Baština (sociologija)

Ukoliko ste tražili nešto drugo, pogledajte članak Baština (višeznačna odrednica).

Baština (u srpskom jeziku nasleđe) u sociološkom smislu je pravo koje presudno počiva na rimskoj građanskoj instituciji patrimonijumu (lat. patrimoniuma), ili pravu nasleđivanja i obavezi očuvanja i produženja naslednih obaveza.

Sinonimi

Starina — tekovina — testament — legat — našljeđe — ostavina — nasleđenje — dar — nasljeđevina — zaveštaj — poklon — zaostavština — poslednja volja/želja — amanet — nasleđe — oporuka — zaveštanje — nasleđevina — zapis — volja — ćaćevina — posmrtnina — očevina — dedovina — zadužbina — babaluk — ostavština.

Opšte postavke

„Postoje određene stvari iz prošlosti koje moramo da sačuvamo kako bismo znali odakle smo došli i da na osnovu njih dobijemo ideje kuda idemo.“

Marvin Šnajder

Pravo i obaveza baštinara jeste, zapravo, formula održanja opšteg dobra: onaj ko nasleđuje svojim imanjem uvećava ili održava u bogatstvu opšte imanje; prenošenjem imanja uvećava se naslednikovo, a odstupa, patrimonijumski spokojno, od svog titularnog učešća u opštem dobru. Na osnovu ovoga kažemo da je baština resurs, relč koja je termin iz ekonomske teorije koji pokriva i standard života, što je još uvek ekonomska kategorija, ali i obrazovanje i kulturu (doduše, i njih u smislu ekonomičnosti i isplativosti).

Lako se vidi da ekonomska teorija priznaje kao doktrinu dobrog gazdovanja ili organizacije života u jednoj zajednici, koja obezbeđuje njeno održanje. Naravno da se istorijsko značenje ovog termina, jasno odnsoi na manje zajednice (manastirske zajednice, gradovi – čak i kada su bile državice) koje su kao glavni opšti zadatak imale zaštitu i održanje pomoću sopstvenih resursa (ilustrativni su trenuci opsada neprijatelja), te njihova doktrina mora da spada u dragoceno nasleđe (baštinu).

Održivost baštine

U savremenoj sociologiji baština je povezana sa ekonomskom teorijom koja se može primeniti i na obrazovanje i kulturu, koje koštaju, a isplativi su onoliko koliko doprinose ekonomskom razvoju.

Ako je doktrina održivosti nasleđena (i to kao dragocenost), znači da je neko investirao u njeno pamćenje i tada će se ceniti kao sopstveni resurs. Naravno, ima i sutacija kada sopstvenu doktrinu uopšte ne shvatamo kao resurs (ili je ne poznajemo dovoljno), pa se među doniranim stvarima ne snalazimo, i nemamo poredbenu meru sopstvenog i drugog iskustva, pa time prevlada linija manjeg otpora pod formulom: „darovnom se konju zubi ne gledaju”.

Literatura

• Biblioteka Svetska pravna baština. Univerzitet u Beograda, Pravni fakultet. 2015. 
• John H. Merryman, The Public interest in cultural property, California Law Review, Vol. 77, (1989). str. 339-364.