Википедија

Asteroid

Asteroidi ili planetoidi su kamena ili metalna nebeska tela prečnika većeg od 1 metar, koji samostalno ili u grupi sličnih tela obilaze oko Sunca.[3] Većina planetoida obilazi Sunce u glavnom planetoidnom pojasu (asteroidni pojas) između Marsa i Jupitera, deo prilazi Suncu bliže od Marsa (Amori) i Zemlje (Apoloni) i nazivaju se Zemlji bliski asteroidi, deo se kreće na putanji Jupitera ili drugih planeta (Trojanci). U poređenju s planetama mnogo su manji i najčešće nepravilnog oblika. Nastali su od ostataka protoplanetarne materije koja se nije pripojila planetima za vreme stvaranja sistema iz protoplanetarnog diska. Najčešće kruže oko matične zvezde vlastitom putanjom ili kao prirodni sateliti (meseci) većih planeta. Neki od njih se nalaze vezani gravitacijskim silama uz planete, u grupama koje orbitiraju u putanji planeta, ispred ili iza. Iako se donedavno mislilo drukčije, otkriveno je da asteroidi mogu imati vlastite mesece kada je u orbiti oko asteroida 243 Ida pronađen satelit nazvan Daktil. Do sada ih je otkriveno blizu 80.000, a oko 11.000 ih je dobilo službena imena - redni broj i ime. Procenjuje se da bi ih u našem sistemu moglo biti nekoliko miliona.[4]

Asteroid 243 Ida i njen prirodni satelit Daktil, a to je bio prvi mesec koji je bio otkriven kod asteroida
Jupiterovi Trojanci se nalaze na Jupiterovoj stazi, 60° ispred i iza Jupitera
Poređenje veličina planetoida: 4 Vesta, 21 Lutecija, 253 Matilda, 243 Ida i njen prirodni satelit Daktil, 433 Eros, 951 Gaspra, 2867 Šteins, 25143 Ajtokava
Najveći planetoid s gornje slike 4 Vesta (levo),[1] s patuljastim planetom 1 Ceres (u sredini) i Zemljinim Mesecom (desno) prikazanim u srazmeri
Hublovi snimci 1 Ceresa
951 Gaspra je prvi planetoid koji je bio slikan iz blizine
Veličina prvih 10 otkrivenih planetoida u poređenju s Mesecom: 1 Ceres, 2 Palas, 3. junona, 4 Vesta, 5 Astreja, 6 Heba, 7 Irida, 8 Flora, 9 Metida i 10 Higija
Površina planetoida 4 Vesta izbrazdana kraterima
253 Matilda je C - planetoid ili ugljenikov planetoid, dužine je oko 50 kilometara, koji na sebi ima krater velik skoro polovinu dužine. Fotografija je snimljena 1997. sa svemirske letilice NEAR Shoemaker
Masa 12 najvećih poznatih planetoida, u poređenju s masom ostalih planetoida u asteroidnom pojasu[2]
4 Vesta, slikana sa svemirske letilice Zora
Nekoliko pogleda na planetoid 433 Eros u prirodnim bojama
Četiri značajne i očite Kirkvudove pukotine u asteroidnom pojasu
Planetoid 2062 Aten koji spada u grupu Zemlji bliskih asteroida

Prema spektralnoj analizi reflektovane svetlosti planetoidi se mogu podeliti na ugljenikove (C), kojih ima oko 75% i sadrže tamna ugljenikova jedinjenja, metalne (M), kojih ima oko 8%, i silikatne (S), kojih ima oko 17%. Teleskopom se ne može ni najveći planetoid videti, pa im se prečnici mere posredno, prilikom okultacija zvezda ili iz sjaja uz procenjeni albedo. Pomoću svemirskih letelica snimljeni su 433 Eros, 951 Gaspra, 243 Ida, 25143 Ajtokava, 253 Matilda i drugi. Trans-neptunski objekti ili nebeska tela koja su dalja od Neptuna obično se ne smatraju planetoidima.

Prema tome, asteroidi ili planetoidi su hladna nebeska tela koja prebivaju pretežno u području od 2,2 do 3,5 AJ. Izvan tog asteroidnog pojasa ili prstena nalazi se samo nekoliko postotaka asteroida. Kretanje planetoida je bez izuzetaka direktno. Izduženost staza i nagib prema ekliptici veći su nego kod planeta. Prosečan numerički ekscentricitet iznosi 0,15, a znatna većina planetoida nema ekscentricitet veći od 0,3. Krajnja vrednost je 0,88. U pravilu većeg ekscentricitete staza imaju planetoidi manjih masa. Prosečna inklinacija staza manja je od 10°, a za većinu planetoida manja od 16°. To znači da staze planetoida nisu tako blizo ravni ekliptike kao staze planeta, ali nisu ni jako rasute, posebno ako se uzme u obzir da se staze planetoida lakše menjaju. Velike planete su u stanju da ih znatno poremete. Planetoidi su nebeska tela manja od 1.000 kilometara. Petnaestak ih ima u prečniku više od 250 km.[5]

Mala tela Sunčevog sistema uredi

Glavni članak: Mala tela Sunčevog sistema

Mala tela Sunčevog sistema su asteroidi (planetoidi), komete, meteoriti i meteori, te sitna razdrobljena materija koja pluta međuplanetarnim prostorom.[6] Među prirodnim (planetskim) satelitima ima i tela koja po fizičkim svojstvima pripadaju redu malih tela. Zanimanje za asteroide obnovljeno je nedavno. Saznale su se nove činjenice o njihovom fizičkom stanju i naslućene su neposredne veze s ostalim malim nebeskim telima. Znatan napor je uložen na povezivanju kometa s asteroidima, asteroida s meteorima, meteora s meteoritima. Usporedna hemijsko - mineraloška ispitivanja meteorita i asteorida, jednih u laboratoriji, drugih na razdaljini uz pomoć optičkih metoda, dovela su do nepobitnog zaključka da su meteoriti povezani s asteroidima. Meteoriti su direktni ostaci pojedinih asteroida. Istovremeno, meteoriti nemaju ništa fizički zajedničko s meteorskim rojevima. Meteore i meteorite potrebno je pažljivo razdvojiti, ne obazirući se na jezičku sličnost i sličnost pojave na delu puta kroz atmosferu. Utvrđeno je da od kometa nastaju potoci meteora; potoci prate postojeće komete ili se nalaze na putanjama iščezlih kometa. Ne zna se za ijedan takav meteor koji je uspešno prošao kroz atmosferu. Prema tome, asteroidi ili planetoidi su povezani s meteoritima, a kometE s meteorima. O vezi asteroida i kometa spekuliše se na nivou kosmogonijskih teorija ili teorija o postanku Sunčevog sistema.[7][8]

Definicija uredi

Još uvek ne postoji tačna definicija asteroida. Stručnjaci se razilaze u mišljenjima kako da na odgovarajući način klasifikuju asteroide prema masi, veličini, sastavu i položaju u planetarnom sistemu. Predlog je da se asteroidima nazivaju tela veća od 50 metara u prečniku, manja od planeta i kamenog ili metalnog sastava. Još manja tela, koja se potpuno raspadnu i izgore pri ulasku u Zemljinu atmosferu spadala bi u kategoriju meteoroida, dok bi se asteroidima nazivala ona koja pri udaru u Zemlju mogu dopreti do zemljine površine. Oko Sunca obilazi bezbroj kamenih gromada čija se veličina kreće od nekoliko metara pa do 1000 km. Kada se gledaju teleskopom, liče na sitne zvezde, i zato su ih astronomi nazvali asteroidi („zvezdoliki“).

Naziv planetoid (poput planeta) ili mali planet tim telima najbolje odgovara jer se oko Sunca kreću samostalno poput planeta, mali su, a i staze im se mnogo ne razlikuju od planetskih. Naziv asteroid (poput zvezda) dao im je rano, početkom 19. veka Vilhelm Heršel, zbog njihove pojave - pomoću teleskopa se lako mogu zameniti sa zvezde - ali i zbog toga što je smatrao da su u srodstvu s kometima, da nastaju od njih i da su stigli iz zvezdanih daljina.

Istorija otkrića uredi

Planetoidi prestavljaju zanimljivu vrstu nebeskih tela i zbog brojnosti i zbog svog posebnog smeštaja u procepu između Marsove i Jupiterove staze. Staze te dve planete toliko su odvojene da je već Johan Kepler 1596. u knjizi Tajne kosmografije, spekulisao o nebeskom telu koje se u tom prostoru kreće. Godine 1772. nađeno je matematičko pravilo koje do danas nije fizički potkrepljeno, a kojim se veoma dobro određuju udaljenosti planeta. Johan Daniel Titius i Johan Elert Bode pronašli su jednostavnu zakonitost prema kojoj se mogu računati udaljenosti planeta od Sunca. Premda Titius-Bodeovo pravilo nije pouzdano fizički rastumačeno, a takođe ne daje dobre rezultate za daleke planete, ipak je nagovestilo da se između putanja Marsa i Jupitera treba nalaziti neki planet. Ovo pravilo predviđa postojanje planeta na udaljenosti 2,8 AJ od Sunca. Pravilo je dato izrazom:

 

gdje je: n - redni broj planeta, a - udaljenost n-tog planeta do Sunca u astronomskim jedinicama (AJ). Prvi član niza znatno odstupa od udaljenosti koju ima Merkur, ne uzme li se n = - ∞, što dakako, nije u aritmetskom nizu s ostalim eksponentima. To magično pravilo dobro je predskazalo udaljenost Urana, koji je otkrio Vilhelm Heršel 1781.[9] Kasnije se uvidelo da je osma planeta, Neptun, prekobrojna. Uprkos tome jednakost jasno pokazuje da između Marsa i Jupitera ima mesta za još jednu planetu.

Godine 1800. u potragu za „nedostajućom“ planetom pokrenulo je 12 nemačkih astronoma. Potraga je dala rezultat u noći od 31. decembra 1800. na 1. januar 1801. kada ih je preduhitrio Italijan Đuzepe Pjaci koji je u Palermu, tokom rutinskog pretraživanja neba otkrio telo Sunčevog sistema koje je nazvano Ceres (žensko ime Cerera). Iste je godine znameniti nemački matematičar Karl Fridrih Gaus proračunao elemente staze ovog tela i pokazao da bi se moglo raditi o „nedostajućoj“ planeti. Astronome je zbunjivala veličina Ceresa (samo 940 km u prečniku), jer su očekivali mnogo veće telo. Međutim, već nakon dve godine Olbers je otkrio Palas (žensko ime Palada), koji se kreće sličnom stazom kojom i Ceres. Do 1807. godine su otkriveni Juno i Vesta, dva nebeska tela malog sjaja i veličine, koja se dobro uklapaju u redosled planeta. Ubrzo se pokazalo da je Sunčev sistem prepun malih planeta koje danas zovemo planetoidi ili asteroidi.

Koliko je time Titius-Bodeovo pravilo zadovoljeno, toliko je i dovedeno u pitanje. Otkuda dve planete na mestu jedne? Olbers je stoga postavio hipotezu katastrofe praroditeljskog tela, neke zamišljene planete Fajetona. Odlomci te planete mora da lutaju stazama koje se približavaju i seku. Na tu hipotezu ga je podstaknulo upravo to svojstvo staza Ceresa i Palasa da se jako zbližavaju u dve dijametralno suprotne tačke. U jednom od područja zbližavanja našao je Karl Ludvig Harding 1. septembara 1804. treće telo, 3. juno (žensko ime Junona). Olbers je 29. marta 1807. otkrio i četvrto telo (4 Vesta).[10] Otkrića ostalih planetoida nastavljena su tek 1845. Iako planetoida ima mnogo više, u više različitih grupa, Olbersova je hipoteza o nastanku malih planeta je uslovila način gledanja na prirodu malih planeta.[11][12][13]

Među otkrivačima planetoida bilo je i dosta amatera. Do kraja 19. veka bilo je poznato nekoliko stotina planetoida. Fotografske metode otkrivanja razvile su se posle 1900. godine. Ako staza nije dovoljno tačno određena, planetoid se posle otkrića može zagubiti i ponovo otkriti. To se događa i uprkos pomoći računarske tehnike. Kretanju pomaže promjenjivost planetoidnih staza. Danas planetoide izučava dvadesetak opservatorija. Upisano je i imenovano više od 2.300 planetoida i određene su im staze.

Istraživanje planetoida, a i ostalih tela Sunčevog sistema, bilo je u prvoj polovini 19. veka zanemareno na račun astrofizičkih ispitivanja. Istraživanje fizičkih osobina planetoida zahuktalo se posle 1970, kada su otkriveni planetoidi vrlo malih i neobičnih staza; onih koji stižu u blizinu Sunca i Zemlje i među kojima se nalaze roditeljska tela meteorita. Uznapredovala laboratorijska ispitivanja meteorita omogućila su sa svoje strane dublji uvid u fizički razvoj malih tela Sunčevog sistema, u njihovo doba i evolucijske veze. Male dimenzije planetoida otežavaju ispitivanje njihovog fizičkog stanja. Samo malobrojnim planetoidima vidi se ugaone dimenzije. Od 1970. uvedena su bolja instrumentalna pomagala, kao optičko - elektronski pojačivači slika, te novi postupci optičke interferometrije. Od klasičnih metoda primenjuje se merenje moći odraza, višebojna fotometrija, merenja polarizacije svetlosti, radiometrija (poređenje sjaja u vidljivom i infracrvenom području) i metoda okultacija. Istovremenim posmatranjima okultacija neke zvezde, iz više opservatorija na Zemlji, jednostavno se određuje oblik i veličina nebeskog tela koje je zvezdu zaklonilo. Tim su putem vrlo tačno određene dimenzije nekolicine planetoida.[14]

Najveći broj planetoida dobio je ženska imena, najpre iz mitologije, zatim obična vlastita ženska imena, pa imena naučnika u ženskom rodu, raznih naziva, omiljenih jela, literarnih junaka, te imena gradova, država, savremenih ili mitoloških ličnosti, bez obzira na to da li su izvorni oblici u muškom ili ženskom rodu. Tako se među njima nalaze Ana, Marija, Bredihina, Vladilena (kovanica po Lenjinu), Filozofija, Geometrija, Papagena, Gagarina, Hermes, Sizif, Kecalkoatl. Povodom otvaranja Zvezdarnice Hrvatskoga prirodoslovnog društva u Zagrebu dat je jednom asteroidu i naziv 589 Hrvatska. U Puli je u 19. veku otkriveno dvadesetak planetoida, među kojima su 143 Adrija, 183 Istra i drugi.

Fizička svojstva uredi

Ukupna masa asteroida se danas procjenjuje na 1022 kg (oko 1000 puta manje od mase Zemlje ili 10 deo Mesečeve mase, što bi bilo dovoljno da se izgradi jedno nebesko telo prečnika 1.500 kilometara), od čega oko 10% otpada samo na Ceres. Do sada je pronađeno 238 asteroida većih od 100 km i veruje se da su to svi, dok se za manje asteroide veruje da ih je otkriven tek mali postotak. Procena je da postoji oko milijardu tela većih od 1 km. Asteroidi se oko Sunca kreću u istom smeru kao i planete. Prosečne inklinacije (nagib u odnosu na ekliptiku) su manje od 16°. Asteroidi nemaju atmosfere. Većina asteroida je udaljena od Sunca između 1,7 i 4 AJ u području nazvanom asteroidni pojas. Većina asteroida u asteroidnom pojasu imaju ekscentricitet od 0,1 do 0,2. U samom asteroidnom pojasu postoji područje najveće gustine putanja asteroida (između 2,2 i 3,3 AJ) - glavni pojas.

Asteroidi rotiraju, a kako su nepravilnog oblika, to dovodi do promene njihovog sjaja i prividne veličine. Na temelju merenja perioda promene može se odrediti i period rotacije. Kako su asteroidi malih dimenzija, oblik im se ne može uočiti ni najvećim teleskopima. Međutim, posmatranjem okultacija (zamračivanja, sakrivanja) zvezda, asteroidima se mogu odrediti oblik i dimenzije. Po dimenzijama je jedinstven asteroid 1620 Geografos koji je štapićastog oblika. Neki od njih uzajamno su vezani svojim gravitacijskim poljem i zajedno se kreću oko Sunca. Primer je jedan od Trojanaca: 624 Hektor.

Kako linearne dimenzije planetoida padaju, tako im broj raste. Sudari među planetoidima vode stalnom drobljenju, pa tako nastaju sve manja tela i sitan međuplanetarni prah. Relativne brzine planetoida kreću se od 5 km/s, što je dovoljno da pri srazu dođe do katastrofalnih posledica. Većina planetoida su nepravilnog oblika. Ima ih ovalnih, a neki su možda i sferni, za što nema direktnih dokaza. Neki su planetoidi, čini se, dvostruki, a imaju i prirodne satelite. Planetoid 532 Herkulina, prečnika oko 220 km, na razmaku od 1.000 km praćen je telom prečnika 45 km. Nema načelne prepreke da se planetoidi kreću u grupama međusobno povezanim gravitacijom, pa su članovi grupe samo uslovno „sateliti“.

Planetoidi se okreću, a period rotacije iznosi od 2.5 do 85 sati, u proseku 8 sati. Površina planetoida je čvrsta. I kod najvećih planetoida materija je u čvrstom stanju od površine do središta. Atmosferu nemaju, što je odlučna razlika u odnosu na komete. Unutrašnjost jednog velikog planetoida sastoji se od metalne (gvozdenog) jezgra i stenovitog (silikatnog) plašta, oko kojega je obavijena kora s mnogo ugljenika. Mali planetoid diobeni je ostatak većeg planetoida, pa se prema tome može sastojati od svakog tog materijala posebno. Planetoidi generalno imaju vrlo nizak albedo. Prema odraznoj moći površine i prema sastavu ističu se 3 grupe. Prva uključuje veoma tamna tela, s albedom od 0,01 do 0,06; površina im je kao kod najcrnjeg uglja. To su C - planetoidi ili ugljenikovi. Među njih ulazi i Ceres, a takođe i 75% svih planetoida. Druga i treća grupa, kameni ili S - planetoidi (15%) i metalni ili M - planetoidi (10%), imaju albedo od 0,08 do 0,40. Površina im se sastoji od šupljikavog i prašnog materijala, regolita. Velika raznolikost, u hemijskom i mineralnom sastavu, posledica je različite sudbine pojedinih primeraka. Planetoidi su roditeljska tela meteoritima. Meteoriti potiču od razdrobljenog materijala onih planetoida koji se kreću u blizini Zemljine staze.

Približan broj planetoida (N) većih od prečnika (D)[15]
D 100 m 300 m 500 m 1 km 3 km 5 km 10 km 30 km 50 km 100 km 200 km 300 km 500 km 900 km
N ~ 25 000 000 4 000 000 2 000 000 750 000 200 000 90 000 10 000 1 100 600 200 30 5 3 1

Grupisanje asteroida uredi

Uobičajeno je da se asteroidi grupišu prema orbitalnim karakteristikama i prema fotometrijskim i spektroskopskim svojstvima, koja ukazuju na razlike u strukturi. Staze planetoida su zbog različitih inklinacija i ekscentriciteta vrlo razbacane, pa njihov direktni snimak ne pokazuje pravilnosti. Međutim, ako se staze srede tako da se na crtež unesu samo srednje udaljenosti (velike poluose staza a, ili siderički period ophoda P, ili srednje dnevno kretanje n), tada se planetoidni prsten raslojava u podsisteme - u otprilike 7 prstena. Tako formirane staze nazivaju se srednjim stazama. Srednje dnevno kretanje određeno je kao:

 

To je u stvari ugaona brzina ω = 2 π / P, izražena brojem ugaonih sekundi koje telo prevali u proseku u jednom danu.

Staze planetoida zavise od načina na koji su planetoidi nastali i od stalnih poremećenja. Čim se staza planetoida malo poremeti, bilo bliskim susretom ili direktnim sudarom s drugim planetoidom, gravitacijski se uticaj planeta odmah izražava pa dolazi do snažnog poremećenja, koje deluje sve dok planetoid ne uđe u područje gde je poremećenje slabije. Stoga planete odlučujuće utiču na razmeštaj planetoida, te oni neka područja izbegavaju, a u nekima se gomilaju. Dolazi do rezonancija. Uticaj Jupitera je odlučujući, zatim sledi uticaj Marsa i drugih planeta. Za rezonancije važan je odnos između perioda obilaska planetoida P i perioda obilaska planeta PP. One staze za koje je odnos između tih perioda proporcionalan imaju to svojstvo da je poremećenje ili veoma jako ili veoma slabo.

Čistine u srednjim kretanjima planetoida uočio je Danijel Krkvud 1866. Čistine odgovaraju odnosima perioda planetoida i Jupitera:

 

te odnosu perioda planetoida i Marsa jednakom 2 : 1. Za neke pak odnose perioda planetoida i Jupitera staze su veoma stabilne, pa se tu oni baš okupljaju. To su rezonantni planetoidi. Za njih vredi:

 

Prva grupa od nekoliko planetoida predvođena je Hildom. Staze tih tela stabilne su iako se zbog velikog ekscentriciteta pružaju blizu Jupiterove staze, ali se zbog zgodnog odnosa u broju obilazaka (komenzurabilnosti perioda) nikada istovremeno, na bliskom delu staza, ne nađu Jupiter i planetoidi. Zato ih Jupiter jako ne poremećuje. Druga grupa je manja (na primer 279 Tal), a treću grupu čine znameniti Trojanci.

Orbitalne grupe uredi

Prema orbitalnim karakteristikama, asteroidi su podeljeni u grupe i porodice. Obično se grupi daje ime po asteroidu koji je u njoj prvi otkriven.

Sve navedene grupe čine asteroidi u orbiti oko Sunca, mada se mogu pronaći i kao planetni sateliti, što se smatra verovatnim jer su po sastavu vrlo slični asteroidima. Mogući kandidati su: oba Marsova satelita Fobos i Dejmos, Jupiterovi nepravilni sateliti, Saturnov najudaljeniji satelit Feba i drugi Saturnovi nepravilni sateliti.

 
Lagranžova tačka jedno je od rešenja problema tri tela, s time da je treće telo tačkasto i bez mase. Za treće je telo Žozef Luj Lagranž našao da može neporemećeno da opstane u sistemu, na položaju 5 tačaka u ravni u kojoj se sva tela kreću.
 
Planetoid 944 Hidalgo dugo je bio poznat kao najdalji. Otkriven je 1920. Velika poluosa staze je 5,8 AJ, ekscentricitet je znatan, 0,66, a inklinacija je velika, od 42° do 43°.

Spektralna klasifikacija uredi

Glavni članak: Spektralna klasifikacija asteroida

U početku su asteroidi bili podeljeni u tri grupe prema sastavu površinskog materijala, odnosno svojstvima površine: boji, albedu (koeficijentu refleksije) i spektralnom tipu. Broj grupa u ovoj podeli raste s otkrićima novih asteroida i trenutno ih ima 14.

Prve tri grupe su:

  • S-tip: silikatni asteroidi, sačinjavaju 17% svih otkrivenih asteroida
  • C-tip: karbonski (ugljenični) asteroidi, sačinjavaju 75% svih otkrivenih asteroida
  • M-tip: metalni asteroidi, sačinjavaju 8% svih otkrivenih asteroida

Ostale grupe, prema spektralnoj klasifikaciji:

Trojanci uredi

Glavni članak: Trojanski asteroid

Zanimljiva grupa planetoida deli putanju s Jupiterom, staza im se nalazi u rezonanciji 1 : 1 s Jupiterovom stazom. Trojanci čine istorijski prvi ustanovljeni primer stabilnih rezonantnih putanja, a smešteni su u Lagranžovim tačkama L4 i L5. Prvi od Trojanaca, 588 Ahil, otkriven je 1904. To su prilično krupni planetoidi; njih desetak veće je od 100 km. Ukupno ih ima više stotina; veći ih se broj nalazi u vodećoj točki, a manji na začelju. Planetoidi nose imena heroja, učesnika Trojanskog rata; otuda potiče njihovo grupno ime. Oni koji su ispred Jupitera nose imena Grka (uz Ahileja još Odisej, Agamemnon, Hektor, Diomed, Ajaks, Nestor), a oni koji su za Jupiterom nose imena Maloazijaca, branitelja Troje (Patroklo, Eneja, Prijam, Anhis, Troil). Zato se i razlikuju kao „Grci“ i „Trojanci“. Svi Trojanci ne mogu se smestiti u istu tačku. Uostalom, oni periodično osciluju oko Lagranžove tačke kojoj pripadaju. Ta se libracija odvija na pravoj položenoj uzduž putanje. Do libracije dolazi na taj način da Jupiter naizmenično planetoidima oduzima i dodaje energiju. Kada im je oduzima (a planetoid se nalazi ispred njega), dimenzija putanje nešto se smanji zajedno s periodom, pa planetoid ubrza ispred Jupitera; kada se energija dodaje, planetoid se uspori i približi Jupiteru. Zbog toga se međusobni odnos Trojanaca u svakoj grupi neprestano menja. Putanja kojom se kreću po stazi duža je nego šira, jer se tela ubrzavaju relativno prema Jupiteru sve dok nisu tačno na njegovoj stazi. Nije isključeno da pri većim libracijama planetoid napusti grupu, ali u grupu može biti zahvaćen i prolazni planetoid. Pretpostavlja se da se Trojanci snabdevaju planetoidima iz područja između Jupitera i Saturna.

Hidalgo i Hiron uredi

Planetoid Hidalgo dugo je bio poznat kao najdalji. Otkriven je 1920. Velika poluosa staze je 5,8 AJ, ekscentricitet je znatan, 0,66, a inklinacija je velika, od 42° do 43°. Period njegove revolucije od 13,7 godina duži je od Jupiterove godine. Zbog izduženosti staze u perihelu priđe Suncu na 1,9 AJ, a u afelu udalji se na 9,7 AJ. Zbog velikog nagiba staza Hidalga ostaje svuda veoma daleko od Saturnove staze, nikada joj se ne približi na udaljenost manju od 5,7 AJ.

Rekord najveće staze izgubio je 1977. kada je otkriven Hiron. On mora imati prečnik između 200 do 400 km, jer se samo velika tela mogu videti tako daleko. Zbog ekscentriciteta od 0,379 od Sunca se udalji na 18,9 AJ, a približi na 8,5 AJ. Velika poluosa staze iznosi 13,7 AJ, a period ophoda 50,7 godina. Nagib staze je mali, svega 7°.

Porodice planetoida uredi

Među planetoidima mogu se izdvojiti oni koji su nastali od istog roditeljskog materijala; oni čine porodicu (Kijocugu Hirajama, 1918—1919). Na zajedničko ishodište članova porodice ukazuju elementi staza ispravljeni za vekovna poremećenja, a i fizička svojstva tela. Početne staze članova porodice moraju se ukrštavati na mestu gde se dogodio raspad roditeljskog tela. Prepoznavanju „rođaka“ pomaže činjenica da se ekscentricitet i inklinacija staze s vremenom malo menjaju, te elemente planetoidi „teško zaboravljaju“. Danas je poznato više desetaka porodica. U velikom broju porodica jedan je planetoid mnogo krupniji od ostalih i s masom od 10 do 1 000 puta većom. Starost porodica procenjuje se na milion i više godina. Porodica nastaje prilikom neelastičnog sudara dva tela. Produkti drobljenja ne dobivaju velike relativne brzine pa se ne mogu daljim sudarima međusobno drobiti. Mali odlomak radije će se vratiti i zabiti u površinske slojeve većeg odlomka. U toku vremena članovi se raspršuju uzduž staze, a mnogi napuštaju porodicu. Postojanje porodica svedoči da se orbite planetoida ne menjaju samo zbog poremećenja, već i sudarima.

Planetoidi koji zalaze unutar Marsove putanje uredi

Glavni članak: Asteroidi bliski Zemlji

Nađeno je nekoliko desetaka planetoida koji ili zbog male srednje udaljenosti, ili zbog velikog ekscentriciteta, prilaze Suncu mnogo bliže nego Mars. Prepoznate su 3 istaknute grupe. U grupu Amora ulaze oni kojima se perihel nalazi u rasponu od 1,017 AJ do 1,310 AJ. U grupu Apolona ulaze oni kojima je perihel Suncu bliži od 1,017 AJ. Planete iz obe grupe imaju prosečnu udaljenost veću od 1 AJ. U trećoj grupi, prozvanoj po planetoidu Aten, za sada su nađena 4 planetoida kojima je srednja udaljenost od Sunca manja od 1 AJ.

Amor i Apolon otkriveni su 1932. Kao prvi iz grupe Amora, i najpoznatiji, otkriven je 1898. Eros. Više razloga čini ga interesantnim. Zemlji može prići na daljinu od 23.300.000 km. Velike se opozicije ponavljaju svakih 37 i 44 godina. U prošlom veku su bile 1931. i 1975. Može se videti i manjim teleskopom. Sjaj mu se zbog vrtnje menja u periodu od 5 sati i 16 minuta. Mere su mu 13 km x 15 km x 36 km. Pre radarskog razdoblja služio je za određivanje veličine astronomske jedinice, jer njegova dnevna paralaksa dostiže 60", što je više i od Marsove i od Venerine paralakse. Apolon ulazi unutar Venerine staze. U Apolone (grupu Apolona) spadaju još Adonis otkriven 1932, Hermes otkriven 1937. i Ikar otkriven 1939. Hermes se približava Zemlji do na 580.000 km; tada u jednoj noći prevali polovinu neba. Ikar je planetoid koji se više od svih drugih približava Suncu jer mu je perihel na 0,186 AJ = 28 miliona km; zađe čak unutar Merkurove staze. Ekscentricitet njegove staze iznosi 0,83. U perihelu zagreje se na 1.000 K. Veoma je mali, od 1 do 1,5 km. Zemlji ne priđe bliže od 6 do 7 miliona km. Putanja mu je veoma dobro ispitana. Prestavljao bi dobru bazu za svemirsku ekspediciju koja bi uz njegovu pomoć proputovala kroz razne predele Sunčevog sistema. U afelu se udaljava nešto preko Marsove staze.

Grupa planetoida Aten pripada Zemlji slično tome kako Trojanci pripadaju Jupiteru. Staze su im praktično kružne. Većina planetoida koji Suncu prilaze bliže od staze Marsa ima ekscentricitet veći od prosečnog. Oni su planetoidni pojas napustili relativno nedavno. Današnji je pojas ostatak oblaka tela koji je prožimao čitav Sunčev sistem i o kojem nepobitno svedoče krateri utisnuti u telima planeta. Planetoidni pojas prestavlja „ostavu“, u kojoj su planetoidi najmanje poremećeni. Oni pak planetoidi koji se delom ili u celini kreću unutar Marsove staze imaju veća poremećenja, te ne mogu ovdje duže opstati, pa među njima treba tražiti tela čiji odlomci stignu do Zemlje kao meteoriti. U nekoliko slučajeva praćen je pad meteorita (Pribram, Češka, 1959.; Lost Siti, Kalifirnija, SAD, 1970.; Ajnisfri, Alberta Kanada, 1977), pa je ustanovljeno da su meteoriti stigli iz područja staza smeštenih unutar Marsove putanje.

Istraživanje uredi

Tokom 1991. godine letjelica Galileo je, na svom putu prema Jupiteru, uspela po prvi put da snimi sa 16.000 km udaljenosti jedan asteroid - 951 Gaspra. Bili su to prvi snimci na kojima se vide površinski detalji. Tako je na asteroidu Gaspra (dimenzija 20 × 12 × 11 km) uočeno više od 600 kratera. Najveći je imao prečnik 1,5 km. Detektovano je i magnetsko polje, znak da Gaspra ima metalno jezgro. U avgustu 1993, Galileo je prošao pokraj asteroida Ida, dimenzija 58 × 43 km, u čijoj je blizini otkriven 1,6 × 1,2 km velik satelit Daktil. Različitog je sastava iz čega se izvodi zaključak da je nastao nakon sudara koji je stvorio njihovu porodicu asteroida (porodica Koronis).

NEAR (Near-Earth Asteroid Mission - misija na NEA asteroid) misija započela je 1996. godine sa zadatkom da obiđe neke Zemlji bliski asteroidi|Zemlji bliske asteroide. Prošla je pored asteroida Matilda u junu 1997. U januaru 1999 je propao prvi pokušaj ulaska u orbitu oko asteroida 433 Eros, da bi drugi pokušaj, nakon oko godinu dana, uspeo. Početkom 2001 se letilica uspela spustiti na Eros. Slaba gravitacija dozvoljava i ponovno podizanje letilice, ukoliko za time bude interesa u agenciji NASA.

Svemirska letilica Kasini—Hajgens je na putu prema Saturnu iz velike daljine snimila asteroid 2685 Mazurskij, a Stardust je, na svom putu prema kometi Vajld 2, 2. novembra 2002. snimila asteroid 5535 Anafrank.

Letilica Hajabusa (Muses-C) je putovala prema asteroidu 25143 Ajtokava. Uprkos poteškoća ova letilica se uspešno vratila na Zemlju 13. juna 2010. i sa sobon donela uzorke površine asteroida.

Reference uredi

  1. ^ „Closest Flyby of Large Asteroid to be Naked-Eye Visible”. Space.com. 4. 2. 2005. 
  2. ^ "Recent Asteroid Mass Determinations" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. октобар 2013). Maintained by Jim Baer. Last updated 2010-12-12.
  3. ^ „Asteroids”. NASA – Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 13. 9. 2010. 
  4. ^ „What Are Asteroids And Comets?”. Near Earth Object Program FAQ. NASA. Архивирано из оригинала 9. 9. 2010. г. Приступљено 13. 9. 2010. 
  5. ^ Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
  6. ^ „What is the difference between an asteroid and a comet?”. Cool Cosmos. Infrared Processing and Analysis Center. Приступљено 13. 8. 2016. 
  7. ^ Rubin, Alan E.; Grossman, Jeffrey N. (2010). „Meteorite and meteoroid: new comprehensive definitions”. Meteoritics and Planetary Science. Bibcode:2010M&PS...45..114R. doi:10.1111/j.1945-5100.2009.01009.x  . 
  8. ^ „What is the difference between asteroids and meteorites?”. Universe Today: Space and Astronomy News. Universe Today. Приступљено 13. 8. 2016. 
  9. ^ In an oral presentation („HAD Meeting with DPS, Denver, October 2013 - Abstracts of Papers”. Архивирано из оригинала 1. 9. 2014. г. Приступљено 14. 10. 2013. ), Clifford Cunningham presented his finding that the word has been coined by Charles Burney, Jr., the son of a friend of Herschel, see „Local expert reveals who really coined the word 'asteroid'”. South Florida Sun-Sentinel. 8. 10. 2013. Архивирано из оригинала 30. 11. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2013. . See also Wall, Mike (10. 1. 2011). „Who Really Invented the Word 'Asteroid' for Space Rocks?”. SPACE.com. Приступљено 10. 10. 2013. 
  10. ^ „Provisional Designations], Minor Planet Center”. 26. 3. 2016. 
  11. ^ Friedman, Lou. „Vermin of the Sky”. The Planetary Society. 
  12. ^ Hale, George E. (1916). „Address at the semi-centennial of the Dearborn Observatory: Some Reflections on the Progress of Astrophysics”. Popular Astronomy. св. 24. стр. 555. Bibcode:1916PA.....24..550H  . 
  13. ^ Seares, Frederick H. (1930). „Address of the Retiring President of the Society in Awarding the Bruce Medal to Professor Max Wolf”. Publ. Astr. Soc. Pacific. 42: 10. Bibcode:1930PASP...42....5S  . doi:10.1086/123986  . 
  14. ^ Chapman, Mary G. (17. 5. 1992). „Carolyn Shoemaker, Planetary Astronomer and Most Successful 'Comet Hunter' To Date”. USGS. Приступљено 15. 4. 2008. 
  15. ^ „Wayback Machine” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 20. 07. 2011. г. 

Литература uredi

  • Asteroids III, ed. W. F. Bottke Jr., A. Cellino, P. Paolicchi, i R. P. Binzel, University of Arizona Press, Tucson

Spoljašnje veze uredi

 
Asteroid na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Астероид&oldid=27548152”