Википедија

Beg iz logora Kerestinec 1941.

Ovaj članak je deo serije članka o Zagrebu u Narodno-oslobodilačkoj borbi.

Logor Kerestinec osnovan je 31. marta 1941. kada je Mačekova vlada pohapsila nekolicinu komunista i tamo ih smestila. Dolaskom ustaša na vlast, logor je predan njima na upravu.

Oglas od 27. jula 1941. godine o bekstvu komunista iz Kerestinca 13. na 14. jula 1941.

Nakon streljanja grupe od deset logoraša, 9. jula 1941, komunisti-robijaši su u dogovoru sa članovima Gradskog komiteta KPH za Zagreb organizovali beg iz logora u noći s 13. na 14. jul. U begu je učestvovalo 111 logoraša, uglavnom komunista. Zbog loše koordinacije, većina logoraša je uhvaćena i ubijena, a spasilo se samo njih 14.[1]

Pripreme za beg uredi

Povodom likvidacije ustaškog agenta Ljudevita Tiljka, ustaše su za odmazdu 8. jula izveli iz logora Kerestinec desetoricu logoraša, među kojima i Božidara Adžiju, Ognjena Pricu, Otokara Keršovanija, koje su narednog dana streljali u Maksimiru.[1]

Posle ovog događaja, logorašima je postalo jasno da će pre ili posle svi tako završiti. Većina logoraša bili su komunisti, te su odlučili da u saradnji sa svojim partijskim rukovodiocima u Zagrebu, izvrše proboj iz logora u noći između 13. i 14. jula. Zatočenici su izvršili pripreme za razoružanje unutrašnje straže, što je bio njihov deo zadatka. Ovo je bio najteži deo zadatka, jer zatočenici nisu imali nikakvo oružje. Zadatak zagrebačke partijske organizacije bio je organizovanje prihvata begunaca u okolini logora na određenim tačkama za sastajanje.

Bilo je formirano pet udarnih grupa za napad na stražu:[2]

  • Udarna grupa 1 (u sastavu Jaroslav Hvala, Milan Basić i Franjo Sauha) preuzela je zadatak da razoruža stražara na stražarskom mestu u hodniku ispred spavaonica zatočenika.
  • Udarna grupa 2 (u sastavu Juraj Bermanec, Niko Tomić, Petar Korasić, Ćiril Brezovac, Stjepan Vlahek, Valent Suh i Stjepan Šeremet) trebalo je da razoruža stražare u prvoj stražarskoj sobi s desne strane hodnika.
  • Udarna grupa 3 (Izet Sujoldžić, Lavoslav Šrajer, Stjepan Jelić, Jovan Kević, Blaž Valjin, Vladimir Božac, Josip Rendić, Vinko Milinković i Zvonko Komarica) trebalo je da razoruža stražu u drugoj stražarskoj sobi na kraju hodnika.
  • Udarna grupa 4 (Joža Turković, Petar Kazić, Ivan Klešćić, Antun Urak) imala je zadatak da razoruža zapovednika logora i njegova zamenika.
  • Udarna grupa 5 (Josip Šiber i Vlado Vitasović) trebalo je da razoruža komandira logorske straže.

Celokupnom akcijom rukovodili su Divko Budak i Andrija Žaja.

Proboj iz logora uredi

U zakazano vreme, nekoliko minuta posle ponoći, Josip Šiber počeo je da glumi grčeve na svom ležaju. Basić je ostao iza vrata, a Hvala je pozvao stražara u pomoć. Kad je stražar dotrčao u ćeliju, robijaši su ga razoružali, ali je pritom opalila puška i uzbunila logorsku stražu. Posle uzbune, sve udarne grupe stupile su u akciju. Dok je prva napadačka grupa razoružala stražara na hodniku, druga grupa upala je u logorsku kancelariju i našla nekoliko pištolja i bombi. Treća grupa razoružala je komandira straže i neke stražare. Komandir je poslušao nalog i pozvao na predaju stražare zabarikadirane u drugoj stražarskoj sobi. Pošto im je obećano da neće biti streljani, predali su se. Zatočenici su se tako domogli još oružja. Zatim su komandira poveli do glavnog ulaza u logor i zapovedili mu da i spoljnim stražarima naredi da polože oružje. Pozvao ih je i odmah su se predali.[2]

Nakon pola sata borbe, komunisti su razoružali i unutrašnju i spoljnu logorsku stražu, te se opskrbili sa dovoljno oružja. Međutim, spoljna organizacija je zakazala i begunce nitko nije dočekao izvan logora. Ubrzo su došli do puta Zagreb–Karlovac, gde su se podelili u dve grupe. Desno od puta otišli su Cesarec, Žaja, Grković, Vlahek, Lopandić i još tridesetak komunista. U grupi levo od puta ostali su Krndelj, Turković, Šiber, Lolić, Begovac, Tomić, Obratil, Komarica, Dakić, V. Božac, Gavrančić i svi ostali. Grupe posle razdvajanja nisu više uspele da uspostave vezu.[3]

Drugu grupu presrele su ustaše i napali ju 14. jula oko 19 časova u stupničkoj šumi. Živi zarobljeni bili su Ivan Krndelj, Pavao Markovac, Ljudevit Kon, Marko Kon, Aleksandar Turković i Ivan Kazić. Ustaše su ih odvele u stanicu Rakov Potok i tamo pretukli i mučili, a zatim prevezli u zatvor uulici Račkoga 9 u Zagrebu.[4] Deo komunista iz ove grupe uspeo je da se probije iz ustaškog obruča. Bili su to Lolić, Begovac, Obratil, Božac, Vuković i Dakić. U selu Donje Purgarije povezali su se sa zagrebačkom partijskom organizacijom i stigli u grad. Posle su bili upućeni u partizanske odrede. Od svih njih, rat je preživeo samo Dragutin Dakić. Iz obruča kod stupničke šume probili su se još Komarica, Milinković, Frojndlih, Jelić i Glumac. Rat je preživeo Zvonko Komarica. Poginuli su verovatno na samom mestu Šiber, Tomić, Babić, Gavrančić, Sujoldžić, Kulenović, J. Kević i Božić.[3][2]

Prvu grupu opkolile su ustaše kod sela Obreža istog dana već oko 14 časova. Njihova je situacija bila mnogo teža, jer su morali da se probijaju danju. Milan Basić poginuo je jurišajući na ustaše kundakom pošto je ispalio i posljednji metak. Žaja i Vlahek ostavili su u pištoljima po jedan metak da živi ne padnu u neprijateljske ruke. Probivši se do u blizinu Zagreba obojica su počinili samoubistvo. Sam se ubio iz istih razloga i Slavko Frdelja.[2]

Posledice uredi

 
Poruka komunista uhvaćenih nakon bega iz logora u Kerestincu, ispisana od Augusta Cesarca na zidu u zatvoru u Zagrebu 1941.

Od osamdeset komunista, koliko ih se probilo iz logora, malo ih se spasilo. Dva dana puškaralo se u okolici i čak na prilazima Zagreba na savskoj obali. Neki su ubijeni na Savi kad su već doprli do grada, drugi su poginuli u šumarcima i na savskim poljima. Treći su bili uhvaćeni živi i ubrzo streljani. Poginuli su i neki komunisti koji su im iz Zagreba pohitali u pomoć. Medu njima je poginuo i Branko Malešević, komandant loše organizovane grupe koja je trebalo da spolja napadne logor i prihvati zatočenike kada se probiju napolje.[2]

U pismu od 2. avgusta 1941. godine, član CK KPJ, Edvard Kardelj, piše između ostalog: »...da je akcija na Kerestinec završila vise nego s neuspjehom« ... i smatra »neodgovornošću koja se danas ne oprašta«. Pismo je upućeno Josipu Brozu Titu. Prvih dana meseca avgusta, i Tito je pisao Centralnom komitetu KPH oštro i kritički o loše izvedenoj akciji.[2]

Jedna od ključnih ličnosti u organizovanju spašavanja iz logora bio je Slovenac Josip Kopinič, inače sovjetski agent u Zagrebu. On je, po odlasku Tita i CK KPJ u Beograd, silom prilika i zbog svojih ambicija, počeo da sve samostalnije delovanje. Zalagao se za tezu da se zbog podele Jugoslavije i KPJ treba prilagoditi takvom stanju. Smatrao je sebe kompetentnim da samostalno vodi organizaciju u Zagrebu, iako nije želeo raskid s Titom u Beogradu. Kopinič je pred Kominternom nastojao da pokaže kako je sposoban izvoditi veoma zahtevne akcije, a uverio je i Gradski komitet KPH Zagreba da ima mandat Kominterne da potiče akcije i samostalno rukovodi. Tako je i došlo do neuspeha vezanog uz akciju oslobađanja logoraša iz Kerestinca.[5][6]

Centralni komitet KPH bio je kažnjen ukorom »zbog nedovoljne kontrole i preduzimanja mera za izvršavanje akcija koje je CK KPJ nužno postavio pred čitavom Partijom u momentu razbojničkog napada na SSSR«.[6]

U popularnoj kulturi uredi

Beg iz kerestinečkog logora je predstavljao zaplet 3. epizode TV-serije Nepokoreni grad pod naslovom Nepokoreni.

Izvori uredi

  1. ^ a b Zagreb 1941-1945, 115. str.
  2. ^ a b v g d đ Portal Zagreb se bori Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. januar 2012), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  3. ^ a b Tragedija u Kerestincu, 113-118. str.
  4. ^ Od navedenih, rat je preživeo samo Ivan Kazić
  5. ^ Zagreb 1941-1945, 115-116. str.
  6. ^ a b Tragedija u Kerestincu, 128. str.

Literatura uredi

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бег_из_логора_Керестинец_1941.&oldid=27782348”