Alkuin (lat. Alcuin, oko 732-804.) je anglo-latinski pesnik, pedagog i duhovnik.[1]Rođen je oko 732. godine u Jorku u Engleskoj. Jedan je od najvažnijih predstavnika Palatinske škole, koju je u Ahenu osnovao Karlo Veliki.

Alkuin (u sredini) predstavlja Rabina Maura (levo) nadbiskupu Majnca Otgaru. Minijatura u karolinškom rukopisu nastalom između 831. i 840. u manastiru Fulda. Danas se čuva u bečkoj Austrijskoj nacionalnoj biblioteci.

U Rimu je sreo Karla Velikog koji ga je pozvao na svoj dvor. Alkuin je postao učitelj Karla Velikog i dece franačkih velikaša u Dvorskoj akademiji. Uveo je tradiciju anglosaksonskog humanizma u Zapadnu Evropu. Bio je najistaknutiji naučnik u vreme karolinške renesanse.[1]

Dela su mu filozofskog i didaktičkog karaktera. Napisao je “O vrlinama i manama”, “O službama”. Izvršio je reforme u rimokatoličkom bogosluženju i pripremio novo izdanje Vulgate. Kao istorijski izvor najznačajnija su Alkuinova pisma.[1]

Alkuinov filiokvizam

uredi

U oblasti hrišćanske pneumatologije, Alkuin je zastupao filiokvističko učenje o dvostrukom ishođenju Svetog Duha, od Oca i Sina.[2] To učenje, koje je tokom druge polovine 8. veka počelo da stiče sve više pristalica u tadašnjoj Franačkoj državi, razmatrano je 794. godine na Frankfurtskom saboru, a potom i na Furlanskom saboru, koji je održan 797. godine u Čedadu.[3] Prihvativši to učenje, Alkuin je izvršio uticaj na franačkog kralja i potonjeg cara Karla Velikog, koji je potom ozvaničio unošenje umetka Filioque u Nikejsko-carigradski simbol vere.[4][5] Alkuonovo zastupanje filikvističkog učenja izvršilo je značajan uticaj na potonji razvoj zapadnog hrišćanstva.[6]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 36. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Siecienski 2009, str. 95-96.
  3. ^ Siecienski 2009, str. 93-94.
  4. ^ Siecienski 2009, str. 98-100.
  5. ^ Čairović 2016, str. 533-543.
  6. ^ Siecienski 2009, str. 105-105.

Literatura

uredi