uveče, pa do sutrašnjeg dana, major Taranjenko iz 298. lovačkog puka, komesar 16. gardijskog lovačkog puka Gubarevim i pripadnici NKVD, saslušavali su Pokriškina. Uz velike teškoće Gubarevim je uspeo da oslobodi Pokriškina svih optužbi, nakon čega je „Saša“ po drugi put postao Heroj Sovjetskog Saveza, 24. avgusta 1943. godine.

Dana 21. septembra 1943. godine Pokriškin je učestvovao u još jednoj vazdušnoj borbi koja je privukla pažnju javnosti. Borba se odigrala na maloj visini, iznad same linije fronta i zapazili su je brojni novinari i predstavnici visoke komande. Pokriškin je, u jednom naletu oborio tri nemačka bombardera Ju-88, motivisan mržnjom koja ga je obuzela kada je, neposredno pred let saznao da su celokupnu porodicu njegovog mehaničara Žmuda ubili Nemci na okupiranoj teritoriji. Potvrđena su samo dva obaranja, dok je zabeleženo da je treći Ju-88 pao nakon što je oštećen ekplozijom susednog bombardera. Nemački izvori potvrdili su gubitak sva tri bombardera Ju-88 A-4 koji su pripadali 5. rumunskoj bombarderskoj grupi (5./RummKGr.). Ranije tog dana Pokriškin je oborio dva nemačka bombardera Ju-87 koji su pripadali 6. eskadrili 1. obrušavajuće bombarderske grupe (6./StG 1).

1944—1945.

U februaru 1944. godine Pokriškinu je ponuđeno unapređenje i kancelarijski posao u organizaciji pilotske obuke. Odmah je odbio ponudu i zadržao je svoju dotadašnju poziciju u puku. Međutim, leteo je mnogo manje nego ranije. Postao je poznati heroj u službi propagandne mašinerije i nije mu bilo dozvoljeno da leti često zbog straha da bi mogao da bude ubijen ili zarobljen. Umesto letenja, Pokriškin je provodio dosta vremena usmeravajuće akcije svog puka preko radija. 1944. godine, unapređen je u pukovnika i dodeljena mu je komanda nad 9. gardijskom vazduhoplovnom divizijom.

Dana 19. avgusta 1944. godine, nakon 550 borbenih letova i 53 zvanično priznate vazdušne pobede, Pokriškin je po treći put odlikovan Ordenom Zlatne zvezde i dodeljena mu je treća titula Heroja Sovjetskog Saveza. Bio je prva osoba kojoj je tri puta dodeljeno ovo zvanje i jedino vojno lice koje je sva tri zvanja dobilo tokom rata. Pokriškinu je u potpunosti zabranjeno da leti ali je uspevao da povremeno zaobiđe pravila i da postigne još neku vazdušnu pobedu.

U jednoj takvoj prilici koja mu se ukazala 30. maja 1944. godine u blizini Jašija u Rumuniji, ceo 16. gardijski lovački puk napao je veliku formaciju Ju-87, koja je, uz pratnju nemačkih lovaca Me-109 i Fv-190 letela u pravcu sovjetske teritorije. U borbi koja je usledila, piloti Erakobri uspeli su da, bez sopstvenih gubitaka, obore pet Ju-87, od koji je tri oborio Pokriškin, tri Fv-190 i jednog Me-109. Svoje sledeće pobede Pokriškin je postigao 16. jula, kada je oborio dva Ju-87 i jedan Hs-129 iz 10.(Pz)/SG 9, najverovatnije Hs-129 B-2 hauptmana Rudolfa-Hajnc Rufera, koji je do tada uništio 80 sovjetskih tenkova. Poslednju pobedu postigao je 14. jaunara 1945. godine, kada je oborio nemački Ju-87.

Od ukupno 65 zvanično priznatih vazdušnih pobeda, samo šest je postigao u poslednje dve godine rata. Najveći broj pobeda Pokriškin je postigao u najtežem periodu rata u kojem je Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo trpelo velike gubitke i borilo se za opstanak.

Posle rata

Posle Drugog svetskog rata Pokriškin je bio skrajnut zbog toga što je za vreme rata davao prednost stranim u odnosu na sovjetske tipove avione. 1948. godine diplomirao je na vojnoj akademiji Frunze. U periodu 1949-1955. obavljao je dužnost zamenika komandanta 33. lovačke odbrambene divizije i komandanta 88. lovačkog vazduhoplovnog korpusa u Rževu. Navodno je nekoliko puta preskočen za unapređenje. Tek nakon Staljinove smrti ponovo je bio u milosti i konačno je unapređen u čin Maršala vazduhoplovstva. Međutim, nikada nije dosegao neku visoku poziciju u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu već je uglavnom obavljao funkcije regionalnih komandanata. 1957. godine diplomirao je na Generalštavnoj akademiji. Nakon diplomiranja raspoređen je na mesto načelnika lovačke avijacije za Severno-Kavkaski vojni okrug. Od 1959. godine prebačen je u 8. protiv-vazdušnu armiju u Kijevu, a od 1961. do 1968. godine bio je komandant 8. protiv-vazdušne armije i zamenik komandanta protiv-vazdušne odbrane Kijevskog vojnog okruga. 1968. godine postavljen je za zamenika komandanta protiv-vazdušnih snaga SSSR.

Navjiša pozicija koju je zauzimao bila je predsednik DOSAAF, od 1972. do 1981. godine. DOSSAAF je bila pretežno civilna organizacija koja je bila zadužena za obuku mladih civila i njihovu pripremu za vojnu službu u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu. Pokriškin se još jednom našao na udaru kritičara zbog svoje iskrenosti. Uprkos snažnim pritiscima nikada nije napisao ništa što bi veličalo ulogu premijera Leonida Brežnjeva u bici na Kubanu, u kojoj je učestvovao kao malo poznati general. Pokriškin je umro 13. novembra 1985. godine, u 72 godini života. Jedna ulica, trg i stanica podzemne železnice u Novosibirsku nose njegovo ime.

Napisao je nekoliko knjiga o svojim borbenim iskustvima, od kojih ni jedna nije prevedena na engleski jezik. Pojavio se u 9. epizodi televizijske dokumentarne serije „Nepoznati rat“, u kojoj je na početku i na kraju epizode razgovarao sa domaćinom i naratorom Bertom Lankasterom.

Avioni na kojima je leteo Pokriškin

Avioni na kojima je leteo Pokriškin i poštanska marka sa njegovim likom.

Na početku rata Pokriškin je leteo na sovjetskom lovačkom avionu MiG-3, sa kojim je postigao skoro dvadeset vazdušnih pobeda. Njegova jedinca je u martu 1942. godine dobila počasnu titulu „gardijske“ i preimenovana je u 16. gardijski lovački puk. U to vreme ili malo kasnije, jedinica je dobila određen broj aviona Jak-1, sa kojim je Pokriškin postigao nekoliko pobeda. U januaru 1943. godine njegov puk prenaoružan je novim lovačkim avionima američke proizvodnje Bel P-39 Erakobra, koji su u sklopu programa Lend-Liz upućeni u SSSR kao saveznička pomoć sovjetskom ratnom naporu. Uprkos uvreženom mitu, sovjeti nisu koristili avione Erakobra za napade na zemaljske ciljeve. Sovjetski piloti voleli su ove avione i smatrali su ih ravnopravnim sa nemačkim Me-109 i boljim od Fv-190, na malim visinama na kojim se odigrao najveći broj vazdušnih borbi na Istočnom frontu.

Pokriškin je voleo jako naoružanje Erakobri koje se sastojalo od topa kalibra 37 mm koji je gađao kroz glavčinu elise, dva sinhronizovana mitraljeza kalibra 12.7 mm montirana u nosu aviona i dva mitraljeza kalibra 7.92 mm monitrana u krilima. Tvrdio je da je okidač za top koji se nalazio na vrhu palice nemoguće pritisnuti bez pomeranja ruke na palici što je za posledicu imalo i odstupanje aviona od nišanske linije. Zbog toga su, na njegovo insistiranje, svi avioni njegovog puka prepravljeni tako da su se topovi i mitraljezi aktivirali istovremeno pritiskom na jedno dugme koje se nalazilo na mestu kažiprsta na komandnoj palici. U svojim sećanjima opisao je kako bi se nemački avioni momentalno raspali nakon rafala iz Erakobre. Pokriškin i njegov puk su nekoliko puta zamoljeni da pređu da lete na sovjetskim lovcima tima La-5 i Jak-2. Ipak, Pokriškin je smatrao da je vatrena moć lovca La-5 isuviše slaba, a lično nije voleo Jakovljeva, zbog čega nije pristao da se odrekne svog lovca P-39.

Konačno, 1944. godine pronašao je avion sovjetske proizvodnje na kojem je bio voljan da leti: Lavočkin La-7. Međutim, odustao je od ove namere kada je, tokom obuke na La-7, prilikom sletanja poginuo njegov bliski prijatelj i lovački as sa 50 vazdušnih pobeda (31 sopstvena i 19 grupnih), Aleksandar Klubov. Do udesa je došlo usled kvara na hidrauličnom sistemu aviona ali je ovo bilo dovoljan razlog da Pokriškin otkaže konvezriju svog puka na La-7. Postoje brojni izveštaji da je Pokriškinov puk izvršio konverziju ali na novi američki lovac Bel P-63 Kingkobra. Prema Lend-Liz sporazumu, Sovjetskom Savezu nije bilo dozvoljeno da koristi P-63 protiv Nemačke već samo u slučaju eventualnog sukoba sa Japanom. Zbog toga je sasvim jasno zašto ova činjenica nije spomenuta u zvaničnim izveštajima. Ipak, lična zapažanja nemačkih pilota i posada protiv-avionskih topova koji su se susretali sa P-63 na nebu iznad Istočne Prusije, kao i uspomene jednog od pilota iz Pokriškinove eskadrile, govore u prilog ovoj činjenici.

Američki lovac Bel P-63 Kingkobra, Centralni muzej ratnog vazduhoplovstva, Moskva.

Postoji izveštaj koji potvrđuje da je 9. gardijska lovačka divizija dobila 36 novih lovaca P-63 ali da oni nisu uvedeni u upotrebu do prekida neprijateljstava.

Pokriškin je prvo leteo na lovačkim avionima MiG-3 sa sledećim oznakama na trupu „beli broj 5“, „beli broj 67“, broj „4“ i „7“, a takođe i „01“. Najverovaniji hronološki redosled aviona po oznakama na trupu bio bi „7“, „4“, „01“ (zima 1941. pa do februara 1942. god.), „beli 5“ (sa „gardijskom“ oznakom na hladnjaku, najverovatnije iz perioda kada je jedinica dobila zvanje gardijska), i konačno „67“. Zatim je leteo na avionu Jak-1, kada je jedinica delimično opremljena ovim tipom. Leteo je na P-39 K-1 „beli broj 13“, serijski broj 42-4421 iznad Kubana. Krajem juna 1943. godine prešao je na P-39 N-0, serijski broj 42-9004 sa oznakom „beli broj 100“, a 28. maja 1943. godine leteo je jednu misiju na avionu sa oznakom „beli broj 17“, serijski broj 41-38520. Na čuvenoj fotografiji koja je nastala kada je Pokriškin testirao Berlinski auto-put kao pistu, leteo je na avionu P-39 Ku-15, sa oznakom „beli broj 50“, na kojem je serijski broj bio prefarban (ovaj avion je prvobitno bio dodeljen K. V. Sukovu).

Poklonjeno mu je pet lovačkih aviona La-7, sa natpisom „Od radnika Novosibirska, Heroju Sovjetskog Saveza Aleksandru Ivanoviču Pokriškinu“, ali nije leteo na njima. 1945. godine, jedinica opremljena avionima La-7 uvedena je u sastav 9. gardijske lovačke vazduhoplovne divizije načinivši je divizijom sastavljenom od četiri puka. Pokriškinu je navodno u jednom trenutku, tokom 1944. godine dat za ličnu upotrebu lovački avion La-5 FN, u trenutku kada se verovalo da će cela njegova jedinica izvršiti konverziju na Lavočkinove lovce.

Pokriškinova jedinica navodno je pred kraj rata letela na novim lovcima P-63 Kingkobra, a njegov avion je opet nosio oznaku „belim brojem 100“. Konačno, jedna ili više jedinica 9. gardijske lovačke vazduhoplovne divizije možda je izvršila konvezriju na novi tip sovjetskog lovca Jak-9P, pre Pokriškinovog odlaska na vojnu akademiju 1948. godine.

Borbeni dosije

Najčešće navođene cifre u Pokriškinovom borbenom dosijeu su sledeće:

• 560 borbenih letova
• 156 vazdušnih borbi
• Zvanično priznate vazdušne pobede: 59 solo vazdušnih pobeda i 6 grupnih

Primedba: iz Pokriškinovih memoara i ličnih zabeleški može se zaključiti da je stvaran broj njegovih vazdušnih pobeda bio preko 100. Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo nije zvanično priznavalo vazdušnu pobedu ukoliko nije bilo moguće locirati olupinu aviona, zbog čega veliki broj obaranja aviona iznad neprijateljske teritorije nikada nije zvanično verifikovan.

Poslednjih godina stvaran broj Pokriškinovih vazdušnih pobeda varira od izvora do izvora. Npr. ruski istoričar Mihail Jurevič Vukov je istražio zvanične izveštaje o ostvarenim pobedama iz kojih se vidi da je Pokriškin postigao 46 solo vazdušnih pobeda i 6 zajedničkih. Isti autor je zajedno sa Aleksandrom Rodionovim objavio članak pod nazivom „Mutno nebo 1941. godine“ u kojem je izneta tvrdnja da je Pokriškin, tokom 1941. godine pokušavao da prisvoji pobede njegovog kolege i pratioca Grigorija Rečkalova. Međutim, istraživač Oleg. V. Levčenko je, istražujući zvanična dokumenta i lična Pokriškinova dokumenta pronađena nakon njegove smrti kao i sećanja njegovih saboraca, došao do saznanja da je Pokriškin oborio 94 neprijateljska aviona, oštetio 19 i uništio 3 na zemlji. Levčenko je došao do podatka da u ukupan broj pobeda Pokriškinu nisu priznate, ne manje od 15 vazdušnih pobeda koje je postigao tokom 1941. godine, zato što su dokumenta koja su potvrđivala ove pobede uništena tokom stalnog povlačenja njegove jedinice iz baze u bazu. Ovo može objasniti razliku između cifara koje navode Vukov i Levčenko.

U obzir se mora uzeti i još jedna činjenica koja može objasniti ovakvu razliku: Pokriškin je, kao i brojni drugi sovjetski lovački asovi, imao običaj da svoje pobede pripisuje palim drugovima. Svako obaranje donosilo je sa sobom i značajan novčani bonus, zbog čega bi, na dan pogibije pilota saborca, sve pobede koje bi puk postigao tog dana bile pripisivane poginulom pilotu, kako bi njegova porodica dobila finansijsku pomoć. Takođe, mora se imati u vidu i da je najveći broj vazdušnih pobeda Pokriškin postigao pre i tokom 1943. godine (kada je kvalitet pilota Luvtvafe bio na visokom nivou), a da mu je u leto 1944. godine zabranjeno da leti i da učestvuje u borbenim dejstvima (iako bi ponekad prekrši ovu zabranu).

Pregled vazdušnih pobeda

Meseršmit Me-109: 34

Junkers Ju-87 „Štuka“:19

Junkers Ju-88: 15

Junkers Ju-52:5

Henšel Hs-126:4

Foke Vulf Fv-190:2

Meseršmit Me-110:1

Henšel Hs-129:1

Ukupno: 81

Zaostavština

Jedna mala planeta 3348 Pokriškin, koju je otkrio sovjetski astronom Nikolaj Stepanovič Černjikin 1978. godine, nazvana je po njemu.

Odlikovanja i nagrade

Sovjetska odlikovanja

	Tri puta Heroj Sovjetskog Saveza (24. maj 1943. - № 993, 24. avgust 1943. - II № 10, 19. avgust 1944. - III № 1)
	Šest puta Orden Lenjina (22. decembar 1941. - № 7086; 24. maj 1943. - № 9600; 6. mart 1963. - № 124904; 21. oktobar 1967. - № 344099; 21. februar 1978. - № 429973; 5. mart 1983. - № 400362)
	Orden Oktobarske revolucije (5. mart 1973. - № 1793)
	Orden Crvene zastave, četiri puta (22. april 1943. - № 66983; 18. jul 1943. - № 8305 / 2; 24. decembar 1943. - № 448 / 3; 20. april 1953. - № 1392 / 4)
	Orden Suvorova II klase, dva puta (6. april 1945. - № 1484; 29. maj 1945. - № 1662)
	Orden Patriotskog rata I klase (11. mart 1985. - № 537 850)
	Orden Crvene zvezde, dva puta (6. novembar 1947. - № 2762070; 4. jun 1955. - № 3341640)
	Orden za službu otadžbini u oružanim snagama SSSR, III klase (30. april 1975. - № 0039)
	Medalja za ratne zasluge (3. novembar 1944.)
	Medalja "Za odbranu Kavkaza" (1. maj 1944.)
	Medalja "Za pobedu nad Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945" (9. maj 1945.)
	Medalja "Za izuzetno zalaganje tokom Velikog otadžbinskog rata 1941-1945." (6. jun 1945.)
	Medalja "Za oslobođenje Praga" (9. jun 1945.)
	Medalja "Za osvajanje Berlina" (9. jun 1945.)
	Medalja "Za razvoj netaknute zemlje" (5. novembar 1964.)
	Medalja "Veteran oružanih snaga SSSR" (30. april 1984.)
	Medalja "Za jačanje vojne saradnje" (31. maj 1980.)
	Medalja "U spomen na 800. godišnjicu Moskve" (7. april 1951.)
	Medalja "U spomen 1500. godišnjicu Kijeva" (17. maj 1982.)
	Jubilarna medalja "U spomen na 100. godišnjicu od rođenja Vladimira Iliča Lenjina" (20. april 1970.)
	Jubilarna medalja "20 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945" (7. maj 1965.)
	Jubilarna medalja "30 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945" (25. april 1975.)
	Jubilarna medalja "40 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945" (12. april 1985.)
	Jubilarna medalja "30 godina Sovjetske vojske i mornarice" (22. februar 1948.)
	Jubilarna medalja "40 godina oružanih snaga SSSR" (18. decembar 1957.)
	Jubilarna medalja "50 godina oružanih snaga SSSR" (26. decembar 1967.)
	Jubilarna medalja "60 godina oružanih snaga SSSR" (28. januar 1978.)

• Počasni građanin Marijupola, Novosibirska, Balcija u Moldaviji itd.

Strana odlikovanja

	Medalja za istaknute zasluge u službi oružanih snaga SAD (SAD)
	Orden narodne republike Bugarske I klase, (Bugarska)
	Orden Tudora Vladimireskua, II i III klase (Rumunija)
	Orden Karla Marksa (Istočna Nemačka)
	Srebrni krst ordena za hrabrost (Virtuti Militari) (Poljska)
	Viteški krst Ordena obnove Poljske (Poljska)
	Orden Sukbatara (Mongolija)
	Orden Crvene zastave (Mongolija)

Literatura

• Pokryshkin's tactic drawings
• Pokryshkin's tactic drawings 2
• Pokryshkin, Aleksandr Ivanovich (2006). Know yourself in combat. ZAO Tsentrpoligraf. ISBN 978-5-9524-4788-2.  .
• Juszczak, Artur; Pęczkowski, Robert (2003). Bell P-39 Airacobra. Sandomierz, Poland/Redbourn, UK: Mushroom Model Publications. ISBN 978-83-916327-9-6. .
• Bergstrom, Christer; Dikov, Andrey; Antipov, Vlad (2006). Black Cross – Red Star. Air War over the Eastern Front. Volume 3. Everything for Stalingrad. Eagle Editions Ltd. ISBN 978-0-9761034-4-8. .
• Loza, Dmitriy (2002). Attack of the Airacobras: Soviet Aces, American P-39s & the War Against Germany. Prevod: Gebhardt, James F. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-1140-9. .
• Mellinger, George; Stanaway, John (2001). P-39 Aircobra Aces of World War 2. Oxford, UK: Osprey Publishing, Ltd. ISBN 978-1-84176-204-3. 
• Mellinger, George (2006). Soviet Lend-Lease Aces of World War 2. Botley Oxfort, UK: Osprey Publishing, Ltd. ISBN 978-1-84603-041-3. .
• Roman, V., Aerokobrui Vstupayout V Boi ("The Airacobras Enter Into Battle"), {Cyrillic}, [Fighter Series], Kiev, Ukraine, 1993: Kiyev-skaya Fabrika Drukovanoy reklamy, 1993, later SPD Romanenko, V.D.
• from Translation by D.C. Montgomery via Ray Wagner, The Airacobra Aircraft in Soviet Aviation (partial translation of unit battle histories, "Aerokobrui Vstupayut V Boi"), American Aviation Historical Society Journal, Volume 43 Number 4, Winter 1998, Publication Number 0130-930, Santa Ana, California.
• Mijail Yurevich Bykov . Asы Velikoй Otečestvennoй Voйnы. Samыe rezulьtativnыe lёtčiki 1941-1945 gg. (Asy Velikoy Otechestvennoy Voyny. Samye rezultativnye liotchiki 1941-45 gg), Yauza-EKSMO, Moskow. 2008. ISBN 978-5-699-20526-4..
• Roman, V.. Aerokobrui Nad Kubanyu ["Aerokobras Over the Kuban"] {Cyrillic}, Kiev, Ukraine, SPD Romanyenko, V.D.. ("Avia'Retro") [Fighter Series]. 2006. ISBN 978-966-95807-3-3..
• Morgan, Hugh (1998). Soviet Aces of World War 2. London: Reed International Books Ltd. ISBN 978-1-85532-632-3. .

Turner Broadcasting System, "The Unknown War" hosted by and narrated by Burt Lancaster; Episode 9: "War in the Air", 1978, shown July or August, 1978; episodes originally broadcast one a week, if contributor's memory serves.

Spoljašnje veze

• Foto A. I. Pokriškina v 16 giap