Anali Kakčikela
Anali Kakčikela, rukopis napisan krajem 17. veka na jeziku naroda Kakčikel, majanskog naroda iz planina u južnoj Gvatemali. Rukopis sadrži dragocene podatke o mitologiji i istoriji Maja u Gvatemali u postklasičnom periodu, od kraja 14. veka do španskog osvajanja Gvatemale (1524).
Istorija teksta uredi
Otkriće uredi
Originalni tekst otkrio je 1844. gvatemalanski istoričar Huan Gavareta u biblioteci manastira San Fransisko u gradu Gvatemala. Tekst se sastoji od 96 rukopisnih listova, ispisanih latinicom na jeziku majanskog naroda Kakčikel. Tekst je ubrzo delimično preveden na španski, 1855. na francuski, a 1884. i na engleski jezik.[1]
Originalni tekst bio je deo tužbe porodice Ksahila, koja je pokrenula sudski proces u pokušaju da povrati svoje stare posede i privilegije, kao jedna od dve vladajuće porodice naroda Kakčikel pre osvajanja. Kako bi potkrepili svoj slučaj, oni su u svojoj molbi izneli celu istoriju svog plemena i genealogiju svoje porodice, koliko im je bilo poznato po tradiciji ili pisanim zapisima.[1]
Autori uredi
Rukopis je dovršen posle 1620. godine i obuhvata istoriju plemena Kakčikel od doseljavanja u Gvatemalu u 14. veku do španskog osvajanja 1524, kao i porodice Ksahila od osvajanja do 1620. godine. Tekst je pisan rukom profesionalnog pisara, a kao autori se u tekstu navode Fransisko Ernandes Arana Ksahila i njegov sin, Fransisko Dijaz, koji se obraćaju čitaocima u prvom licu. Kako se navodi u samom tekstu, Fransisko Ernandez bio je pokršteni majanski plemić, čiji su otac Balam i deda, kralj Hun Ig, umrli 1521. godine, a on sam se oženio 1522, što bi godinu njegovog rođenja stavilo oko 1500-1507. Fransisko je umro ubrzo posle Božića 1560, a pisanje je nastavio njegov sin, koji je živeo do 1583, posle čega su nastavili njegovi potomci.[1]
Sadržaj uredi
Tradicionalna istorija Kakčikela uredi
Delo počinje izjavom da pisac namerava da zabeleži drevne tradicije svog plemena, prenete od njihovih ranih heroja, Gagavica i Zaktekauha. On počinje sa kratkom genealoškom tabelom četiri podplemena Kakčikela (glave 1-3), a zatim iznosi njihove mitove o stvaranju čoveka u mitskom gradu Tulan, na dalekom zapadu (4, 5). Pošto su bili podvrgnuti teškim nametima u Tulanu, oni su odlučili da ga napuste po savetu proročanstva (6-14).[2]
Oni prelaze more, nastavljajući ka istoku, i stižu do zemlje koju naseljavaju Nonovalkati, narod Asteka (15-17). Oni biraju Gagavica i Zaktekauha za svoje zajedničke vladare (18-19), i pod njihovim vođstvom nastavljaju sa napadom na Asteke. Nakon teškog sukoba, Kačikeli su poraženi i primorani su da traže sigurnost u daljim lutanjima. Na kraju stižu do zemlje u Gvatemali (20). Na ovom mestu uvodi se epizoda njihovog susreta sa duhom šuma, Zakikokolom (21, 22).[2]
Oni se susreću sa raznim nacijama, od kojih neki govore potpuno drugačijim jezikom; drugi, kao Mami i Pokomami, sličnim (majanskim). Sa Pokomamima imaju ozbiljne sukobe (23-29). Tokom jednog od njihovih putovanja, Zaktekauh je ubijen padom niz jarugu (30). Jedna epizoda ovde govori o tradicionalnom poreklu jednog od njihovih praznika, onog u čast Gagšanula, „otkrivača vatre*“ (31, 32).[2]
Zabeležen je njihov prvi dolazak na jezero Atitlan (33), i rat koji su vodili sa Ikomagima (34). Ovde jedna epizoda opisuje tradicionalno poreklo festivala Tolgom (35-37). Izvršava se mirna podela jezera sa Cutuhilima i sklapaju se brakovi između plemena (38). Kakčikeli, narodi Kiče i Akahal se stalno naseljavaju u svojim gradovima i razvijaju svoju civilizaciju (39, 40). Susreću se sa brojnim teškoćama, kao i unutrašnjim razdorima, poglavica Bakahol nakratko dobija vođstvo. Uspevaju, međutim, da uspostave porodični život i verske obrede, iako u gotovo stalnom ratu sa susedima (41-46).[2]
Gagavic, „koji je došao iz Tulana“, umire, a za njim slede Kaj Noh i Kaj Bac (47). Oni priznaju prevlast Tepeuha, kralja naroda Kiče, i on ih šalje da prikupljaju danak od raznih plemena. Cutuhili su ih prevarili i opljačkali, i oni se kriju iz straha od Tepeuha, koji im oprašta i oni ostaju na vlasti do svoje smrti (49-59) Nakon toga sledi period sukoba i pominju se imena četiri uzastopna vladara, ali bez detalja njihove vladavine (60-66) Priča se nastavlja kada Kikab, kralj Kiče-a, naredi Čakikelima da se nasele u gradu Čiavar. On postavlja za njihove vladare, ratnike Huntoha i Vukubaca. Pobuna protiv Kikaba, koju su predvodila njegova dva sina, rezultirala je njegovim porazom i smrću (67-81). Tokom ove pobune, odvija se borba sa Kačikelima, koja se završava njihovim naseljavanjem u svom poslednjem uporištu, tvrđavi “Iksimče na Racamutu“ (82-85).[2]
Smrću Huntoha i Vukubaca, njih nasleđuju Lauh Ah i Oklauh Cij, koji vode razne ratove, a posebno pobeđuju Kiče u velikom boju, što je slikovito opisano (86-93). Oni takođe osvajaju Akahale, ubivši njihovog kralja Ičala, i Cutuhile, sa njihovim kraljem Kaokeom (94-98). Tokom njihove vladavine, u Iksimčeu se dogodio krvavi ustanak, od tolikog značaja da autor uzima njegov datum kao početak nove epohe od koje se računaju svi naredni događaji (99-104). Ovaj datum je verovatno odgovarao 1496. godini n.e. Naredne godine su obeležene nizom nevažnih ratova, izbijanjem razorne pošasti, i konačno, 1524. godine, dvadeset osam godina posle ustanka, dolaskom španskih snaga pod Alvaradom (105-144). Dalje se govori o borbi između domorodaca i Španaca, sve dok ovi poslednji nisu konačno uspostavili svoju nadmoć.[2]
Približna hronologija uredi
Francuski prevodilac je bio mišljenja da ovi Anali nose zapise o naciji Kakčikel barem do početka jedanaestog veka. Pažljivo ispitivanje računa pokazuje da to nije slučaj. Gagavic, najraniji vladar nacije, lako se može pratiti kao predak autora u osmom kolenu. Rodoslov je sledeći:
1. Gagavic, „onaj koji je došao iz Tulana“.
2. Njegov sin, Kaj Noh, koji ga je nasledio.
3. Kitan Katu, sin Kaj Noha, koji je takođe vladao.
4. Njegov sin, Kitan Tihak Kablah, koji izgleda nije imao vlast. Povratio ju je
5. Njegov sin, Vukubac, uz pomoć kralja Kičea, Kikaba.
6. Oklahuh Cij, najstariji Vukubacov sin, umro je oko 1509. godine.
7. Nasledio ga je njegov najstariji sin, Hun Ig, koji je umro, zajedno sa svojim najstarijim sinom Balamom, ocem autora, 1521. godine.
Pretpostavljajući ovoj sedmorici da su nadživeli svoje roditelje u proseku za dvadeset godina, vraćamo se otprilike u 1380. godinu, kada je otpočela seoba predvođena Gagavicom, malo više od dužine dva životna veka samog autora. Ovaj rezultat je onaj koji se generalno dobija pažljivim ispitivanjem američkih tradicija. Oni su veoma retko tako dalekosežni kao što se obično pretpostavlja. Sve o čemu se govori da je udaljeno više od tri ili četiri generacije može se sa sigurnošću pretpostaviti da pripada mitu, a ne istoriji.[3]
Izvori uredi
- ^ a b v Brinton 1885, str. 53–59.
- ^ a b v g d đ Brinton 1885, str. 60–62.
- ^ Brinton 1885, str. 58-59.
Literatura uredi
- Francisco Hernández Arana Xajilá, Francisco Díaz Gebuta Quej (1885). The Annals of the Cakchiquels: The Original Text, with a Translation, Notes and Introduction [Anali Kakčikela, preveo D. G. Brinton] (na jeziku: engleski). Prevod: Brinton, Daniel Garrison. Harvard University. [s.n.]