Alfonso V od Aragona

Alfonso V od Aragona
Alfonso V od Aragona
	Portret Alfonsa V od Aragona
Lični podaci
Puno ime	Alfonso V Velikodušni od Aragona
Datum rođenja	1394.
Mesto rođenja	Medina del Kampo, Kruna Kastilje
Datum smrti	27. jun 1458. (61/62 god.)
Mesto smrti	Napulj, Kruna Aragona
Porodica
Supružnik	Marija od Kastilje
Potomstvo	Ferdinand I Napuljski, Maria d'Aragona
Roditelji	Fernando I od Aragona; Eleonora od Albukerka
Dinastija	Trastamara
Kralj Aragona, Majorke, Valensije, Sardinije, Sicilije, Knez Katalonije
Period	1316—1358.
Prethodnik	Fernando I od Aragona
Naslednik	Huan II od Aragona
Kralj Napulja
Period	1342—1358.
Prethodnik	Rene I Napuljski
Naslednik	Fernando I Napuljski

Alfonso V od Aragona (kat. Alfons V d'Aragó, šp. Alfonso V de Aragón, arag. Alifonso V d'Aragón; Medina del Kampo, 1396 — Napulj, 27. jun 1458) bio je kralj Aragona, Valensije (pod imenom Alfonso III od Valensije), grof Barselone (pod imenom Alfonso IV od Barselone), kralj Sicilije (pod imenom Alfonso I od Sicilije), kralj Majorke (pod imenom Alfonso I od Majorke), kralj Sardinije (pod imenom Alfonso II od Sardinije) (1336—1387) i kralj Napulja (pod imenom Alfonso I od Napulja).^[1] Alfonso je bio poznat i pod imenom Alfonso Velikodušni. Bio je sin Fernanda I od Aragona i Eleonore od Albukerka.

Odnosi sa crkvom uredi

Sabor u Konstanci

Dana 2. aprila 1416. godine nasledio je oca na aragonskom prestolu. Nakon očeve sahrane u Pobletu, otišao je u Barselonu da mu se plemići zakunu na vernost. Posle toga je održio sednicu da bi odredio sledećeg papu u Pizi pošto je svrgavanjem Jovana XXIII (papa 1410—1415) papska stolica Pize bila upražnjena. Većina aragonskog sveštenstva bila je za avinjonskog papu Benedikta XIII (papa 1394—1423), ali Alfonso je bio protiv njega. Alfonso je posle toga otišao na sabor u Konstanci (trajao 1414—1418). Na kraju 1417. godine za papu je izabran kardinal Odo Kolona, koji uzima ime Martin V, ali Alfonso je bio protiv pape Mrtina V. To je izazvalo mnoge pobune u Aragonu, a posebno u Saragosi i Valensiji, pa čak i napad Kastilje. Na kraju je 1430. godine morao da prizna Martina za papu.^{[traži se izvor]}

Osvajanje Sardinije i Korzike uredi

Alfonso je odlučio da pobedi Đenovljane koji su uznemiravali katalonske trgovce na Levantu i na raznim sredozemnim ostrvima. Sa sobom je poveo one plemiće koji mu nisu bili lojalni da mu ne bi pravili probleme u Aragonu. Godine 1420. sa ogromnom flotom napao je i osvojio Sardiniju. Posle toga je napao Korziku i osvojio grad Kalvi, ali njegov napad na tvrdi grad Sen Bonifacije. Godine 1421. odustao je od opsade jer su Đenovljani dobili pojačanje, pa je Alfonso krenuo ka Napulju u pomoć Jovani II Napuljskoj protiv Luja III Anžujskog i Đenove.

Jovana II Napuljska

Statua Renea Nepuljskog

Huan II od Kastilje

Prvi rat sa Kastiljom uredi

Posle povratka u Aragon, Alfonso je 1325. godine u Saragosi sklopio sa Karlom III Plemenitim, kraljem Navare protiv Kastilje. Kastilja se u to vreme osiromašila, jer je kralj bio slab, a kraljev miljenik Alvaro de Luna je postao de facto kralj Kastilje. Karlo je iste godine svrgnut, a na vlast je došla Blanka I od Navare, čiji je muž bio Huan II od Aragona, Alfonsov brat. Blanka je odmah posle dolaska na vlast raskinula savez. Napad je počeo tek u junu 1429. godine, kada je Alfonso sa svojom armijom napao neke pogranične gradove. Kastiljci su bili primorani da mole za mir, a za mir su posebno bili Alvaro i kardinal od Foiša, ali za mir je bila i Alfonsova supruga kraljica Marija. Pregovori o miru nisu uspeli, a rat se nastavio. Alfonsu se pridružio Huanov sin, princ od Asturije i Marijin rođeni brat. Zbog nedostatka hrane Alfonso je bio primoran da napušta stopu po stopu svoje zemlje pred nadmoćnim neprijateljem, a onda je posle Alfonsovog teškog poraza i Enrikeovog zarobljavanja, u aragonu izbila pobuna plemića. U proleće 1430. godine Aragon su spasli papski legati, koji su nagovorili Huana da sklopi kratki mir sa Alfonsom. Huan je prihvatio pod uslovom da on i Alfonso zajedno napadnu Mavre u Granadi, a onda je svrgnuo Alvara. Posle toga u julu 1430. godine ponovo je nastupio mir, ali to je izazvalo i širenje baronske pobune, kojoj su se pridružila kraljeva braća. Pre nego što se to desilo Alfono je hteo da napadne Jovanu Napuljsku, alipobune je sprečila tu ekspediciju. Da stanje bude još gore vojska nije mogla da se bori jer je bila previše iscrpljena. Pobuni se pridružio i kardinal od Foiša, koji je mimo kraljeve odluke postavio Gila Sančeza Munjoza, nadbiskupa Majorke za antipapu Klimenta VIII. Rat se nastavio 1434. godine, kada je opsednuta Alfonsova prestolnica.

Papa Martin V

Spomenik Pape Eugenija IV na travnjaku u dolini u predgrđu Padove

Alfonso kao napuljski prestolonaslednik i prvi rat protiv Napuljske kraljevine uredi

Godine 1417. pogoršao se Jovanin odnos sa papom Martinom, koji je u pomoć pozvao Đenovu i anžujskog vojvodu Luja III, koji je bio Alfonsov brat od tetke. koji je imao pravo na napuljski presto. Te godine je Luj izvršio invaziju na Kampaniju. Jovana je zvala Alfonsa u pomoć i obećala mu je da će ga, ako u međuvremenu nerodi dete proglasiti za naslednika. Alfonso se odazvao i u julu 1421. godine osvojio Napulj i postao Jovanin prestolonaslednik. Luj je posle toga izgubio podršku pape, a istovremeno su se pogoršali Jovanini odnosi sa Alfonsom, koji se okrenuo protiv nje i u maju 1423. godine osvojio njenu palatu. Jovana je nekako uspela da pobegne i da se sastane sa Lujem, da raskine svoj ugovor sa Alfonsom i da Luja proglasi za svog naslednika. Alfonso se povukao u aprilu 1424. godine.^{[traži se izvor]}

Gubitak Napulja uredi

Za to vreme Jovana Napuljska je sa Lujem i papom Martinom odlučila da osvoji Vojvodstvo Milano, starog saveznika Aragona, hteli su da iskoriste smrt regenta milanskog vojvode Filipa Marije Viskontija, Muzia Atendola Sforce 4. januara 1424. godine, koji se udavio u reci, a nasledio ga je njegov sin Frančesko Sforca. Jovana je prvo osvojila grad Akvilu, a onda Alfonsovu Gaetu. Posle toga je počela Jovanina opsada Napulja, čiji se zapovednik Đakom Kaldora predao u aprilu. Do jula Alfonsu su u južnoj Italiji ostale samo dve tvrđave Kastilia de Oro i Novi Dvorac.^{[traži se izvor]}

Drugi rat protiv Napuljske kraljevine uredi

Sklapljanje saveza protiv Napulja uredi

Alfonso je bio toliko očajan da je 1426. godine sklopio savez sa mletačkom duždem Frančeskom Foskarijem i sa Firencom. Tim sevezom Alfonso je objavio rat celoj Lombardiji i Republici Đenovi. Stanovnici Tarenta nisu bili zadovoljni Jovaninom vladavinom, pa su u septembru 1430. godine poslali svog ambasadora u Valensiju da preklinje Alfonsa da izvrši invaziju na južnu Italiju. Njih je podržavao papa Martin, koji je umro već 20. februara 1431. godine. Njegov naslednik Eugenije IV (papa 1431—1447) se posle izbora za papu isključio iz saveza. Alfonso se u toj situaciji brzo snašao i 1432. godine je sklopio savez sa porugalskim kraljem Žoaom I (kralj 1385-1433) i on mu je poslao veliku flotu, ali njima nije bila cilj Napuljska kraljevina nego ostrvo Djerba, koje je pripadalo Hafsidima iz Tunisa. Alfonso je pozvao i Kastilju da im se pridruži, ali kralj Kastilje je to odbio.^{[traži se izvor]}

Raspad Jovaninog saveza uredi

Posle osvajanja ostrva Alfonso je krenuo ka Siciliji i da bi sačekao najpovoljniji trenutak za napad, ali se u međuvremenu predomislio i vratio se u Aragon, gde je u saragosi sklopio sa Tarentom savez u Saragosi. Jovana se već posvađala sa Lujom, koji je posle toga podigao ustanak u Kalabriji. Alfosov uticaj je tada počeo da se oseća, ali on je prekršio obećanja data stanovnicima Tarenta i vratio se na Siciliju i sa Jovanom je sklopio mir na deset godina. Brzo posle toga 12. novembra 1434. godine Luj, koji je poslednjih godina života bio popularan u južnoj Italiji je umro, a za naslednika je proglašen njegov brat Rene, a Jovana je umrla 2. februara 1235. godine.

Treći rat protiv Napuljske kraljevine uredi

U zemlji je zavladalo bezvlašće. Prvi kandidat za presto je bio Rene, Lujov brat, a drugi je bio papa Eugenije IV. Vojvode Tarenta i Sesa su sa Alfonsom, u maju krenuo iz Geate i opseo Napulj. Đenovljanin, Frančesko Spiniola je isterao iz grada svu ženu i decu, da bi imalo više hrane za vojnike. Alfonso ih je primio u svoj logor dao im je hrane i prevoza uprkos protestima vojnika. Ubrzo je u pomoć gradu krenula milanska flota. U taj mah Mlečani su raskinuli savez sa Alfonsom, a Milanu se pridružio i papa Eugenije. Alfonso je odlučio da je presretne na moru i kod ostrva Ponca doživeo je potpuni poraz. Većina njegovih brodova su bili uništeni, a sam Alfonso je sa braćom Huanom i Enrikeom bio zarobljen. Osim njih bili su zarobljeni ili pobijeni mnogi ugledni aragonski i italijanski plemići. Alfonso je prvo bio zatočen u đenovljanskoj, pa u milanskoj tamnici, a onda je ubedio milanskog vojvodu da ga pusti i da njegov napad nije usmeren protiv Milana, nego protiv Renea. U to vreme Francuzi su napali Milansko vojvodstvo. Cilj tog napada bio je da se Francuzi domognu Napulja, pa su čak izazvali pobunu protiv milanske vlasti u Đanovi. Pobuna je bila uspešna, a 1436. godine na vlast u Đenovi je došao Isnardo Guarco, koji je umro iste godine.^{[traži se izvor]}

Četvrti rat protiv Napuljske kraljevine uredi

Antipapa Feliks V

Stanje u Napulju uredi

Kada se Alfonso vratio u južnu italiju otkrio je da je njegov brat Pere sačuvao Geatu u posedu Aragona. Alfonso je onda opseo Napulj, ali papa Eugenije, Rene, Firenca i Đenova su se udružili protiv Aragona i Milana. Zbog toga je Alfonso sklopio mir na tri godine, verovatno da bi skupio saveznike. U međuvremenu papa je u savezu sa Tarentom i Sesom zarobio Renea, koji se oslobodio plaćanjev skupog otkupa 1438. godine. Tako je u kraljevini nastala finansijska kriza. Za godinu dana Rene je skupio između 8 000 i 10.000 vojnika. Pere je pokušao da iskoristi tu situaciju u Napulju i opseo ga je, ali je poginuo. Ta pogibija poslužila je kao povod za rat sa Napuljom. Posle toga Alfonso je sazvao sabor u Bazelu, gde je za antipapu postavljen Feliks V (antipapa 1439—1449). Posle opsade grada Puzoloa 1441. godine Alfonso je ponovo opseo Napulj.

Alfonso kao kralj Napulja

Osvajanje Napulja i sklapljanje mira uredi

Alfonso je, pošto su Napulj njegovi stanovnici žestoko branili, počeo da sumnja u pobedu pa je iz očajanja naredio sinu Feranadu da sprovede napad kroz kanalizaciju. Napad je sproveden 1. juna 1442. godine, sa 300 dobro naoružanih ljudi. Oni su nekako uspeli da se dokopaju gradske kapije i puste Alfonsovu armiju u grad i za nekoliko sati borba je već bila gotova. Rene je pobegao u Firencu, a Alfonso je počeo da čisi zemlju od milanskih pristalica. Alfonsu je sada jedini neprijatelj u Italiji bio papa Eugenije, koji mu je da će ga ekskomunicirati (isključiti iz crkve), a Alfonso mu je pretio da će, ako on to uradi podržati antipapu Feliksa V. Eugenije ga nije ekskomunicirao pod uslovom da se Alfonso pridruži krstaškom ratu protiv Osmanlija i Alfonso je pristao, ali on u stvari nikad nije otišao u krstaški rat protiv Osmanlija.

U međuvremenu Alfonso se izmirio sa Đenovom. Tako je postao prava opasnost za Milano.

Mapa Krune Aragona 1443. godine

Odnosi sa Hercegovinom uredi

Sklapljanje saveza sa Hercegovinom uredi

Stefan Vukčić Kosača, vladar Hercegovine nemajući svoje flote stupio je u odnose sa Alfonsom. To je uradio pošto je Alfonso 1443. godine u savezu sa papom oteo celu Jakinsku Marku mletačkom štićeniku Frančesku Sforci i izazvao gnev Mletačke republike, koja je bila i Stefanov stari neprijatelj. Mlečani su uplašeni zbog tog saveza početkom 1444. godine Stefanu oduzeli sve ooblasti u Zeti, zajedno sa Omišom i Poljicom. Ubrzo posle toga Alfonso je 19. februara sklopio savez sa njim. Stefan je tako postao njegov vazal.^{[traži se izvor]}

Rat protiv Mletačke republike u savezu sa Hercegovinom uredi

Alfonso je iskoristio poraz mletačkog dužda Frančeska Foskarija u krstaškom ratu protiv Osmanlija i 1445. godine je sa svojom flotom opljačkao Herceg Novi. Pošto je u tom krstaškom ratu protiv Osmanlija poginuo i ugarski kralj Vladislav III Jagelonac, Alfonso se po napuljskoj tradiciji kandidovao za ugarski presto. Alfonso je zajedno sa Stefanom u leto 1449. godine Mlečanima objavio rat. Uzrok rata bila je Alfonsova i Stefanova želja za osvajanjima mletačkih poseda. Osmanlijska osvajanja po Balkanskom poluostrvu naterala su Alfonsa i Stefana da u leto 1450. godine sklope mir sa Mlečanima.^{[traži se izvor]}

Hercegovina postaje aragonski vazal uredi

U zimu 1453/4. godine Stefan je pisao Alfonsu nudeći mu Hercegovinu, a u aprilu 1454. Vladislav, stefanov najstariji sin otišao je na pregovore u Loreto. 1. juna na kraju pregovora Alfonso je Stefanu potvrdio sve posede, primio ga kao svog zaštitnika i vazala, ali je odbio da primi Hercegovinu pod svoju vlast. Čak se i 1474. godine, mnogo godina posle Alfonsove smrti Alfonsova nezakonita unuka udala za Stefanovog sina Vlatka.

Stanje u Aragonu uredi

Dok je Alfonso bio u južnoj Italiji Aragonom je vladala njegova supruga Marija, uz pomoć kralja Navare, Huana II, Alfonsovog brata. Kraljevo odsustvo je izazvalo nezadovoljstva u Aragonu. Godine 1445. čak su neki važi aragonski političari otišli u južnu Italiju da ga zovu da se vrati, ali kralj je odbio i izjavio da će premestiti prestolnicu u Napulj. Povratak kralj je međutim podržavao i Huan, a u Aragonu su ojačali oni koji su bili protiv Alfonsa. Huan II od Kastilje je povećao poreze gradu Olmedu, ali grad se pobunio pod vođstvom aragonskih prinčeva pod vođstvom Alfonsove braće Huana i Enrikea. Huan od Kastilje je otišao u grad Medinu del Kampo da spremi invaziju na Olmedo. U bici kod Olmeda 19. maja Alfonsova braća su katastrofalno poražena i jedva su izvukli živu glavu, a mlađi brat Enrike je umro 15. juna od rana dobijenih u bici, dok je stariji brat Huan proveo 3 godine vraćajući posede koje je izgubio u bici. Posle te bitke prestao je Aragonski uticaj u Kastilji. Bio je pun želje za osvetu nad Kastiljom, ali mnogi Aragonski i Navarski plemići pa i sam kralj Alfonso bili su protiv rata. Godine 1448. Huan je prestao da ubeđuje Alfonsa.

Filip Marija Viskonti

Frančesko Sforca

Rat protiv severne Italije i smrt uredi

Posle osvajanja Napulja Alfonso je bio milostiv prema stanovništvu. Sina Fernanda je smatrao zaslužnog za osvajanje Napulja pa ga je imenovao vojvodom od Kalabrije i pošto je papa Eugenije to odobrio, svojim prestolonaslednikom. Posle osvajanja Jakinske Marke Alfonso se u savezu sa milanskim vojvodom Filipom Marijom Viskontijem borio protiv Frančeska Sforce. Posle vojvodine smrti 13. avgusta 1447. Alfonso je postao vojvodin prestolonaslednik. Posle vojvodine smrti 13. avgusta 1447. godine Alfonso je mogao lako da osvoji celo Milansko vojvodstvo, na opšte nazadovoljstvo svih njegovih suseda. Godine 1448. Alfonso je prvo napao Toskanu, ali zbog jakog otpora nije mogao da je osvoji, ali je ipak osvojio grad Pjombino. Rat je završen 1350. godine posredovanjem novog pape Nikole V (papa 1447—1455). Tim mirom je Firenca počela da Alfonsu plaća danak. Alfonso je 1453. pretrpeo težak poraz od Sigismunda Pandulfa od Malatesta. U pomoć Frančesku je 1454. godine sa 3 000 konjanika došao Rene Anžujski, onaj isti bivši kralj Napulja, koga je Alfonso zbacio s vlasti. Nikola je ponovo 1455. godine posredovao za mir, ali francuski kralj je poslao Žana Anžujskog da osvoji Napuljsku kraljevinu. Alfonso je posle pobede počeo propreme za osvajanje Đenove, ali je umro 27. juna 1458. godine u Napulju. U Napulju i na Siciliji ga je nasledio nezakoniti sin Fernando, a u Aragonu mlađi brat Huan.^{[traži se izvor]}

Problemi u braku i deca uredi

Alfonso je imao ljubavnicu u Aragonu, Đilardinu Karlino i sa njom je 2. juna 1423. godine imao sina Fernanda, 1425, kćerku Mariju i nekoliko godine kasnije i Leonor. Alfonso sa Marijom, kastiljskom princezom, nije imao dece, pa se njihov odnos sve više pogoršavao, jer je Alfonso imao ljubavnicu u Napulju, Lukreciju D'Alagna. Papa ja odbio da poništi Alfonsov brak sa Marijom, ali Alfonso nije nadživeo Mariju (umrla 7. septembra 1458. godine) da bi se oženio po drugi put.^{[traži se izvor]}