Википедија

Bajazit II

Bajazit II (tur. II. Bayezid; 3. decembar 1447 — 26. maj 1512) bio je osmi sultan Osmanskog carstva i sin sultana Mehmeda II Osvajača. On je konsolidovao carstvo i osujetio pobunu Safavida neposredno pre svoje abdikacije u korist svog starijeg sina, Selima I. Evakuisao je mnoge Jevreje iz Španije nakon granadskog ukaza, te im je pružio utočište i dozvolio da naseljavaju prostor osmanskog carstva.

Bajazit II
Bajazit II
Lični podaci
Puno imeBajazit od Mehmeda
Datum rođenja(1447-12-03)3. decembar 1447.
Mesto rođenjaDidimotika, Osmansko carstvo
Datum smrti26. maj 1512.(1512-05-26) (64 god.)
Mesto smrtiBujukčekmedže, Osmansko carstvo
GrobBajazitova džamija
Porodica
SupružnikAjše Hatun I, Gulbahar Hatun II, Gospa Širin
PotomstvoAhmed, Korkut, Selim I, princ Alemšah...
RoditeljiMehmed II Osvajač
Mukrime / Emine Gulbahar
Dinastija Osmanska dinastija
8. Sultan Osmanskog carstva
Period22. maj 1481 — 24. april 1512. (30 god.)
Krunisanje22. maj 1481.
PrethodnikMehmed II
NaslednikSelim I

Mladost uredi

Bajazit je sin sultana Mehmeda II i Emine Gulbahar sultanije.[1] Njegova miljenica bila je Gulbahar hatun sa kojom je imao starijeg sina, princa Ahmeda i princa, kasnije sultana, Selima I. Svoje prinčevsko doba proveo je kao namesnik u Amasiji, iz koje je nasledio presto nakon smrti njegovog oca, sultana Mehmeda II Osvajača.

Građanski rat (1481—1482) uredi

 
Princ Džem, polubrat Bajazita II.

Mehmed II je za sobom ostavio dva sina. Stariji, Bajazit, boravio je u Amasiji. U dosta lošim odnosima sa svojim ocem, princ je bio u kontaktu sa derviškim redom halvetija. Tast Sinan-paše, beglerbega Anadolije, bio je takođe blizak nekim drugim ličnostima koje su imale uticaj na janičare, poput vezira Isah-paše, neprijatelja velikog vezira. Iako Bajazit nije imao veze sa smrću svoga oca (Mehmed II Osvajač preminuo je od posledica gihta), činjenica je da su se na njegovom dvoru u Amasiji okupljale razne političke struje čija se politika suprotstavljala politici Mehmeda II. Stoga je prirodno što je Karamanli Mehmed, iako je obavestio Bajazita o smrti sultana Mehmeda II, podržavao njegovog brata Džema, koji je službovao u Konji. Bilo je određenih ličnosti kod kojih je Džem uživao simpatije. Ali nasuprot jakoj struji svoga brata, koji je raspolagao redovnom vojskom i moćnim saveznicima, on je kao podršku imao nepopularnog velikog vezira i lokalne janičarske trupe, kao i lokalna turkmenska plemena koja nisu podržavala centralnu vlast Osmanskog carstva.[2]

Dok je Džem napredovao ka Bosforu, sa namerom da uveća svoju vojsku, Bajazit je okupio svoje snage i pripremao linije odbrane Istanbula: pobednik u prestonici, imao je sve šanse da dobije presto. Međutim, saznavši za smrt sultana, janičari su se pobunili. Prešavši Bosfor, opljačkali su grad i ubili velikog vezira. Isah-paša je 4. maja 1481. godine na presto postavio Korkut čelebiju, Bajazitovog sina, u očekivanju dolaska njegovog oca. Bajazit je 22. maja ušao u prestonicu i preuzeo vlast. Sa druge strane, Džem je stigao u Bursu, gde se proglasio za vladara. Čak je kovao i novac sa svojim imenom. No, pošto je njegov brat odbio da mu da azijsku stranu carstva, došlo je do odlučujuće bitke kod Jenišehira, 19. juna 1481. godine. Bajazit, kome se priključio osvajač Otranta Gedik Ahmed-paša, pobedio je Džema, koga je na bojnom polju napustilo mnogo ljudi, jer su se opredelili za stranu onoga ko je očigledno bio sultan. Džem je sa svojom porodicom pobegao u Kairo.[3]

Sultan Bajazit II se ipak nije rešio svih briga. Karamanlija Kasim-beg, koji je utočište našao kod Akkojunlua, želeo je da iskoristi okolnosti i povrati svoju kneževinu. Sa svojom vojskom nije uspeo da se nametne Gedik Ahmed-paši, ali je Bajazit smatrao da je mnogo mudrije pregovarati sa vitezovima sa Rodosa o šestomesečnom primirju, zaključenom novembra 1481. godine i da se sporazume sa Venecijom sa kojom je dogovor o miru potvrđen u januaru 1482. godine: granice su zadržane, a plaćanje tributa je ukinuto; zauzvrat, Venecija će platiti svoje dugove i prihvatiti da plaća ulaznu carinu za svoju robu u visini od 4 %.[3]

Za to vreme, u martu 1482. godine, Džema, koga je diskretno pomagao mamelučki sultan, a podstaknut od strane Kasim-bega i prebega iz tabora Gedik Ahmed-paše, ponovo je okušao sreću u Anadoliji. Karamanlijama je obećao restauraciju njihove kneževine. Međutim, usled nedostatka plana i jedinstvene komande, prinčeva vojska se rasula. Bio je prinuđen da ponovo pobegne, a utočište je našao na Rodosu, gde se iskrcao 29. jula. Želeo je da stigne u Ugarsku, kako bi u Rumeliji ponovo započeo borbu za presto. Ali, vitezovi su ga ubedili da najpre ode u Francusku. Zadržan u toj zemlji od oktobra 1482. do 1488. godine, a kasnije u Rimu od 1489. do 1495. godine, Džem je bio predmet sporazuma donetog u aprilu 1483. godine između Porte i vitezova sa Rodosa. Pošto su obećali da će zadržati pretendenta, vitezovi su dobili godišnju nadoknadu od sultana u iznosu od 40 000 dukata, ekonomske povlastice i priznavanje prava na tvrđavu Halikarnas (Bodrum). Džem je od tog trenutka bio samo oruđe u rukama katoličke diplomatije.[4]

Pošto se rešio svoga brata, Bajazit je uspostavio red u carstvu. Kasim-beg, koji je imenovan za namesnika Ičelija, prekinuo je čarke sa Karamanom, koji je definitivno pripojen Osmanskom carstvu. Po povratku u Istanbul, Bajazit je učvrstio vlast pogubljenjem Oguza, mladog Džemovog sina, i neprijatnog Gedik Ahmed-paše, koji je teško prihvatao njegovu mirovnu diplomatiju i koji je sklapao zavere sa svojim tastom, velikim vezirom Isah-pašom, i pri tom imao veliki broj pristalica u redovima janičara. Njegovo pogubljenje 18. novembra 1482. godine izazvala je pobunu janičara. Udaljen je potom i Isah-paša, koga je zamenio Mesih-paša.[5]

 
Sultan Bajazit II (1481—1512)

Politika Bajazita II uredi

Novi sultan imao je trideset četiri godine. Verovatno istrošen usled nezdravog života- u mladosti je konzumirao opijum, što je izazvalo ogromno nezadovoljstvo njegovog oca, u kasnijim godinama postao je pobožan i bogobojažljiv. No, bez obzira na njegove privatne sklonosti, okolnosti su mu nametnule politiku kakvu je vodio.[5]

Na unutrašnjem planu, ukinuo je nepopularne mere koje je preduzeo njegov otac: vratio je mulk i vakuf njihovim zakonitim korisnicima. Derviši su povratili sve počasti. Italijanske slike koje je naručio njegov otac su prodate. Njegov nadima „Veli” (Sveti) bio je zaista zaslužen. S druge strane, moć je vraćena „sultanovim robovima” (kapi kulari) i janičarima osigurala da ponovo dobiju dar za uspešno stupanje na presto. Očito da je sultan nastojao da ojača svoju ličnu vlast. Član porodice Džandarlija je 1498. godine ponovo naimenovan za velikog vezira.[6]

Na spoljnom planu, vladavina Bajazita II obeležena je živom diplomatskom aktivnošću. Ne može se reći da ona nije postojala ranije; Mehmed II Osvajač je zaista organizovao zavidnu obaveštajnu mrežu. Ali, pitanje Otranta, a zatim problem oko princa Džema bili su uzrok, a sasvim sigurno i prilika, za brojne diplomatske misije Porte, koja je slala predstavnike na više zapadnih dvorova. Dokle god je Džem bio u rukama zapadnih sila, bilo je korisno sporazumevati se sa njima: Bajazit je poslao na Rodos, a zatim u Rim, godišnji tribut. Poklonio im je dragocene relikvije. Obavezao se 1490. godine da neće napasti Veneciju, papske države i Rodos, i u više navrata odustajao je od priprema za pohod na moru, usled pritiska pape i viteškog reda na Rodosu. Čak su, 1494. godine, kralj Napulja i papa Aleksandar VI zahtevali od Porte pomoć protiv francuskog kralja Šarla VIII. Osmansko carstvo prihvatilo je igru velikih sila. Za vreme vladavine Bajazita II stvoreni su i prvi kontakti sa Moskovljanima. Činjenica je da su oni, 1495. i 1499. godine načinili prve korake da se sklopi trgovinski sporazum.[7]

Koliko god da je Bajazit II bio pacifista, osmanska politika bila je agresivna kad god su to okolnosti dopuštale. U tom periodu vršeni su upadi u Dalmaciju, u Bosnu, Korušku, Hrvatsku, Kranjsku, Austriju, Ugarsku i Poljsku, a gusarenje nije prestajalo. Bilo je, takođe, i većih sukoba.[7]

Prva osvajanja tokom vladavine: Hercegovina i Moldavija uredi

Pošto je povratio vlast na unutrašnjem planu, Bajazit II je mogao da se posveti drugim pitanjima. U proleće 1483. godine, beglerbeg Rumelije osvojio je Hercegovinu, koja je od tada bila potpuno vezana za Portu. Sultan je otišao u Rumeliju, gde je obnovio utvrđenja. Smrću njegovog oca, prekinuto je primirje sa Ugrima, te su se u toj oblasti stalno dešavali napadi i kontranapadi. Stigavši do Sofije, Bajazit II je predložio obnavljanje primirja. Kralj Matija Korvin, koji je ratovao sa carem, prihvatio primirje na 5 godina.[8]

Uspostavivši mir sa svojim glavnim neprijateljima, Venecijom i Ugarskom, sultan je krenuo u pohod na Moldaviju. Već duže vremena se ta kneževina protivila Porti u Vlaškoj, čiji su vladari- nametnuo ih je Stefan Veliki- ubrzo potčinjeni sultanu. U toj oblasti se neprestano vodio rat. Jedan neuspešan osmanski pohod (1481. godine) izazvao je Stefanov odgovor. Bio je to izgovor za pohod koji je Bajazit II poveo 1484. godine protiv gradova Kilija i Akerman, koji su imali veliki strateški značaj i čije je zaposedanje otvaralo put ka Poljskoj i Ugarskoj. Štaviše, osmanski garnizoni na moldavskoj teritoriji onemogućavali su njihove intervencije u Vlaškoj. Konačno, ti važni privredni gradovi nalazili su se na trgovačkom putu koji je povezivao Poljsku i Baltik sa Bliskim istokom, preko Crnog mora. Zauzimanjem ovih gradova ojačala je pozicija sultana, dok je Moldavija oslabila. On je konačno postao gospodar čitavog Crnog mora, što se i moglo predvideti ako se sagleda promišljena politika koju je u toj oblasti od dolaska na presto vodio Mehmed II Osvajač.[9]

Moldavija nije bila uključena u primirje sklopljeno sa Ugarskom. Bajazit je mogao da deluje bez ikakvog straha, pa je zahtevao isplatu celog tributa koji mu je Moldavija dugovala. Krenuvši sa snažnom vojskom, zajedno sa flotom koja je bila zadužena za snabdevanje i prevoz artiljerije, sultan je imao pomoć svojih vlaških i krimskih vazala. Opsada Kilije započeta je 5. jula, a grad je pao 14. jula. Zatim je na red došao Akerman, čija je opsada počela 22. jula, a završena 7. avgusta. Zauzimanje ovih gradova potpomogla je proosmanska struja, koja je nesumnjivo želela da zadrži ekonomsku moć, tako što će ući u osmanske krugove, s obzirom na to da je Porta kontrolisala čitavo Crno more. Organizacija pobede, sa kolonom deportovanih ka prestonici, zarobljavanjem onih koji se nisu predali i regrutovanjem mladih ljudi, ali takođe i uobičajeno poštovanje lokalnih zakonskih običaja, bili su u vezi sa ekonomskim značajem dva grada.[9]

Antiosmanska struja obratila se Stefanu Velikom. On je, shvativši da od ugarskog kralja ne može ništa da očekuje, krajem proleća 1485. godine napao Akerman. Njegov neuspeh izazvao je u jesen kazneni pohod Osmanlija. Bajazit II mogao je da se pohvali da je uspeo tamo gde njegov otac nije mogao. Crno more je konačno postalo osmansko.[10]

Sukob sa Egiptom uredi

Odnosi sa Mamelucima počeli su da se pogoršavaju za vreme vladavine Mehmeda II. Dve sile su počele borbu za uticaj nad turkmenskim plemenima koja su ih razdvajala. Više incidenata zatrovalo je odnose, a ponašanje Kajit-beja prema Džemu izazvalo je nezadovoljstvo Bajazita II. Uzrok sukoba bila je pomoć koju su Osmanlije pružile svome štićeniku, emiru Zulkadra Alaudevletu, kome su Mamelicu pretili. Nakon početnih uspeha, Alaudevleta i Jakub-pašu, osmanskog namesnika Kajzerija, potukli su mamelučka vojska i njihovi turkmenski saveznici, u septembru 1483. godine. Odbijajući ponude Egipćana, Osmanlije su protiv turkmenskih plemena Turguta i Varsaka poslale beglerbega Karamana, Karađoz-pašu, koji je zauzeo više mesta, među njima i Adanu i Tars, maja 1485. godine. Ali, na vest da nadire velika mamelučka vojska, Bajazit II zadužio je Ahmeda Hercegovića (Hersek-zade), beglerbega Anadolije, da odbrani ovu oblast. Stigavši u pomoć Adani, koju je opseo neprijatelj, Hercegović koji nije imao pravu podršku nekih od svojih podređenih, kao što je Karađoz, bio je pobeđen i zarobljen. Ostavivši Tars i Adanu neprijatelju, Osmanlije su se u proleće 1486. godine povukle.Sledeće godine, veliki vezir Davut-paša stao je na čelo vojske kojoj se pridružio beglerbeg Rumelije i Alaudevlet. Pohod je pokrenut protiv Varsaka i Turguta, koji su se digli na ustanak, okupljeni oko karamanskog pretendenta na presto. Pošto ih je pokorio, Davut-paša se vratio u prestonicu. Mameluci nisu odustali od sukoba. Bajazit nije zanemarivao diplomatske predloge koje su iznosili hrišćanima, kao i njihova nastojanja da preuzmu Džema, kako bi mogli da ga iskoriste protiv njega. On je takođe pripremao novi pohod.[10]


Znajući da ni Ugarska ni Venecija neće intervenisati, sultan je u proleće 1488. godine uputio u ravnicu Čukurova veliku vojsku pod zapovedništvom Hadim Ali-paše. Hercegović, koji je u međuvremenu oslobođen, učestvovao je u pohodu na čelu moćne osmanske flote. Ta združena operacija omogućila je zauzimanje više utvrđenih mesta, ali su 17. avgusta 1488. godine Mameluci ponovo porazili Osmanlije u dolini Agačairi, između Tarsa i Adane. Opkoljena, ova potonja morala je da otvori vrata Egipćanima u septembru. Osmanlije, u veoma lošem stanju, još uvek su držale značajna mesta Tars i Kozan. Ostavljajući ostvarenje svojih ambicija za kasnije, podržali su pretendenta šaha Budaka iz Zulkadra da preuzme vlast od Alaudevleta, koji je prešao na stranu Mameluka. To je bio još jedan poraz. Mameluci su 1490. godine započeli opsadu Kajserija i opustošili Karaman. Bajazit II se i sam spremao da krene u pohod. Mameluci su gotovo neprestano napredovali, ali nikada nisu stekli značajniju prednost, ili nisu bili u stanju da iskoriste svoje pobede. Taj rat je skupo plaćen, Sirija je bila iscrpljena. Dve sile su zaključile mir u maju 1491. godine. Osmanlije, koje su povratile kontrolu nad Kilikijom i njenim gradovima (Tars, Adana), nisu time ništa novo dobili.[11]

Razvoj odnosa sa Evropom uredi

Bajazit II je morao da se, u velikoj meri, posveti događajima u Evropi koji su se odigrali tokom nekoliko proteklih godina. Uprkos pritisku Osmanlija na francuskog kralja, princ Džem je prebačen u Rim, gde je stigao marta 1489. godine. U proleće 1490. godine, papa Inoćentije VIII, raspolažući tim oružjem, organizovao je antiosmanski skup. Smrt ugarskog kralja Matije Korvina 6. aprila, značila je kraj tog krstaškog poduhvata. Stigavši u Rim 30. novembra, osmanski izaslanik Mustafa-beg sklopio je sporazum kojim se Porta obavezala da će papi plaćati Džemovo izdržavanje, te da neće napadati Rim, Rodos, niti Veneciju.[11]

Pošto je uspešno razrešio taj problem, i sklopio mir sa Egiptom, Bajazit II je imao nameru da iskoristi smrt Matije Korvina i anarhiju koja je usledila u Ugarskoj, s obzirom na to da je istekao rok primirja; bilo je nagoveštaja da je komandant Beograda spreman da pređe na drugu stranu. Ali, taj komandant je smenjen kada je sultan stigao u Sofiju maja 1492. godine. Stoga je Bajazit odlučio da krene put Albanije. Istovremeno je preduzeo značajne pohode u pravcu Austrije, Ugarske i Transilvanije, gde je naišao na ozbiljan otpor. Papa je morao da odustane od napada na Valonu, nakon zauzimanja Otranta. Ali, nakon smrti Mehmeda II ustanke koji su izbili u Albaniji predvodio je Jovan Kastriot, te je region postao nestabilan za Osmanlije. Obuzet do tog trenutka ozbiljnijim problemima, Bajazit II je u proleće 1492. godine preduzeo jedan osvetnički pohod. Ipak, sve do završetka osmansko-mletačkog rata 1499. godine, Osmanlije nisu mogle trajno da umire tu zemlju.[12]

Sukob sa Ugarskom se nastavio, smenjivali su se napadi i kontranapadi, a Porta je brinula o događajima u Italiji, koje je pratila: francuski kralj je 1494. godine prešao Alpe da bi osvojio Napuljsku kraljevinu. Ali, on je objavio nameru da tu stvori bazu za krstaški pohod protiv Osmanlija. Pisma kojima su papa i kralj Napulja pozivali u pomoć sve su više plašila Bajazita, koji je započeo sa pripremama za odbranu. Loš znak je predstavljalo to što je Šarl VIII, prolazeći kroz Rim, uzeo Džema u svoju pratnju 27. januara 1495. godine. Bajazit II je stoga smatrao mudrim da sklopi primirje s Ugrima na tri godine. To nije imalo nekog velikog uticaja, jer je Džem umro u Napulju 24. februara 1495. godine i Francuzi su odustali od svoje namere. Nastavljen je rat sa Ugrima, od kojih je tokom 1496. godine oduzeto više tvrđava u Bosni.[13]

Kralj Poljske Jovan Albert VI, koji je 1493. godine opet na tri godine obnovio ugovor sa Portom zaključen 1490. godine, nije priznavao osmanski protektorat nad Moldavijom, gde je želeo da ustoliči svog brata Žigmunda. On je u junu 1497. godine ušao u Moldaviju, čiji je knez Stefan tražio pomoć sultana. Uprkos ugarskom posredovanju, protiv Poljaka je poslata vojska, koja je odbačena. Tokom 1498. godine, zajedno sa Tatarima sa Krima, osmanske snage su preduzele nekoliko razornih pohoda na već opustošenu Poljsku, ali su ti pohodi Portu mnogo koštali u ljudstvu. Prepušten sam sebi, Jovan Albert VI je tražio mir od sultana.[13]

Imigracija Jevreja i Muslimana uredi

Jula 1492. godine tek stvorena kraljevina Španija progonila je svoju jevrejsku i muslimansku polulaciju, što je bio deo inkvizicije. Bajazit II je poslao osmansku mornaricu na čelu sa admiralom Kemal reisom kako bi ih evakuisao i doveo u osmanske zemlje. Izdavao je proglase širom carstva kako bi im se poželela dobrodošlica. Omogućio je izbeglicama da naseljavaju teritoriju osmanskog carstva i postanu njegovi stanovnici. Ismevao je ponašanje Ferdinanda II od Aragona i Izabele I od Kastilje. ,, Usuđujete se da nazivate Ferdinanda mudrim vladarem", rekao je svojim dvoranima- ,, njega koji je opustošio svoju zemlju i obogatio moju!" Sultan je poslao svojim guvernerima ferman kojim je nalagao da ne sprečavaju španske izbeglice da uđu u zemlju, već da im prirede toplu dobrodošlicu i budu prijateljski nastrojeni prema njima. Pretio je smrću svima onima koji bi se usudili da loše tretiraju Jevreje i osporavaju im ulazak u zemlju. On je povećao namete bogatašima kako bi pomogao izbeglicama.

Muslimani i iberijski Jevreji su dali doprinos daljem usponu osmanske imperije, time što su uneli toliko svežih ideja, metoda, kao i zanatstvo. Prvu štampariju u Carigradu otvorili su Jevreji 1493. godine. Oni su pod Bajazitom II doživeli kulturni procvat.[traži se izvor]

Rat sa Venecijom uredi

Ako se izuzmu redovne obostrane provale na ugarskoj granici, sultan je bio miran. Još više ga je smirilo to što su mu Napuljci maja 1499. godine predali Džemovo telo: Evropljani više nisu mogli da ga navedu da igra kako oni sviraju. Sve svoje snage usmerio je na mletačke posede u Grčkoj, rešivši da završi delo svoga oca zauzimanjem tih enklava: ubuduće će more predstavljati granicu sa Republikom.[14]

U suštini, incidenti su bili česti. Venecija se žalila na osmansko gusarenje i upade, a Porta na loš odnos prema njenim državljanima. Uprkos svemu, mir je trajao dvadeset godina i Republika, čija se diskretna pomoć Džemu veoma cenila, bila je loše pripremljena za rat koji nije očekivala. Utvrđenja kao i garnizoni u Lepantu bili su u jadnom stanju. Slabo uvežbana flota izgubila je svoj značaj. Osmanlije pak, čija je prednost na kopnu bila nesporna, u velikoj meri su napredovale i na moru. Nemogućnost da odgovore na poziv muslimana iz Španije, pokazala je koliko je nedostajala jedna moćna mornarica. Nastavljajući delo svoga oca, Bajazit II se posvetio tome da izgradi veći broj brodova, ali i da osnaži svoju mornaricu privremenim angažovanjem iskusnih gusara. Do značajnog naoružavanja došlo je u periodu 1498—1499. godine.[14]

U avgustu 1499. godine, Osmanlije su započele kopnenu opsadu Lepanta. Sultanova flota, posle pustošenja Koronskog zaliva i okršaja sa neodlučnom mletačkom flotom, uspela je da osvoji Lepant, i on se 29. avgusta predao Osmanlijama, koje su postale gospodari Korinstkog zaliva. U isto vreme, Porta je preduzimala pohode u oblasti Zadra, a nakon uspeha kod Lepanta, i u oblastima Furlanije i Koruške. Nakon neuspeha mletačke misije u Istanbulu u zimu 1499—1500. godine, sukob se nastavio. Nakon šestonedeljne opsade, 9. avgusta 1500. godine, pao je Modon. Koron i Navarin su se predali: bio je to kraj jednog sveta.[14]

Iako je Firenca iskoristila situaciju da preko jedne posredničke misije izdejstvuje trgovačke povlastice u Osmanskom carstvu 1499. godine, Venecija nije bila sasvim napuštena. Francuska flota podržavala je Mlečane od 1499. godine. Odnosi Porte sa Ugarskom su se pogoršali, jer Ugarska nije želela da obnovi primirje iz 1500. godine, a da uz njega ne uključi i Veneciju. Trostruki antiosmanski savez proglašen je 30. maja 1501. godine, između Svete Stolice, Venecije i Ugarske, kojoj je dodeljena materijalna pomoć kako bi se borila protiv Osmanlija. Hrišćani su vodili rat neprestanim upadima, što je samo otežavalo situaciju u izmučenoj Republici. Upravo suprotno, Mlečani su zauzeli Kefaloniju zahvaljujući španskoj pomoći (24. decembar 1500.), a ostrvo Svete Mavre (Levkadu, 30. avgusta 1502.) uz pomoć papske flote. Ali, osim piratskih poduhvata na Egejskom moru, to su bili jedini uspesi Venecije, koja je izgubila Drač 1502. godine.[15]

Uzdrmanoj Republici bio je potreban mir, a Bajazit je postigao svoje ciljeve i imao je probleme u Anadoliji: decembra 1502. godine sklopljen je sporazum, koji je dužd potvrdio 20. maja 1503. godine. Bez mletačkog novca, Ugri nisu mogli da nastave ratovanje i sklopili su mir sa sultanom na sedam godina 22. februara 1503. godine, koji je obnovljen 1510. i 1511. godine. Venecija je morala da vrati Svetu Mavru, da napusti Koron, Modon, Lepant i Drač. Ali, ona je ponovo zadobila trgovačke povlastice, a u Istanbulu je postavljen bajilo koji će se smenjivati svake tri godine. Odnosi dve sile bili su dobri u poslednjih 10 godina vladavine Bajazita II. Ovaj potonji, koji je imao drugih briga, mogao je da bude zadovoljan: ta nova faza opadanja mletačke moći na Levantu učinila je Portu gospodarem čitave Grčke i dala joj veći prostor u Albaniji. Povrh svega, Osmansko carstvo je postalo pomorska sila, na koju se moralo računati.[16]

Razbijanje osmanske Anadolije: Safavidi i kizilbaše uredi

Primirje koje je vladalo između Osmanlija i zapadnih zemalja tokom prve dve decenije XVI veka, omogućilo im je da se suoče sa jednom od najozbiljnijih kriza u svojoj istoriji. Usled rata sa Venecijom, 1500. godine, Karaman se ponovo podigao na ustanak pod jednim pretendentom, pripadnikom lokalne dinastije, koga su podržavala lokalna turkmenska plemena Turgut i Varsak, ona ista koja su nastojala 1481—1483. da iskoriste problem sa Džemom. Nestabilnost u Anadoliji imala je duboke uzroke. Stanovništvo, koje još nije bilo prihvatilo da bude deo Osmanskog carstva, ostalo je verno svojim prinčevima, a nomadska, turkmenska plemena, žestoko su se protivila uvođenju osmanske fiskalne prakse. I oštre reformatorske mere koje je preduzeo Mehmed II još uvek su se osećale. Derviši i spahije iskreno su podržali pobunu, koju je veliki vezir Mesih-paša uspeo da uguši tek 1501. godine.[17]

 
Persijski šah Ismail I

Ono što je krizu činilo još ozbiljnijom, bilo je to što je ona izbila istovremeno sa pojavom novog tipa vlasti u Persiji. Nakon smrti Jakuba, emira Akkojunlua, 1490. godine, u Persiji je započeo građanski rat koji se završio svrgnućem dinastije i preuzimanjem vlasti od strane mladog Safavida, šaha Ismaila. Stupivši na istorijsku pozornicu 1499. godine, on je 1501. godine postao gospodar prestonice, Tabriza, a zatim je 1508. godine osvojio Bagdad: dakle, postao je jedini gospodar Iranskog carstva. Osmanlije, kao i dinastija Akkojunlu, Safavidi, poreklom iz Ardabila, bili su najpre šejhovi jednog religioznog reda, ni suniti, ni zaista šiiti, već su najviše naginjali heterodoksiji. Njihova mesijanska doktrina, koja je vukla korene iz preislamske tradicije, u velikoj se meri raširila u Anadoliji, naročito u plemenskim oblastima Teke, Karamana, Taurusa, odakle su redovno počinjale pobune protiv centralne vlasti Osmanlija. Te pristalice, slepo odane harizmatskoj ličnosti šaha Ismaila kome su dobrovoljno davali prilog, pored poreza koji su bili dužni da plaćaju sultanu, predstavljali su temelj šahove vojske, koja je bila malobrojna, ali fanatično odana svom gospodaru i neizmerno hrabra.[18]

U proleće 1500. godine, šah Ismail se našao u Erzindžanu, gde je okupio svoje pristalice. Oni su došli u manjem broju nego što je očekivao, što ga je odvratilo od ideje da otvoreno podrži pobunu u Karamanu. Bajazit nije ni najmanje sumnjao u njegove neprijateljske namere i na granicu je poslao izviđače. Ulazak šaha Ismaila u Tabriz ga je zabrinuo: 1502. godine usledio je niz hapšenja, dok je veliki deo stanovništva, pretežno kizilbaša (crvene kape) proteran na teritorije nedavno oduzete od Venecije u Moreji (Peloponez). U cilju razdvajanja Safavida od njihovih pristalica u Anadoliji (koji su činili osnovu njihovih snaga), sultan je u leto 1502. godine zatvorio granicu: kizilbaše nisu mogle ni da uđu, a ni da izađu iz carstva. Mera nije imala efekta, jer je bio dozvoljen prolaz trgovačkim karavanima, te su šahove pristalice nastavile da ulaze na teritoriju osmanske Anadolije.[19]

Mudar po prirodi, Bajazit je neprestano izbegavao sukob u Anadoliji koji je mogao da bude poguban: stoga je, 1504. godine, poslao izaslanstvo da negoduje protiv ispada kizilbaša prema sunitima, ali je takođe čestitao šahu na pobedi protiv Akkojunlu Murata. On je, 1505. godine, primio safavidskog izaslanika, zaduženog da zatraži Trapezunt za svog gospodara, te da protestuje protiv upada koje je vodio princ Selim, na službi u tom gradu. Sultan je, 1507. godine, dozvolio šahu da pređe preko njegove teritorije prilikom operacija protiv Zulkadra, ograničinivši se, kao i njegov mamelučki sused, da na mesto događaja pošalje samo izviđače. Novi sukobi između Safavida i Selimovih trupa 1508. godine, a zatim 1510. godine, izazvali su nove proteste šaha i princ je pozvan na odgovornost.[20]

Situacija nije prestala da se pogoršava. Nezadovoljan zbog sve češćih provokacija, šah je, želeći da sebi obezbedi saveznika i vatreno oružje, poslao ponudu Veneciji, što je izazvalo diplomatsku krizu između njega i Mameluka, koji su, s druge strane, bili zabrinuti zbog portugalskih dejstava u Crvenom moru. To je bila, počev od 1509. godine, prilika za savezništvo na moru sa Osmanlijama. Pored svega, pristalice kizilbaša nikada nisu bili aktivniji u Anadoliji. Na pomolu je bila velika kriza.[20]

Konačna kriza i neuspeh Bajazita II (1511—1512) uredi

 
Stari sultan Bajazit II

Raspad Anadolije, usled nesposobnosti senilnog sultana i njegove svite, izazvao je političku krizu i rivalstvo između potencijalnih naslednika prestola. Već 1509. godine, princ Korkut, čovek isuviše častan za političara, nezadovoljan naimenovanjem u Amasiji i u sukobu sa velikim vezirom Hadim Ali-pašom, našao je utočište u Egiptu, gde je kasnije i umro. Sa svoje strane, princ Šahinšah, namesnik Karamana, podržavao je kizilbaše i bio u dogovru sa šahom. Murat, sin princa Ahmeda, slično je delovao. Nasuprot tome Selim, najsposobniji od svih, bio je veoma zabrinut za budućnost. Mrzeo je šaha Ismaila, protiv koga se od početka borio. Osećao je da mora brzo da deluje. Osim toga, premeštaj njegovog sina Sulejmana iz Bolua u Kafu ukazao je na nadmoć princa Ahmeda, koji je odbijao da dozvoli da se u Boluu stvori prepreka na putu koji je povezivao Amasiju (gde je on vladao) sa Istanbulom. Pitanje naslednika Bajazita II bilo je otvoreno. Rešen da deluje, Selim se početkom 1511. godine pridružio svom sinu u Kafi, odakle je tražio da mu dodele sandžak u Rumeliji, što je za jednog osmanskog princa dotad bilo nezamislivo. Kada je njegov otac to odbio, uz podršku svog tasta, krimskog hana Menli Giraja, Selim je sa vojskom krenuo ka Jedrenu, marta 1511. godine.[21]

 
Sultan Selim I (1512—1520)

Sa svoje strane, Ahmed i Korkut su se približili prestonici. Odlazak Korkuta iz Anatalije poklopio se sa izbijanjem velike pobune u oblasti Teke, 9. aprila, koji je važan datum po šiitskom kalendaru: njen stvarni podstrekač, šah Ismail, želeo je da iskoristi čišćenje Anadolije. Pobunjenici, na čijem čelu je stajao izvesni Karabijiklioglu Hasan Halife (zvani Šah Kuli, „šahov sluga”), ušli su u Anataliju i krenuli ka Kutahiji, porazivši usput trupe beglerbega Karađoz-paše, koga su pogubili. Veliki vezir Hadim Ali-paša, spojivši se sa trupama iz Ruma, koje je predvodio princ Ahmed, sukobio se sa Šah Kulijem, koji se, stigavši skoro do Burse, povukao prema Karamanu. Veliki vezir, na čelu manje grupe konjanika, krenuo je za njim: većina trupa ostala je sa Ahmedom. Pobunjenici su izmorene vojnike velikog vezira između Kajserija i Sivasa 2. jula 1511. godine razbili u manje grupe. Na bojnom polju su ostali veliki vezir i Šah Kuli. Bez vođe, kizilbaše su pobegli ka safavidskim teritorijama, pljačkajući zemlju pri odlasku.[22]

Gušenjem pobune, učvršćena je Selimova pozicija. Njegova braća, Korkut koji je ostavio Teke pobunjenicima i Ahmed, koji nije bio sposoban da ih porazi, izgubili su ugled. Dobivši naimenovanje u Rumeliji, Selim je uspeo da iskoristi odsustvo sultana da uđe u Jedrene, kako bi preuzeo riznicu i postavio svoje ljude. Otišao je predaleko. Bajazit II, čiji su veziri podržavali Ahmeda, krenuo je protiv svog sina, koga je pobedio 3. avgusta 1511. godine, primoravši ga da se povuče na Krim. Ahmed je mislio da će nakon toga, uz podsticaj velikodostojnika sa Porte, moći da krene put Istanbula i da se proglasi naslednikom prestola. Ali janičari, koji su ga smatrali škrtim i nesposobnim, pobunili su se protiv njega i primorali ga na povlačenje. Proglasivši se za sultana, on je zauzeo Karaman, što je samo uvećalo njegovu nepopularnost.[23]

Izgledalo je da ti događaji pogoduju šahu Ismailu. Početkom 1512. godine, šah Ismail je izazvao drugu pobunu, koju je ubrzo potom podržao princ Murat, Ahmedov sin. Pobeda pobunjenika nad trupama ovog potonjeg razbesnela je janičare, koji su se, znajući da se Selim vratio u Rumeliju, podigli na ustanak marta 1512. godine, tražeći da se njihov miljenik postavi za naslednika prestola. Prinuđen na ustupke, Bajazit II je pozvao kod sebe svog sina, koji je 19. aprila stigao u Istanbul. Posle nedelju dana pregovora, podržan od janičara i stanovništva grada, Selim je postigao svoje ciljeve: Bajazit II je abdicirao u njegovu korist 24. aprila 1512. godine. Izmučen, stari sultan je umro na putu u progonstvo 10. juna 1512. godine.[23]

Selim I je, ne bez poteškoća, stupio na presto. Ali, to nije bio kraj njegovih nedaća. Osmansko carstvo se, nakon poraza kod Ankare, suočilo sa veoma ozbiljnom krizom. Da bi je prevazišao, novi sultan morao je da sprovede reforme u vođenju poslova, kako u strateškim, tako i u religijskim i ekonomskim pitanjima. Sa te tačke gledišta, 1512. godina zaista predstavlja prekretnicu u osmanskoj istoriji.[23]

Porodica uredi

Žene

  • Nigar-hatun; majka princa Korkuta
  • Širin-hatun; majka princa Abdulaha
  • Gulruh-hatun; majka princa Alemšaha
  • Bulbul-hatun; majka princa Ahmeda
  • Husnušah-hatun; majka princa Šehinšaha
  • Gulbahar-hatun; majka Selima I
  • Ferahšad-hatun; majka princa Mehmeda
  • nepoznatata konkubina; majka princa Mahmuda
  • Ajše Hatun I
Sinovi


Kćeri[24]
  • Hundihan-sultanija (um. 1511 u Bursi; majka — Bulbul-hatun) — udata 1479. godine za velikog vezira Ahmed-pašu Hercegovića[25][26]. Rodila je četiri sina: Musa (um. 1509), Mustafa, Ali i Ahmed (um. 1582), i četiri kćeri: Ajnišah, Kameršah (um. 1542), Humašah (um. 1551) i Mahdumzade (um. 1511).
  • Ajše-sultanija (um. 1523 u Istanbulu; majka — Nigar-hatun[27]) — udata 1479. godine za namesnika Anatolije Guveji Sinan-pašu[28]. Rodila je sina Ahmeda i pet kćerki: Hanzade, Gevheršah (um. 1552), Kameršah, Fatma i Mihrihan (um. 1560).
  • Selčukšah-sultanija[29] (um. 1508 u Serezu; majka — Bulbul-hatun) — udata prvi put 1479. godine za Ferhad-bega[30], sa kojim je imala sina Husrev-bega (1480 — 18 jun 1541) i kći Neslišah (um. 1564)[24]. Udata drugi put 1486. godine za Mehmed-pašu, sa kojim je imala tri kćeri: Hatidže (um. 1546), Hanzade i Aslihan.
  • Gevhermuluk-sultanija (um. 1550 u Istanbulu[29]; majka — Bulbul-hatun[31]) — udata 1482. godine za Dukakinzade Ahmed-pašu [32]. Iz braka je imala sina Ahmed-bega (um. 1537) i kći Neslišah (um. 1579)[29].
  • Fatma-sultanija (um. 1518 u Bursi; majka — Nigar-hatun) — prvi put udata 1482. godine za Mirza Mehmed-pašu, sina Kizil Ahmed-bega[33]. Iz prvog braka je imala sina Mehmeta (um. 1514). Drugi put udata 1489. godine za Mustafa-apšu, od kojeg se razvela. Treći put udata za Guzelče Hasan-bega[32], sa kojim je imala dva sina: Mehmeta i Ahmeta (um. 1588), i jednu ćerku. Možda je sklopila i četvrti brak sa Hizir Mehmed-pašom, ali to nije zasigurno utvrđeno.
  • Ajnišah-sultanija[29] (um. 1514 u Bursi; majka — ?) — udata prvi put 1489. godine za Gode Ahmed-bega, sina njene tetke Gevherhan-sultanije[34][35]. Uz braka je imala sina Zejnedina (um. 1508) i kćerke Hanzade i Neslihan. Drugi put je udata 1501. godine za Malkočoglu Jahja-pašu, sa kojim je imala tri sina: Bali-bega (um. 1548), Ahmet-bega (um. 1571) i Mehmet-bega (um. 1566).
  • Humašah-sultanija (um. 1510 u Skoplju[29]; majka — Gulbahar-hatun) — udata 1482. godine za namesnika Antalije Bali-pašu[30][29]. Drugi brak je sklopila 1496. godine sa Čoban Mustafa-pašom, sa kojim je imala sina Husrevšah-bega (um. 1566) i četiri kćeri: Hani, Huma, Šahzeman i Umi.
  • Ilaldi-sultanija (um. 1517 u Kratovu) — udata za Ahmed-pašu (um. 1524)[30], sa kojim je imala sina Mehmeta i kćerku Ajnišah.
  • Šah-sultanija[36] — udata 1490. godine za namesnika Aleksandrije Nasuh-bega. Iz braka je imala kćerku Ismihan.
  • Hatidže-sultanija[29] (um. 1500 u Bursi; majka — Bulbul-hatun) — 1479. godine za Muderis Mustafa pašu, sa kojim je imala sina Ahmeta i kći Hanzade. Nakon što joj je otac zbog klevete pogubio supruga, prisilno je udata 1482. godine za Faik-pašu[25].
  • Kameršah-sultanija (um. 1520 u Bursi; majka — Gulruh-hatun) — udata 1490. godine za Nišandži Davut-pašu, sa kojim je imala sina Osmana[30]. Udata drugi put za Mustafa-bega, sa kojim je imala kćerku.
  • Sultanzade-sultanija (majka — Husnušah-hatun)[36]
  • kći — udata 1498. godine za Gazi Jakub-pašu Bosanca (umro 1502), koji je bio lala Džem-sultana. Kao nagradu što ga je izdao, godinama kasnije je oženio ćerku sultana. Nakon njegove smrti, udata naknadno 1503. godine za Muslih-bega.
  • kći — ova kći je poslata 1501. godine kao nevesta, udavši se za mamlučkog sultana El Ašraf Kansuh el Guri. Međutim, u jednom trenutku je sultanija optužena za preljubu i brak je razrešen.
  • kći — koja je 1489. godine udata za velikog vezira Davut-pašu (umro 1498). Sa njim je imala sina Mehmed-bega, koji je oženio 1508. godine sultaniju Fatmu, kćerku princa Ahmeda.
  • kći — supruga Mehmed-bega, namesnika Burse

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Mehmed I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Murat II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Emine Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Mehmed II Osvajač
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Huma Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Bajazit II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Emine Gulbahar Hatun I ili Sultanija Siti Mukrime
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ Sakaoğlu, Necdet (2008). Bu mülkün kadın sultanları: vâlide sultanlar, hâtunlar, hasekiler, kadınefendiler, sultanefendiler (na jeziku: turski). Oğlak Yayıncılık. ISBN 978-975-329-623-6. 
  2. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 123—124. ISBN 86-7102-054-1. 
  3. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 124. ISBN 86-7102-054-1. 
  4. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 124—125. ISBN 86-7102-054-1. 
  5. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 125. ISBN 86-7102-054-1. 
  6. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 125—127. ISBN 86-7102-054-1. 
  7. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 127. ISBN 86-7102-054-1. 
  8. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 127—128. ISBN 86-7102-054-1. 
  9. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 128. ISBN 86-7102-054-1. 
  10. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 129. ISBN 86-7102-054-1. 
  11. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 130. ISBN 86-7102-054-1. 
  12. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 130—131. ISBN 86-7102-054-1. 
  13. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 131. ISBN 86-7102-054-1. 
  14. ^ a b v Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 132. ISBN 86-7102-054-1. 
  15. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 132—133. ISBN 86-7102-054-1. 
  16. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 133. ISBN 86-7102-054-1. 
  17. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 133—134. ISBN 86-7102-054-1. 
  18. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 134. ISBN 86-7102-054-1. 
  19. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 134—135. ISBN 86-7102-054-1. 
  20. ^ a b Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 135. ISBN 86-7102-054-1. 
  21. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 135—136. ISBN 86-7102-054-1. 
  22. ^ Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 136—137. ISBN 86-7102-054-1. 
  23. ^ a b v Mantran, Rober (2002). Istorija Osmanskog carstva. Beograd: Clio. str. 137. ISBN 86-7102-054-1. 
  24. ^ a b Alderson 1956, table XXVIII.
  25. ^ a b Uluçay 1988, str. 50.
  26. ^ Turan 1998.
  27. ^ Alderson 1956, table XXVIII (prim. 14).
  28. ^ Uluçay 1988, str. 48.
  29. ^ a b v g d đ e Süreyya, 1 Cild 1996.
  30. ^ a b v g Uluçay 1988, str. 51.
  31. ^ Alderson 1956, table XXVIII (prim. 7).
  32. ^ a b Uluçay 1988, str. 49.
  33. ^ Oztuna 2006, str. 210.
  34. ^ Peirce 1993, str. 304.
  35. ^ Alderson 1956, table XXVII.
  36. ^ a b Uluçay 1988, str. 52.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

turski sultan
1481—1512.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бајазит_II&oldid=27719980”