Alija

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Alija (višeznačna odrednica).

Alija ibn Abi Talib ili Alija (arap. علي بن أﺑﻲ طالب)‎ (25. maj 600. ili 16. mart 599 — 27. januar 661) se smatra kod sunita četvrtim od četiri pravedna kalifa. Šiiti ga smatraju prvim imamom i prvim pravim kalifom. Alija je bio Muhamedov rođak, a kasnije je oženio Muhamedovu ćerku Fatimu. Bio je halif od 656. do 661., a šiiti ga smatraju imamom od 632. do 661.

Alija ibn Abi Talib
Lični podaci
Puno ime	Alija ibn Abi Talib
Datum rođenja	između 599. i 600.
Mesto rođenja	Meka,
Datum smrti	27. januar 661.
Mesto smrti	Kufa, Irak
Grob	Džamija Imama Alija (Nadžaf, IRK)
Porodica
Supružnik	Fatimah Zahra, Khawlah bint Ja'far, Umm ul-Banin, Umamah bint Zainab, Asma bint Umays
Potomstvo	Muhsin ibn Ali, Hasan ibn Ali, Husayn ibn Ali, Al-Abbas ibn Ali, Abdullah ibn Ali, Jafar ibn Ali, Muhammad ibn al-Hanafiyyah, Zaynab bint Ali, Umm Kulthum bint Ali, Hilal ibn Ali, Uthman ibn Ali, Ruqayya Mashhad
Roditelji	Abu Talib Fatima bint Asad
Prethodnik	Muhamed
Naslednik	Hasan ibn Ali

Tokom Alijinog detinjstva, njegov otac se našao u dugovima, pa se o dečaku pobrinuo Muhamed, Abu Talibov nećak. Nakon Muhamedovog poziva, Ali je prešao na islam negde između 9. i 11. godine i tako postao jedan od prvih muslimana. Njegovo prihvatanje poziva javno je objavljeno u hadisu Javma al-Inzara u kojem ga je Muhamed nazvao svojim guvernerom, zamenikom i vezirom. Takođe se prenosi da je tokom hidžre, u noći Mabita, pomagao Muhameda krajnjom žrtvom. Nakon preseljenja u Medinu i proglašenja inter-muslimanskog bratstva, Muhamed ga je izabrao za svog brata. Ali je u Medini tokom većine vojnih pohoda bio nosilac zastave islamske zastave i predstavljao je jednog od glavnih ratnika, ubrzo postajući poznat po svom junaštvu.

Pitanje Alijinog prava na kalifat nakon Muhamedove smrti dovelo je do velikog jaza među muslimanima i njihove podele u dva pravca, sunizam i šiizam. Po povratku sa oproštajnog hadža, u blizini grada Gadir-Hum, Muhamed je rekao: „Kome sam ja Mavla, a Alija je Mavla“, međutim, suniti i šiiti drugačije tumače ove reči. Dok su šiiti uvereni da to znači uspostavljanje imamata, odnosno da je kalifat predat Aliji, suniti to tumače u kontekstu Muhamedovog izraza prijateljstva i ljubavi. Nakon Muhamedove smrti, kada je Ali bio zauzet verskim obredima oko sahrane, grupa muslimana okupila se u Sakifi i, nakon međusobnih saveta oko izbora Poslanikovog naslednika, konačno položila zakletvu Ebu Bekru. Alija u početku je odbio da položi zakletvu na vernost Ebu Bekru, međutim, nakon šest meseci je to konačno učinio. Nije učestvovao u ratovima vođenim tokom mandata prva tri kalifa i nije bio politički aktivan, sa izuzetkom učešća u izborima trećeg kalifa Osmana. Ipak, trojica vladara redovno su se savetovala sa Alijom o verskim, pravosudnim i političkim pitanjima.

Rođenje

Rođen je u Hijaz regiji središnje zapadne Arabije. Kada je Alijina majka bila trudna imala je čudne snove. Ulaskom u svetilište u Meki desili su se čudni događaji sa zidovim svetilišta, pa navodno nije mogla tri dana da izađe odatle. Trećega dana je izašla sa Alijom u naručju.

Detinjstvo i mladost

Alijin otac Ebu Talib je bio šeik značajne grane plemena Kurejš i bio je Muhamedov ujak. Kada je Muhamed ostao bez roditelja, a kasnije i bez dede Ebu Talib ga je uzeo k sebi. Alija je bio mlađi od Muhameda. Kada je Muhamed prvi put javljao o božjem nadahnuću Alija je imao 10 godina. Verovao je Muhamedu i počeo je da veruje u islam i čvrsto je stajao uz Muhameda tokom kažnjavanja muslimana u Meki. Godine 622. rizikovao je svoj život i spavao u Muhamedovom krevetu da bi sprečio atentatore da ubiju Muhameda, a i da bi mu omogućio da pobegne. Posle Hidžre Alija je ostao u Meki i rizikovao život da bi sproveo Muhamedova uputstva da svim vlasnicima vrati ono što su mu dali da im čuva na sigurnom.

Alija u Medini

Prva mala zajednica muslimanskih emigranata u Medini bila je jako siromašna. Nisu imali zemlje, ni kuća i živeli su od milostinje koju bi dobili od onih koji bi prešli na islam. Alija je delio sve teškoće sa zajednicom. Alija je učestvovao u svim bitkama sem jedne. Zajedno sa Muhamedom u tim bitkama se borio za islam. Prvi put se istakao kao ratnik u bici kod Badra 624. Tu je ubio 20 ili 22 neprijatelja. Istakao se i u bici kod Uhuda, kao i u mnogim drugim bitkama, gde je koristio svoj rascepljeni mač zulfikar. U toj bici je ubio dvojicu nosača zastava, pa je time oslabio moral paganske vojske, a ojačao moral muslimana.

Zulfikar, predstava Alijinoga mača

Muhamedovo proglašenje naslednika

Kada se sa hadžiluka vraćao u Medinu Muhamed je 10. marta 632, održao govor u kome je naglasio da je Alija njegov naslednik. Autentičnost izjave je sporna. Svi šiiti veruju da je to tačno, a samo deo sunita veruje da je to tačno.

Smrt Muhameda

Muhamed je bio nešto bolestan 632. i izgledalo je da se oporavio. Otišao je na molitvu u džamiju, a kada se vratio brzo je umro. Dok su Alija i Muhamedova bliska porodica prali i pripremali mrtvo telo za sahranu, mala grupa odabranih je glasanjem proglasila Ebu Bekra za Muhamedova naslednika tj. za prvoga halifa. Prema sunitskom tumačenju Muhamed je umro i nije odredio naslednika, pa je naslednik, halif odabran glasanjem. Šiiti smatraju da je Muhamed odredio Aliju za naslednika i da je to mnogo puta svima rekao. Zbog toga nije odmah došlo do podele, jer se Alija nije borio protiv izabranoga halifa. Šiiti nisu prihvatali ni Ebu Bekra ni dva sledeća halifa Omera i Osmana. Suniti tvrde da je Alija to prihvatio i podržavao takvu vlast, a šiiti da se distancirao.

Halifat

Ubistvo Ali ibn Abi Talib - slikar: Iousef Abdinejad (Yousef Abdinejad)

Alija je postao halif 656. nakon što je halif Osman nastradao u pobuni. Alija je posmenjivao provincijske guvernere, koji su uglavnom bili Osmanovi rođaci. Zamenio ih je poverljivim pomoćnicima. Glavni grad je preselio iz Medine u Kufu u Iraku. Alija je ubijen u atentatu u gradu Kufa dok je držao jutarnju molitvu u džamiji. Ubile su ga Haridžije, muslimanska sekta koja se usprotivila njegovom prihvatanju arbitraže u sporu protiv Muavije, vojskovođe i začetnika Omejadske dinastije, koji je želeo da ga svrgne sa vlasti.

Šiiti veruju da se Alijin grob nalazi u džamiji u Nadžafu

Alijin grob

Mnogi šiiti veruju da Alija nije želeo da mu neprijatelji obeščaste grob i da je zato tražio da ga tajno sahrane. Prema jednoj priči stavili su ga mrtvog na kamilu i tamo gde je kamila poklekla bio mu je grob. Većina šiita veruje da je Alija sahranjen u Nadžafu, pa je oko njegovoga groba nastala džamija imama Alije.

• U Avganistanu se veruje da je Alija sahranjen u Mazari Šarifu kod čuvene Sultan Ahmedove džamije.

Potomci

Dva Alijina sina sa Fatimom su Hasan ibn Alija i Husein ibn Alija. Hasan nije prihvatio halifat da ne bi izazvao krvoproliće, dok se mlađi Husein odazvao pozivu stanovnika Iraka da ih oslobodi nepravednih namesnika i poginuo u borbi kod Kerbele u Iraku. Hasan je obožavan od šiita kao drugi imam, a Husein kao treći imam. Pozivajući se na jednu Muhamedovu izreku zabeleženu u čuvenoj zbirci koju je sastavio El Buhari, prema kojoj će biti "dvanaest prinčeva, a svaki iz plemena Kurejš", današnji većinski tzv. duodecimalni šiiti slede dvanaest imama koji su potekli od Alije i Fatime:

1. Ebu-l-Hasan Ali „El-Murtada“ ibn Ebi Talib (600—661);
2. Ebu Muhamed El Hasan El Mudžteba (625—670);
3. Sejid el-šuhada Ebu Abdilah El Husein (626—680);
4. Ebu Muhamed Ali Zejn El Abidin ibn Husein (659—713);
5. Ebu Džafer Muhamed El Bakir ibn Ali (677—733);
6. Ebu Abdilah Džafer El Sadik ibn Muhamed (702—765);
7. Ebu Hasan El Evel Musa El Kazim ibn Džafer (746—799);
8. Ebu El Hasan El Sani Ali El Rida ibn Musa (765—818);
9. Ebu Džafer El Sani Muhamed El Taki El Dževad ibn Ali (811—835);
10. Ebu El Hasan El Salis Ali El Naki El Hadi ibn Muhamed (827—868);
11. Ebu Muhamed El Hasan El Askeri ibn Ali (846—874);
12. Ebu El Kasim Muhamed El Mahdi ibn Hasan (869- ).

Ostali Alijini potomci koji potiču od ovih imama nazivaju se šerifi ili sejidi, što označava plemenito poreklo. Muhamedovi potomci su poštovani i od sunita i od šiita. Mnogi poznati muslimani tvrde da vode poreklo od Muhameda.

• Hašemitska kraljevska dinastija Jordana i Iraka
• Alauitska dinastija iz Maroka
• Huseini porodica iz Libana
• Aga Kan iz ismailske zajednice

Čuveni citati

• Pohlepa je stalno ropstvo
• Nema bogatstva kao što je obrazovanje i nema siromaštva poput neznanja
• Neka ti tvoje delo bude tvoj prijatelj, a želja neprijatelj.
• Ukoliko vam uzvišeni Bog podari blagodat, zahvalite, a ukoliko vas iskuša sa teškoćama, budite strpljivi.
• Uistinu nikad nećeš stići do onoga što želiš, osim ako budeš strpljiv prema onome što želiš.
• Kada god kod nekog ugledaš dobar moral, očekuj od njega i ostale vrline.

Ali je autor dela Staza rečitosti (Nehdž-ul-belaga) u kome se nalaze njegove izreke, politički govori i saveti vernicima o smernom i bogobojaznom životu. Smatra se da je on osnivač arapske gramatike, a čuveni Ebu El Esved El Duali bio je njegov učenik.

Литература

• Ahmed, M. Mukarram (2005). Encyclopaedia of Islam. Anmol Publications PVT. LTD. ISBN 978-81-261-2339-1. 
• Al-Shaykh Al-Mufid (1986). Kitab Al-Irshad: The Book of Guidance into the Lives of the Twelve Imams. Routledge Kegan & Paul. ISBN 978-0-7103-0151-2. 
• Al-Tabari, Muhammad ibn Jarir (1990). History of the Prophets and Kings, translation and commentary issued by R. Stephen Humphreys. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-0154-5.  (volume XV.)
• Ashraf, Shahid (2005). Encyclopedia of Holy Prophet and Companions. Anmol Publications PVT. LTD. ISBN 978-81-261-1940-0. 
• Chirri, Mohammad (1982). The Brother of the Prophet Mohammad. Islamic Center of America, Detroit, Michigan. Alibris. ISBN 978-0-942778-00-7. 
• Corbin, Henry (1993) [1964]. History of Islamic Philosophy. London: Kegan Paul International in association with Islamic Publications for The Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7103-0416-2.  Translated by Liadain Sherrard, Philip Sherrard.
• Dakake, Maria Massi (2008). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7033-6. 
• Gaon, Sherira (1988). The Iggeres of Rav Sherira Gaon (на језику: енглески). Превод: Nosson Dovid Rabinowich. Jerusalem: Rabbi Jacob Joseph School Press - Ahavath Torah Institute Moznaim. OCLC 923562173. 
• Gleave, Robert M. (2015). „Encyclopaedia of Islam, THREE”. Encyclopaedia of Islam Online. Brill. ISSN 1573-3912. 
• Halm, Heinz (2004). Shi'ism. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1888-0. 
• Hamidullah, Muhammad (1988). The Prophet's Establishing a State and His Succession. University of California. ISBN 978-969-8016-22-7. 
• Holt, P.M.; Lambton, Ann K.S.; Lewis, Bernard, ур. (1970). Cambridge History of Islam. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29135-4. 
• Kelen, Betty (2001). Muhammad: The Messenger of God. Taylor Production. ISBN 978-0-929093-12-3. 
• Kelsay, John (1993). Islam and War: A Study in Comparative Ethics. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25302-8. 
• Lambton, Ann K. S. (1991). Landlord and Peasant in Persia. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-293-7. 
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3. 
• Lawson, Todd, ур. (2005). Reason and Inspiration in Islam: Theology, Philosophy and Mysticism in Muslim Thought. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-470-2. 
• Lewis, Bernard (1991). The Political Language of Islam. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-47693-3. 
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64696-3. 
• Merrick, James L. (2005). The Life and Religion of Mohammed as Contained in the Sheeah Traditions. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-5536-7. 
• Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelver Shi'ism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5. 
• Nasr, Seyyed Hossein; Dabashi, Hamid; Nasr, Vali (1989). Expectation of the Millennium. Suny Press. ISBN 978-0-88706-843-0. 
• Nasr, Seyyed Hossein; Leaman, Oliver (1996). History of Islamic Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-13159-9. 
• Nasr, Seyyed Hossein (2006). Islamic Philosophy from Its Origin to the Present. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-6799-2. 
• Qazwini, Muhammad Kazim; Ordoni, Abu Muhammad (1992). Fatima the Gracious. Ansariyan Publications. OCLC 61565460. 
• Peters, F. E. (2003). The Monotheists: Jews, Christians, and Muslims in Conflict and Competition. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11461-3. 
• Redha, Mohammad (1999). Imam Ali Ibn Abi Taleb (Imam Ali the Fourth Caliph, 1/1 Volume). Dar Al Kotob Al ilmiyah. ISBN 978-2-7451-2532-3. 
• Rizvi, Akhtar; Saeed, Sayyid (1988). Imamate: The vicegerency of the Holy Prophet. Bilal Muslim Mission of Tanzania. стр. 24—. ISBN 978-9976-956-13-9. Архивирано из оригинала 17. 6. 2016. г. 
• Robinson, Chase F. (2003). Islamic Historiography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62936-2. 
• Shaban, Muḥammad ʻAbd al-Ḥayy (1971). Islamic History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29131-6. 
• Shah-Kazemi, Reza (2007). Justice and Remembrance: Introducing the Spirituality of Imam Ali. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-526-5. 
• Singh, N.K. (2003). Prophet Muhammad and His Companions. Global Vision Publishing Ho. ISBN 978-81-87746-46-1. 
• Stearns, Peter N.; Langer, William Leonard (2001). The Encyclopedia of World History: Ancient, Medieval, and Modern. Houghton Mifflin Books. ISBN 978-0-395-65237-4. 
• Tabatabaei, Sayyid Mohammad Hosayn (1979). Shi'ite Islam. Suny press. ISBN 978-0-87395-272-9. | Translated by Seyyed Hossein Nasr.
• Tabatabaei, Sayyid Mohammad Hosayn (1987). The Quran in Islam: Its Impact and Influence on the Life of Muslims. Zahra. ISBN 978-0-7103-0265-6. 
• Watt, William Montgomery (1953). Muhammad at Mecca. Oxford University Press. 
• Zeitlin, Irving M. (2007). The Historical Muhammad. Polity. ISBN 978-0-7456-3998-7. 
• Al-Bukhari, Muhammad. Sahih Bukhari, Book 4, 5, 8. 
• Ali ibn Abi Talib (1984). Nahj al-Balagha (Peak of Eloquence), compiled by ash-Sharif ar-Radi. Alhoda UK. ISBN 978-0-940368-43-9. 
• Ali ibn al-Athir. In his Biography, vol 2. 
• Ibn Taymiyyah, Taqi ad-Din Ahmad. Minhaj as-Sunnah an-Nabawiyyah.  (In Arabic)
• Muslim ibn al-Hajjaj. Sahih Muslim, Book 19, 31. 
• Abdul Rauf, Muhammad; Seyyed Hossein Nasr (1996). Imam 'Ali ibn Abi Talib: The First Intellectual Muslim Thinker. Al Saadawi Publications. ISBN 978-1-881963-49-3. 
• Al-Tabari, Muhammad ibn Jarir. History of the Prophets and Kings, translation and commentary issued in multiple volumes 1987 to 1996. SUNY Press.  volumes 6–17 are relevant.
• Cleary, Thomas (1996). Living and Dying with Grace: Counsels of Hadrat Ali. Shambhala Publications, Incorporated. ISBN 978-1-57062-211-3. 
• Corn, Patricia (2005). Medieval Islamic Political Thought. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2194-1. 
• Gordagh, George (1956). Ali, The Voice of Human Justice. ISBN 978-0-941724-24-1. (in Arabic)
• Kattani, Sulayman (1983). Imam 'Ali: Source of Light, Wisdom and Might, translation by I.K.A. Howard. Muhammadi Trust of Great Britain and Northern Ireland. ISBN 978-0-9506986-6-3. 
• Khatab, Amal (1996). Battles of Badr and Uhud. Ta-Ha Publishers. ISBN 978-1-897940-39-6. 
• Lakhani, M. Ali; Reza Shah-Kazemi; Lewisohn, Leonard (2007). The Sacred Foundations of Justice in Islam: The Teachings of Ali Ibn Abi Talib, Contributor Dr Seyyed Hossein Nasr. World Wisdom, Inc. ISBN 978-1-933316-26-0. 
• Madelung, Wilferd (15. 10. 1998), The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-64696-3 
• Motahhari, Morteza (1997). Glimpses of the Nahj Al-Balaghah, translated by Ali Quli Qara'i. Islamic Culture and Relations Organisation. ISBN 978-964-472-071-0. 
• Motahhari, Morteza (1981). Polarization Around the Character of 'Ali ibn Abi Talib. World Organization for Islamic Services, Tehran. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. 
• Rogerson, Barnaby (4. 11. 2010), The Heirs of the Prophet Muhammad: And the Roots of the Sunni-Shia Schism, Little, Brown Book Group, ISBN 978-0-7481-2470-1 
• Rogerson, Barnaby (2008), The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni-Shia Split, Overlook, ISBN 978-1-59020-022-3 

Енциклопедија

• Shah-Kazemi, Reza, Ali ibn Abi Talib, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014. ISBN 1-61069-177-6.
• Encyclopaedia of Islam Online. Brill. 2004. ISSN 1573-3912. E-. 
• Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. 
• Martin, Richard C. (2004). Encyclopedia of Islam and the Muslim World: A-L. Macmillan. ISBN 978-0-02-865604-5. 
• Encyclopædia Iranica. Center for Iranian Studies, Columbia University. ISBN 978-1-56859-050-9. 
• Meri, Josef W.; Jere L. Bacharach (2006). Medieval Islamic Civilization: A-K, index. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-96691-7. 
• Jones, Lindsay (2004). Encyclopedia of Religion. Gale Group. ISBN 978-0-02-865733-2. 

Spoljašnje veze

Sunitska biografija

• Biography from USC's MSA website

Šiitska biografija

• Brief Biography
• Ali's Birth in the Kaaba
• Website devoted to the Life of Imam Ali ibn Abi Talib
• Sayings of Imam Ali ibn Abi Talib
• Imam Ali ibn Abi Talib Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jul 2007)
• Imam Ali ibn Abi Talib The Commander of the Faithfull

• Imam Ali foundation
• Imam Ali ibn Abi Talib Nahjul Balagha
• Imam Ali ibn Abi Talib's status