Википедија

Anatolijska hipoteza

Anatolijska hipoteza, takođe poznata kao anatolijska teorija ili teorija sedelačkih poljoprivrednika, koju je prvi razvio britanski arheolog Kolin Renfru 1987. godine, predlaže da rasejavanje Praindoevropljana počinje iz neolitske Anatolije. Glavni je konkurent kurganskoj hipotezi, ili stepskoj teoriji, koja je među akademicima prihvaćenija.

Opis uredi

Anatolijska hipoteza predlaže da su govornici praindoevropskog (PIE) živeli u Anatoliji tokom neolitske ere, a distribuciju istorijskih indoevropskih jezika povezuje sa širenjem tokom neolitske revolucije 7. i 6. milenijuma pre nove ere.

Ova hipoteza tvrdi da su indoevropski jezici počeli mirno da se šire, demijskom difuzijom, u Evropu iz Male Azije otprilike oko 7000. p. n. e. sa neolitskim napretkom poljoprivrede ( talas napretka ). Prema tome, većina stanovnika neolitske Evrope govorila je indoevropske jezike, a kasnije migracije zamenile su indoevropske varijetete drugim indoevropskim varijetetima.[1]

Širenje poljoprivrede sa Bliskog istoka raširilo bi tri porodice jezika: indoevropske jezike prema Evropi, dravidske jezike prema Pakistanu i Indiji i afroazijske jezike prema arabijskom poluostrvu i severnoj Africi. Reagujući na kritike, Renfru je izmenio svoju tvrdnju do te mere da je postao pobornik radikalne verzije indohetitske hipoteze. Renfruovi revidirani stavovi smeštaju samo pretka praindoevropskog jezika u 7. milenijumu pre nove ere u Anatoliju, predlažući Balkan kao postojbinu samog praindoevropskog jezika oko 5000. p. n. e, koju je izričito identifikovao kao „staroevropsku kulturu“ koju je predložila Marija Gimbutas. Stoga još uvek smešta prvobitni izvor indoevropskih jezika u Anatoliju oko 7000. p.

Predstava društva bronzanog doba na osnovu PIE vokabulara, zasnovana na terminma kao što je „točak“, ne moraju nužno da važe za anatolsku granu, koja se možda odvojila u ranoj fazi, pre pronalaska vozila sa točkovima.[2]

 
Karta koja prikazuje neolitsko širenje od sedmog do petog milenijuma pre nove ere.

Prema Renfruu (2004), širenje indoevropskog odvijalo se u sledećim koracima:

  • Oko 6500. p. n. e.: "Pra-praindoevropski", u Anatoliji, deli se na anatolski i arhaični praindoevropski, jezik pra-praindoevropskih farmera koji su migrirali u Evropu u početnom talasu rasejavanja poljoprivrede. Arhaični praindoevropski jezici javljaju se na Balkanu ( Starčevo - Koros kultura), u dolini Dunava ( Linearna grnčarska kultura ), a moguće i na području Bug-Dnjestra (Istočna linearna grnčarska kultura).
  • Oko 5000. p. n. e.: Arhaični praindoevropski deli se na severozapadni indoevropski (predak italskog, keltskog, i germanskog ), u dolini Dunava, Balkana praindoevropski (koji bi odgovarao "staroevropskoj kulturi Marije Gimbutas) i Rani stepsko-praindoevropski (predak toharskog).

Glavna snaga poljoprivredne hipoteze leži u povezivanju širenja indoevropskih jezika sa arheološki poznatim događajem, širenjem poljoprivrede, za koji naučnici često pretpostavljaju da je uključivao znatne promene stanovništva.

Bajesova analiza uredi

Istraživanje objavljeno 2003. godine o „87 jezika sa 2.449 leksičkih jedinica“ Rasela Greja i Kventina Atkinsona otkrilo je starosni raspon za „početnu indoevropsku divergenciju“ od 7800 do 9800 godina, za koju je utvrđeno da je u skladu sa anatolskom hipotezom.[3] Koristeći stohastičke modele za procenu prisustva ili odsustva različitih reči u indoevropskim zemljama, Grej i Atkinson su zaključili da poreklo indoevropskog porekla seže oko 8500 godina, a prvo izdvajanje je kada se hetitski odvojio od ostalih (Indohetitska hipoteza).[4]

Autori rada su 2006. godine odgovorili svojim kritičarima.[5] 2011. godine autori i S. Grinhil otkrili su da su dva različita skupa podataka koji su takođe u skladu sa njihovom teorijom.[6] Analiza Rajdera i Nikolsa (2011) poduprla je anatolsku hipotezu.

Naš glavni rezultat je jednomodalna posteriorna distribucija starosti praindoevropskog

Bukert i sar. (2012), uključujući Greja i Atkinsona, sproveli su računarsku filogeografsku studiju, koristeći metode izvedene iz modeliranja prostorne difuzije zaraznih bolesti ; takođe je pokazao snažnu podršku anatolskoj hipotezi [7][8] uprkos tome što je pretrpeo korekcije i revizije.[9] Kolin Renfru je komentarisao ovu studiju, navodeći da „najzad imamo jasnu prostornu sliku“.

Kritika uredi

Bajesova analiza uredi

Bajesova analiza kritikovana je zbog toga što je zaključivala o životnom veku jezika na osnovu nekih njegovih reči; idiosinkratski ishod, na primer, albanskog jezika izaziva sumnju u metod i podatke.[10]

Lingvista Endru Garet, komentarišući Bukert i sar. (2012), izjavio je da „postoji pristrasnost u osnovnim podacima koja dovodi do pogrešnog zaključka i postoje snažni dokazi koji i dalje snažno podržavaju kurgansku hipotezu, a koji su ovde zanemareni“.[8] Prema Dejvidu Entoniju, „ova vrsta modela se ne podudara sa složenim lingvističkim i arheološkim dokazima“, navodeći da je „studija primer kasnijeg preoblikovanja dokaza u skladu s modelom, ali rezultati takvog modela su jedino korisni kao osnovni podaci i pretpostavke “.

Lingvista Pol Hegarti sa Instituta Maks Plank napisao je 2014. godine:[11]

"Bajesovska analiza je u poslednje vreme uveliko upotrebljavana u arehološkim hronologijama... NjEna primena na jezičku praistoriju je, međutim, kontroverzna, konkretno što se tiče porekla Indoevropljana. Datiranje i mapiranje jezičke distribucije u praistoriji je strašno primamljivo, ali je ipak puno poteškoća. Ovaj pregled skorašnjih studija naglašava potencijal sve složenijih bajesovskih filogenetskih modela, dok opet identifikuje nesigurnosti i načine na koje bi modele mogli usavršiti tako da se postaraju za te nesigurnosti. Izuzev ovih preostalih ograničenja, u slučaju Indoevropljana rezultati bajesovske filogenetike ipak pružaju podršku anatolijskom, a ne stepskom poreklu.

Čang i sar. (2015) takođe su sproveli leksikostatističku (i neke glotohronološke) studije, dajući rezultate koji se razlikuju od rezultata Greja i Atkinsona. Umesto toga, ova studija podržava Kurganovu hipotezu.[12]

Datiranje uredi

Pigo (1983) navodi da PIE sadrži reči za tehnologije koje se prvi put pojavljuju u arheološkim zapisima u kasnom neolitu, u nekim slučajevima na granici sa ranim bronzanim dobom, od kojih neke pripadaju najstarijim slojevima PIE. Leksikon uključuje reči koje se odnose na poljoprivredu (datirano do 7500. p. n. e.), uzgoj stoke (6500. p. n. e.), metalurgiju (5500. p. n. e.), plug (4500. p. n. e.), zlato(4000–3400. p. n. e.). Smatra se da uzgajanje konja potiče iz kulture Srednjeg Stoga, polunomadskih stočara koji žive u zoni šumskih stepa, sada u Ukrajini. Smatra se da su vozila na točkovima poreklom iz kulture levka iz današnje Poljske, Belorusije i delova Ukrajine.[13]

Prema Maloriju i Adamsu (2006), lingvistička analiza pokazuje da praindoevropski leksikon uključuje reči za čitav niz pronalazaka i praksi povezanih sa Revolucijom sekundarnih proizvoda, koja postavlja datum ranog širenja poljoprivrede. Na leksiko-kulturnom datiranju, praindoevropski ne može biti pre 4000. p.[14]

Prema Entoniju i Rindžu (2015) glavni prigovor anatolijskoj hipotezi je to što zahteva nerealno ran datum početka. Većina procena datira praindoevropski na između 4500. i 2500. g.pne, sa najverovatnijim datumom oko 3700. p. n. e. Malo je verovatno da je pozni PIE, čak i nakon izdvajanja anatolijske grane, postojao nakon 2500 g. pne, budući da se praindoiranski datira na malo pre 2000. p. n. e. S druge strane, malo je verovatno da rani je rani PIE postojao pre 4500 g. pne, budući da rekonstruisani vokabular jako ukazuje na kulturu iz krajnje faze neolita, na granici s ranim bronzanim dobom.[15]

Lingvistika uredi

Mnogi indoevropski jezici imaju srodne reči koje znače osovina : latinsko axis, litvansko ašis, rusko os ' i sanskrtsko ákṣa. (U nekima se sličan koren koristi za reč pazuh : eaxl na staroengleskom, axilla na latinskom i kaksa na sanskrtu. ) Svi su povezani sa PIE korenom ak's-. Rekonstruisani PIE koren ieu-g- daje nemačko joch, hetitsko iukan, latinski iugum i sanskrt yugá(m), što sve znači jaram (otud i starija srpska reč igo, sa istim značenjem). Reči za točak i kolica / kola / kočija imaju jedan od dva uobičajena oblika, za koja se smatra da su povezani sa dva PIE korena: koren kʷel- „kretanje okolo” osnova je jedinstvenog derivata kʷekʷlo- „točak” koji postaje hvél na staroislandskom, kolo (točak, krug) na crkvenoslovenskom, kãkla- (vrat) na litvanskom, kyklo- (točak, krug) u grčkom, cakka- / cakra- (točka) na paliju i sanskritu, i kukäl ( kola, kočija) na toharskom A. Koren ret(h) - postaje rad (točak) na starovisokonemačkom, rota (točak) na latinskom, rãtas (točak) na litvanskom i ratha (kola, kočija) na sanskrtu.[traži se izvor]

Poljoprivreda uredi

Revidirana je ideja da se poljoprivreda u zapadnu Evroaziju širila iz Anatolije u jednom talasu. Umesto toga, čini se da se proširila u nekoliko talasa duž nekoliko puteva, pre svega sa Levanta.[16] Trag pripitomljenih biljnih vrsta ukazuje na početni upad sa Levanta morem.[17] Čini se da je kopneni put preko Anatolije bio najznačajniji u širenju poljoprivrede po jugoistočnoj Evropi.[18]

Genetika uredi

Genetska studija sa Univerziteta Autonoma u Barseloni (2015) favorizuje kurgansku hipotezu Marije Gimbutas nad Renfruovom anatolskom hipotezom, ali „ne otkriva tačno poreklo PIE, niti objašnjava uticaj kurganskih migracija na različite delove Evrope“.[19]

Lazaridis i sar. (2016) o poreklu predaka severnih Indijaca:[20]

„Svejedno, činjenica da možemo odbaciti Anatoliju, kontinentalnu Evropu i Levant kao izvor zapadnoevropskog stanovništva umanjuje verovatnoću da su ove oblasti izvori indoevropskih (ili drugih) jezika u južnoj Aziji.”

Međutim, Lazaridis i sar. prethodno su priznali da nisu sigurni „da li je stepa konačni izvor“ indoevropskih jezika i smatra da je potrebno više podataka.[21]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Renfrew 1990
  2. ^ Renfrew 2003, str. 17–48
  3. ^ Gray & Atkinson 2003, str. 435–439
  4. ^ Gray & Atkinson 2003
  5. ^ Atkinson & Gray 2006, str. 91–109
  6. ^ Gray, Atkinson & Greenhill 2011, str. 1090–1100
  7. ^ Bouckaert et al. 2012, str. 957–960
  8. ^ a b Joyce, Alyssa (2012). „A Turkish origin for Indo-European languages”. Nature News. S2CID 131175664. doi:10.1038/nature.2012.11270. 
  9. ^ „Letters: Corrections and Clarifications”. Science. sv. 342. 20. 12. 2013. str. 1446. 
  10. ^ Holm 2007, str. 167–214
  11. ^ Heggarty 2014, str. 566–577
  12. ^ Chang et al. 2015, str. 194–244
  13. ^ Piggott 1983, str. 41
  14. ^ Mallory & Adams 2006, str. 101–102
  15. ^ Anthony & Ringe 2015, str. 199–219
  16. ^ Pinhasi, Fort & Ammerman 2005, str. 2220–2228
  17. ^ Coward 2008, str. 42–56
  18. ^ Özdogan 2011, str. S415–S430
  19. ^ Science News (4. 3. 2015). „Genetic Study Revives Debate on Origin and Expansion of Indo-European Languages in Europe”. Science Daily. 
  20. ^ Lazaridis 2016, Supplementary Information, p. 123
  21. ^ Curry, Andrew (3. 3. 2015). „Europe's Languages Were Carried From the East, DNA Shows”. National Geographic. National Geographic Society. 

Literatura uredi

Dodatna literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анатолијска_хипотеза&oldid=27775493”