Википедија

Antarktičko poluostrvo

Antarktičko poluostrvo (69° 30′ S 065° 00′ W / 69.500° J; 65.000° Z / -69.500; -65.000) je najseverniji deo kopna Antarktika i skoro jedini deo tog kontinenta koji se nalazi van Antarktičkog polarnog kruga. Leži na Zapadnoj hemisferi, odmah pored Južne Amerike. Izlazi iz linije između Kejp Adamsa u moru Vedel i seže u kopno do južno od ostrva Eklund, sve do Prajm Heda (63º13'S).[1] Antarktičko poluostrvo ima površinu od 522,000 km2 (201,545 sq mi), od čega je 80% je pokriveno ledom.[2]

Antarktičko poluostrvo

Upitno je vreme kada je Antarktičko poluostrvo prvi put viđeno, ali se sa sigurnošću zna da se to dogodilo tokom treće decenije 19. veka. Dogovorom između Nadzornog komiteta za antarktička imena SAD i britanske organizacije UK-APC 1964. godine rešeno je imene poluostrva. Do tada je u SAD bilo zvano „Palmerovo poluostrvo“ a u Velikoj Britaniji „Grahamova zemlja“. Grejamova Zemlja je danas deo Antarktičkog poluostrva severno od od linije koju čine Kejp Džeremi i Kejp Agasiz, dok je Palmerova Zemlja deo južno od te linije. U Čileu Antarktičko poluostrvo se zvanično zove Zemlja Bernarda O'Higinsa po čileanskom patrioti i antarktičkom vizionaru. Ostale zemlje španskog govornog područja, uključujući i Argentinu ovo poluostrvo zovu Antarktičkim (šp. Peninsula Antártica). U Argentini, koja na poluostrvu ima više baza i ljudstva od ma koje druge zemlje, poluostrvo se zove i „Zemlja Svetog Martina“ (šp. Tierra de San Martín).

Ostrvo je uglavnom u planinama, a njegov najviši vrh je otprilike 2.800 metara. Smatra se da su planine nastavak Anda iz Južne Amerike, a da ih spaja podvodni greben. Taj argument koriste Čile i Argentina za svoje teritorijalne pretenzije. Poluostrvo ima oštre litice sa kojih se glečeri slivaju u Larsenov ledeni zaliv (koji je doživeo značajno pucanje tokom 2002. godine). Kako poluostrvo ima najumereniju klimu na Antarktiku, na njemu, kao i na okolnim ostrvima, nalazi se najveća koncentracija istraživačkih stanica na kontinentu. Zaliv nade, koji se nalazi na koordinatama 63° 23′ S 057° 00′ W / 63.383° J; 57.000° Z / -63.383; -57.000, nalazi se severno od najservernijeg dela poluostrva, što je Prajm Hed na 63º13'S.

Morski ekosistem oko zapadnog kontinentalnog pojasa Antarktičkog poluostrva (WAP) bio je podvrgnut brzim klimatskim promenama. Tokom proteklih 50 godina, topla, vlažna pomorska klima severnog WAP-a pomerila se na jug. Ova klimatska promena sve više zamenjuje nekada dominantnu hladnu, suvu kontinentalnu antarktičku klimu. Ovo regionalno zagrevanje izazvalo je reakcije na više nivoa u morskom ekosistemu, kao što su povećan transport toplote, smanjen obim i trajanje morskog leda, lokalni pad broja Adeli pingvina zavisnih od leda, povećanje brojnosti gentu i činstrap pingvina tolerantnih na odsustvo leda, promene u fitoplanktonskom i zooplanktonskom sastavu zajednice, kao i promene u regrutovanju krila, obilju i dostupnosti predatorima.[3][4][5]

Istorija uredi

 
Butovo ostrvo i Skotova planina zakriljuju Lemarijev kanal na zapadnoj strani Antarktičkog poluostrva.
 
Uz obalu poluostrva nalaze se brojna ostrva. Ovo je ostrvo Veb i, iza njega, ostrvo Adelajda. Pogledajte stranicu sa opisom slike za detaljan opis drugih geografskih karakteristika.

Istraživačke stanice uredi

 
Nemački istraživački brod RV Polarstern na pristaništu britanske istraživačke stanice Rotera.

Prve antarktičke istraživačke stanice uspostavljene su tokom Drugog svetskog rata u okviru britanske vojne operacije, Operacija Tabarin.[6]

Pedesetih godina prošlog veka došlo je do značajnog povećanja broja istraživačkih baza, jer su se Britanija, Čile i Argentina takmičile da polažu pravo na istu oblast.[7] Meteorologija i geologija su bili primarni predmeti istraživanja.

S obzirom na to da poluostrvo ima najblažu klimu na Antarktiku, najveća koncentracija istraživačkih stanica na kontinentu može se naći tamo, ili na brojnim obližnjim ostrvima, i to je deo Antarktika koji najčešće posećuju turistički brodovi i jahte. Zauzete baze uključuju Bazu general Bernardo O'Higins Rikelme, stanicu Belinshauzen, bazu Karlini, antarktičku stanicu Komandante Feraz, stanicu Palmer, istraživačku stanicu Rotera i bazu San Martin. Danas na Antarktičkom poluostrvu postoje mnoge napuštene naučne i vojne baze. Argentinska baza Esperanca bila je rodno mesto Emilija Markosa Palme, prve osobe koja je rođena na Antarktiku.[8]

Izlivanja nafte uredi

Potapanje argentinskog broda ARA Bahija Parajiso i naknadno izlivanje nafte od 170.000 US gal (640.000 l; 140.000 imp gal) dogodilo se u blizini Antarktičkog poluostrva 1989. godine.[9][10][11]

Geologija uredi

Antarktik je nekada bio deo superkontinenta Gondvana. Izdanci iz ovog vremena uključuju ordovicijumske i devonske granite i gnajse pronađene u Skar zatonu i poluostrvu Jorg, dok je karbonsko-trijaska poluostrvska grupa Triniti sačinjena od sedimentnih stena koje su vidljive u zalivu Houp i kanalu Princa Gustava. Vulkanske stene Vatrenog prstena eruptirale su u juri, raspadom Gondvane i izronile su u istočnoj Grajamovoj zemlji kao naslage vulkanskog pepela. Vulkanizam duž zapadne Grajamove zemlje datira od krede do današnjih vremena, a izdanci se nalaze duž moreuza Gerlaš, kanala Lemear, Argentinskih ostrva i ostrva Adelejd. Ove stene u zapadnoj Grajamovoj zemlji uključuju andezitsku lavu i granit iz magme, i ukazuju na to da je Grajamova zemlja bila nastavak Anda. Ova linija vulkana povezana je sa subdukcijom Feniksove ploče. Metamorfizam povezan sa ovom subdukcijom je očigledan u Škotskom metamorfnom kompleksu, koji izlazi na Slonovsko ostrvo, zajedno sa ostrvima Klarens i Smit na Južnim Šetlandskim ostrvima. Drejkov prolaz je otvoren pre oko 30 Ma pošto se Antarktik odvojio od Južne Amerike. Južno Šetlandsko ostrvo se odvojilo od Grajamove zemlje pre oko 4 Ma kao vulkanski rift nastao unutar Bransfildovog moreuza. Tri uspavana podmorska vulkana duž ove pukotine uključuju Aks, Tri sestre i Orku. Ostrvo Desepšon je aktivni vulkan na južnom kraju ove zone rascepa. Značajne fosilne lokacije uključuju grupu fosilnih preliva od kasne jure do rane krede na Aleksandrovom ostrvu, sedimente iz rane krede na poluostrvu Bajers i ostrvu Livingston i sedimente na ostrvu Sejmur, koji uključuju kredno izumiranje.[12]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Stewart, J. (2011). Antarctic: An Encyclopedia. New York, NY: McFarland & Co. ISBN 978-0-7864-3590-6. 
  2. ^ Antarctic Peninsula Ice Sheet
  3. ^ Ducklow, Hugh W; Baker, Karen; Martinson, Douglas G; Quetin, Langdon B; Ross, Robin M; Smith, Raymond C; Stammerjohn, Sharon E; Vernet, Maria; Fraser, William (2007-01-29). „Marine pelagic ecosystems: the West Antarctic Peninsula”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences (na jeziku: engleski). 362 (1477): 67—94. ISSN 0962-8436. PMC 1764834  . PMID 17405208. doi:10.1098/rstb.2006.1955. 
  4. ^ Schofield, O.; Ducklow, H. W.; Martinson, D. G.; Meredith, M. P.; Moline, M. A.; Fraser, W. R. (2010-06-18). „How Do Polar Marine Ecosystems Respond to Rapid Climate Change?”. Science (na jeziku: engleski). 328 (5985): 1520—1523. Bibcode:2010Sci...328.1520S. ISSN 0036-8075. PMID 20558708. S2CID 43782473. doi:10.1126/science.1185779. 
  5. ^ Montes-Hugo, M.; Doney, S. C.; Ducklow, H. W.; Fraser, W.; Martinson, D.; Stammerjohn, S. E.; Schofield, O. (2009-03-13). „Recent Changes in Phytoplankton Communities Associated with Rapid Regional Climate Change Along the Western Antarctic Peninsula”. Science (na jeziku: engleski). 323 (5920): 1470—1473. Bibcode:2009Sci...323.1470M. ISSN 0036-8075. PMID 19286554. S2CID 9723605. doi:10.1126/science.1164533. 
  6. ^ „British Research Stations and Refuges - History”. British Antarctic Survey. Pristupljeno 8. 11. 2014. 
  7. ^ Thomson, Michael; Swithinbank, Charles (1. 8. 1985). „The prospects for Antarctic Minerals”. New Scientist (1467): 31—35. 
  8. ^ Simon Romero (6. 1. 2016). „Antarctic Life: No Dogs, Few Vegetables and 'a Little Intense' in the Winter”. New York Times. 
  9. ^ „The world's frozen clean room”. Business Week. 22. 1. 1990. 
  10. ^ Smith, James F. (5. 4. 1990). „Struggling to Protect 'The Ice'”. Los Angeles Times. Pristupljeno 2011-01-30. 
  11. ^ Sweet, Stephen T.; Kennicutt, Mahlon C.; Klein, Andrew G. (2015-02-20). „The Grounding of theBahía Paraíso, Arthur Harbor, Antarctica”. Handbook of Oil Spill Science and Technology. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, Inc. str. 547—556. ISBN 978-1-118-98998-2. doi:10.1002/9781118989982.ch23. 
  12. ^ Leat, Philip; Francis, Jane (2019). Fox, Adrian, ur. Geology of Graham Land, in Antarctic Peninsula: A Visitor's Guide. London: Natural History Museum. str. 18–31. ISBN 9780565094652. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Antarktičko poluostrvo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антарктичко_полуострво&oldid=27550961”