Bahai vera

Bahai vera ili bahaizam je monoteistička, sinkretička i misionarska religija nastala u Iranu u 19. veku, koja preuzima elemente drugih svetskih religija i teži ka stvaranju jedne univerzalne nepolitičke svetske zajednice. Kao i ostale otkrivene religije, bahaizam traga za Bogom, otkrivenjem u veri i moralom u ljudskom životu. Bahajci veruju u jednog, personalnog, večnog, jednostavnog, svemoćnog, sveznajućeg, sveprisutnog, bestelesnog i savršeno moralno dobrog Boga, koji je Stvoritelj i Svedržitelj univerzuma i čija je suština nesaznatljiva. Oni prihvataju sve Božije poslanike, počev od Krišne (utemeljivač hinduizma), pa preko Avrama i Mojsija (utemeljivači judaizma), Zaratustre (utemeljivač zoroastrizma), Bude (utemeljivač budizma), Konfučija (utemeljivač konfučijanstva), Lao Cea (utemeljivač taoizma), Isusa (utemeljivač hrišćanstva), Muhameda (utemeljivač islama) i Gurua Nanaka (utemeljivač sikizma), sve do svojih poslanika Baba i Bahaulaha. Za bahajce su svi Božiji poslanici ravnopravni. Smatraju da su sve svetske religije potekle od istog Boga, da su u međusobnoj harmoniji i da nose istu poruku ljubavi, mira, nenasilja, tolerancije, praštanja, milosrđa, skromnosti, jednakosti i pravičnosti. Njihove međusobne razlike u teološkim dogmama pripisuju naknadnim pogrešnim interpretacijama i krivotvorenjima reči Božijih poslanika od strane verskih vođa, a razlike u moralno-pravnim normama koje propisuju različitim potrebama istorijskog i civilizacijskog trenutka u kojima je Božija objava dolazila (s obzirom na bahajsko verovanje o permanentnom i progresivnom otkrivenju) i različitim dominantnim tradicijama podneblja, kulture i vremena u kojima su nastajale. Ne veruju ni u Božiju trojičnost, ni u inkarnacije Boga (Isusa smatraju čovekom i Božijim poslanikom, a ne Bogom, „Božijim Sinom“ ili „Bogočovekom“; takođe, Krišnu i Budu ne smatraju božanskim inkarnacijama, već ljudima). Ne veruju u anđele, demone ili svetitelje; nemaju ni sveštenstvo, ni neke posebne rituale, osim što obavljaju zajedničku molitvu prvog dana u mesecu i poste devetnaest dana u martu. Njihova godina se sastoji od devetnaest meseci, od kojih svaki ima devetnaest dana. Imaju devet praznika u godini, koji uključuju značajne datume iz života Baba i Bahaulaha, kao i Bahai Novu godinu, tokom kojih se bahajcima preporučuje da ne idu na posao, u školu i na fakultet.

Bahajska zvezda

Bahajska teologija govori o tri jedinstva: jedinstvo Božije (monoteizam), jedinstvo Njegovih poslanika i otkrivenja (sinkretizam) i jedinstvo čovečanstva (nepolitički globalizam). Ova tri načela imaju značajan uticaj na teološka, moralna i društvena učenja ove religije. Bahajci se zalažu za sveopšti mir, rasnu, etničku i socijalnu jednakost, multikulturalizam, versku toleranciju i pacifizam.

Religija je, kako je vide bahajci, stalan proces unapređenja i obrazovanja ljudi od strane Boga, preko Njegovih poslanika. Bahaulah se smatra za najskorijeg, ali ne i poslednjeg Božijeg poslanika. On je objavio da je njegova glavna misija da položi duhovne osnove za novu sveopštu civilizaciju mira i harmonije među ljudima, čiji nastanak bahajci očekuju.

Zvanični sibol bahaizma je petokraka zvezda, mada je devetokraka mnogo češće u upotrebi. Često se koristi i arapskom kaligrafijom ispisano ime „Baha“ (dosl. „slava“).

Mirza Husein Ali Nuri „Bahaulah“

Mirza Husein Ali Nuri rođen je u Persiji, današnjem Iranu, 12. novembra 1817. godine. Bio je potomak starih persijskih kraljeva. Međutim, odbio je mesto ministra kako bi se posvetio propovedanju i u 27. godini života proglasio se za Božijeg poslanika i nosioca božanskog otkrivenja, koje ispunjava obećanja data u ranijim religijama. U svojim spisima, Bahaulah je osudio agresivni prozelitizam koji su praktikovale druge religije, promovišući rasnu i etničku integraciju, jednakost polova, socijalnu pravdu i nenaoružavanje. Nazivali su ga „Ocem siromašnih“. Godine 1863. uzeo je ime „Bahaulah“ (tj. „slava Božija“) i osnovao bahaizam kao novu otkrivenu religiju.

Sejid Ali Muhamed „Bab“

Otprilike u isto vreme, tačnije 20. oktobra 1819. godine, u persijskom gradu Širazu, rodio se Sejid Ali Muhamed „Bab“, (dosl. „vrata“), koji je tokom devet godina (1844—1853) naučavao da se približava kraj sveta, te da je on obećani imam Mahdi (tj. „pravilno usmereni vođa“), koji se spominje u muslimanskim svetim knjigama. Tvrdio je da je njegova misija da pripremi čovečanstvo za dolazak univerzalnog Božijeg poslanika, koga očekuju pripadnici svih otkrivenih religija. Naišao je na oštar otpor muslimanskih verskih vođa, koji su podsećali da je, prema islamskom verovanju, Muhamed poslednji Božiji poslanik. Tako je došlo do masovnog progona njegovih sledbenika, a Bab je javno pogubljen 9. jula 1850. godine. Mnogi evropski intelektualci, među kojima su bili Ernst Renan, Sara Bernar i Lav Tolstoj, saosećali su sa Babovim pokretom. Pedesetih godina dvadesetog veka, veliki britanski istoričar Arnold Tojnbi je primetio da je jedna takva, nova, univerzalna, religija onoliko poznata savremenom zapadnom čoveku koliko je to bilo hrišćanstvo jednom Rimljaninu u 2. veku nove ere.

Principi

Bahaizam se zasniva na sledećih 12 principa. Oni su 1912. godine sakupljeni iz Bahaulahovih govora:

• jednost Boga, zajedničkog za sve ljude, religije, rase i narode sveta,
• jedinstvo svih religija sveta — religija kao temelj jedinstva među ljudima,
• jedinstvo čitavog čovečanstva,
• jednakost polova,
• iskorenje svih predrasuda,
• sveopšti mir i razoružanje,
• usklađenost religije sa razumom i naukom,
• nezavisna i slobodna potraga za istinom,
• opšte i obavezno obrazovanje,
• univerzalni pomoćni jezik i pismo,
• stvaranje nezavisnog i objektivnog međunarodnog pravosudnog sistema,
• eliminacija ekstremne bede i ekstremnog bogatstva.

Svi bahajci stariji od 15 godina bi trebalo da se mole dvaput dnevno (ujutru i uveče), tako što će izabrati neku od bahai molitava, kao i da učestvuju u zajedničkoj molitvi prvog dana u mesecu. Tokom poslednjeg meseca u bahai godini (što odgovara periodu od 2. do 21. marta po gregorijanskom kalendaru) odrasli i zdravi pripadnici religije, muškaraci i žene, poste od izlaska do zalaska sunca. Bahajcima se preporučuje da se hrane vegetarijanski, te da se ne kockaju, ne piju alkohol, ne puše duvan i ne uzimaju droge (lekovi su dozvoljeni u skladu sa zdravstvenim potrebama). Seksualni odnosi dozvoljeni su samo u braku, odabir partnera treba da bude slobodan i uz saglasnost roditelja budućih supružnika, a porodica se smatra temeljem zdravog društva. Bahajcima se takođe preporučuje da se partijski ne angažuju u političkom životu i da izbegavaju svaku aktivnost koja razjedinjuje ljude. Kada je reč o politici, bliski su mirovnom pokretu, grupama koje se bore za rasnu, etničku i socijalnu jednakost, grupama koje zagovaraju emancipaciju žena, međureligijski dijalog i multikulturalizam, kao i savremenom svetskom ekološkom pokretu. Oštro se protive svakom obliku vojnog i političkog nasilja, verskom fundamentalizmu, rasnoj i etničkoj segregaciji, neravnopravnosti žena i diskriminaciji ljudi po bilo kom osnovu, socijalnoj nepravdi i nejednakosti i ekološki neodgovornom privređivanju. Novčani doprinos bahai fondu zasniva se na dobrovoljnim osnovama, ali se prilozi od država, međunarodnih institucija, kompanija i pojedinaca koji nisu bahajci ne primaju.

Kada je reč o antropologiji i eshatologiji, bahajci veruju da je čovek sačinjen od tela i duše i da ima slobodnu volju i moralnu odgovornost, te da je ljudska duša besmrtna i da nakon telesne smrti sledi ili nova reinkarnacija ili konačan prelazak duše u bestelesni zagrobni život nakon određenog broja reinkarnacija. Broj reinkarnacija, baš kao i oblik bestelesnog zagrobnog života, nije isti za svakog čoveka i zavisi od njegovih ovozemaljskih duhovnih i moralnih učinaka, o čemu presudu donosi Bog, koji je svepravedni, blagi i milostivi Sudija svim ljudima. Moralno ispravan život i harmonija sa zajednicom važni su kako za sreću u ovozemaljskom životu, tako i za dobrobit duše u narednoj reinkarnaciji ili bestelesnom zagrobnom životu. Za približavanje Bogu i sveukupno duhovno uzdizanje naročito su važni molitva, meditacija, čitanje i izučavanje svetih spisa, davanje ličnog doprinosa boljitku čovečanstva i življenje u skladu sa prirodom.

Odnos prema drugim religijama

Detalj sa bahajskog hrama (vidljivi su simboli hrišćanstva, judaizma i islama: krst, Davidova zvezda i zvezda i polumesec)

Bahajci veruju u proces permanentnog i progresivnog otkrivenja, priznajući kao svoje i značajne ličnosti drugih svetskih religija. Kao i muslimani, i bahajci tumače religioznu istoriju kao stalnu pojavu novih Božijih poslanika, koji donose prošireno i unapređeno otkrivenje (s tom razlikom da muslimani ne priznaju poslanike izvan avramskih religija i da se za njih proces Božijeg otkrivenja okončava dolaskom proroka Muhameda). Bahaizam stoga možemo posmatrati kao sinkretizam. Bahajci, međutim, ne smatraju svoju religiju pukom kombinacijom drugih religija, već posebnom verskom tradicijom sa svojim sopstvenim svetim spisima, učenjima, zakonima i istorijom, koja objedinjuje i unapređuje univerzalne elemente ostalih svetskih religija. Bahai vera se najčešće ubraja u avramske religije.

Rađanje bahaizma

Bahaulah je doživeo prvo otkrivenje u zatvoru u Teheranu. Nakon što je proteran iz Irana, otišao je u irački Kurdistan i tamo napisao knjižicu aforizama pod naslovom „Skrivene reči“ (Hidden words) i raspravu o prirodi vere pod naslovom „Knjiga sigurnosti“ (The Book of certitude). Zatim je svojim drugovima održao govor u vrtu Ridvan, u kome je objasnio svoju misiju i najavio dolazak Dana Božijeg, koji prethodi smaku sveta i uspostavljanju Božijeg carstva. Posle odlaska u Istanbul i Andrianopolis, počeo je da piše pisma evropskim monarsima i papi, kako bi ih opomenuo na dolazak carstva Božijeg i propovedao „najveći mir“. U njima je pretskazao da će Turci izgubiti teritorije u Evropi i da će Napoleon III izgubiti vlast posle pogubnog Francusko-pruskog rata. Međutim, nije dobio ni jedan odgovor na svoja pisma. Nakon toga je persijski ambasador u Osmanskom carstvu zatražio od sultana da protera Bahaulaha u neko manje mesto, što mu je i uslišeno. Tako se u avgustu 1868. godine Bahaulah obreo u priobalnom gradu Aki, u današnjem Izraelu, gde su Turci u to vreme proterivali osuđenike. U tom gradu-zatvoru nešto kasnije napisao je svoju „Najsvetiju knjigu“ (Al-Kitab al-Aqdas). Godine 1877. sa porodicom je otišao da živi na jednom imanju nekoliko kilometara od grada i tu nastavio da piše i prima hodočasnike. Umro je 29. maja 1892. godine.

Danas su njegovi spisi prevedeni na oko osam stotina jezika. Nakon Bahaulahove smrti, vođstvo je preuzeo njegov sin Abdul Baha, a nakon njega praunuk Šogi Efendi Rabani. Od 1963. godine, vođstvo je preuzela Univerzalna kuća pravde. Bahaijski glavni administrativni centar i najvažnije svetilište nalazi se u Haifi, Izrael.

Progoni

Bahajci su od svog nastanka progonjeni od država sa islamskim zakonodavstvom, što je slučaj i danas. Ovo je posebno izraženo u Iranu, gde je zbog svoje verske pripadnosti preko 200 bahajaca izbačeno sa univerziteta između 1978. i 1998. godine. Njima je, takođe, zabranjen rad u državnim organima, a mnogi su završili u zatvoru posle Islamske revolucije 1979. godine. Bahajska groblja su često oskrnavljavana, kao i kuća Mirze Bozorga, Bahaulahovog oca. Kuća Baba u Širazu je bila dvaput uništena (to je, inače, jedno od tri mesta gde bahajci idu na hodočašće).

Demografija

Bahai hram u Nju Delhiju

Bahajaca danas u svetu ima između 5 i 8 miliona, žena i muškaraca, pripadnika više od dve hiljade različitih rasnih, nacionalnih, etničkih i plemenskih zajednica u gotovo svim državama sveta. Bahajci insistiraju na univerzalnom, multietničkom i multikulturalnom karakteru svoje vere i svog pokreta.

Nakon nastanka u Persiji i Osmanskom carstvu, prvi veći broj sledbenika na Zapadu stekli su posle Prvog svetskog rata. Drugi veliki talas preobraćenika bio je tokom 1970-ih godina, ovog puta u zemljama Trećeg sveta. Ovaj porast je naročito primetan u Indiji, Africi, Južnoj Americi i južnom Pacifiku.

Većina bahajaca živi u Aziji (3,6 miliona), Africi (1,8 miliona) i Latinskoj Americi (900.000). Najveća bahajska zajednica u svetu je u Indiji (2,2 miliona), zatim slede Iran (350.000) i SAD (150.000). Ne postoji nijedna zemlja sa većinskim bahajskim stanovništvom, dok je zemlja sa najvećim procentom bahajaca Gijana sa 7%.

Prvi hram bahai vere je izgrađen u razdoblju od 1902. do 1908. godine u Ašhabadu (Turkmenistan). Sovjetski režim ga je 1938. pretvorio u galeriju. Zemljotres 1948. je destabilizovao zgradu, pa je ona kasnije uklonjena. Trenutno u svetu postoji samo sedam hramova ove religije (po jedan na svakom kontinentu). Oni se nalaze u (po redu izgradnje): Vilmetu kod Čikaga (SAD), Kampali (Uganda), Sidneju (Australija), Frankfurtu (Nemačka), Panami, Tiapapati (Samoa) i Nju Delhiju (Indija).

Poznati pripadnici bahai vere među svetskim vladarima bili su rumunska kraljica Marija (kraljica u periodu 1914—1927, kao supruga kralja Ferdinanda) i kralj Samoe Malijetoa Tanumafili II (vladavina: 1962—2007), a određeni broj javnih ličnosti iz sveta književnosti, kulture, sporta i šou-biznisa sa Zapada takođe ispoveda bahaizam.

Odabrani citati

«Kada posmatram, o moj Bože, odnos koji me veže za Tebe, toliko sam dirnut da proglašavam svim stvorenjima: zaista, ja sam Bog! A kada pogledam samoga sebe, nalazim da sam neugledniji od gline.» (World order. str. 94–6)

«Ja sam kraljevski soko na ruci Svemoćnoga. Ja razvijam klonula krila svakoj slomljenoj ptici i omogućavam joj da poleti.» (Tablets. str. 169).

Literatura

• Bahaullah, A statement prepared by the Bahai International Community, Office of public information, New York, Bahai Canada Publications, 1991.
• Arnold Toynbee, A study of History, vol. VIII, London, Oxford, (1954). str. 117.
• Hasan Balyuzi, Bahaullah: The King of Glory, Oxford, 1980.
• Mankind's search of God, Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania, USA, (1995). str. 304–305.
• Abrahamian, Ervand (1982). Iran Between Two Revolutions. Princeton Book Company Publishers. ISBN 0-691-10134-5. 
• Adamson, Hugh C. (2009). The A to Z of the Baháʼí Faith. The A to Z Guide Series, No. 70. Plymouth, UK: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6853-3. 
• Afnan, Elham (2022). „Ch. 39: Devotional Life”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 479—487. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-45. 
• Akhavi, Shahrough (1980). Religion and Politics in Contemporary Iran: Clergy-State Relations in the Pahlavi Period. Albany, NY: State University of New York Press. str. 76—78. ISBN 0-87395-408-4. 
• Baháʼí International Community (2005). „History of Baháʼí Educational Efforts in Iran”. Closed Doors: Iran's Campaign to Deny Higher Education to Baháʼís. Arhivirano iz originala 05. 12. 2009. g. Pristupljeno 06. 08. 2023. 
• Barrett, David V. (2001). The New Believers: a survey of sects, cults, and alternative religions. London: Cassell & Co. ISBN 1-84403-040-7. OL 3999281M. 
• Effendi, Shoghi (1944). God Passes By. Wilmette, IL: Baháʼí Publishing Trust (objavljeno 1979). ISBN 0-87743-020-9. 
• Gallagher, Eugene V.; Ashcraft, W. Michael, ur. (2006). „The Baháʼís of the United States”. Asian Traditions. Introduction to New and Alternative Religions in America. 4. Westport, Connecticut • London: Greenwood Press. ISBN 978-0-275-98712-1. 
• Garlington, William (2008). The Baha'i Faith in America (Paperback izd.). Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-6234-9. 
• Hassall, Graham (2012). „The Bahá’í House of Worship: Localisation and Universal Form”. Ur.: Cusack, Carol; Norman, Alex. Handbook of New Religions and Cultural Production. Brill Handbooks on Contemporary Religion. 4. Leiden: Brill. str. 599—632. ISBN 978-90-04-22187-1. ISSN 1874-6691. doi:10.1163/9789004226487_025. 
• Hassal, Graham (2022). „Ch. 47: North East Asia”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 581—590. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Hassall, Graham (2022). „Ch. 48: Oceania”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 591—602. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-55. 
• Hatcher, W.S.; Martin, J.D. (1998). The Baháʼí Faith: The Emerging Global Religion. New York: Harper & Row. ISBN 0-06-065441-4. 
• Hartz, Paula (2009). World Religions: Baha'i Faith (3rd izd.). New York, NY: Chelsea House Publishers. ISBN 978-1-60413-104-8. 
• Iran Human Rights Documentation Center (2008). Crimes Against Humanity: The Islamic Republic's Attacks on the Baháʼís (PDF). New Haven, CN. str. 5. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 9. 2010. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Johnson, Todd M.; Grim, Brian J. (26. 3. 2013). „Global Religious Populations, 1910–2010”. The World's Religions in Figures: An Introduction to International Religious Demography. John Wiley & Sons. str. 59—62. ISBN 978-1-118-55576-7. doi:10.1002/9781118555767.ch1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Kravetz, Marc (1982). Irano nox (na jeziku: francuski). Paris: Grasset. str. 237. ISBN 2-246-24851-5. 
• MacEoin, Denis (2009). The Messiah of Shiraz: Studies in Early and Middle Babism. Brill. ISBN 978-90-04-17035-3. doi:10.1163/ej.9789004170353.i-740. 
• McMullen, Michael D. (2000). The Baha'i: The Religious Construction of a Global Identity. Atlanta, GA: Rutgers University Press. ISBN 0-8135-2836-4. 
• McMullen, Mike (27. 11. 2015). The Baháʼís of America: The Growth of a Religious Movement. NYU Press. ISBN 978-1-4798-5152-2. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Momen, Moojan (2007). „The Baháʼí Faith”. Ur.: Partridge, Christopher H. New Lion Handbook: The World's Religions (3rd izd.). Oxford, UK: Lion Hudson Plc. ISBN 978-0-7459-5266-6. 
• Momen, Wendi (2022). „Ch. 31: Marriage and family life”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 371—383. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-36. 
• Nash, Geoffrey (1982). Iran's secret pogrom: The conspiracy to wipe out the Bahaʼis. Sudbury, Suffolk: Neville Spearman Limited. ISBN 0-85435-005-5. 
• Sanasarian, Eliz (2000). Religious Minorities in Iran. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 52—53. ISBN 0-521-77073-4. 
• Park, Ken, ur. (2004). World Almanac and Book of Facts. New York: World Almanac Books. ISBN 0-88687-910-8. 
• Simpson, John; Shubart, Tira (1995). Lifting the Veil. London: Hodder & Stoughton General Division. str. 223. ISBN 0-340-62814-6. 
• Smith, Peter (2008). An Introduction to the Baha'i Faith. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86251-6. 
• Smith, Peter (2022). „Ch. 41: The History of the Bábí and Bahá’í Faiths”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 501—512. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-48. 
• Smith, Peter (2022). „Ch. 50: Southeast Asia”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 614—621. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Stausberg, Michael (2011). Religion and Tourism: Crossroads, Destinations, and Encounters. Oxfordshire, UK: Routledge. ISBN 978-0-415-54931-8. 
• Stockman, Robert (2013). Baháʼí Faith: A Guide For The Perplexed. New York, NY: Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-4411-8781-9. 
• Stockman, Robert H. (jul 2020). James R. Lewis; Margo Kitts, ur. The Bahá'í Faith, Violence, and Non-Violence. Cambridge Elements; Religion and Violence. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-61344-6. OCLC 1173507653. S2CID 225389995. doi:10.1017/9781108613446. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Stockman, Robert (2022). „Ch. 45: Latin America and the Caribbean”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 557—568. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Stockman, Robert (2022). „Ch. 46: North America”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 569—580. ISBN 978-1-138-36772-2. 
• Taherzadeh, Adib (1987). The Revelation of Baháʼu'lláh, Volume 4: Mazra'ih & Bahji 1877–92. Oxford, UK: George Ronald. str. 125. ISBN 0-85398-270-8. 
• Tavakoli-Targhi, Mohamad (2008). „Anti-Baha'ism and Islamism in Iran”. Ur.: Brookshaw, Dominic P.; Fazel, Seena B. The Baha'is of Iran: Socio-historical studies. New York: Routledge. ISBN 978-0-203-00280-3. 
• Van der Vyer, J.D. (1996). Religious human rights in global perspective: religious perspectives. Martinus Nijhoff Publishers. str. 449. ISBN 90-411-0176-4. 
• Warburg, Margit (2001). Introvigne, ur. Baha'i. Studies in Contemporary Religions. USA: Signature Books. 
• Warburg, Margit (2006). Citizens of the world: a history and sociology of the Bahaʹis from a globalisation perspective. Leiden: Brill. ISBN 978-90-474-0746-1. OCLC 234309958. 
• Yazdani, Mina (2022). „Ch. 7: The Writings and Utterances of ʻAbdu'l-Bahá”. Ur.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. str. 88—104. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772-9. 
• „Bahāʾī Faith”. Encyclopædia Britannica. 19. 11. 2020. Pristupljeno 29. 11. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• *Daume, Daphne; Watson, Louise, ur. (1992). „The Baháʼí Faith”. Britannica Book of the Year. Encyclopædia Britannica. Chicago: Encyclopædia Britannica. ISBN 0-85229-486-7. 
• Barrett, David B., ur. (1982). „Global Adherents of all religions”. World Christian Encyclopedia: A comparative survey of churches and religions in the modern world (1st izd.). Nairobi: Oxford University Press. 
• Barrett, David B.; Kurian, George T.; Johnson, Todd M. (2001). „World Summary”. World Christian Encyclopedia: A comparative survey of churches and religions in the modern world (2nd izd.). New York: Oxford University Press. 
• Clarke, Peter B., ur. (2006). „Baha'i”. Encyclopedia of New Religious Movements. London and New York: Routledge. str. 56. ISBN 978-0-415-26707-6. 
• Multiple Authors (15. 12. 1988). „Bahaism”. Encyclopædia Iranica. III. str. 438—475. Pristupljeno 11. 1. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Cole, Juan (15. 12. 1988). „BAHAISM i. The Faith”. Encyclopædia Iranica. III. New York (objavljeno 23. 8. 2011). str. 438—446. Pristupljeno 30. 12. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Cole, Juan (15. 12. 1988). „BAHĀʾ-ALLĀH”. Encyclopædia Iranica. III (objavljeno 23. 8. 2011). str. 422—429. Pristupljeno 30. 12. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• MacEoin, Denis (15. 12. 1988). „BAHAISM iii. Bahai and Babi Schisms”. Encyclopædia Iranica. III (objavljeno 23. 8. 2011). str. 447—449. ISSN 2330-4804. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Momen, Moojan (1989). „BAYT-AL-ʿADL (House of Justice)”. Encyclopædia Iranica. IV. str. 12—14. ISSN 2330-4804. 
• Momen, Moojan (2010). „Mašreq al-Aḏkār”. Encyclopædia Iranica (online izd.). 
• Rafati, V.; Sahba, F. (1988). „BAHAISM ix. Bahai temples”. Encyclopædia Iranica. III. str. 465—467. 
• Hutter, Manfred (2005). „Bahā'īs”. Ur.: Jones, Lindsay. Encyclopedia of Religion. 2 (2nd izd.). Detroit, MI: Macmillan Reference US. str. 737–740. ISBN 0-02-865733-0. 
• Momen, Moojan (1994b). „Iran: History of the Baháʼí Faith”. draft "A Short Encyclopedia of the Baha'i Faith". Baháʼí Library Online. Pristupljeno 16. 10. 2009. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Momen, Moojan (2011). „Bahaʼi”. Ur.: Juergensmeyer; Roof. Baha'i. Encyclopedia of Global Religion. Sage Publications. ISBN 978-0-7619-2729-7. doi:10.4135/9781412997898.n61. 
• Smith, Peter (2000). A Concise Encyclopedia of the Baháʼí Faith. Oxford, UK: Oneworld Publications. ISBN 1-85168-184-1. 
• Affolter, Friedrich W. (januar 2005). „The Specter of Ideological Genocide: The Baháʼís of Iran” (PDF). War Crimes, Genocide, & Crimes Against Humanity. 1 (1): 75—114. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2012. g. Pristupljeno 31. 5. 2006. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Berry, Adam (2004). „THE BAHÁ'Í FAITH AND ITS RELATIONSHIP TO ISLAM, CHRISTIANITY, AND JUDAISM: A BRIEF HISTORY”. International Social Science Review. 79 (3/4): 137—151. ISSN 0278-2308. JSTOR 41887188. 
• Cole, Juan (1982). „The Concept of Manifestation in the Baháʼí Writings”. Journal of Bahá'í Studies. monograph 9: 1—38. 
• Fozdar, Farida (2015). „The Baha'i Faith: A Case Study in Globalization, Mobility and the Routinization of Charisma”. Journal for the Academic Study of Religion. 28 (3): 274—292. doi:10.1558/jasr.v28i3.28431. 
• Hatcher, John S. (2005). „Unveiling the Hurí of Love”. Journal of Bahá'í Studies. 15 (1): 1—38. doi:10.31581/jbs-15.1-4.1(2005) . 
• Kingdon, Geeta Gandhi (1997). „Education of women and socio-economic development”. Baháʼí Studies Review. 7 (1). 
• Schaefer, Udo (2002). „An Introduction to Bahā'ī Law: Doctrinal Foundations, Principles and Structures”. Journal of Law and Religion. 18 (2): 307—72. JSTOR 1602268. S2CID 154511808. doi:10.2307/1602268. Pristupljeno 18. 7. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Smith, Peter (2016). „Babi–Baha'i Expansion and "Geo-Cultural Breakthroughs"”. Journal of Religious History. 40 (2): 225—236. doi:10.1111/1467-9809.12280. 
• Smith, Peter; Momen, Moojan (1989). „The Baha'i Faith 1957–1988: A Survey of Contemporary Developments”. Religion. 19 (1): 63—91. doi:10.1016/0048-721X(89)90077-8. 
• Universal House of Justice (septembar 2002). „Numbers and Classifications of Sacred Writings & Texts”. Lights of Irfan. Wilmette, IL: Irfan Colloquia. 10: 349—350. Pristupljeno 20. 3. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• A.V. (20. 4. 2017). „The Economist explains: The Bahai faith”. The Economist. Pristupljeno 23. 4. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• AFP (16. 2. 2011). „Families fear for Bahais jailed in Iran”. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• AFP (31. 3. 2011). „US 'troubled' by Bahai reports from Iran”. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí International Community (6. 6. 2000). „History of Active Cooperation with the United Nations” (Saopštenje). Pristupljeno 25. 9. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí World News Service (1992). „How many Baháʼís are there?”. The Baháʼís. Baháʼí International Community. str. 14. Arhivirano iz originala 17. 7. 2015. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí World News Service (8. 9. 2000). „Baha'i United Nations Representative addresses world leaders at Millennium Summit”. Pristupljeno 21. 10. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí World News Service (17. 4. 2009). „Egypt officially changes rules for ID cards”. Baháʼí International Community. Pristupljeno 16. 6. 2009. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí World News Service (14. 8. 2009). „First identification cards issued to Egyptian Baháʼís using a "dash" instead of religion”. Pristupljeno 16. 8. 2009. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí World News Service (21. 4. 2017). „Ominous wave of Yemen arrests raises alarm”. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Iran's arrest of Baha'is condemned”. 16. 5. 2008. Pristupljeno 4. 2. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Trial underway for Baha'i leaders in Iran”. 12. 1. 2010. Pristupljeno 4. 2. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Sentences for Iran's Baha'i leaders reportedly reduced”. 16. 9. 2010. Pristupljeno 25. 9. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Djavadi, Abbas (8. 4. 2010). „A Trial in Tehran: Their Only 'Crime' – Their Faith”. Radio Free Europe/Radio Liberty. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Freedman, Samuel G. (26. 6. 2009). „For Bahais, a Crackdown Is Old News”. The New York Times. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Iran Human Rights Documentation Center (15. 5. 2008). „IHRDC Condemns the Arrest of Leading Baháʼís” (Saopštenje). Pristupljeno 17. 5. 2008. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Iran Razing Dome of Bahai Temple”. The New York Times. 24. 5. 1955. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Siegal, Daniel (11. 8. 2010). „Court sentences leaders of Bahai faith to 20 years in prison”. Los Angeles Times. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Iran detains 5 more Baha'i”. The Jerusalem Post. 14. 2. 2010. Pristupljeno 25. 9. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Iran Baha'i Leaders Scheduled in Court on Election Anniversary”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 3. 6. 2010. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sullivan, Amy (8. 12. 2009). „Banning the Baha'i”. Time. Pristupljeno 23. 2. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Washington TV (20. 1. 2010). „Date set for second court session for seven Baha'is in Iran”. Pristupljeno 21. 1. 2010. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Association of Religion Data Archives (2010). „Most Baha'i Nations (2010)”. Arhivirano iz originala 27. 4. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Baháʼí Office of Social and Economic Development (2018). „For the Betterment of the World: The Worldwide Baháʼí Community's Approach to Social and Economic Development” (PDF). Pristupljeno 3. 5. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Bigelow, Kit (16. 11. 2005). Kit Bigelow, Director of External Affairs, the National Spiritual Assembly of the Baháʼís of the United States (Govor). Congressional Human Rights Caucus, House of Representatives. Arhivirano iz originala 27. 12. 2006. g. Pristupljeno 29. 12. 2006. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Woman Expelled From Iranian University Just Before Obtaining Degree Because She's Baha'i”. Center for Human Rights in Iran. 29. 7. 2018. Pristupljeno 23. 8. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Baha'i”. Dictionary.com Unabridged (4th izd.). Random House, Inc. 2017. 
• International Federation of Human Rights (avgust 2003). „Discrimination against religious minorities in Iran” (PDF). Paris: FIDH. Arhivirano (PDF) iz originala 31. 10. 2006. g. Pristupljeno 20. 10. 2006. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Bureau of Democracy, Human Rights and Labor (2013). „International Religious Freedom Report for 2013”. United States Department of State. Pristupljeno 24. 4. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hackett, Conrad; Grim, Brian J., ur. (decembar 2012). The Global Religious Landscape: A Report on the Size and Distribution of the World's Major Religious Groups as of 2010 (PDF) (Izveštaj). Pew Research Center’s Forum on Religion & Public Life. str. 53—56. Pristupljeno 16. 8. 2022 — preko Boston College. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Iran Human Rights Documentation Center (2007). „A Faith Denied: The Persecution of the Baha'is of Iran” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2. 9. 2010. g. Pristupljeno 1. 5. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Jahangir, Asma (20. 3. 2006). „Special Rapporteur on Freedom of religion or belief concerned about treatment of followers of Baháʼí Faith in Iran”. United Nations. Arhivirano iz originala 26. 4. 2006. g. Pristupljeno 1. 6. 2006. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Lundberg, Zaid (2005). „The Concept of Progressive Revelation”. Baha'i Apocalypticism: The Concept of Progressive Revelation (Master of Arts thesis). Department of History of Religion at the Faculty of Theology, Lund University, Sweden. Pristupljeno 1. 5. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Netherlands Institute of Human Rights (8. 3. 2006). „Iran, Islamic Republic of”. Arhivirano iz originala 2. 5. 2006. g. Pristupljeno 31. 5. 2006. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hartz, Paula (2009). World Religions: Baha'i Faith (3rd izd.). New York, NY: Chelsea House Publishers. ISBN 978-1-60413-104-8. 
• Smith, Peter (2008). An Introduction to the Baha'i Faith. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86251-6. 
• Stockman, Robert, ur. (2022). The World of the Bahá'í Faith. Abingdon, UK: Routledge. ISBN 978-1-138-36772-2. doi:10.4324/9780429027772. 
• Warburg, Margit (2006). Citizens of the world: a history and sociology of the Bahaʹis from a globalisation perspective. Leiden: Brill. ISBN 978-90-474-0746-1. OCLC 234309958. 

Spoljašnje veze

• Bahai.org: The Official Website of the Worldwide Baha'i Community
• Baha’í Media Bank
• Bahá’í Reference Library – Online source of Authoritative Bahá’í writings in English, Farsi, and Arabic
• Bahá’í Library Online
• Bahai vera na sajtu Curlie