Википедија

Antonije Protić

Antonije „Anta“ Protić (Smederevo, 1787 – Smederevo, 9. decembar 1854) [1] je bio književnik i sekretar smederevskog vojvode Vujice Vulićevića 1807. godine. Kasnije je bio Karađorđev poslanik u njegovom Praviteljstvujuščem državnom savetu kod naučnika Vuka Karadžića. Posle Drugog srpskog ustanka bio je poverenik finansija Vlade kneza Miloša Obrenovića. [2] Njegovi memoari se danas smatraju jednim od četiri osnovna izvora za prvi i drugi rat za nezavisnost Srbije. [3] [4]

Antonije Protić

Anta Protić je u narodu bio poznat kao Ćir-Anta ili Kir-Anta, zbog učenosti i gospodstva.

Biografija uredi

Antonije Protić je rođen 18. aprila 1787. godine u Smederevu. [5] Otac mu je bio sveštenik. Za vreme Kočine krajine njegovi roditelji su izbegli u Kovin. Posle Šistovskog mira 1791. godine kojim je okončan poslednji austro-turski rat (1787–91), vraćaju se u Smederevo, ali kako je ubrzo izbila epidemija kuge, roditelji su ga poslali u Skobalj kod strica. Tada mu je otac umro od kuge. Pohađao je srpske i grčke škole u Smederevu i Krnjevu, pa je Protić naučio i da govori i piše grčki [6] i turski, službeni jezik Osmanskog carstva.

Prvi srpski ustanak uredi

Tokom Prvog srpskog ustanka, Antonije Protić je učestvovao u ustanku ne samo kao pisar, već i kao tumač i vojnik. Prisustvovao je mnogim značajnim događajima u Prvom srpskom ustanku, a kasnije 1853. godine napisao je Povesnicu. [7] Bio je sa Karađorđem tokom opsade Smedereva i kada je prvi put osnovan Praviteljstvujušči državni savet. Poznavao je sve vojvode Prvog srpskog ustanka i Drugog srpskog ustanka. [8] Učestvovao je i u opsadi i oslobađanju Beograda i drugih značajnih gradova i mesta. [9] Posle propasti Prvog srpskog ustanka prebegao je preko Dunava na austrijsku stranu, a 1814. godine, otišao je u Hotin u Besarabiji gde je i Karađorđe našao utočište. [10]

Pregovarač uredi

Protić se ponovo vratio u Srbiju i učestvovao u Drugom srpskom ustanku. Učestvovao je u pregovorima sa Marašli Ali-pašom u Ćupriji. Tokom ovih pregovora, Protić je sastavio žalbu u ime srpskog naroda upućenu sultanu Mahmudu Drugom i u njoj sve zločine Turaka nad Srbima nakon završetka Prvog srpskog ustanka. Osim toga, pomogao je da se ova žalba prevede na turski. Uz odobrenje Marašli Ali-paše i sa svojim izaslanicima, napustio je Ćupriju pred Rešid Mehmed-pašom, da ga obavesti o dogovoru Marašli Ali-paše i Miloša Obrenovića i tako spreči napad na ustanike sa bosanske strane. Drugi ustanik Pavle Cukić bio je nezadovoljan mirovnim sporazumom, koji je knez Miloš sklopio sa Marašli Ali-pašom, pa se usprotivio i otišao u manastir Manasiju. Anta Protić je mnogo pomogao Pavlu Cukiću da ga nagovori da se preda knezu Milošu, ali bezuspešno.

Godine 1817. bio je pisar Vujice Vulićevića u Smederevu i tada je često nosio Vujičina pisma Milošu Obrenoviću i obrnuto. [11] Bio je prisutan u vreme kada je Vujica Veličević ubio Karađorđa. [12] Međutim, ovaj događaj nije ni pomenuo u svojoj Istoriji. Knez Miloš ga je poslao na Adu Kale i Vidin prilikom drugog ustanka 1821. godine da vidi šta su Turci naumili, a s druge strane da turskim pašama prenese poruke da Srbi žele mir po svaku cenu. Kasnije je bio poreznik u Požarevačkom okrugu, a 1822. godine bio je carinik u Smederevu.

Savetnik i ministar finansija uredi

Od 1839. postaje član prvog Praviteljstvujuščeg državnog saveta Kneževine Srbije. [2] Knez Miloš Obrenović napustio je Srbiju 1839. godine kada je na njegovo mesto došao njegov sin Milan Obrenović, ali je knez Milan ubrzo umro. Sledeći knez koji je preuzeo vlast bio je knez Mihailo Obrenović, koji je u to vreme bio sa ocem u Vlaškoj. Namesnici su poslali kneginju Ljubicu Vukomanović i Antu Protića u Vlašku po kneza Mihaila. Novembra 1839. zajedno sa knezom Mihailom otišli su iz Vlaške na poklonjenje sultanu Abdulmedžidu Prvom i vratili se iz Carigrada tek u martu 1840. godine. Bio je ministar finansija od 1. septembra 1840. do 25. maja 1841. godine kada se vratio u Savet. [13] Posle bune Tome Vučića Perišića, 6. septembra 1842. godine sa knezom Mihailom prelazi u Austriju, ali se tamo nije dugo zadržao. Po povratku u Srbiju živeo je u Smederevu. Jovan Gavrilović ga je nagovorio da napiše sve što je znao o značajnim događajima koji su se desili tokom njegovog života. Tako je nastala njegova Istorija. [14] Protić je bio dobrotvor, koji je 1826. godine poklonio zemljište za smederevsku školu. Preminuo je u Smederevu 9. decembra 1854. godine. [1]

Književna dela uredi

Godine 1853. Protić je napisao Poveršnicu od početka vremena vožda srpskog Karađorđa Petrovića. Svoj rad je bazirao striktno na izveštajima očevidaca i savremenim tekstovima tog perioda. [15] Smatra se jednim od tri osnovna izvora za prvu i drugu srpsku revoluciju protiv Osmanskog carstva.

Evo šta je recenzent napisao u to vreme:

„Antonije Protić je više svedok nego istorijski pisac 19. veka, koji Karađorđevu epohu shvata kao odraz nekadašnje srpske slave i države i beležeći Karađorđevo delo, gradi spomenik duhu koji stvara i slobodan narod od porobljenog naroda i modernu državu od pašaluka, zaista, to je spomen godišnjice Prvog srpskog ustanka“. [7][16]

Posthumno su se pojavile još dve publikacije pod naslovom Kazivanja o srpskom ustanku 1804. godine u kojima se navode autori Janićije Đurić, Petar Jokić, Gaja Pantelić Vodeničarević i Ante Protić, [17] i Prićanja savremena o Prvom ustanku („Savremenik“), navodeći autore Janićija Đurića, Petra Jokića i Antonija Protića. [18]

Antonije Protić je sahranjen na Starom smederevskom groblju, u porodičnoj grobnici na jugozapadnoj strani crkve, na udaljenosti od oko 50 metara od crkve. Spomenik je od crvenog mermera, a levo i desno od njega su spomenici njegovih ćerki i zetova, porodica Ugričić i Popović. [19] [20]

Reference uredi

  1. ^ a b „Ilirske narodne Novine”. 1854. 
  2. ^ a b Bataković, Dušan (2005). Histoire du peuple serbe. ISBN 9782825119587. 
  3. ^ „Glasnik Etnografskog instituta”. 1980. 
  4. ^ „Ten Years of Yugoslav Historiography, 1945-1955”. 1955. 
  5. ^ „The National Union Catalogs, 1963-: A Cumulative Author List Representing Library of Congress Printed Cards and Titles Reported by Other American Libraries”. 1964. 
  6. ^ Popović, Dušan J. (2007). Cincari. ISBN 9789536306671. 
  7. ^ a b „Knjiga: POVESNICA VOŽDA KARAĐORĐA - Anta Protić | Internet knjižara | Drugačiji od drugih”. www.makart.rs. 
  8. ^ Karadžić, Vuk Stefanović (1967). „Životi srpskih vojvoda i ostalih znamenitih Srba”. 
  9. ^ Zalihić, Almir; Sadiković, Nuro (1998). Antologija savremene književnosti Bošnjaka iz Sandžaka. ISBN 9783932068522. 
  10. ^ Anscombe, Frederick F. (17. 2. 2014). State, Faith, and Nation in Ottoman and Post-Ottoman Lands. ISBN 9781107042162. 
  11. ^ Čubrilović, Vasa (1983). „Istorijski značaj srpske revolucije 1804. godine: zbornik radova sa naučnog skupa održanog od 3. do 5. juna 1980, povodom obeležavanja 175. godišnjice prvog srpskog ustanka”. 
  12. ^ Radošević, Mijo (1935). „Osnovi savremene Jugoslavije: Politčke ideje, stranke i ljudi u XIX i XX veku”. 
  13. ^ Nikolić, Milorad T. (1971). „Teater na Djumruku: Prvo stalno profesionalno državno pozorište u Srbiji (1841-1842)”. 
  14. ^ Protić, Antonije (1892). „Povesnica od početka vremena Vožda srpskog Karađorđa Petrovića”. 
  15. ^ „Ten Years of Yugoslav Historiography, 1945-1955”. 1955. 
  16. ^ War and Society in East Central Europe: The first Serbian uprising 1804-1813. 1982. ISBN 9780930888046. 
  17. ^ „Savremenik”. 1981. 
  18. ^ Đurić, Janićije; Jokić, Petar; Protić, Antonije (1954). „Pričanja savremenika o Prvom ustanku”. 
  19. ^ „Smederevsko Staro groblje | B92 Blog”. B92. 
  20. ^ „Zašto je jedno groblje postalo kulturna baština?”. WANNABE MAGAZINE. 14. 10. 2011. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антоније_Протић&oldid=26812145”