Afera Trent

Afera Trent (engl. Trent Affair) je bio diplomatski incident koji se dogodio tokom 1861, za vreme Američkog građanskog rata koji je zapretio da dovede do rata između Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva. Mornarica Sjedinjenih Država je ilegalno zarobila dvojicu diplomata Konfederacije sa britanskog broda; Ujedinjeno Kraljevstvo je oštro protestovalo. Incident je okončan tako što su Sjedinjene Države pustile diplomate na slobodu.

Diplomate Konfederacije, Džejms Marej Mejson (levo, 1798–1871) i Džon Slajdel (desno, 1793–1871)

Dana 8. novembra, USS Sen Džasinto, pod komandom unionističkog kapetana Čarlsa Vilksa, je presreo britanski poštanski brod RMS Trent, kom prilikom su zarobljena dvojica diplomata Konfederacije – Džejms Marej Mejson i Džon Slajdel. Ova dvojica poslanika su putovali u Britaniju i Francusku kako bi se zalagali za diplomatsko priznanje Konfederacije, i lobirali za eventualnu finansijsku i vojnu pomoć.

Javnost u Sjedinjenim Državama je slavila zarobljavanje i tokom javnih okupljanja protiv Britanije pretila ratom. U Konfederativnim Državama su se nadali da će incident da dovede do trajnog pogoršanja anglo-američkih odnosa, a možda čak i do rata ili barem diplomatskog priznanja Konfederacije od strane Britanije. Konfederacija je shvatala da njena nezavisnost potencijalno zavisi od intervencije Britanije i Francuske. U Britaniji, javnost je negodovala zbog incidenta koji je videla kao narušavanje neutralnosti Britanije i uvredu nacionalne časti. Britanska vlada je zahtevala izvinjenje i puštanje zatvorenika na slobodu, i preduzela korake da ojača svoje vojne snage u Kanadi i na Atlantiku.

Predsednik Abraham Linkoln i njegovi najviši savetnici nisu želeli da rizikuju rat sa Britanijom zbog ovog pitanja. Nakon nekoliko napetih nedelja, kriza je razrešena kada je Linkolnova administracija pustila poslanike na slobodu i ogradila se od akcije kapetana Vilksa, mada nije izdala formalno izvinjenje. Mejson i Slajdel su nastavili svoje putovanje za Britaniju, ali nisu uspeli da ispune svoj cilj postizanja diplomatskog priznanja.

Pozadina

Odnosi sa Sjedinjenim Državama su često bili zaoštreni pa čak i na granici rata kada je Britanija zamalo podržala Konfederaciju u ranoj fazi rata. Britanske vođe su konstantno bile nezadovoljne još od 1840-ih do 1860-ih onim šta su smatrali Vašingtonovim populizmom prema demokratskim masama kao u slučaju spora oko oregonske granice od 1844. do 1846. Međutim, javno mnjenje britanske srednje klase je gajilo osećanja „specijalnog odnosa“ između dva naroda, na osnovu zajedničkog jezika, migracija, evangelističkog protestantizma, liberalnih tradicija i trgovinskih veza.

Tokom ove afere, London je povukao liniju a Vašington se povukao.

Konfederacija i njen predsednik, Džeferson Dejvis, su od početka verovali da će zavisnost Evrope od južnjačkog pamuka dovesti do diplomatskog priznanja i intervencije, u vidu medijacije. Istoričar Čarls Habard je napisao:

Dejvis je drugima u vladi ostavio da se bave spoljnom politiokm, i umesto da razvija agresivne diplomatske napore, težio je da očekuje da događaji sami ispune diplomatske ciljeve. Novi predsednik je bio gajio verovanje da će pamuk osigurati priznanje i legitimitet od strane evropskih sila. Jedna od najjačih nada Konfederacije u to vreme je bila vera da će Britanci, u strahu od razarajućeg uticaja na njihovu tekstilnu industriju, priznati Konfederacione Države, i prekinuti Unijinu blokadu. Ljudi koje je Dejvis odabrao za državnog sekretara i emisare u Evropi su bili odabrani iz političkih i ličnih razloga - ne zbog svog diplomatskog potencijala. Ovo je bilo, delom, usled verovanja da će pamuk uspeti da ispuni ciljeve Konfederacije bez prevelike pomoći diplomata Konfederacije.

Vilijam H. Sjuard (1801–1872) (oko 1860–1865)

Henri Džon Templ, 3. vikont Palmerston (1784–1865)

Glavni fokus spoljnih poslova Unije je bio upravo suprotan: da se spreči bilo kakvo britansko priznavanje Konfederacije. Ako se izuzme relativno mali pogranični incident u pacifičkom severozapadu, anglo-američki odnosi su se konstantno popravljali tokom 1850-ih. Pitanje teritorije Oregona, birtansko mešanje u Teksasu, i spor oko granice između Kanade i Sjedinjenih država su razrešeni tokom 1840-ih. Državni sekretar Vilijam H. Sjuard, glavni arhitekta američke spoljne politike tokom rata, je nameravao da održava principe politike koja je služila njegov državu dobro još od vremena Američke revolucije: neintervencija Sjedinjenih Država u pitanja drugih država i otpor stranoj intervenciji u pitanja Sjedinjenih Država i drugih država na zapadnoj hemisferi.

Britanski premijer lord Palmerston se zalagao za politiku neutralnosti. Njegova međunarodna pažnja je usmerena na Evropu, gde se dešavale sa jedne strane evropske ambicije Napoleona III a sa druge strane uspon Bizmarka u Pruskoj. Tokom Građanskog rata, britanske reakcije na događaje u Americi su bile oblikovane pređašnjim britanskim politikama i njihovim nacionalnim interesima, strateškim i ekonomskim. Na zapadnoj hemisferi, kako su se odnosi sa Sjedinjenim Državama popravljali, Britanija je postala obazrivija u vezi sa konfrontiranjem sa Sjedinjenim Državama oko pitaanja u Centralnoj Americi.

Kao pomorska sila, Britanija je imala dugu tradiciju insistiranja da neutralne države poštuju njene blokade neprijateljskih država. Od samog početka rata, ova perspektiva je vodila britansko delovanje ka nepreduzimanju bilo kakvih mera koje bi Vašington mogao da percipira kao direktno suprotstavljanje blokadi koju je Unija sprovodila. Iz perspektive Juga, britanska politika se svodila na de fakto podršku blokadi, što je dovodilo do velike frustracije na Jugu.

Ruski poslanik u Vašingtonu, Eduard de Stekl, je istakao kako „Kabinet u Londonu sa punom pažnjom prati unutrašnje razdore Unije i čeka razrešenje sa nestrpljenjem koje mu nije lako da prikrije.“ De Stekl je preneo svojoj vladi procenu da će Britanija priznati Konfederativne Države najranijom prilikom. Kasijus Klej, poslanik Sjedinjenih Država u Rusiji je istakao: „Na prvi pogled sam video kakva su osećanja Engleske. Nadali su se našoj propasti! Zavide našoj moći. Nije ih briga ni za Jug niti za Sever. Mrze ih oboje“.

Na početku Građanskog rata, poslanik Sjedinjenih Država na Sudu Svetog Džejmsa je bio Čarls Fransis Adams. On je jasno stavio do znanja da Vašington ovaj rat smatra strogo unutrašnjom pobunom, koja Konfederaciji ne daje prava u skladu sa međunarodnim pravom. Svako delovanje Britanije prema zvaničnom priznanju Konfederacije bi se smatralo činom koji nije prijateljski prema Sjedinjenim Državama. Sjuardove instrukcije Adamsu su uključivale sugestiju da istakne Britaniji da država sa posedima razasutim svuda po svetu, kao i država koja u sebi ima Škotsku i Irsku, treba da bude vrlo obazriva prema „postavljanju opasnog presedana“

Iskusni diplomata lord Lajons, Britanski poslanik u Sjedinjenim Državama, je upozorio London o Sjuardu:

Ne mogu da se otrgnem strahu da će on biti opasan ministar spoljnih poslova. Njegovo viđenje odnosa između Sjedinjenih Država i Velike Britanije je oduvek bilo takvo da ga je posmatrao kao dobar materijal za pravljenje političkog kapitala.... Ne mislim da bi gospodin Sjuard razmatrao da zaista zarati sa nama, ali bi bio sasvim sklon da igra staru igru sticanja popularnosti ovde putem pretnje nasiljem prema nama.

Uprkos nepoverenju prema Sjuardu, Lajons je tokom 1861 održavao „smirenu i odmerenu“ diplomatiju koja je doprinela mirnom razrešenju krize Trent.

Pitanje diplomatskog priznanja (februar-avgust 1861)

Vilijam Lounds Jansi (1814–1863)

Džon Rasel, 1. grof Rasel (1792–1878)

Afera Trent nije eruptirala kao velika kriza do kraja novembra 1861. Prva karika u lancu događaja se odigrala u februaru 1861, kada je Konfederacija oformila tročlanu evropsku delegaciju koja se sastojala od Vilijama Loundsa Jansija, Pjera Rosta, i Ambrouza Dadlija Mana. Državni sekretar Konfederacije, Robert Tums im je dao instrukcije da predstave evropskim vladama prirodu i svrhu južnjačkih stavova, da započnu diplomatske odnose i da „pregovaraju o sporazumima o prijateljstvu, trgovini i pomorstvu“. Tumsova uputstva su uključivala detaljan pravni argument o pravima država i o pravu na secesiju. Usled stavljanja težišta na pitanja pamuka i legalnosti, mnogi važni aspekti su nedostajali u Tumsovim uputstvima, uključujući pitanja blokade južnjačkih luka, korsara, trgovine sa Severom, robovlasništva, i neformalne blokade koju su Južnjaci uveli tako što nisu izvozili pamuk.

Britanski državnici, kao i drugi u Evropi, su načelno verovali da je podela Sjedinjenih Država neizbežna. Imajući u vidu sopstveni neuspešni pokušaj da zadrže bivše američke kolonije u svom carstvu oružanom silom, Britanci su smatrali da su pokušaji Unije da se suprotstavi svršenom činu nerazumni, ali su takođe uviđali da je taj otpor Unije činjenica sa kojom moraju da računaju. Verujući da je ishod rata unapred odlučen, Britanci su svaku svoju aktivnost kojom bi mogli da ubrzaju kraj rata posmatrali kao humanitarni gest. Rasel je dao uputstvo Lajonsu da koristi svoju kancelariju, kao i sve druge strane koje bi mogle da utiču na donošenje sporazuma o okončanju rata.

Komesari su se neformalno sreli sa sekretarom spoljnih poslova lordom Raselom 3. maja. Iako je vest o bici za Fort Samter tek stigla u London, trenutne implikacije otvorenog rata nisu raspravljane na ovom sastanku. Umesto toga, izaslanici su isticali miroljubive namere svoje države i legalnost secesije kao reakcije na severnjačko kršenje prava južnjačkih država. Izlaganje su završili svojim najjačim argumentom: značajem pamuka za Evropu. Robovlasništvo je raspravljano samo kada je Rasel pitao Jansija da li će Konfederacija ponovo uspostaviti međunarodnu trgovinu robljem (što je stav koji je Jansi zagovarao prethodnih godina); Jansi je odgovorio da to nije deo agende Konfederacije. Rasel je odbio da se obaveže na bilo šta, obećavši da će pitanja koja su otvorena na sastanku biti razmatrana pred punim sastavom Kabineta.

U međuvremenu, Britanci su pokušavali da odluče kakav zvanični stav da zauzmu po pitanju rata. 13. maja 1861, po Raselovoj preporuci, kraljica Viktorija je izdala deklaraciju o neutralnosti, što je služilo kao priznanje statusa Konfederacije kao zaraćene strane, i pružalo brodovima Konfederacije iste privilegije u stranim lukama koje su imali brodovi Sjedinjenih Država.

Brodovi Konfederacije su mogli da nabavljaju gorivo, namirnice i da budu popravljani u neutralnim lukama, ali nisu mogli da dobijaju naoružanje ili vojnu opremu. Dostupnost rasprostranjenih britanskih kolonijalnih luka je omogućilo brodovima Konfederacije da prate brodove Unije preko većeg dela sveta. Francuska, Španija, Holandija i Brazil su sledili Britaniju. Status zaraćene snage je vladi Konfederacije pružio priliku da pribavlja namirnice, sklapa ugovore sa britanskim kompanijama, i da kupuje brodove kako bi razvijala mornaricu. Kraljičina proklamacija je jasno isticala da je Britancima zabranjeno da stupaju u vojsku bilo koje strane, da opremaju brodove zaraćenih strana za ratna dejstva da krše blokade ili da transportuju vojnu opremu, dokumenta ili osoblje bilo koje od strana.

Čarls Fransis Adams, stariji (1807–1886)

Dana 18. maja, Adams se sastao sa Raselom da protestuje zbog deklaracije o neutralnosti. Adams je tvrdio da je Velika Britanija priznala stanje zaraćenosti „pre nego što su oni [Konfederacija] uopšte pokazali svoju sposobnost da vode bilo kakvu vrstu rata, izuzev unutar jedne od njihovih sopstvenih luka uz sve moguće prednosti […] proglašeni su pomorskom snagom pre nego što su izveli ijednog korsara u okean.“ Glavna briga Sjedinjenih Država u ovom trenutku je bilad a je priznanje zaraćenosti bio prvi korak ka diplomatskom priznanju. Iako je Rasel rekao da se priznanje trenutno ne razmatra, nije isključio tu mogućnost u budućnosti, mada je pristao da obavesti Adamsa ako se pozicija njegove vlade promeni.</ref>

U međuvremenu, u Vašingtonu, Sjuard je bio uznemiren i zbog proklamacije o neutralnosti i zbog Raselovih sastanaka sa predstavnicima Konfederacije. U pismu Adamsu 21. maja, za koje je naložio Adamsu da pokaže Britancima, Sjuard je protestovao zbog britanskog primanja izaslanika Konfederacije, i naredio je Adamsu da ne sarađuje sa Britancima sve dok se oni sastaju sa predstavnicima Konfederacije. Formalno priznanje bi od Britanije načinilo neprijatelja Sjedinjenih Država. Predsednik Linkoln je pregledao pismo, ublažio retoriku, i rekao Adamsu da ne da Raselu primerak pisma već da se ograniči samo na citiranje onih delova za koje Adams smatra da su prikladni. Adamsa je šokiralo čak i ovo ublaženo pismo, jer je imao osećaj da se u njemu gotovo preti pokretanjem rata protiv cele Evrope. Kada se sastao sa Raselom 12. juna, nakon što je primio pismo, Adamsu je rečeno da se Velika Britanija često sastajala sa predstavnicima pobunjenika protiv država sa kojima je Velika Britanija bila u miru, ali da nema nameru da se ubuduće sastaje sa misijom Konfederacije.

Dalji problemi oko mogućeg diplomatskog priznanja su se razvili kada je, sredinom avgusta, Sjuard saznao da su Britanci tajno pregovarali sa Konfederacijom kako bi je ubedili da prihvati Parisku deklaraciju o poštovanju pomorskog prava. Pariska deklaracija iz 1856. je potpisnicima branila da angažuju korsare protiv ostalih potpisnika, štitila je robu neutralnih strana koja se dostavlja zaraćenim stranama, izuzev „zabranjene ratne robe“, i priznavala blokade samo ako bi se pokazale efikasnima. Sjedinjene Države isprva nisu potpisale sporazum, ali nakon što je Unija objavila blokadu Konfederacije, Sjuard je naredio poslanicima Sjedinjenih Država u Britaniji i Francuskoj da ponovo otvore pregovore kako bi ograničili korišćenje korsara od strane Konfederacije.

Ričard Bikerton Pemel Lajons, 1. vikont Lajons

Međutim, 18. maja je Rasel naložio Lajonsu da od Konfederacije traži prihvatanje Pariske deklaracije. Lajons je ovaj zadatak dao Robertu Banču, britanskom konzulu u Čarlstonu u Južnoj Karolini, kome je rekao da kontaktira guvernera Južne Karoline, Fransisa Vilkinsona Pikensa. Banč je prevazišao svoje instrukcije: zaobišao je Pikensa, i otvoreno uveravao Konfederaciju da je prihvatanje Pariske deklaracije „prvi korak ka [britanskom] priznavanju“. Za njegovu indiskreciju se ubrzo saznalo u Uniji. Robert Mur, trgovac iz Čarlstona, rodom Britanac, je uhapšen u Njujorku. Mur je bio pukovnik u miliciji Južne Karoline, i imao je britanski diplomatski pasoš koji mu je izdao Banč, i nosio je britansku diplomatsku tašnu (koja je pretražena). Tašna je sadržavala prepisku između Banča i Britanije, kao i pro-konfederacijske pamflete, lična pisma Južnjaka ka primaocima u Evropi, i depešu Konfederacije u kojoj se govorilo o Bančovim dogovorima sa Konfederacijom, uključujući i razgovore o priznanju.

Kada je Rasel bio suočen sa ovim otkrićem, priznao je da je njegova vlada pokušavala da dogovori da Konfederacija prihvati uslove sporazuma koji se tiču neutralne robe (ali ne i korsara), ali je negirao da je to na bilo koji način bio korak prema razvijanju diplomatskih odnosa sa Konfederacijom. Umesto da reaguje kao ranije, prilikom priznanja stanja zaraćenosti, Sjuard je pustio da ova situacija prođe. Zahtevao je opoziv Banča, ali je Rasel to odbio.

Pod Napoleonom III, francuska sveukupna spoljna politika je bila u suprotnosti sa britanskom, ali je Francuska načelno o sukobljenim stranama u Građanskom ratu zauzimala slične stavove kao Britanija, a često je i podržavala britanske stavove. Saradnja između Britanije i Francuske je u Sjedinjenim Državama započela između Anrija Mersijea, francuskog poslanika, i Lajonsa. Na primer, 15. juna, njih dvojica su pokušali da se zajedno sastanu sa Sjuardom povodom proklamacije o neutralnosti, ali je Sjuard insistirao da se sastane sa obojicom zasebno.

Eduard Tuvenel je bio francuski ministar spoljnih poslova tokom cele 1861, sve do jeseni 1862. On je generalno bio smatran pobornikom Unije, i uticao je na ublažavanje Napoleonove prvobitne namere da diplomatski prizna nezavisnost Konfederacije. Tuvenel se nezvanično sastao sa izaslanikom Konfederacije Pjerom Rostom u junu, i rekao mu da ne očekuje diplomatsko priznanje.

Linkoln je za poslanika u Francuskoj postavio Vilijama L. Dejtona iz Nju Džerzija. Dejton nije imao iskustva u spoljnim poslovima, i nije govorio francuski, ali mu je u velikoj meri pomagao generalni konzul Sjedinjenih Država u Parizu, Džon Bigelou. Kada je Adams protestovao kod Rasela zbog priznanja Konfederacije kao zaraćene strane, Dejton je uložio sličan protest kod uvenela. Napoleon je Sjedinjenim Državama ponudio posredovanje u rešavanju sukoba sa Jugom, a Sjuard je naložio Dejtonu da prenese da „ako bi bilo kakva medijacija uopšte bila prihvatljiva, njegovu bismo tražili ili prihvatili“

Kada su vesti o pobedi Južnjaka u Prvoj bici kod Bul Rana stigle u Evropu, učvrstile su stav britanije da je nezavisnost Konfederacije neizbežna. U nadi da će profitirati od ovog uspeha na bojištu, Jansi je zahtevao prijem kod Rasela, ali je odbijen i rečeno mu je da sva komunikacija treba da bude u pisanoj formi. Jansi je 14. avgusta predao dugačko pismo u kome je ponovo objašnjavao razloge zašto Konfederaciju treba zvanično priznati, i zahtevao je novi sastanak sa Raselom. U Raselovom odgovoru 24. avgusta, naslovljenom komesarima „takozvanih Konfederativnih Američkih Država“ je ponovo istaknuto da je britanski stav da je rat unutrašnje pitanje a ne rat za nezavisnost. Britanska politika će se promeniti samo ako „ratna sreća ili miroljubiviji vid pregovora budu odredili odgovarajuće položaje dveju zaraćenih strana“. Sastanak nije zakazan i ovo je bila poslednja komunikacija između britanske vlade i diplomata Konfederacije. Kada je afera Trent izbila u novembru i decembru, Konfederacija nije imala efektivan način da direktno komunicira sa Velikom Britanijom, i ostala je u potpunosti izvan pregovaračkog procesa.

Do avgusta 1861, Jansiju je bilo svega dosta i bio je spreman da da ostavku. Istog meseca, predsednik Dejvis je odlučio da su mu potrebne diplomate u Britaniji i Francuskoj. Konkretno, poslanici koji bi bili u boljoj poziciji da služe kao poslanici Konfederacije ako bi Konfederacija stekla međunarodno priznanje. Odabrao je Džona Slajdela iz Luizijane i Džejmsa Mejsona iz Virdžinije. Obojica su bili široko poštovani na celom Jugu, i imali su određena iskustva u spoljnim poslovima. Slajdela je predsednik Polk postavio za pregovarača na kraju Meksičko-američkog rata, a mejson je bio predsedavajući senatskog Komiteta za spoljne odnose od 1847 do 1860.

R. M. T. Hanter iz Virdžinije je bio novi državni sekretar Konfederacije. On je Mejsonu i Slajdelu dao uputstva da istaknu kako je položaj Konfederacije jači sada kada se proširila sa sedam na jedanaest država, uz verovatnoću da će i Merilend, Misuri i Kentaki da se u nekom trenutku priključe novoj državi. Nezavisna Konfederacija bi ograničila industrijske i pomorske ambicije Sjedinjenih Država i dovela do uzajamno korisnog trgovinskog saveza između Velike Britanije, francuske i Konfederalnih Država. Balans snaga na zapadnoj hemisferi bi bio ponovo uspostavljen jer bi teritorijalne ambicije Sjedinjenih Država bile ograničene. Uputio ih je da porede situaciju sa Konfederacijom sa borbama za nezavisnost Italije koje je Britanija podržavala, i da citiraju Raselova pisma u kojima je opravdavao tu podršku. Od trenutne važnosti, trebalo je da izlože detaljan stav protiv legalnosti blokade koju je Unija uspostavila. Uz formalne pisane instrukcije, Mejson i Slajdel su nosili i više dokumenata koji bi podržali njihove stavove.

Potera i hvatanje (avgust–novembar 1861)

Čarls Vilks

Planirani put dvojice diplomata nije bio tajan, i vlada Unije je svakodnevno dobijala obaveštajne podatke o njihovom kretanju. Do 1. oktobra, Slajdel i Mejson su bili u Čarlstonu u Južnoj Karolini. Njihov prvobitni plan je bio da probiju blokadu u CSS Nešvilu, brzom parobrodu, i da otplove direktno za Britaniju. Međutim, glavni kanal koji je vodio do Čarlstona je čuvalo pet brodova Unije, a gaz Nešvila je bio previše dubok za bilo koji od sporednih kanala. Razmatran je noćni beg, ali su plime i snažni noćni vetrovi sprečili tu ideju. Takođe je razmatrana i kopnena ruta kroz Meksiko, i isplovljavanje iz Matamorosa, ali je odlaganje u trajanju od nekoliko meseci bilo neprihvatljivo.

Kao alternativa je predložen parobrod Gordon. On je imao dovoljno plitak gaz da koristi sporedne kanale, i mogao je da razvije preko 12 čvorova, što je bilo više nego dovoljno da pobegne poteri brodova Unije. Vladi Konfederacije je ponuđeno da kupi Gordon za 62.000$, ili da ga iznajmi (čarter) za 10.000$. Trezor Konfederacije nije mogao da priušti ovo, ali je lokalni trgovac pamukom, Džordž Trenholm ponudio da plati 10.000$ pod uslovom da dobije polovinu tovarnog prostora povratnom putu. Ime broda je promenjeno u Teodora, i brod je napustio Čarslton u 1 ujutro 12. oktobra, i uspešno je izbegao brodove Unije koji su sprovodili blokadu. 14. oktobra je stigao u Nasau na Bahamima, ali je propustio vezu sa britanskim parobrodom koji je išao za Sent Tomas na Danskim Zapadnoindijskim ostrvima, glavnu luku za britanske brodove koji su iz Kariba išli za Britaniju. Međutim, tamo su saznali da bi na Kubi moglo biti britanskih poštanskih brodova, pa se Teodora okrenula na jugozapad ka Kubi. Teodora stigla do obale Kube 15. oktobra, sa gotovo praznim zalihama uglja. Tu su se sreli sa španskim ratnim brodom, na koji su se Slajdel i Džordž Justis, mlađi ukrcali, i saznali da britanski poštanski brodovi zaista polaze iz Havane, ali da je poslednji upravo otišao, a da sledeći, parobrod RMS Trent, stiže za tri nedelje. Teodora se usidrila u Kardenasu 16. oktobra, i Mejson i Slajdel su se iskrcali. Dvojica diplomata su odlučila da se smeste u Kardenasu pre nego što kopnom pređu za Havanu kako bi uhvatili sledeći britanski brod..

U međuvremenu, do savezne vlade su stigle glasine da su Mejson i Slajdel pobegli Nešvilom. Obaveštajci Unije nisu isprva saznali da su Mejson i Slajdel iz Čarlstona otišli Teodorom. Sekretar mornarice Sjedinjenih Država Gideon Veles je na glasine da su Mejson i Slajdel pobegli iz Čarlstona reagovao naredbom admiralu Semjuelu F. Dupontu da pošalje brzi ratni brod ka Britaniji da presretne Nešvil. 15. oktobra, parobrod Unije USS Džejms Edger pod komandom Džona B. Marčanda je zaplovio prema Evropi kako bi jurio Nešvila sve do Lamanša ako je potrebno. Džejms Edger je stigao u Britaniju i pristao u luku Sauthempton početkom novembra. Britanska vlada je bila svesna da će Sjedinjene Države pokušati da zarobe diplomate, i Britanci su takođe verovali da su oni na Nešvilu. Palmerston je naredio da ratni brod Kraljevske mornarice patrolira unutar tri milje oko očekivane destinacije Nešvila, kako bi osigurao da ako do zarobljavanja dođe, ono bude izvan britanskih teritorijalnih voda. Ovim bi se izbegla diplomatska kriza do koje bi došlo ako bi Džejms Edger jurio Nešvil kroz britanske vode. Kada je Nešvil stigao 21. novembra, Britanci su bili iznenađeni kad su saznali da poslanici nisu na brodu.

Parna fregata Unije USS Sen Džasinto, pod komandom kapetana Čarlsa Vilksa, je stigla u Sent Tomas 13. oktobra. Sen Džasinto je krstario afričkom obalom gotovo mesec dana pre nego što je krenuo na zapad sa naredbom da se pridruži snagama mornarice Sjedinjenih Država koje su se spremale za napad na Port Rojal u Južnoj Karolini. Međutim, u Sent Tomasu, Vilks je saznao da je Konfederacijin broj CSS Samter zarobio tri trgovačka broda Unije kod Sjenfuegosa u julu. Vilks se zaputio tamo, uprkos što je bilo malo verovatno da je Samter ostao u ovoj oblasti. U Sjenfuegosu je iz novina saznao da Mejson i Slajdel planiraju da napuste Havanu 7. novembra na britanskom poštanskom brodu RMS Trent, koji će ploviti prvo za Sent Tomas pa zatim za Englesku. Shvatio je da bi brod na svom putu morao da koristi uski Bahamski kanal. Vilks je razmatrao pravne opcije sa svojim podređenim, poručnikom Donaldom Ferfaksom, i pregledao pravničke knjige pre pravljenja planova o presretanju. Vilks je zauzeo stav da Mejson i Slajdel predstavljaju „kontrabandu“ (zabranjenu robu), koju brod Sjedinjenih Država sme da zapleni. Međutim, istoričari su zaključili da nije postojao pravni presedan za zarobljavanje.

Ovakvo agresivno donošenje odluka je predstavljalo uobičajeni Vilksov način komandovanja. S jedne strane, bio je priznat kao „istaknuti istraživač, pisac i mornarički oficir“ Sa druge strane, „imao je reputaciju tvrdoglavog, fanatičnog, impulsivnog i ponekad neposlušnog oficira“. Službenik trezora, Džordž Harington je upozorio Sjuarda o Vilksu: „On će nam zadavati nevolje. Ima preobilje samopouzdanja i manjak prosuđivanja. Kada je komandovao velikom istraživačkom misijom, izveo je pred vojni sud gotovo sve svoje oficire; samo on je bio u pravu, svi ostali su bili u krivu.“

Sen Džasinto (desno) zaustavlja Trent.

Trent je isplovio 7. novembra, kao što je bilo i planirano. Na brodu su bili Mejson, Slajdel, njihovi sekretari i Slajdelova žena i deca. Kao što je Vilks i predvideo, Trent je prošao kroz Bahamski kanal, gde je Sen Džasinto čekao. Oko podneva 8. novembra, izviđači Sen Džasinta su uočili Trent, koji je razvio britansku zastavu kad se približio. Sen Džasinto je zatim ispalio hitac preko pramca Trenta, što je kapetan Trenta Džejms Mojr ignorisao. Sen Džasinto je ispalio i drugi hitac koji je završio tačno ispred Trenta. Trent je stao nakon ovog drugog hica. Kapetan Vilks je pozvao poručnika Ferfaksa i dao mu sledeće instrukcije napismeno:

Nakon što se ukrcaš, zahtevaćeš da vidiš papire parobroda, njenu otpremnicu iz Havane, uz spisak putnika i članova posade.

Ukoliko gospodin Mejson, gospodin Slajdel, gospodin Justis i gospodin MakFarland budu na brodu, zarobi ih i pošalji ih na ovaj brod i zarobi ga [Trent] kao plen. … Oni moraju biti dovedeni ovamo.

Oduzećeš sve kovčege, kutije, pakete i torbe koje pripadaju njima, i poslaćeš ih na ovaj brod; depeše koje se nađu u posedu zarobljenika, ili u ostalih na parobrodu, biće oduzete, ispitane, i zadržane ukoliko bude potrebno.

Ferfaks se ukrcao na Trent iz kutera. Dva kutera na kojima je bila ekipa od dvadeset ljudi naoružanih pištoljima i sabljama je prišla Trentu. Ferfaks, uveren da Vilks pravi međunarodni incident i ne želeći da ga dodatno uveća, je naredio svojoj naoružanoj pratnji da ostane u kuteru. Nakon što se popeo na brod, Ferfaksa su otpratili do razbesnelog kapetana Mojra kome je rekao da ima naređenja da „uhapsi gospodina Mejsona i gospodina Slajdela i njihove sekretare, i da pošalje zarobljenike na obližnje ratno plovilo Sjedinjenih Država“. Posada i putnici su počeli da prete poručniku Ferfaksu, i naoružana posada iz dva kutera je na to reagovala tako što se popela na brod da ga zaštiti. Kapetan Mojr je odbio Ferfaksov zahtev da pregleda spisak putnika, ali su Slajdel i Mejson istupili i predstavili se. Mojr takođe nije dopustio pretragu plovila za zabranjenom robom, a Ferfaks nije insistirao na ovome jer bi to podrazumevalo zaplenu broda, što bi se moglo smatrati činom rata. Mejson i Slajdel su istakli formalno odbijanje da dobrovoljno pođu sa Ferfaksom, ali se nisu opirali kada ih je Ferfaksova posada odvela na kuter.

Vilks je kasnije tvrdio da je verovao da Trent nosi „veoma važne depeše i da je sadržavao instrukcije štetne po Sjedinjene Države“. Pored činjenice da Ferfaks nije uspeo da pretraži Trent, postojao je još jedan razlog zašto dokumenti nisu nađeni u prtljagu koji su nosile diplomate. Mejsonova ćerka je 1906. pisala da je torbu sa depešama Konfederacije čuvao komandir Vilijams iz Britanske ratne mornarice, koji je bio putnik na Trentu, i koji je kasnije predao torbu izaslanicima Konfederacije u Londonu. Ovo je bilo jasno kršenje kraljičine proklamacije o neutralnosti.

Međunarodno pravo je nalagalo da se kada se zabranjena roba nađe na brodu, brod preveze do najbližeg suda za zaplene da bi se donela presuda. Iako je ovo bila prvobitna Vilksova namera, Ferfaks se protivio ovome, jer bi premeštanje posade sa Sen Džasinta na Trent ostavilo Sen Džasinto sa opasno malim brojem članova posade, a i da bi dovelo do ozbiljnih neprijatnosti za ostale putnike na Trentu, kao i za primaoce poštanskih pošiljki. Vilks, čija je odgovornost bila da donese konačnu odluku, se složio i brodu je dozvoljeno da nastavi plovidbu ka Sent Tomasu, bez dvojice izaslanika Konfederacije i njihovih sekretara.

Sen Džasinto je stigao u Hampton Rouds u Virdžiniji 15. novembra, gde je Vilks poslao telegram o zarobljavanju u Vašington. Nakon toga mu je naređeno da ode u Boston i da preda zarobljenike u Fort Voren, zatvor za zarobljene Južnjake.

Američka reakcija (16. novembar – 18. decembar 1861)

Većina Severnjaka je za zarobljavanje Trenta saznalo 16. novembra kada je vest objavljena u popodnevnim novinama. Do ponedeljka, 18. novembra, štampa je izgledala „univertalno obuzeta velikim talasom šovinističkog ushićenja“. Mejson i Slajdel, „ambasadori u kavezu“, su proglašavani „podlacima“, „kukavicama“, „snobovima“, i „hladnim, okrutnim i sebičnim“.

Svi su bili spremni da iznesu pravno opravdanje ovog zarobljavanja. Britanski konzul u Bostonu je zapatzio da se svaki drugi građanin „šetao okolo sa knjigom zakona pod miškom, dokazujući pravo S. Džasinta da zaustavi poštanski brod njenog visočanstva“. I mnoge novine su takođe iznosile argumente u prilog legalnosti Vilksovih akcija, i mnogi pravnici su istupali sa svojim odobravanjem. Profesor prava na Harvardu, Teofilus Parsons je pisao, „Podjednako sam siguran da je Vilks imao zakonsko pravo da odvede Mejsona i Slajdela sa Trenta, kao što sam siguran da naša vlada ima zakonsko pravo da blokira čarlstonsku luku.“ Kejleb Kušing, istaknuti demokrata, i bivši državni pravobranilac (pod Frenklinom Pirsom) se takođe slagao: „Po mojoj prosudi, čin kapetana Vilksa je bio jedan od onih koje bi svaka država koja gaji samopoštovanje morala da uradi i koje bi uradila svojim suverenim pravom i moći, nevezano za okolnosti“. Ričard Henri Dejna, mlađi, koji je smatran stručnjakom za pomorsko pravo, je opravdavao pritvor jer su izaslanici bili angažovani „isključivo u misiji neprijateljskoj prema Sjedinjenim Državama“ što ih je činilo krivim za „izdaju prema domaćem zakonu“. Edvard Everet, bivši poslanik u Velikoj Britaniji i bivši državni sekretar je takođe tvrdio da je „pritvor savršeno zakonit [i] njihovo zatvaranje u Fort Voren će biti savršeno zakonito“.

U Bostonskom hotelu Rivir haus je 26. novembra održan banket u Vilksovu čast. Guverner Masačusetsa Džon A. Endru je hvalio Vilksa zbog njegovog „muževnog i herojskog uspeha“ i govorio je o „ushićenju američkog srca“ kada je Vilks „ispalio hitac preko broda oslikanog britanskim lavom“ Džordž T. Bigelou, vrhovni sudija Masačusetsa je o Vilksu govorio zadivljeno: „Kao i svi lojalni ljudi Severa, proteklih šest meseci sam uzdahivao nadajući se nekome ko će kazati ja ću preuzeti odgovornost.“ 2. decembra, Kongres je jednoglasno doneo rezoluciju kojom se zahvaljuje Vilksu „zbog njegovog hrabrog, veštog i patriotskog držanja prilikom hapšenja i pritvaranja izdajnika, Džejmsa M. Mejsona i Džona Slajdela“, i predložio da mu se dodeli „zlatna medalja sa odgovarajućim obeležjima ... kao svedočanstvo o visokom osećanju Kongresa prema njegovom dobrom vladanju“.

Međutim, kako je slučaj bliže razmatran, ljudi su počeli da gaje sumnje. Sekretar mornarice, Gideon Veles je iskazao dvosmislenost koju su mnogi osećali kada je Vilksu pisao o „empatičnom odobravanju“ njegovih akcija od strane Ministarstva mornarice ali ga je ujedno upozoravao da neodvoženje Trenta pred sud za zaplene „ni u kom slučaju ne sme da se dopusti da postane presedan za tretman bilo kojih sličnih kršenja neutralnih obaveza u budućnosti.“ Olbani ivning džurnal Tarloua Vida je izneo stav da ako je Vilks „ispoljio neopravdanu slobodu odlučivanja, naša vlada će pravilno odustati od postupka i pružiti Engleskoj 'svaku satisfakciju' u skladu sa čašću i pravdom“. Nije proteklo dugo vremena dok i ostali nisu počeli da komentarišu da je zarobljavanje Mejsona i Slajdela vrlo podsećalo na prakse pretrage i zarobljavanja kojima su se Sjedinjene Države protivile još od svog osnivanja, i koje su prethodno dovele do Rata 1812. sa Velikom Britanijom. Ideja da se ljudi smatraju zabranjenom robom nije bila preterano prijemčiva mnogima.

Ljudi su takođe uskoro počeli da uviđaju da bi ovaj slučaj mogao da bude razrešen manje na osnovu zakonitosti a više na osnovu nužnosti da se izbegne ozbiljan sukob sa Britanijom. Stariji državnici Džejms Bjukenan, Tomas Juing, Luis Kas i Robert Dž. Voker su svi javno istupili sa stavom da je neophodno da se zarobljene diplomate puste. Do treće nedelje decembra, mišljenje većine uredništava novina je počelo da se ugleda na ove stavove i da priprema američku javnost za puštanje zarobljenika. Stav da je Vilks delovao bez naređenja i da je pogrešio efektivno organizujući sud za zaplene na palubi Sen Džasinta je bilo rašireno.

Sjedinjene Države su isprva bile vrlo nerade da odstupe. Sjuard nije iskoristio početnu priliku da odmah pusti dvojicu izaslanika na slobodu i da time potvrdi dugotrajnu interpretaciju međunarodnog prava koje su se Sjedinjene Države držale. Krajem novembra je pisao Adamsu da Vilks nije delovao po instrukcijama, ali da će se uzdržati od daljih informacija dok ne primi neki odgovor od Velike Britanije. Ponovo je istakao da bi priznanje Konfederacije verovatno dovelo do rata.

Linkoln je isprva bio oduševljen zbog zarobljavanja i nije bio rad da oslobodi zatvorenike, ali kad su se strasti slegle je rekao:

Bojim se da će se ispostaviti da izdajnici predstavljaju bele slonove Moramo da se držimo američkih principa koji se tiču prava neutralnih strana. Sukobili smo se sa Velikom Britanijom zbog njenog insistiranja … na pravu da čini upravo ono šta je kapetan Vilks uradio. Ako bi Velika Britanija sada protestovala protiv ovog čina, i zahtevala njihovo puštanje, moramo ih predati, uputiti izvinjenje zbog čina koji je prekršio naše doktrine, i time zauvek obavezati nju da održava mir u odnosima sa neutralnim stranama, i tako prihvati da je bila u krivu već šezdeset godina.

Dana 4. decembra, Linkoln se sastao sa Aleksanderom Galtom, budućim kanadskim poslanikom u Francuskoj. Linkoln mu je saopštio da ne želi nevolje sa Engleskom niti bilo kakve neprijateljske planove prema Kanadi. Kada je Galt pitao konkretno za incident Trent, Linkoln je odgovorio, „Oh, to će se razrešiti“. Galt je svoje beleške sa sastanka poslao Lajonsu koji ih je prosledio Raselu. Galt je napisao da, uprkos Linkolnovim uveravanjima, „Ne mogu, međutim, da otrgnem iz uma utisak da je politika američke vlade podložna uticajima narodnih impulsa, i da ni na kakvo uveravanje ne može ili ne treba da se oslanja pod trenutnim okolnostima.“ Linkoln se u svom godišnjem obraćanju Kongresu nije direktno dotakao afere Trent, ali je oslanjajući se na procene ministra rata Sajmona Kamerona da Sjedinjene Države mogu da mobilišu vojsku od 3.000.000 ljudi, istakao da bi mogao „svetu da pokaže da dok se bavimo gušenjem poremećaja kod kuće smo ujedno sposobni da se zaštitimo od pretnji spolja“.

Finansije su takođe igrale ulogu: Sekretara trezora Salmona P. Čejsa su brinuli svi događaji koji bi mogli da utiču na američke interese u Evropi. Čejs je bio svestan namere njujorških banki da suspenduju isplate u tvrdoj valuti, i kasnije je izneo opsežan argument u prilog Sjuardu na božićnom sastanku kabineta. Čejs je u svom dnevniku zapisao da je oslobađanje Mejsona i Slajdela „…bilo kao žuč i pelin za mene. Ali ne možemo da priuštimo odlaganja dok stvar visi u neizvesnosti, javno mnjenje će ostati uznemireno, naša trgovina će trpeti ozbiljnu štetu, naše akcije protiv pobunjenika će biti veoma ometene.“ Voren napominje, „iako afera Trent nije uzrokovala nacionalnu bankarsku krizu, doprinela je praktičnom kolapsu haotičnog sistema ratnih finansija, koji se zasnivao na poverenju javnosti.“

Dana 15. decembra, prve vesti o britanskoj reakciji su stigle u Sjedinjene Države. Britanija je za događaje saznala 27. novembra. Linkoln je bio sa senatorom Orvilom Brauningom kada je Sjuard doneo prve novinske depeše, koje su navodile da je Palmerston zahtevao oslobađanje zatvorenika i izvinjenje. Brauning je smatrao da je britanska pretnja ratom „glupa“ ali je rekao, „borićemo se sa njom do smrti“. Te noći na diplomatskom prijemu, Vilijam H. Rasel je čuo Sjuarda kako kaže, „obavićemo ceo svet plamenom“. Vlada je sa pre zvanične reakcije čekala formalni britanski odgovor koji nije stigao u Sjedinjene Države do 18. decembra.

Britanska reakcija (27. novembar – 31. decembar 1861)

Kada je USS Džejms Edger stigao u Sauthempton i komandir Marčand u Tajmsu pročitao da su njegove mete stigle na Kubu, hvalio se da bi zarobio dvojicu izaslanika, nadomak britanske obale ako je potrebno, sve i ako se nalaze na britanskom brodu. Usled zabrinutosti koja je nastala zbog Marčandovih izjava, britansko ministarstvo spoljnih poslova je zahtevalo pravno mišljenje od trojice pravnika Krune (kraljičinog advokata, državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca) o zakonitosti zarobljavanja diplomata na britanskom brodu. Pisani odgovor 12. novembra je glasio:

Ratni brod Sjedinjenih država koji presretne britanski poštanski parobrod [ovo je bio primer korišćen u hipotetičkom pitanju koje je kabinet dostavio] izvan granica teritorijalnih voda Ujedinjenog Kraljevstva može da ga zaustavi, njegova posada može da se ukrca na brod, da pregleda njegove papire, otvori opšte poštanske vreće, i da ispita njihov sadržaj, međutim, bez otvaranja bilo koje poštanske vreće ili paketa adresiranog ka bilo kom službeniku ili odeljenju vlade njenog visočanstva. Ratni brod Sjedinjenih Država može da na palubu zapadnoindijskog parobroda postavi zaplensku posadu, i da ga odveze u luku u Sjedinjenim Državama kako bi zaplenski sud tamo doneo presudu; ali ne bi imao pravo da premešta gospodu Mejsona i Slajdela, i da ih odvodi kao zarobljenike, ostavivši brod da nastavi svoje putovanje.

Dana 12. novembra, Palmerston je na sastanku uživo upozorio Adamsa da će Britansi kakogod smatrati uvredom ako izaslanici budu odvedeni sa britanskog broda. Palmerston je istakao da bi zarobljavanje izaslanika Konfederacije bilo „vrlo neprikladno na svaki način na koji [Palmerston] može da sagleda“ i da nekolicina konfederalista više u Britaniji ne bi „dovelo do bilo kakve promene u već uspostavljenoj politici“. Palmerston se raspitivao o prisustvu Edgera u britanskim vodama, a Adams ga je uveravao da je pročitao Marčandova naređenja (Marčand je posetio Adamsa u Velikoj Britaniji) koja su se ograničavala na zarobljavanje Mejsona i Slajdela na brodu Konfederacije.

Vesti o stvarnom zarobljavanju Mejsona i Slajdela su stigla u London tek 27. novembra. Većina javnosti i mnoge novine su odmah percipirale ovaj događaj kao veliku uvredu britanskoj časti i flagrantno kršenje pomorskog prava. Odgovor London kronikla je bio tipičan:

Gospodin Sjuard … se napreže da izazove zavadu sa celom Evropom, u onom duhu nerazumnog egoizma koji podstiče Amerikance, sa svojom patuljastom flotom i bezobličnom masom nekoherentnih odreda koje nazivaju vojskom, da se smatraju jednakim sa Francuskom na kopnu i sa Velikom Britanijom na moru.

Londonski Standard je zarobljavanje video kao „samo još jedan u nizu unapred osmišljenih udaraca usmerenih ka ovoj državi … kako bi je umešali u rat sa severnim državama“. Škotski pesnik Čarls Makaj je u pismu Sjuardu napisao, „Ljudi su pomahnitali od besa, i ako bi se vršila anketa u zemlji, bojim se da bi 999 ljudi od njih 1.000 odmah objavilo rat“. Jedan član parlamenta koji se inače zalagao za mir je rekao Makaju da ako se Amerika ne iskupi, on ne vidi više svrhu postojanja zastave, nju bi trebalo „iscepati na froncle i poslati u Vašington da se koristi u predsedničkom toaletu“. Međutim, zarobljavanje je dovelo do samo jednog skupa protiv Unije, održanog u Liverpulu (kasnijem centru naklonosti Konfederaciji) kome je predsedavao budući predstavnik Konfederacije Džejms Spens.

Tajms je objavio svoj prvi izveštaj iz Sjedinjenih Država 4. decembra, i njegov dopisnik, Vilijam H. Rasel, je o američkim reakcijama pisao, „Postoji toliko nasilja u duhu u nižim slojevima naroda i oni su … toliko zasićeni ponosom i sujetom da bi se bilo koji časni ustupak … ispostavio fatalnim za onoga ko bi ga učinio“. Urednik Tajmsa, Džon T. Dilejni, je međutim, zauzeo umeren stav, i upozorio ljude da ne „posmatraju ovaj čin u najgorem svetlu“ i da se zapitaju da li ima smisla da bi Sjedinjene Države, uprkos britanskim bojaznima u vezi sa Sjuardom koje su poticale iz najranijih dana Linkolnove administracije, „započinjale sukob sa silama Evrope“. Ovakav uzdržani stav je bio uobičajen u Britaniji: „štampa, u celini, je propovedala smirenost a takođe ju je i hvalila, ističući umerenost javnog mnjenja koju je percipirala“.

Britanska vlada je dobila prve čvrste informacije o Trentu od komandira Vilijamsa, koji je otišao pravo u London nakon što je stigao u Englesku. Proveo je nekoliko sati sa Admiralitetom i premijerom. Prva reakcija među političkim vođama je bilo čvrsto protivljenje američkim akcijama. lord Klarendon, bivši sekretar spoljnih poslova, je izrazio osećaj koji su mnogi delili kada je optužio Sjuarda da „pokušava da nas isprovocira i uvuče u sukob ali shvativši da ne može da ga izazove u Vašingtonu je bio odlučan da to učini na moru“.

Uprkos Raselovom pozivu da se odmah održi sastanak kabineta, Palmerston je ponovo tražio mišljenje pravnika, sada na osnovu događaja koji su se zaista odigrali, a hitan sastanak kabineta je zakazan dva dana kasnije, za petak 29. novembar. Palmerston je takođe obavestio Ministarstvo rata da će smanjenje budžeta planirano za 1862. biti zamrznuto. Rasel se na kratko sastao sa Adamsom 29. novembra, kako bi utvrdio da li on može ikako da razjasni američke namere. Adams nije bio svestan da mu je Sjuard već poslao pismo u kome ga obaveđtava da je Vilks delovao bez naređenja, pa stoga nije Raselu mogao da pruži ikakvu informaciju koja bi umirila situaciju.

Palmerston, koji je verovao da je dobio usmeno uveravanje od Adamsa da britanski brodovi neće biti dirani, je navodno započeo hitni sastanak kabineta bacivši svoj šešir na sto i izjavivši, „Ne znam da li ćete vi da trpite ovo, ali proklet da sam ako ću ja da trpim.“ Pročitan je izveštaj pravnika i potvrdio je da su Vilksove akcije bile:

protivzakonite i ne mogu biti opravdane međunarodnim pravom. „Sen Džasinto“ je smatrao da deluje kao zaraćena strana, ali „Trent“ nije zarobljen ili odvezen u luku Sjedinjenih Država kako bi zaplenski sud tamo doneo presudu, i, pod tim okolnostima, ne može se smatrati da je kršio međunarodno pravo. Sledi, da su sa trgovačkog broda neutralne sile, koji je bio na zakonitom i nevinom putovanju, određeni pojedinci odvedeni silom... Vlada Njenog veličanstva će, stoga, po našem mišljenju, imati pravo ako bude zahtevala reparaciju zbog međunarodnog nedela koje je ovom prilikom učinjeno.

Lajonsove depeše su razdeljene svim prisutnima. U ovim depešama, Lajons je opisivao uzbuđenu podršku zarobljavanju u Americi, i pozivao se na prethodne depeše u kojima je upozoravao da bi Sjuard mogao da provocira ovakav incident. Takođe je objašnjavao kako bi Sjedinjenim Državama bilo teško da priznaju da je Vilks pogrešio. Lajons je predložio demonstraciju sile, koja bi uključivala slanje pojačanja u Kanadu. Palmerston je ukazao lordu Raselu da je bilo vrlo verovatno da je ceo incident bio „namerna i smišljena uvreda“ koju je osmislio Sjuard kako bi „provocirao“ konfrontaciju sa Britanijom.

Nakon nekoliko dana diskusija, 30. novembra, Rasel je poslao kraljici Viktoriji nacrte depeša koje je namenio da pošalje ordu Lajonsu kako bi ih ovaj predao Sjuardu. Kraljica se zamolila svog muža, princa Alberta, da da svoje mišljenje. Iako je bolovao od tifusa, od kog je uskoro i umro, Albert je iščitao depeše, zaključio da je ultimatum suviše ratoboran, i sastavio ublaženu verziju. U svom odgovoru Palmerstonu 30. novembra, Albert je napisao:

Kraljica … bi volela da vidi izraz nade [u poruci Sjuardu] da američki kapetan nije delovao po naredbama, ili, ako jeste da ih je neispravno interpretirao [i] da je vlada Sjedinjenih Država mora bbiti u potpunosti svesna da britanska Vlada ne bi mogla da dopusti uvredu svoje zastave, i da bezbednost njenih poštanskih komunikacija bude ugrožena, i [da] vlada njenog veličanstva ne želi da veruje da je vlada Sjedinjenih Država nameravala da bezobzirno uvredi ovu državu i da pridoda svojim brojnim nesrećnim komplikacijama namećući nam pitanje spora, i da bi nam zato bilo drago da verujemo … da će oni spontano ponuditi obeštećenje kakvo bi zadovoljilo ovu državu, naime: vraćanje nesrećnih putnika i prikladno izvinjenje.

Kabinet je u svoje zvanično pismo Sjuardu dodao Albertove sugestije koje bi pružile priliku Vašingtonu da se odrekne Vilksovih akcija, kao i bilo koje američke namere da se uvredi britanska zastava. Britanci su još uvek zahtevali izvinjenje i puštanje izaslanika Konfederacije. Lajonsu je u privatnim uputstvima naloženo da Sjuardu da sedam dana da odgovori i da zatvori diplomatsko predstavništvo u Vašingtonu i vrati se u Britaniju ukoliko zadovoljavajući odgovor ne stigne. U dodatnom pokušaju da smiri situaciju, Rasel je dodao svoju privatu porukku u kojoj je rekao Lajonsu da se sastane sa Sjuardu i uputi ga u sadržaj zvaničnog pisma pre nego što ono zaista bude predato. Lajonsu je rečeno da će, ako izaslanici budu pušteni, Britanci biti „prilično blagi po pitanju izvinjenja“ i da bi objašnjenje poslato preko Adamsa verovatno bilo zadovoljavajuće. Ponovio je da su Britanci spremni da ratuju ako bude potrebno, i predložio da bi „najbolje bilo ako bi Sjuard mogao da bude uklonjen, i ukoliko bi racionalan čovek bio postavljen na njegovo mesto“. Depeše su poslate 1. decembra brodom Evropa, i stigle su u Vašington 18. decembra.

Diplomatija na čekanju

Dok su se vojne pripreme ubrzavale, diplomatija je bila na čekanju do kraja meseca dok je Britanija čekala američki odgovor. Na britanskim finansijskim tržištima je vladao nemir od kad su stigle vesti o Trentu. Vrednost obveznica koja je prvobitno opala početkom meseca je pala za dodatna dva procenta, dostigavši nivo koji je imala tokom prve godine Krimskog rata. Druge hartije od vrednosti su pale dodatnih 4 do 5 procenata. Železničke akcije i kolonijalne i strane hartije od vrednosti su takođe opale. Tajms je izneo viđenje da finansijska tržišta reaguju kao da je rat neizbežan.

Tokom ranih razmatranja oko toga šta je prigodan britanski odgovor na zarobljavanje diplomata, postojala je bojazan da bi Napoleon III iskoristio rat između Unije i Britanije kako bi delovao protiv britanskih interesa u „evropi ili drugde“. Francuski i britanski interesi su se sukobili u Indokini, u vezi sa izgradnjom Sueckog kanala, u Italiji i u Meksiku. Palmerston je francusko gomilanje uglja u Zapadnim Indijama video kao naznaku da se Francuska sprema za rat sa Britanijom. Francuska mornarica je i dalje bila manja, ali je osim toga pokazala da ravnopravna sa britanskom mornaricom tokom Krimskog rata. Potencijalno gomilanje francuskih oklopnjača bi predstavljalo jasnu pretnju u Lamanšu.

Francuska je ubrzo ublažila mnoge britanske brige. 28. novembra, bez znanja o britanskom odgovoru ili bilo kakve informacije od Mersijea iz Sjedinjenih Država, Napoleon se sastao sa svojim kabinetom. Nisu se dvoumili oko ilegalnosti akcija SAD i složili su se da podrže britanske zahteve koji god oni bili. Tuvenel je pisao Šarlu de Flaou u London da obavesti Britance o njihovoj odluci. Nakon što je saznao stvarni sadržaj britanske depeše, Tuvenel je rekao britanskom ambasadoru lordu Kauliju, da zahtev ima njegovu punu podršku, i 4. decembra su poslata uputstva Mersijeu da podrži Lajonsa.

Došlo je do manjeg komešanja kada su general Vinfild Skot, doskorašnji komandant svih snaga Unije, i Tarlou Vid, poznat kao blizak saradnik Sjuarda, stigli u Pariz. Njihova misija, da pariraju propagandnim naporima Konfederacije, je određena pre nego što je došlo do afere Trent, ali je ambasadoru Kauliju tajming bio neobičan. Kružile su glasine da je Skot za ceo incident krivio Sjuarda koji je navodno nekako izmanipulisao Linkolna da se prećutno saglasi sa zarobljavanjem. Skot je zaustavio glasine pismom 4. decembra, objavljenom u pariskom „Konstitucionalu“, koje su prenele novine širom Evrope, uključujući i većinu londonskih listova. Demantujući glasine, Skot je istakao da „svaki instinkt razboritosti, kao i dobrih komšijskih odnosa navodi našu vladu da ne smatra nijednu časnu žrtvu prevelikom u cilju očuvanja prijateljstva sa Velikom Britanijom“.

Džon Brajt i Ričard Kobden, čvrsti pobornici Sjedinjenih Država u Britaniji i vođe Lige protiv kukuruznih zakona, su takođe isticali tvrdnje kako su namere Sjedinjenih Država bile benigne. Obojica su iznosili izražene rezerve u vezi sa legalnošću američkih akcija, ali su čvrsto isticali kako Sjedinjene Države nisu imale agresivne namere protiv Velike Britanije. Brajt je javno tvrdio da nije tačno da je Vašington namerno isplanirao sukob. Početkom decembra, u govoru pred svojim glasačima, on je osudio britanske vojne pripreme „pre nego što smo izneli svoj stav američkoj vladi, pre nego što smo čuli i reč odgovora od nje, svi treba da se naoružamo do zuba, svaki mač da iskače iz korica, svaki čovek da traži svoje pištolje i puške?“ Kobden se pridružio Brajtu govorima na javnim skupovima i pismima novinama, organizatorima skupova kojima nije mogao da prisustvuje, i uticajnim ljudima unutar i van Britanije. Kako je vreme proticalo, glasovi koji su se protivili ratu su bili sve glasniji, i Kabinet je takođe počeo da razmatra alternative ratu, uključujući i arbitražu.

Vojne pripreme (decembar 1860 – decembar 1861)

Čak i pre nego što je Građanski rat izbio, Britaniji je, u skladu sa svojim globalnim interesima, bila potrebna vojna politika u vezi sa podelom Sjedinjenih Država. 1860 kontraadmiral Ser Aleksander Miln je preuzeo komandu za Severnu Ameriku i Zapadne Indije u okviru Kraljevske mornarice. 22. decembra 1860, dok je secesija još uvek bila u svojim ranim fazama, Milnova naređenja su bila da izbegava „svaku meru ili demonstraciju za koju bi se očekivalo da će da uvredi bilo koju stranu u Sjedinjenim Državama, ili da načini privid svrstavanja na bilo koju od strana; ukoliko bi se unutrašnji sporovi u Sjedinjenim Državama razvili do razmera razdvajanja“. Do maja 1861, u skladu sa ovim uputstvima i u skladu sa dugotrajnom politikom Kraljevske mornarice da se izbegavaju luke gde su pojave dezertiranja verovatnije, Miln je izbegavao američku obalu. 13. maja je izdata deklaracija o neutralnosti. Ovo je pojačalo britansku zabrinutost zbog pretnje od korsara Konfederacije kao i zbog pretnje pravima britanskih brodova koja proističu iz neutralnosti usled Unijine blokade, i stoga su Milnu poslata pojačanja. 1. juna, britanske luke su zatvorene za bilo kakav pomorski plen, što je bilo od velike koristi za Uniju. Miln je pratio efikasnost Unijine blokade, ali nije nikada nije učinio napor da ospori njenu efikasnost, i praćenje je prekinuto u novembru 1861.

Miln je 14. juna primio pismo od Lajonsa, u kome je pisalo da ne treba da „smatra iznenadnu objavu rata protiv nas od strane Sjedinjenih Država događajem koji je u sveukupno nemoguć u bilo kom trenutku“. Miln je upozorio svoje raštrkane trupe, a u pismu Admiralitetu 27. juna je tražio dodatna pojačanja i žalio se na slabost odbrana u Zapadnim Indijama. Miln je jasno istakao da su njegove postojeće snage u potpunosti zauzete jednostavnom zaštitom trgovine i odbranom poseda, i to umnogome neadekvatno. Imao je samo jedan brod dostupan za „bilo koju specijalnu službu koja bi mogla da bude iznenada zahtevana“.

The Vojvoda od Somerseta, Prvi lord Admiraliteta, se protivio Palmerstonovoj nameri da pošalje pojačanja Milnu. On je smatrao da je postojeća sila sačinjena uglavnom od parobroda nadmoćna u odnosu na flotu Unije koju su činili uglavnom jedrenjaci, i nije želeo dodatne troškove u trenutku kada je Britanija bila u postupku renoviranja svoje flote čeličnim brodovima. Zbog ovog otpora unutar Parlamenta i Kabineta, istoričar Kenet Born je zaključio, „Stoga, kada su vesti o skandalu Trent stigle u Englesku, Britanci još uvek nisu bili zaista spremni za rat oko koga su se gotovo svi slagali da je bio neizbežan ukoliko Unija ne odstupi.“

Kopnene snage

Na kopnu, krajem marta 1861, britanija je imala 2.100 redovnih vojnika u Novoj Škotskoj, 2.200 u ostatku Kanade, i raštrkane ispostave u Britanskoj Kolumbiji, Bermudima, i Zapadnim Indijama. General lajtnant ser Vilijam Fenvik Vilijams, glavnokomandujući u Severnoj Americi, se snalazio koliko je mogao sa malim snagama koje je imao na raspolaganju, ali je uporno pisao nadređenima u Britaniji da su mu potrebna značajna pojačanja da bi pripremio svoje odbrambene položaje adekvatno.

Određena pojačanja su poslata u maju i junu. Međutim, kada je Palmerston, uznemiren zbog blokade i Afere Trent, tražio povećanje broja regularnih vojnika u Kanadi na 10.000, susreo se sa otporom. Ser Džordž Kornvol Luis, načelnik Ministarstva rata, je postavio pitanje da li postoji bilo kakva stvarna pretnja za Veliku Britaniju. On je smatrao da je „neverovatno da bi bilo koja razborita vlada u trenutku građanskog rata bespotrebno uvećavala broj svojih neprijatelja, i, štaviše, na sebe navlačila neprijateljstvo tako značajne sile kao što je Engleska“. Tokom debate u Parlamentu 21. juna, postojalo je načelno protivljenje slanju pojačanja, na osnovu političkih, vojnih i ekonomskih argumenata. Ovo je bilo u vezi sa već postojećim pokušajem Parlamenta da prebaci veći deo tereta odbrane Kanade na lokalnu vladu. Kolonijalni sekretar Njukasl, je smatrao da su Vilijamsovi zahtevi bili deo obrasca od „poslednjih par godina“, tokom kojih je on „bio vrlo plodonosan u zahtevima i predlozima“. Njukasl je takođe bio zabrinut zbog nedostatka zimskog smeštaja dostupnog za dodatne trupe, i bojao se da bi dezerterstvo bilo ozbiljan problem.

Od početka afere Trent, britanske vođe su bile svesne da je izvodljiva vojna opcija bila ključna za odbranu nacionalnih interesa. Prvi lord admiraliteta je smatrao da Kanadu nije moguće odbraniti od ozbiljnog napada od strane Sjedinjenih Država, a njeno ponovno osvajanje bi bilo teško i skupo. Born je uočio, „Nakon 1815, dvoznačnost anglo-američkih odnosa, škrtost Doma komuna i ogromne praktične poteškoće su izgleda uvek sprečavale da se načine adekvatne pripreme za anglo-američki rat.“ Somerset je predlagao pomorski rat umesto kopnenog rata.

Vojne pripreme su otpočele ubrzo nakon što su vesti o Trentu stigle u Veliku Britaniju. Sekretar rata, ser Džordž Luis je odmah predložio slanje „trideset hiljada pušaka, artiljerijsku bateriju i neke oficire u Kanadu“. Pisao je lordu Palmerstonu 3. decembra, „predlažem da angažujemo Kanardov parobrod i pošaljemo jedan puk i jednu bateriju artiljerije sledeće nedelje“ uz slanje još tri puka i još artiljerije čim bude moguće. Međutim, imajući u vidu stanje u severnom Atlantiku tokom zime, pojačanja bi morala da se iskrcaju u Novoj Škotskoj, jer Sen Loren počinje da ledi u decembru.

Rasel je bio zabrinut da bi Luis i Palmerston mogli da prenagle sa akcijama koje bi onemogućile eventualno mirno rešenje, pa je tražio da se oformi „mali komitet …[da] pomogne Luisu i vojvodi od Samerseta“ u njihovim ratnim planovima. Grupa je oformljena i sastala se 9. decembra. Sastojala se od Palmerstona, Luisa, Somerseta, Njukasla, lorda Granvila (sekretara spoljnih poslova) i vojvode od Kembridža (glavnokomandujućeg Britanske vojske), a savetnici su bili grof od Greja (Luisov podsekretar), lord Siton (bivši glavnokomandujući Kanade), general Džon Foks Burgojn (glavni inspektor utvrda) i pukovnik P. L. MakDugal (bivši komandir Kanadskog kraljevskog streljačkog puka). Prvi prioritet komiteta je bila odbrana Kanade, a komitet se istovremeno oslanjao na planove prethodnih razmatranja ovog pitanja, kao i na informacije koje je sam komitet pribavio tokom svedočenja stručnjaka.

Resursi koje su Britanci trenutno imali u Kanadi su brojali pet hiljada redovnih trupa i otprilike jednak broj „slabo obučene“ milicije od koje je samo jedna petina bila organizovana. Tokom decembra, Britanci su uspeli da pošalju dodatnih 11.000 vojnika preko 18 transportnih brodova, a krajem meseca su bili spremni da pošalju još 28.400 ljudi. Do kraja decembra, kad je kriza završena, Britanci su imali 924 oficira i 17.658 vojnika nasuprot očekivanoj američkoj invaziji koja bi brojala između 50.000 i 200.000 ljudi. Feris navodi u futnoti 30 na strani 219 da su njegovi podaci uglavnom zasnovani na Bornu koji „je jedini naučnik, verujem, koji je ispitao većinu značajnih arhivskih izvora“.</ref> Uključujući jedinice poslate kopnom i Britanske snage koje su se već nalazile u Provinciji Kanada, britanske snage u provinciji bi brojale devet pešadijskih bataljona i četiri baterije poljske artiljerije do sredine marta 1862, što su snage ekvivalentne četiri brigade (to jest jedna divizija), sa četiri pešadijska bataljona i dve baterije poljske artiljerije (ekvivalent dve dodatne brigade) podeljene između Nju Branzvika i Nove Škotske. Britanci su takođe imali 12 baterija garnizonske artiljerije - šest u Provinciji Kanada, tri u Novoj Škotskoj, dve u Nju Branzviku i jednu u Njufaundlendu - kao i tri inženjerijske čete u Kanadi plus razne štabne, servisne i elemente podrške

Pet pešadijskih bataljona, tri baterije poljske artiljerije i šest baterija garnizonske artiljerije je prebačeno morem od Halifaksa u Novoj Škotskoj do Sent Džona u Nju Branzviku, a zatim kopnom sankama od Sent Džona do Rivjer di Lua u Provinciji Kanada, između 1. januara 1862 i 13. marta 1862. Desetodnevni put kopnom i pruga od Rivjer di Lu do Kvebeka, je bila dan marša udaljena od granice (na nekim mestima, kopneni prelaz je bio gotovo u puškometu od teritorije Sjedinjenih Država u Mejnu), pa je britanski štab isplanirao postavljanje pešadije da brani put ukoliko bude potrebno. 96. puk, koji je putovao Kalkutom, je stigao u Nju Branzvik u februaru; drugi deo je bio primoran da odustane od daljeg puta na Azorima, kada je njihov brod, Viktorija, umalo potonuo. Štabno osoblje, koje se iskrcalo u Halifaksu 5. januara 1862, nakon što je kriza okončana, je odlučilo da ide bržim putem do Montreala, pa su se, prekrivši vojne oznake na prtljagu da bi prikrili svoj identitet, ukrcali na Kanardov parobrod do Bostona, odakle su uhvatili voz do Montreala.

General Vilijams je u Kanadi obilazio utvrđenja tokom novembra i decembra. Istoričar Gordon Voren je pisao da je Vilijams zaključio da su „utvrđenja bila ili u stanju raspada ili nepostojeća, i da je količina rada neophodnog za popravku bila ošamućujuća“. Britanska vlada je procenila da je za odbranu Kanade bilo potrebno 10.000 redovnih vojnika i 100.000 pomoćnih snaga, koje bi činile posadu garnizona i napadima ometale neprijateljeva krila i pozadinu. U Kanadi su postojala dva potencijalna izvora ljudstva za ove pomoćne trupe: sedeća milicija, koja se sastojala od svih kanadskih muškaraca starosti između 16 i 50 godina, i dobrovoljačke organizacije. Born je sumirao ove dve opcije na sledeći način:

Uprkos ponosnoj tradiciji - ili možda baš zbog nje - brojčano stanje kanadske milicije je opalo tako da je predstavljala silu samo na papiru. Po zakonu, celokupno muško stanovništvo između osamnaest i šezdeset godina starosti su bili vojni obveznici, ali za veliku većinu njih, sedeću miliciju, ovo je podrazumevalo samo regrutaciju. Jedine aktivne snage, dobrovoljci, su imali svega šest ili dvanaest dana treninga godišnje, zavisno od roda službe, a od 5.000 propisanih u praksi je u junu 1861. postojalo njih samo oko 4.422 - „jadno mala sila! A mnogi od njih i slabo obučeni, osim ukoliko se stanje značajno popravilo od prethodne godine“, bio je Njukaslov komentar.

Vilijamsov zadatak regrutovanja, naoružavanja i disciplinovanja ove vojske je bio sličan zadacima sa kojima su vođe Unije i Konfederacije bile suočene početkom Građanskog rata, godinu dana ranije. U provinciji Kanada, Britanci su imali 25.000 pušaka, od čega 10.000 sa glatkim cevima, a u pomorskim provincijama (Nju Bransvik, Nova Škotska i ostrvo Princa Edvarda) su imali 13.000 pušaka i 7.500 sa glatkim cevima: iako je u Engleskoj postojala dovoljna količina oružja spremnog za isporuku, teškoća se ogledala u transportovanju ovog oružja u Kanadu. 30.000 Enfild pušaka je poslato 6. decembra Melburnom, i Tajms je objavio da je do 10. februara stiglo modernog naoružanja i opreme za 105.550 vojnika, i 20 miliona okvira sa municijom.

Dana 2. decembra, na Vilijamsov zahtev, Kanadska vlada je pristala da podigne broj aktivnih dobrovoljaca na 7.500. Usled rizika od rata, broj dobrovoljaca je narastao na 13.390 do maja 1862, mada je broj „efikasnih“ dobrovoljaca iznosio samo 11.940. 20. decembra, Vilijams je takođe započeo obuku po jedne čete od 75 ljudi iz svakog bataljona Sedeće milicije, što je oko 38.000 ljudi, sa namerom da se ovaj broj poveća na 100.000. Voren je opisao Sedeću miliciju odmah nakon regrutacije, pre nego što su im podeljeni oružje i oprema, na sledeći način:

Netrenirani i nedisciplinovani, pojavljivali su se u svakakvoj odeći, sa kaiševima od lipove kore i grančicama zelenog balzama u šeširima, noseći spektar oružja koji je uključivao kremenjače, sačmare, puške i kose. Njihovi oficiri, koji su naređenja započinjali rečju „molim“, su se trzali u užasu dok su formacije šumara tumarale levo-desno na komandu da skrenu ulevo.

Do leta 1862, dugo nakon što je kriza razrešena, kanadskih dobrovoljaca je bilo 16.000; 10.615 pešadinaca; 1.615 konjanika; 1.687 artiljeraca; 202 inžinjeraca dobrovoljaca pored novih trupa koje još nisu primljene u službu i miliciju. Podaci za 1862. pokazuju da je bilo 470.000 pripadnika milicije dostupnih u Kanadi, ali zajedno sa dobrovoljcima nije bilo očekivano da se regrutuje više od 100.000 kanadskih vojnika za aktivnu službu. Vojni planovi za Kanadu su sačinjeni u kontekstu načelne nespremnosti kanadske vojske, pa su se planovi oslanjali na trupe koje ne bi bile dostupne do proleća 1862. Kanada nije bila spremna za rat sa Sjedinjenim Državama. U ratnom kabinetu je došlo do neslaganja između MakDugala, koji je verovao da će Unija zaustaviti rat koji je u toku i okrenuti svoju punu pažnju na Kanadu, i Burgojna, koji je verovao da će se rat nastaviti. Međutim, obojica su se slagala da će se Kanada suočiti sa velikim kopnenim napadom iz Sjedinjenih Država, i obojica su smatrala da će tom napadu biti teško odoleti. Odbrana je zavisila od „ekstenzivnog sistema utvrda“ i „uspostavljanja kontrole nad jezerima“. Iako je Burgojn isticao prirodne taktičke prednosti odbrambene borbe iz snažnih utvrda, činjenica je bila da prethodno načinjeni planovi za utvrđivanje nisu bili sprovedeni u delo. Kad su u pitanju Velika jezera, ni Kanada ni Sjedinjene Države nisu u novembru imale pomorsko prisustvo vredno pomena. Britanci bi ovde bili ranjivi najranije do proleća 1862.

Planovi za invaziju

Obzirom da je britanska odbrana bila ranjiva, britanski stratezi su predložili ideju kanadske invazije na Sjedinjene Države. Postojala je nada da bi uspešna invazija dovela do okupacije velikih delova Mejna, uključujući Portland. Britanci su verovali da bi ovo nateralo Sjedinjene Države da preusmere snage koje bi u suprotnom bile iskorišćene za invaziju ka svojim saobraćajnim vezama koje su spajale istok i zapad. Burgojn, Siton i MakDurgal su podržali plan i Luis ga je izložio Palmerstonu 3. decembra. Međutim nisu načinjene nikakve pripreme za ovaj napad, a za uspeh napada je bilo važno da bude započet na samom početku rata. MakDugal je verovao da „se smatra da postoji jaka grupa u Mejnu koja podržava aneksiju od strane Kanade“ (ovo verovanje je Born okarakterisao kao „dubiozno“), i da bi ta grupa potpomogla britansku invaziju. Hidrograf Admiraliteta, kapetan Vašington i Miln su smatrali da bi, ako takva grupa postoji, bilo bolje odložiti napad i sačekati dok ne postane očigledno da „je država voljna da promeni gospodare“

Pomorske snage

Najveća snaga Britanije je bila na moru i tu su Britanci bili najsposobniji da zarate sa Sjedinjenim Državama u slučaju potrebe. Admiralitet je 1. decembra pisao Raselu da Miln „treba da obrati posebnu pažnju na mere koje bi mogle biti neophodne za zaštitu važne trgovine između Amerike, Zapadnih Indija i Engleske“. Međutim, Somerset je izdao proviziona naređenja britanskim brodovima širom sveta da se pripreme da napadaju američke brodove gde god ih sretnu. Kabinet se takođe saglasio da je uspostavljanje i održavanje čvrste blokade ključno za britanski uspeh.

1864 Miln je pisao da je njegov plan bio:

… da osiguram naše baze, posebno Bermudu i Halifaks, podignem blokadu južnjačkih luka korišćenjem eskadrona [...] zatim da odmah blokiram, koliko god efikasno mi moja sredstva dozvole, severnjačke luke, i da delujem u zalivu Česapik u sadejstvu sa južnjačkim snagama …

Po pitanju mogućih zajedničkih operacija sa Konfederacijom, Somerset je pisao Milnu 15. decembra:

… načelno bi bilo dobro izbegavati koliko god je to moguće bilo kakve združene operacije velikih razmera (osim u slučajevima koji se tiču flote), u cilju bilo kakvog varljivog projekta poput napada na Vašington ili Baltimor; — iskustvo pokazuje gotovo bez izuzetka velike štete od udruženih operacija armija različitih država; a u ovom slučaju, prednost neprijatelja koji drži odbrambeni položaj bi daleko više nego nadomestila udruživanje snaga protiv njega.

Somerset se protivio ideji napada na teško utvrđene položaje a Miln se sa tim slagao:

Cilj rata, naravno, može biti samo da se neprijatelj onesposobi. To jest njegova trgovina, a od trgovine to može biti samo pomorska trgovina. Nikakav cilj ne bi bio postignut ako bi same tvrđave bile napadane, jer moderni pogledi obesmišljavaju nanošenje štete gradu. Ako se na brodove puca u luci, grad će trpeti; stoga na brodove ne može da se puca. Ovo u stvari ograničava na operacije protiv plovila na moru. Ako je grad nebranjen ili je odbrana potčinjena, može biti uspostavljen embargo i zahtevana isplata.

Britanci su čvrsto verovali da imaju pomorsku nadmoć u odnosu na Uniju. Iako je Unija imala više brodova nego što je Miln imao na raspolaganju, dobar deo flote Sjedinjenih Država su predstavljali prenamenjeni trgovački brodovi, a britanci su imali i nadmoć u ukupnom broju topova. Born je istakao da bi se ova nadmoć mogla izmeniti tokom rata kako se obe strane više budu okretale oklopnjačama. Konkretno, britanske oklopnjače su imale dublji gaz i nisu mogle da deluju u američkim priobalskim vodama, zbog čega bi bliska blokada zavisila od drvenih brodova koji su bili ranjivi u odnosu na oklopnjače Unije..

Voren je zaključio da je „britanska svetska nadmoć iz sedamnaestog i osamnaestog veka nestala; Kraljevska mornarica, iako moćnija nego ikad, više nije vladala talasima”. Vojni istoričar Rasel Vigli se složio sa Vorenovom analizom i dodao:

Kraljevska mornarica je zadržala privid pomorske nadmoći u najvećoj meri zato što je postojala u pomorskom vakuumu, bez ozbiljnih rivala osim s pola srca izvedenih i sporadičnih izazova od strane Francuza. Uz to, britanskoj mornarici bi bilo teško da uspostavi ozbiljno prisustvo na severnoameričkoj obali. Nadolazak parnog pogona je uništio mogućnost njenih najboljih brodova da krstare neograničeno dugo američkim vodama kao eskadroni za blokade, kao što su činili 1812. Čak i uz veliku bazu u Halifaksu, ili moguću pomoć od strane konfederacijskih luka, za britansku mornaricu bi bio neizvestan poduhvat da održava snage na obali Sjedinjenih Država. Nijedna mornarica bazirana na parnom pogonu nije sa uspehom vršila operacije protiv razumno snažnog neprijatelja na udaljenosti koju bi trans-atlantski rat predstavljao za britansku flotu sve do pohoda mornarice Sjedinjenih Država protiv Japana u Drugom svetskom ratu..

Literatura

• Adams, Charles Francis (1912). The Trent Affair: An Historical Retrospect. Massachusetts Historical Society. ISBN 9780722280850. 

Sekundarni izvori

• Adams, Jr., Charles Francis (april 1912), „The Trent Affair”, The American Historical Review, 17 (3) 
• Adams, Ephraim Douglass (1924), „"VII: The Trent"”, Great Britain and the American Civil War, 1, Longmans Green, Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. 
• Bourne, Kenneth (1961). „British Preparations for War with the North, 1861-1862”. The English Historical Review. 76 (301): 600—632. JSTOR 558199. doi:10.1093/ehr/LXXVI.CCCI.600. 
• Campbell, W.E. (1999). „The Trent Affair of 1861”. The (Canadian) Army Doctrine and Training Bulletin. 2 (4): 56—65. 
• Carroll, Francis M. (2012). „The American Civil War and British Intervention: The Threat of Anglo-American Conflict”. Canadian Journal of History. 47 (1): 87—116. doi:10.3138/cjh.47.1.87. 
• Chartrand, Rene, "Canadian Military Heritage, Vol. II: 1755-1871", Directorate of History, Department of National Defence of Canada, Ottawa, 1985
• Donald, David Herbert (1970). Charles Sumner and the Rights of Man. Open Road Media. str. 31—46. ISBN 9781504034043. 
• Donald, David Herbert; Baker, Jean Harvey; Holt, Michael F. (2001). The Civil War and Reconstruction. Norton. ISBN 9780-393-97427-0. 
• Fairfax, D. Macneil. Captain Wilkes's Seizure of Mason and Slidell in Battles and Leaders of the Civil War: North to Antietam edited by Robert Underwood Johnson and Clarence Clough Buel. (1885).
• Ferris, Norman B. (1977). The Trent Affair: A Diplomatic Crisis. University of Tennessee Press. ISBN 9780-87049-169-6. ; velika istorijska monografija.
• Ferris, Norman B. Desperate Diplomacy: William H. Seward's Foreign Policy, 1861 (1976)
• Foreman, Amanda. A World on Fire: Britain's Crucial Role in the American Civil War (2011) isečak
• Goodwin, Doris Kearns (2005). Team of Rivals: The Political Genius of Abraham Lincoln. Simon and Schuster. ISBN 9780-684-82490-1. 
• Graebner, Norman A. "Northern Diplomacy and European Neutrality", in Why the North Won the Civil War. edited by David Herbert Donald. 1960. ISBN 9780-684-82506-9. (revizija iz 1996)
• Hubbard, Charles M. (1998). The Burden of Confederate Diplomacy. University of Tennessee Press. ISBN 9781-57233-092-4. 
• Jones, Howard (1992). Union in Peril: The Crisis Over British Intervention in the Civil War. U of Nebraska Press. ISBN 9780-8032-7597-3. 
• Jones, Howard (2010). Blue & Gray Diplomacy: A History of Union and Confederate Foreign Relations. University of North Carolina Press. ISBN 9780807833490.  online.
• Mahin, Dean B. (1999). One War at A Time: The International Dimensions of the Civil War. Brassey's. ISBN 978-1-57488-209-4. 
• Monaghan, Jay (1945). Abraham Lincoln Deals with Foreign Affairs. U of Nebraska Press. ISBN 9780-8032-8231-5.  (izdanje iz 1997)
• Musicant, Ivan (1995). Divided Waters: The Naval History of the Civil War. Book Sales. ISBN 9780-7858-1210-4. 
• Nevins, Allan. The war for the Union: The Improvised War 1861–1862. (1959)
• Niven, John (1995). Salmon P. Chase: A Biography. Oxford University Press. ISBN 9780-19-504653-3. .
• Peraino, Kevin. "Lincoln vs. Palmerston" in his Lincoln in the World: The Making of a Statesman and the Dawn of American Power (2013) pp. 120–69.
• Taylor, John M. (1991). William Henry Seward: Lincoln's Right Hand. Brassey's. ISBN 9781-57488-119-6. 
• Walther, Eric H. (2006). William Lowndes Yancey: The Coming of the Civil War. ISBN 9780-7394-8030-4. 
• Warren, Gordon H. (1981). Fountain of Discontent: The Trent Affair and Freedom of the Seas. Northeastern University Press. ISBN 9780-930350-12-3. 
• Weigley, Russell F. (2000). A Great Civil War. Indiana University Press. ISBN 9780-253-33738-2. 

Primarni izvori

• Moody, John Sheldon, et al. The war of the rebellion: a compilation of the official records of the Union and Confederate armies; Series 3 – Volume 1; United States. War Dept., p. 775
• Petrie, Martin (Capt., 14th) and James, Col. Sir Henry, RE - Topographical and Statistical Dept., War Office, Organization, Composition, and Strength of the Army of Great Britain, London: Her Majesty's Stationery Office; by direction of the Secretary of State for War, 1863 (preface dated Nov., 1862)
• Baxter, James P. (1928). „Papers Relating to Belligerent and Neutral Rights, 1861-1865”. The American Historical Review. 34 (1): 77—91. JSTOR 1836481. doi:10.2307/1836481. 
• Baxter, James P. (1928). „The British Government and Neutral Rights, 1861-1865”. The American Historical Review. 34 (1): 9—29. JSTOR 1836476. doi:10.2307/1836476. 
• Hunt, Capt. O. E., The Ordnance Department of the Federal Army, p. 124-154, New York; 1911

Spoljašnje veze

• Biblioteka Kongresa, Arhiva za 8. novembar
• Praćenje od strane novinskog časopisa Harper's Weekly
• Umešani ljudi
• Medijsko praćenje Afere Trent Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. maj 2013)