Antonov An-70
Antonov An-70 je višenamenski četveromotorni elisnomlazni transportni avion, nosivosti do 50 tona. Konstruisan je u Avijacijskom naučno-tehničkom kompleksu „Antonov“ u Kijevu. Njamenjen je da zameni već zastareli An-12 u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu, a može da zameni i An-22. Tokom testiranja oborio je 6 svetskih i 15 nacionalnih rekorda, a jedan od njih je podizanje 55 tona tereta na visinu od 7350 metara.[2]Jedini konkurent ovom avionu na svetskom tržištu je Erbas A400M.[3]
.jpg) | |
| Opšte | |
|---|---|
| Dimenzije | |
| Masa | |
| Pogon | |
| Performanse | |
| Dužina | 40,73 |
| Razmah krila | 44,06 |
| Visina | 16,38 |
| Površina krila | 204 |
| Prazan | 66,230 |
| Maks. masa pri uzletanju | 145,000 kg |
| Turbo-elisni motor | 4 × Ivčenko Progress D-27 |
| TEM snaga | 10,350 kW |
| Brzina krstarenja | 750 km/h |
| Dolet | 7,800 km |
| Plafon leta | 12000 m |
| Brzina penjanja | 1500 m/min |
Istorija i razvoj uredi
Proektovanje aviona je početo 1978, a prvi let je izveden decembra 1994. godine. 23. juna 1993. godine Rusija i Ukrajina su potpisale sporazum, memomrandum o zajedničkom razvoju i proizvodnji, po sistemu pola-pola. Osnovano je zajedničko preduzeće rus. «Средний транспортный самолет».[4] Avion je trebalo da se proizvodi kako u fabrici aviona „Aviant" iz Kijeva, tako i u fabrici aviona „Aviakor" u Samari.[1]
Sekretar za narodnu bezbednost saveta odbrane Ukrajine (NSDCU), Aleksandar Turčinov, ponudio NATO-u da nastavi razvoj An-70, jer su oružane snage evropskih zemalja pokazale interesovanje za letelicu. Rusija je napravila značajan doprinos u razvoju An-70 i to je razlog zašto Ukrajina treba od Rusije dozvolu da sarađuje sa zemljama treće strane u daljoj realizaciji ovog projekta. Ipak, odluka je doneta u korist evropskog projekta (A-400), gde najveće učešće ima francuska avionska industrija.[3]
Namena i eksploatacija uredi
.jpg)
An-70 pripada novoj generaciji vojnih transportnih aviona sa kratkim uzletanjem i sletanjem, namenjenih letovima srednje dužine. Po svojim karakteristikama on može da obezbedi isporuku svih vrsta armijskog naoružanja i vojne tehnike ukupne težine 35-47 tona na distanci od 3-5,1 hiljada kilometara, optimalnom brzinom od 700-750 kilometara na čas. Ovaj avion, sposoban da sleće i uzleće sa kratkih pista, može postati nezamenjiv za snabdevanje udaljenih baza, uključujući i baze van Rusije.[2]
Korisnici uredi
Na današnji dan su zagarantovana samo dva AN-70, koji su projektovani još 90-ih godina na kijevskom zavodu „Aviant“ i treba da se završe po narudžbi Ministarstva odbrane Rusije.
Prvi predserijski avion kupilo je Rusko ratno vazduhoplovstvo 2011. godine, a narudžbina Ministarstva odbrane RF je predviđala nabavku 60 ovakvih aviona do 2020. godine.[5] Dobar podstrek bi bio ugovor o kupovini An-70 za potrebe ratnog vazduhoplovstva RF, koji bi omogućio finansiranje i početak organizacije proizvodnje u fabrici aviona „Gorbunov" iz Kazanja. Planira se uvođenje u upotrebu 17 ovakvih aviona do 2020. godine. Prvi avioni AN-70 bi počeli da se uvode u naoružanje ratnog vazduhoplovstva od 2016. godine.[6]
Izvori uredi
- ^ a b Antonov-70
- ^ a b An-70, leteći teretni džin[mrtva veza], Ruska reč, 26. jul 2012. iz RIA „Novosti“
- ^ a b Ukraine cannot offer third-party countries to participate in An-70 project without Russia’s permission[mrtva veza] Russian Aviaton, July 6, 2015
- ^ Ivan Konovalov. An-70: sluga dvuh gospod Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. maj 2013) // «Voenno-promыšlennый kurьer» № 2 (470) ot 16 яnvarя 2013
- ^ Rossiя priobrela pervый transportnik An-70 // Lenta.ru ot 22 iюlя 2011
- ^ Kada će biti novi transportni avioni? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. februar 2016) Ilija Kramnik, 7. februar 2013, 15:40
