Википедија

Beograd između dva svetska rata

Beograd između dva svetska rata se ubrzano modernizovao i prihvatao zapadnoevropske modele života. Beograd, kao prestonica Kraljevine Jugoslavije, je dobio status političkog, privrednog, administrativnog i kulturnog centra države. U njega se u tom periodu doseljavalo stanovništvo iz unutrašnjosti Srbije, ali i iz drugih krajeva Jugoslavije. Orijentalna varoš je u vrlo kratkom periodu modernizovana, i na novim temeljima je nicao potpuno novi grad. Ulicama su se kretali luksuzni automobili, a iz noćnih barova se čula džez muzika.

Period posle Prvog svetskog rata uredi

Međuratni Beograd je bio izložen velikim migracijama stanovništva. Broj stanovnika glavnog grada se popeo od 111.739 prema popisu iz 1921, do oko 320.000 pred izbijanje Drugog svetskog rata.[1] Od 289 hiljada stanovnika 1931, oko jedne petine su bili radnici, tj. zajedno sa članovima porodica, više od trećine stanovništva su pripadali radništvu.[2]

Beograd je želeo da što više podseća na druge velike zapadnoevropske prestonice. Otvaraju se francuska i engleska obdaništa, a u knjižarama se pojavljuju knjige na francuskom i engleskom jeziku. Ono što nije moglo da se nađe u knjižarama, moglo je da se naruči poštom iz Pariza.

Kulturni procvat uredi

 
Balerina Ana Pavlova

Najpopularnije svetske zvezde i umetnici su gostovali u Beogradu, kao što su balerina Ana Pavlova, pijanista Artur Rubinštajn, indijski pesnik Rabindranat Tagor, plesačica Džozefina Bejker, holivudska zvezda Dolores del Rio. U tom periodu, Beograđani su u Narodnom pozorištu slušali Mocartova dela koja su izvodila Berlinska opera i pevači Milanske skale, i gledali Hamleta u interpretaciji engleskih pozorišnih trupa.

Muzej kneza Pavla je otvoren 1935. Gradski dom kulture otvoren je 22. decembra 1940. u Kneginje Ljubice 1.[3]

U 1935. bilo je 13 zvučnih bioskopa sa 8.498 sedišta.[4] Beograđani su voleli filmove iz raznih zemalja. Bili su "oduševljeni" ruskim filmovima, koje propusti cenzura, ali često se dešavalo da se ne mogu prikazivati zbog "ispada" i "manifestacija".[5]

Razvoj urbanizma uredi

 
Knez Mihajlova ulica

Već u prvih desetak godina posle Prvog svetskog rata, Beograd se mnogo promenio. Mnoge ulice su dobile nov izgled, a neke su proširene. Umesto starih kuća su dizane nove višespratnice i palate. Na mestima dojučerašnjih njiva i ledina su stvarani novi delovi grada. Tokom 1923. je napravljen novi Generalni urbanistički plan. Tada je prvi put u beogradskoj istoriji iznet plan da se grad proširi na levu obalu Save, Veliko ratno ostrvo i na Adu Ciganliju, koja bi bila pretvorena u sportsko-rekreativnu zonu. Već tada je prostor na kome bi kasnije nastao Novi Beograd smatrano za prostor za novi grad budućnosti.

 
Zgrada SANU koja je završena između dva svetska rata

Centar grada izgledao je evropski. Na to je najviše uticalo podizanje niza zgrada javne namene, kao što su fakulteti oko Kapetan Mišinog zdanja, Kolarčevog narodnog univerziteta, zgrada SANU, Univerzitetske biblioteke, kompleksa univerzitetskih klinika, Beogradskog sajma, Glavne pošte i niza drugih zgrada. Grad se širi i u pravcu Dedinja i Topčidera. Na prostorima na kojima su nekad bili vinogradi, sada su nicala elitna naselja sa luksuznim vilama.

Knez Mihajlova ulica je od krivudavog, sokaka u međuratnom periodu postala trgovački centar grada. Ta ulica je postala ulica puna luksuznih radnji i uređena glavna ulica. Simbol modernog Beograda postaju i Terazije, preko koga je sad sproveden tramvajski saobraćaj. Pisac Boško Tokin zabeležio je:


Šetalište se pružalo od početka Knez Mihajlove ulice do zgrade SANU-a. Ta granica je važila samo za mlađe šetače, dok su ostali odlazili do Kalemegdana. Posle pet sati popodne, ova ulica je bila zatvorena za saobraćaj i korišćena je kao šetalište. Zbog pojačanog saobraćaja neke ulice, kao što su Prizrenska, Brankova, Vase Čarapića i Uzun Mirkova, su proširene, a otvaraju se i nove, kao što su Vlajkovićeva, Majke Jevrosime, Palmotićeva i Knez Miletina (današnja Bulevar despota Stefana). Tako se stvaraju novi stambeni kvartovi i širi se centar grada.

Gradnja hvata zamah od 1921, kada je izdato 538 dozvola za građenje, prema 81 prethodne godine (doduše u tim godinama je dovršeno 117 odn. 28 zgrada).[6] Od 1918. do 1939. grad je porastao sa 309 na 1.680 ulica, površina moderne kaldrme sa 53.000 na 1.864.000 kvadratnih metara, što obuhvata i asfaltiranje (Dečanska, Poenkareova, Kraljev trg, deo Skopljanske/Pašićeve), tako da je 240 od 300 km ulične dužine bilo kaldrmisano.[7] Zbog velikog širenja grada, površina pod turskom kaldrmom je 1921-1936. takođe uvećana, sa 818.000 na 960.000 kv.m., kao i nekaldrmisana površina, sa 857.000 na 970.000 kv.m. (u ovom preseku bilo je 1.720.000 kvadrata moderne kaldrme).[8]

Za 20 godina u gradu je podignuto 7.971 (stambena) zgrada vrednosti oko 4 milijarde dinara. Dve trećine su bile "zgrade sa prizemljem", 601 zgrada sa centralnim grejanjem i oko 700 sa liftovima. Od kasnih '30-tih se podižu i višespratnice, sa većim stanovima, s više od tri sobe, odn. s druge strane zgrade sa garsonijerama.[9]

Stanovi su često bili tesni i nezdravi, po jednoj tvrdnji 82 odsto Beograđana je imalo stanove sa jednom sobom.[10] Građeni su radnički stanovi, npr. 20 kuća sa 114 stanova na Severnom bulevaru 1938.[11] Negde do 1937. električna energija je bila preskupa, pa su se i mali aparati smatrali luksuzom, zbog čega je Direkcija osvetljenja uvela nove tarife.[12] Krajem '30-tih se znatno proširila upotreba električne energije u domaćinstvu, početkom 1940. se govori o 3.500 Beograđanki koje se služe "termičkom strujom" - posebnom tarifom na koju se pretplaćivalo i koja je bila mnogo jeftinija od one za osvetljenje.[13] Inače, energenti za kuvanje i grejanje su po pravilu bili drvo i ugalj.

Beogradski atar je proširivan, pa od novembra 1934. ima 17 kvartova umesto 14.[14][15] Proširen Zemunom i okolnim selima, bio je "najveći na svetu", međutim već u maju 1935. sela su isključena a Zemun je ostao[16] (sela su ipak uključena u smislu policijskog delokruga[17]). Pošta je preporučivala da se na adresi pošiljke označi i broj kvarta, koji je bio označen i na tabli sa imenom ulice.[18]

Opštinsko kupatilo se nalazilo kod Šest topola, opravljeno je i prošireno 1938, za kapacitet od 5.000 kupača u jednoj od dve "smene".[19][20]

Građevinski pravilnik iz 1934. se protivio oblakoderima.[21]

Moderna beogradska arhitektura uredi

Najveći broj javnih zgrada je građen u stilu eklekticizma ili akademizma. Najpoznatiji primeri su zgrade Univerzitetske biblioteke, Ministarstva finansija, Ministarstva saobraćaja i mnogi fakulteti. Najskladnija arhitektonska celina je izgrađena u Ulici kneza Miloša, sa nizom zgrada izgrađenih za ministarstva, koje su izgrađene nakon Prvog svetkog rata.

U isto vreme se pojavio pokret koji je hteo da nametne modernu arhitekturu, po ugledu na stilove iz srednje Evrope, najviše Češke i Nemačke. Grupa arhitekata iz tog pokreta je polako preuzeo primat što se tiče arhitekture budućeg Beograda. Najznačajniji objekti ovog stila je zgrada Dečje klinike u Tiršovoj i Astronomska opservatorija Jana Dubovija.

Kao kruna razvoja arhitekture Beograda između dva rata je izgradnja Palate Albanija. Na njenom mestu je bila niska oronula zgrada kafane Albanija, koja je podignuta sredinom devetnaestog veka. Sukob starog orijentalnog Beograda, koji je bio predstavljen kroz zadimljenu kafanu Albanija, i modernog Beograda, završio se rušenjem stare zgrade kafane Albanije, i izgradnje palate u modernističkom stilu. Ova prva moderna višespratnica u tadašnjem Beogradu, ujedno je bila i najviša zgrada na Balkanu.

Zdravstvo uredi

  • Ortopedski zavod je osnovan u martu 1919. - današnje "Rudo".[22][23]
  • Antituberkulozni dispanser je otvoren 1920/21. na Zelenom vencu.[24]
  • Nudiljska škola osnovana 1921 (školovanje medicinskih sestara)[25]
  • Memorijalna bolnica za žene i decu na putu Topčider-Banjica - kamen temeljac u oktobru 1922,[26], proradila 1930.[27]
  • Univerzitetska dečja klinika je osnovana 1924, zgradu je dobila 1940-41.
  • Zavod za lečenje radijumom, osnovan 1932.[28]
  • Današnji Kliničko-bolnički centar Zvezdara potiče od bolnice koja je osnovana 1935, sredstvima Nikole Spasića.
  • Opštinska poliklinika je 1935. smeštena u sanatorijumu "Živković" u Krunskoj.[29]
  • Opštinsko porodilište je otvoreno 1937. u Sredačkoj na Starom Đermu.[30] Ginekološko-akušerska klinika Beogradskog univerziteta je krajem 1938. izdvojena iz okvira Opšte državne bolnice.[31]
  • Društvo za zaštitu i vaspitanje dece dobilo je dom u Ohridskoj 16.[32]
  • Englesko-jugoslovenska dečja bolnica je radila u Beogradu od 1919. do 1934. kada je preseljena u Sremsku Kamenicu.[33][34] Društvo "Srpska majka" je imalo dispanzer za siromašne bebe i internat za malo odrasliju decu u Brankovoj 17.[35] Dečje prihvatilište u Zvečanskoj radi od 1938. Prethodno je Materinsko udruženje, od 1927, imalo dom na uglu Kralja Milutina i Miloša Pocerca.[36]
  • Dezinfekcioni zavod, u blizini kafane "Mostar", proradio je 1935.[37][38]
  • Opšta poliklinika za kožne i venerične bolesti dobila je zgradu u Đorđa Vašingtona u martu 1938.[39] (ranije je postojala ambulanta u Aleksandrovoj[29], odn. ranih '20-tih u Dečanskoj 24 pa Vidinskoj 1[40]).
  • Institut za higijenu animalnih proizvoda 1939, u ul. Princa Pavla.[41]
  • Klinika kneza Pavla za izučavanje i lečenje raka u Pasterovoj,[42], prvi put građena 1939-40, današnji je Institut za onkologiju i radiologiju Srbije (zgrada je stradala u bombardovanjima 1941. i '44).
  • Nova zgrada Klinike za ženske bolesti - temeljac osvećen u avgustu 1939.[43]
  • Bolnica Beogradske trgovačke omladine u Zvečanskoj 9, zadužbina porodice Kiki, radi od 1940, tada je opisana kao najmodernija u gradu.[44]

Od 2.424 umrlih 1922. u gradu, bilo je 791 dete, 991 muškarac, 642 žene. U "tuberkuloznoj varoši" te godine se najviše umiralo u julu i aprilu, najveća smrtnost je nakon dece bila u starosti 20 - 30 godina.[45]

Od 1920-tih do polovine 1930-tih prosečni životni vek Beograđana se povećao sa 32,3 i 34,8 za muškarce odn. žene na 45 i 49,8 godina; znatna ali opadajuća smrtnost je bila posledica tuberkuloze, smanjila se i smrtnost odojčadi.[46] Ipak i 1938. glavni uzrok mortaliteta u Beogradu bila je tuberkuloza: 772 od 3413 umrlih (23%), najčešće u proleće i jesen, često mladići od 20 do 25 godina.[47] Za neke profesije se kaže da isključivo umiru od tuberkuloze: šegrti (već u 12. godini), kafanske pevačice (20-toj), bakali, monteri, časovničari, štrikerke, vajari i apotekari (47. godini života).[48] Polovinom 1930-tih, deca mlađa od 14 godina su činila 29% svih umrlih.[49]

Bila je prisutna malarija[50], na Dunavskoj i Savskoj padini, a 1939. se proširila na sve delove grada, kada je, po jednom mišljenju, Beograd bio "najmalaričniji grad u Evropi".[51]

Usled neispravne bunarske vode na periferiji, u 1929. je bilo 500 slučajeva tifusa (po drugom članku 800 slučajeva 1928, u Malom Mokrom Lugu i naselju Kralja Aleksandra[52]). Koju godinu kasnije, od 2.000 bunara na periferiji, tri četvrtine su bile neispravne (u poređenju sa Zemunom, gde je bilo 5% neispravnih od 600 bunara).[53]

Saobraćaj sa susednim selima je mogao doneti šugu u grad,[54] kao i dolazak građevinskih radnika iz svih krajeva zemlje, od čega je krajem '30-tih oboljevalo 13.000 godišnje - govorilo se o epidemiji[55]. U 1940. je predviđeno da se uz Polikliniku za kožne i venerične bolesti u Kneza Pavla podigne i stanica za lečenje šuge, čime se inače bavio Dezinfekcioni zavod.[56]

Saobraćaj uredi

Podignuti su Most kralja Aleksandra preko Save i most Kralja Petra II preko Dunava. U 1936. bilo je 310.000 stanovnika i 125 tramvaja koji su prevozili 82% putnika; motornih vozila svih vrsta je bilo oko 8.000.[57] Dve godine kasnije u gradu ima 2.530 putničkih i 582 teretna automobila[58]

Prve probe sa autobuskim saobraćajem su pravljene 1925, a redovan počinje polovinom 1928. na liniji Kalemegdan-Terazije-Savinac sa pet vozila. Krajem 1940. bilo je 13 linija sa 42 velika autobusa, koji su prevozili 62.000 putnika dnevno.[59]

Glavna poštanska auto-garaža, "najveća garaža na Balkanu", nastala je aprila 1932, između Južnog bulevara i Kralja Zvonimira (kasnije Ognjena Price pa Đorđa Vajferta).[60]

Zgrade železničkih stanica "Šaran" i "Klanica" ("Donji Grad" i "Dunav") građene su 1935.[61]

Školstvo uredi

U školskoj godini 1934/35 na području Uprave grada Beograda bilo je 69 zabavišta i osnovnih škola (+ 4 u odnosu na prošlu), 22.922 učenika (+ 1.147) i 678 učitelja (+ 59).[62] Odn. bilo je 27 zasebnih škola sa 256 učionica, a đaka je bilo 16.768 u 373 odeljenja, tako da je samo 139 odeljenja imalo "normalnu, preko celog dana nastavu".[63]

U istoj školskoj godini bilo je 16 gimnazija (+1) sa 12.391 učenikom (+ 1.034).[62]

Visoke škole i fakulteti osnovani između dva rata, ne računajući odseke ranijih fakulteta:

Izgrađeni su: Univerzitetska biblioteka (1926), Studentski dom kralj Aleksandar I (1928), Zgrada Tehničkog fakulteta (1931), dom za studentkinje u ul. Kraljice Marije, dan. dom "Vera Blagojević" (1936[64]), Zgrada Pravnog fakulteta (1940)....

Privreda uredi

Značajno je ugostiteljstvo: pred rat se pominje da u gradu ima 476 gostionica, 209 kafana, 24 hotela, 19 restorana, 544 bifea i velikoprodavnica alkoholnih pića. Krajem '30-tih su se umnožili i "zdravljaci", prodavnice mleka i mlečnih proizvoda, koji su bili prijatnije mesto za žene. U Beogradu se pilo 9.000.000 litara (vina?) sa ili bez plaćene trošarine, 6.000.000 litara piva, 2.000.000 rakije i 15.000.000 mleka.[65] Na drugom mestu se kaže da grad ima 15 pijaca i dve i po hiljade ugostiteljskih radnji, "bifea, krčmi, narodnih kuhinja, radnji s mlekom, 'zdravljaka', hotela, restorana, kafana, gostiona, pansiona, menzi...", s rasponom ponude od ručka za pola dinara do jelovnika sa stotinu vrsta jela, gde je npr. kladovski kavijar stajao 45 dinara za porciju.[66]

Predratno razvijeno ribarstvo je znatno opalo usled nekoliko razloga: konkurencija gajene i morske ribe iz bivših austrougarskih krajeva, isušivanje ribolovnih ritova radi dobijanja plodne zemlje, ukidanje ribarskog esnafa,[67] izlov sitne ribe za mamce na strukovima...[68]

Broj industrijskih preduzeća je od 1919. do 1935. porastao sa 67 na 173, čemu treba dodati i 40 preduzeća u Zemunu. U potonjoj godini bilo je 30 preduzeća metalurgijske industrije, 22 tekstilne, 17 hemijske itd. Broj uposlenih radnika je premašivao 25.000.[69] Na drugom mestu se kaže da u gradu od 340.000 stanovnika (1938), ima 53.700 registrovanih radnika, u koje su uračunati i 8.000 kućnih pomoćnica i preko 4.000 pripadnika slobodnih profesija. Radnika je u zanatskim radionicama 1936. bilo 18.000 a industrijskih 12.000, ali proizvodnja je bila veća u industrijskim preduzećima. "Akciski kapital" oko 200 preduzeća te godine je iznosio oko 800 miliona dinara, jednu petinu jugoslovenskog; rezerve su iznosile 950 miliona, jednu trećinu jugoslovenskih. Krajem 1937. postoji 5.224 zanatske radnje, najviše ima obućara, krojača i pekara. Zaključuje se da je ovo "velikim delom varoš činovnika i ostalih državnih i javnih službenika, zatim varoš penzionera i donekle varoš kućevlasnika-rentijera".[70]

Beogradski sajam je otvoren 1937.

Kriminal uredi

U 1936. izvršeno je 20 ubistava, više nego u ranijim godinama.[71]

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ "Politika", 21. okt. 1921
  2. ^ "Politika", 7. dec. 1936
  3. ^ "Politika", 23. dec. 1940
  4. ^ "Politika", 2. mart 1936, str. 7
  5. ^ "Politika", 16. feb. 1936
  6. ^ "Politika", 13. apr. 1924, str. 4
  7. ^ "Politika", 14. feb. 1939
  8. ^ "Politika", 19. maj 1937
  9. ^ "Vreme", 21. jan. 1940, str. 9. digitalna.nb.rs
  10. ^ "Politika", 5. mart 1936
  11. ^ "Politika", 16. jul 1938
  12. ^ "Politika", 3. maj 1937
  13. ^ "Politika", 6. mart 1940
  14. ^ "Politika", 7. nov. 1934
  15. ^ "Politika", 11. nov. 1934 (granice kvartova)
  16. ^ "Politika", 15. maj. 1935, str. 5
  17. ^ "Politika", 24. maj 1935
  18. ^ "Politika", 27. avg. 1936, str. 8
  19. ^ "Politika", 17. maj 1938
  20. ^ "Politika", 17. maj 1937 (jedna fotografija)
  21. ^ "Vreme", 21. dec. 1934
  22. ^ Istorijat. rudo.rs
  23. ^ Ortopedski zavod u Beogradu (galerija slika u Ilustrovanom listu 1923 br. 1, 4 - 11. jan. 1923)
  24. ^ "Politika", 16. jan. 1921
  25. ^ "Ilustrovani list" 18/1924, str. 5 i 22
  26. ^ "Politika", 9. okt. 1922, str. 5
  27. ^ KBC "Dr Dragiša Mišović" (1. deo): Tri priče – jedna bolnica. 011info.com
  28. ^ "Politika", 4. sept. 1938, str. 15
  29. ^ a b "Politika", 29. jun 1935
  30. ^ "Politika", 8. feb. 1937
  31. ^ "Politika", 29. dec. 1938
  32. ^ "Vreme", 29. dec. 1939
  33. ^ "Ilustrovani list", br. 5, 1–8. feb. 1923, str. 1-2
  34. ^ "Politika", 28. feb. 1939
  35. ^ "Politika", 3. mart 1935
  36. ^ "Politika", 20. jul 1937
  37. ^ "Politika", 2. mart 1935
  38. ^ "Politika", 4. sept. 1935, str. 9
  39. ^ "Politika", 8. mart 1938
  40. ^ "Politika", 17. sept. 1923, str. 5
  41. ^ Politika, 22. jul 1939
  42. ^ "Politika", 25. jun 1939
  43. ^ "Politika", 20. avg. 1939, str. 22
  44. ^ "Politika", 5. jul 1940
  45. ^ "Politika", 4. mart 1923
  46. ^ "Vreme", 14. sept. 1936
  47. ^ "Vreme", 19. okt. 1938
  48. ^ "Politika", 3. jun 1935
  49. ^ "Vreme", 11. dec. 1937
  50. ^ "Vreme", 31. jul 1938
  51. ^ "Vreme", 1. jul 1939
  52. ^ "Vreme", 24. nov. 1937
  53. ^ "Politika", 23. nov. 1937
  54. ^ "Politika", 11. dec. 1938
  55. ^ "Politika", 24. jul 1938
  56. ^ "Politika", 3. mart 1940
  57. ^ "Vreme", 2. jan. 1937
  58. ^ "Vreme", 19. maj 1938
  59. ^ "Vreme", 8. dec. 1940
  60. ^ "Politika", 25. feb. 1936
  61. ^ "Politika", 21. maj 1935
  62. ^ a b "Politika", 20. jul 1936
  63. ^ "Politika", 25. jul 1935
  64. ^ "Politika", 18. jun 1936
  65. ^ "Politika", 17. jul 1940
  66. ^ "Politika", 4. avg. 1940
  67. ^ Politika", 1-4. maj 1937
  68. ^ "Politika", 7. avg. 1939
  69. ^ "Politika", 10. sept. 1938, str. 8
  70. ^ "Politika", 10. sept. 1938, str. 19 (Dodatak, 1)
  71. ^ "Vreme", 10. feb. 1937

Literatura uredi

  • Radina Vučetić; Beograd između dva svetska rata; Kreativni centar 2010

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Београд_између_два_светска_рата&oldid=27778124”