Википедија

Bajkalsko jezero

слатководно језеро у Русији

Bajkalsko jezero (rus. Озеро Байкал) nalazi se u istočnom delu azijske Rusije.[2] Ono je najdublje jezero na svetu[3] i drugo po površini u Aziji (odmah posle Kaspijskog mora). Administrativno se nalazi u dve oblasti, u Irkutskoj oblasti i u Burjatiji.

Bajkalsko jezero
Ostrvo Olkhon i Bajkalsko jezero
Koordinate53° 18′ 10″ S; 108° 00′ 17″ I / 53.302778° S; 108.004722° I / 53.302778; 108.004722
53° 18′ 10″ S; 108° 00′ 17″ I / 53.302778° S; 108.004722° I / 53.302778; 108.004722
Tipprirodno
PritokeSelenga, Tyya, Snezhnaya River, Barguzin River, Turka, Upper Angara River, Khara-Murin, Utulik, Davsha, Kika, Babkha, Bezymyannaya, Kichera, Kultuchnaya, Pokhabikha, Sarma River, Sljudjanka, Solzan, Tompuda, Bol'shaya Shumikha
OtokeAngara
Zemlje basena Rusija
Maks. dužina670 km
Maks. širina79 km
Površina31 500 km2
Maks. dubina1620[1] m
Zapremina23 000 km3
Nad. visina455 m
DRV16010100111116200000013
Bajkalsko jezero na karti Rusije
Bajkalsko jezero
Bajkalsko jezero
Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi
Bajkalsko jezero
Baйgal dalaй, Baйgal nuur, ozero Baйkal, Baйgal nuur, ᠪᠠᠶᠢᠭᠠᠯᠢ ᠳᠠᠯᠠᠢ, Baйgal dalaй
Bajkalsko jezero
Svetska baština Uneska
Zvanično imeBajkalsko jezero
MestoBurjatija, Irkutska oblast, Rusija Uredi na Vikipodacima
Koordinate53° 18′ 10″ S; 108° 00′ 17″ I / 53.3028° S; 108.0047° I / 53.3028; 108.0047
Površina31.722 km2 (3,4145×1011 sq ft)
KriterijumPrirodno dobro: vii, viii, ix, x
Upis1996. (22. sednica)
Veb-sajthttp://whc.unesco.org/en/list/754

Ime dolazi od tatarskog bai-kul', „bogato jezero“ ili od jakutskog Bajagal ~ Veliko Jezero.[4]

Poznato je i pod nazivom „plavo sibirsko oko“. S obzirom na svoju dubinu od 1642 m i veliku površinu (31.500 km²) u jezeru se nalazi preko 23000 km³ čiste slatke vode,[5] što iznosi preko 20% svetskih zaliha slatke vode.[6][7][8] Ono sadrži više vode od severnoameričkih Velikih jezera zajedno.[9] Providnost vode jezera dostiže do 40,2 metra.[6]

U jezeru se nalazi 27 ostrva od kojih je najveće Olhon (742 km²). Pretpostavlja se da je starost Bajkalskog jezera između 25 i 35 miliona godina.[10][11] U jezero se uliva oko 336 reka koje mu zajedno daju 47,16 km³ vode godišnje. Najvažnija od tih reka su Selenga i Barguzin. Samo Selenga u jezero uliva 13,92 km³ vode ili 29,51%. Ušća reka su delte. Međutim, iz jezera ističe samo jedna reka — Angara, duga 1779 km, desna pritoka Jeniseja i odnosi prosečno 1920 m³ vode u sekundi. Površina sliva jezera iznosi 557.000 km²

Voda Bajkalskog jezera se koristi za piće. Zimi se ledi do dubine od 1 metra i ostaje zaleđena od januara do maja. Tokom zime, kada je cela površina jezera prekrivena debelom ledenom korom, režu se kocke leda i raznose na prodaju po okolnim naseljima.

Oko jezera su planinski venci visoki između 1180 i 2575 m koji kanališu uzdužne vetrove na jezeru. To su sa severa verhovnik, a sa juga kultuk. Verhovnik duva brzinom oko 20 m po sekundi i podiže talase na jugu jezeru visoke i do 4,5 m, dok su talasi kultuka visoki do 3,5 m na srednjem i severnom delu jezera. Posebno opasni za plovidbu su vetrovi poprečnog pravca, naročito slapoviti vetar sarma. On duva sa Primorskog venca na zapadnoj strani jezera, spuštajući se niz dolinu obalu reke Sarme, kada dostiže brzinu između 40 o 50 m po sekundi. Obično se prostire na jezeru do 20 km od obale, jer dalje slabi ali povremeno dostiže i do istočnih obala. Sarma podiže talase i do pet metara na srednjem delu jezera.

Zabeležen je događaj da je krajem septembra 1902. godine parobrod „Aleksandar Nevski“ teglio tri šlepa na kojima su bili ribari i njihove porodice koji su se vraćali na kraju sezone ribolova. Iznenada je dunula sarma takvom snagom da je kapetan parobroda naredio da se preseče palamar ~ debelo uže kojim su bili tegljeni šlepovi, i da se oni prepuste sudbini. Poslednji šlep na vezu vetar i talasu su nasukali na peščani plićak, a druga dva su se razbila na stenama rta Kobilja glava. U toj katastrofi je nastradalo 172 ljudi.

U jakim olujama severozapadnog pravca najviši talasi dostižu visinu do pet metara, a jugozapadno od poluostrva Sveti Nos čak i do šest metara. Najviše talasa na Bajkalskoj jezeru je u kasnu jesen, pred zaleđivanje jezera.

Poreklo jezera i dalje je naučna rasprava ali se smatra da je Bajkalsko jezero deo kontinentalne raseline, takozvani Bajkalski ris (rov), koja je nastala tektonskim pomeranjem ploča, a širi se i produbljuje i dalje približno 2 cm godišnje. Ovde se razdvajaju, evroazijska i amuriska ploča praveći pukotinu u Zemljinoj kori. Uzrok ovoga rascepa leži na krajnjem jugu gde Indijska ploča kao klin pritiska i razdvaja pomenute ploče. Zona Bajkal-rova, koja ima najveću dubinu leži u regionu Bajkalskog jezera. Rov, u kome se nalazi jezero, je oko 1600 km duga pukotina, skoro 6 km duboka i sa sedimentima. Dakle, Bajkal dostigne "samo" 1642 m dubine i ujedno je najdublja kriptodepresija na svetu sa dnom na dubini od 1181 m ispod površine mora.

U jezeru i oko njega nalazi se više od 1.700 vrsta biljaka i životinja,[12] od kojih se dve trećine ne mogu naći nigde drugde u svetu kao što je bajkalska foka. To je jedina vrsta slatkovodne foke na svetu.

Godine 1996, jezero je stavljeno na listu svetske baštine.[13] Ono je isto tako dom Burjatskih plemena, koja nastanjuju istočne obale,[14][15] gajeći koze, kamile, goveda, i ovce,[15] pri čemu srednja temperatura varira od zimskog minimuma na −19 °C (−2 °F) do letnjeg maksimuma od 14 °C (57 °F).[16]

Geografija i hidrografija uredi

 
Digitalni elevacioni model regiona Bajkalskog jezera
 
Sliv reke Jenisej, kojim je obuhvaćeno Bajkalsko jezero

Bajkalsko jezero se nalazi u klancu, kreiranom posredstvom Bajkalske rasedne zone, gde se Zemljina kora polako razdvaja.[17] Sa 636 km dužine i 79 km širine, Bajkalsko jezero je najveće površinsko slatkovodno jezero u Aziji, sa 31.722 km2 (12.248 sq mi), i ono je najdublje jezero na svetu sa 1642 m. Dno jezera je 1186,5 m ispod nivoa mora, a ispod njega leži oko 7 km sedimenta, te je pod raseda nekih 8—11 km (5,0—6,8 mi) ispod površine, što ga čini najdubljim kontinentalnim riftom na Zemlji.[17] U geološkom pogledu, rift je mlad i aktivan — on se širi za oko 2 cm (0,8 in) godišnje. Zona raseda je isto tako seizmički aktivna; topli izvori se javljaju u toj oblasti i znatni zemljotresi se događaju svakih nekoliko godina. Jezero je podeljeno u tri bazena: severni, centralni i južni, sa dubinama od oko 900 m, 1600 m, i 1400 m. Rasedom kontrolisane akumulacione zone koje se podužu do dubine od oko 300 m razdvajaju basene. Severni i centralni baseni su razdvojeni Akademskim grebenom, dok oblast oko Selenške delte i Buguldejka sedla razdvaja centralni i južni basen. Jezero drenira reka Angara, koja je pritoka reke Jenisej. Uočljiva je zemljišna formacija rt Riti na severozapadnoj obali Bajkala.

Starost Bajkala se procenjuje na 25–30 miliona godina, što ga čini najstarijim jezerom geološkoj istoriji.[11][18] Ono je jedinstveno među velikim jezerima visokih latituda, jer njegovi sedimenti nisu bili sprani prevladavajućim kontinentalnim ledenim pločama. Ruske, američke i japanske kooperativne studije putem dubinskog bušenja sedimentske kore tokom 1990-ih pružile su detaljni zapis klimatskih varijacija tokom zadnjih 6,7 miliona godina.[19][20] Duži i dublji sedimentni uzorci se očekuju u bližoj budućnosti. Jezero Bajkal je jedino zatvoreno slatkovodno jezero u kome postoji direktna i indirektna evidencija gasnih hidrata.[21][22][23]

Jezero je u potpunosti okruženo planinama. Bajkalske planine na severnoj obali, Barguzinski lanac na severoistočnoj obali, i tajga su zaštićeni kao nacionalni park. Jezero sadrži 27 ostrva; najveće od kojih je Oljhon. Ono je 72 km dugo i među jezerskim ostrvima treće je po veličini u svetu. Jezero napaja 330 prilivnih reka.[24] Glavne reke koje se direktno ulivaju u Bajkal su Selenga, Barguzin, Gornja Angara, Turka, Sarma, i Snežnaja. Jezero se drenira putem jednog izliva, reke Angara.

Uprkos njegove velike dubine, vode jezera su dobro izmešane i imaju znatan sadržaj kiseonika širom vodenog stuba, u poređenju sa ustajavanjem do koga dolazi u vodenim masama kao što su Tanganjika i Crno more.

Temperatura vode uredi

U jezeru Bajkal, temperatura vode znatno varira u zavisnosti od lokacije, dubine, i doba godine. Tokom zime i proleća, površina se zamrzava tokom 4–5 meseci; od ranog januara do maja–juna (na severu voda ostaje duže zamrznuta). Tokom tog perioda celokupna površina jezera je pokrivena ledom.[25] U proseku, led doseže debljinu od 0,5—1,4 m (1,6—4,6 ft),[26] ali u nekim mestima sa humkama, debljina može biti veća od 2 m.[25] Tokom ovog perioda, temperatura se polako povećava sa dubinom jezera; najhladnije je u blizini ledom pokrivene površine gde je temperatura u blizini tačke smrzavanja, a doseže oko 3,5—3,8 °C (38,3—38,8 °F) na dubini od oko 200—250 m (660—820 ft).[27] Nakon što se površinski led razbije, površinsku vodu polako zagreva sunce, i u junu, gornjih 300 m postaju homotermični (imaju istu temperaturu) usled mešanja vode.[27] Sunce nastavlja da zagreva površinski sloj, i ona na svom vrhuncu u avgustu može da dosegne oko 16 °C na glavnim sekcijama[27] i 20 °C u plitkim zalivima južne polovine jezera.[28] Tokom tog perioda, obrazac je obrnut u odnosu na zimu i proleće, jer temperatura vode pada sa povećanjem dubine. Sa početkom jeseni, površinska temperatura ponovo pada i drugi homotermički period gornjih 300 m se javlja u novembru. U dubljim delovima jezera, od oko 300 m, temperatura je veoma stabilna na 3,1—3,4 °C (37,6—38,1 °F) sa samo manjim godišnjim varijacijama.[27]

Prosečna temperatura površine je porasla za skoro 1,5 °C (34,7 °F) u zadnjih 50 godina, što ima za ishod kraće periode tokom kojih je jezero zamrznuto.[18] Na nekim lokacijama, hidrotermalni izvori sa vodom koja može da ima oko 50 °C su nađeni. Oni su prisutni uglavnom u dubokoj vodi, ali su lokalno pronađeni i u relativno plitkoj vodi. Oni imaju veoma malo uticaja na temperaturu jezera zbog njegove ogromne zapremine.[27]

 
Bajkalski ribari love oko 15 komercijalno korištenih vrsta. Omul, koji živi samo u Bajkalu, sačinjava najveći deo ulova.[29]

Istraživanja uredi

Nekoliko organizacija je sprovelo prirodno istraživačke projekte na Bajkalskom jezeru. Većina njih su vladine organizacije ili su asocirane sa vladinim organizacijama. Bajkalski istraživački centar je nezavisna istraživačka organizacija koja se bavi obrazovnim i istraživačkim projektima o životnoj sredini na Bajkalskom jezeru.[30]

U julu 2008, Rusija je poslala dve male podmornice, Mir-1 i Mir-2, da se spuste 1592 m do dna jezera Bajkal i sprovedu geološke i biološke testove u tom jedinstvenom ekosistemu. Iako su misije proglašene uspešnim, one nisu postavile rekord za najdublje slatkovodno ronjenje, jer je dosegnuta dubina od samo 1580 m.[31] Rekord trenutno drži Anatoli Sagalević, sa 1637 m (takoće u jezeru Bajkal u Pisces podmornici 1990. godine).[31][32] Russki naučnik i federalni političar Artur Čilingarom, voća misije, učestvovao je u ronjenjima Mira.[33]

Od 1993, istraživanja neutrina su sprovođena putem Bajkalskog dubinskog podvodnog neutrinskog teleskopa (BDUNT). Bajkalski neutrinski teleskop NT-200 se razvija u jezeru Bajkal, 3.6 km od obale na dubini od 1,1 km. On se sastoji od 192 optička modula.[34]

Galerija uredi

  •  
    Jezero Bajkal viđeno iz satelita
  •  
    Proletnji led se topi na Bajkalskom jezeru, 4. maja: uočljiv je ledom pokriven severni deo, dok je najveći deo južnog dela već oslobođen od leda.
  •  
    Krug tankog leda, prečnika od oko 4,4 km na južnom kraju jezera, verovatno uzrokovan konvekcijom
  •  
    Ostrvo Ogoj
  •  
    Delta reke Selenga, glavne pritoke Bajkala
  •  
    Planine viđene sa Bajkalskih obala
  •  
    Bajkalska foka
  •  
    Led Bajkal
  •  
    Pregled lednog pokrivača

Reference uredi

  1. ^ „A new bathymetric map of Lake Baikal. MORPHOMETRIC DATA. INTAS Project 99-1669.Ghent University, Ghent, Belgium; Consolidated Research Group on Marine Geosciences (CRG-MG), University of Barcelona, Spain; Limnological Institute of the Siberian Branch of the Russian Academy of Sciences, Irkutsk, Russian Federation; State Science Research Navigation-Hydrographic Institute of the Ministry of Defense, St.Petersburg, Russian Federation.”. Ghent University, Ghent, Belgium. Arhivirano iz originala 21. 05. 2016. g. Pristupljeno 9. 6. 2009. 
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 96. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Deepest Lake in the World”. geology.com. Pristupljeno 18. 8. 2007. 
  4. ^ Dervla Murphy (2007) Silverland: A Winter Journey Beyond the Urals, London, John Murray. str. 173
  5. ^ Jung, J.; Hojnowski, C.; Jenkins, H.; Ortiz, A.; Brinkley, C.; Cadish, L.; Evans, A.; Kissinger, P.; Ordal, L.; Osipova, S.; Smith, A.; Vredeveld, B.; Hodge, T.; Kohler, S.; Rodenhouse, N.; Moore, M. (2004). „Diel vertical migration of zooplankton in Lake Baikal and its relationship to body size” (PDF). Ur.: Smirnov, A.I.; Izmest'eva, L.R. Ecosystems and Natural Resources of Mountain Regions. Proceedings of the first international symposium on Lake Baikal: The current state of the surface and underground hydrosphere in mountainous areas. "Nauka", Novosibirsk, Russia. str. 131—140. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 06. 2011. g. Pristupljeno 9. 8. 2009. 
  6. ^ a b „Unique aquarium on Lake Baikal”. Sputnik News. 2004. Arhivirano iz originala 28. 07. 2017. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  7. ^ Schwarzenbach, Gschwend & Imboden 2003, str. 1052.
  8. ^ Tyus 2012, str. 116.
  9. ^ Bright, Michael, ur. (2010). 1001 natural wonders : you must see before you die. preface by Koichiro Mastsuura (2009 izd.). London: Cassell Illustrated. str. 620. ISBN 9781844036745. 
  10. ^ „Lake Baikal – A Touchstone for Global Change and Rift Studies”. United States Geological Survey. Arhivirano iz originala 29. 6. 2012. g. Pristupljeno 3. 1. 2016. 
  11. ^ a b „Lake Baikal – UNESCO World Heritage Centre”. Pristupljeno 5. 10. 2012. 
  12. ^ M.A. Grachev. „On the present state of the ecological system of lake Baikal”. Lymnological Institute, Siberian Division of the Russian Academy of Sciences. Arhivirano iz originala 20. 8. 2011. g. Pristupljeno 9. 7. 2009. 
  13. ^ „Lake Baikal – World Heritage Site”. World Heritage. Pristupljeno 13. 1. 2007. 
  14. ^ Hammer, T.; Karafet (1995). „DNA & the peopling of Siberia”. Smithsonian Institution. Arhivirano iz originala 24. 12. 2015. g. Pristupljeno 9. 8. 2009. 
  15. ^ a b Hudgins, S. (2003). The Other Side of Russia: A Slice of Life in Siberia and the Russian Far East (PDF). Texas A&M University Press. Pristupljeno 9. 8. 2009. 
  16. ^ Fefelov, I.; Tupitsyn, I. (2004). „Waders of the Selenga delta, Lake Baikal, eastern Siberia” (PDF). Wader Study Group Bulletin. 104: 66—78. Pristupljeno 9. 8. 2009. 
  17. ^ a b „The Oddities of Lake Baikal”. Alaska Science Forum. Arhivirano iz originala 3. 2. 2007. g. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  18. ^ a b „Lake Baikal: Protection of a unique ecosystem”. ScienceDaily. 26. 7. 2017. Pristupljeno 16. 1. 2018. 
  19. ^ Kravchinsky, V.A., M.A. Krainov, M.E. Evans, J.A. Peck, J.W. King, M.I. Kuzmin, H. Sakai, T. Kawai, and D. Williams. Magnetic record of Lake Baikal sediments: chronological and paleoclimatic implication for the last 6.7 Ma. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology, 195, 281–298, 2003.
  20. ^ . doi:10.1111/j.1365-246X.2007.03411.x.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  21. ^ M.I. Kuzmin et al. (1998). First find of gas hydrates in sediments of Lake Baikal. Doklady Adademii Nauk, 362: 541–543 (in Russian).
  22. ^ Vanneste, M.; Batist, M. De; Golmshtok, A.; Kremlev, A.; Versteeg, W. (2001). „Multi-frequency seismic study of gas hydrate-bearing sediments in Lake Baikal, Siberia”. Marine Geology. 172 (1): 1—21. doi:10.1016/S0025-3227(00)00117-1. 
  23. ^ Rensbergen, P. Van; Batist, M. De; Klerkx, J.; Hus, R.; Poort, J.; Vanneste, M.; Granin, N.; Khlystov, O.; Krinitsky, P. (2002). „Sublacustrine mud volcanoes and methane seeps caused by dissociation of gas hydrates in Lake Baikal”. Geology. 30 (7): 631—634. doi:10.1130/0091-7613(2002)030<0631:SMVAMS>2.0.CO;2. 
  24. ^ „Lake Baikal: the great blue eye of Siberia”. CNN. Arhivirano iz originala 11. 10. 2006. g. Pristupljeno 21. 10. 2006. 
  25. ^ a b „Ice Conditions”. bww.irk.ru. Pristupljeno 8. 6. 2017. 
  26. ^ „Baikal seal”. baikal.ru. Pristupljeno 9. 6. 2017. 
  27. ^ a b v g d Gurulev, S. A. „Temperature of Lake Baikal Water”. bww.irk.ru. Pristupljeno 8. 6. 2017. 
  28. ^ Pomazkina, G.; Kravtsova, L.; Sorokovikova, E. (2012). „Structure of epiphyton communities on Lake Baikal submerged macrophytes”. Limnological Review. 12 (1): 19—27. doi:10.2478/v10194-011-0041-1. 
  29. ^ „Lake Baikal”. Global Great Lakes. Arhivirano iz originala 27. 2. 2014. g. Pristupljeno 23. 2. 2014. 
  30. ^ Baйkalьskiй issledovatelьskiй centr Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. februar 2020) (Baikal Research Centre; in Russian). www.baikal-research.org
  31. ^ a b „Russians in landmark Baikal dive”. BBC News. 29. 7. 2008. Pristupljeno 4. 4. 2010. 
  32. ^ Gallant, Jeffrey (29 July 2008) „Russian submersible dives in Lake Baikal do not establish new freshwater depth record”. Arhivirano iz originala 22. 9. 2008. g. Pristupljeno 4. 6. 2009. . DivingAlmanac.com
  33. ^ PA News (19. 7. 2008). „Submarines to plumb deepest lake”. 
  34. ^ „Baikal Lake Neutrino Telescope”. Baikalweb. 6. 1. 2005. Arhivirano iz originala 31. 8. 2010. g. Pristupljeno 30. 7. 2008. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Bajkalsko jezero na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бајкалско_језеро&oldid=27737606”