Beherovka
Beherovka je gorki biljni liker. Proizvodi se u Karlovim Varima, u Češkoj, u kompaniji Jan Beher. Brend je u vlasništvu kompanije Pernod Ricard.[1] Pravi se po tajnoj recepturi na bazi više od dvadeset vrsta bilja i začina.
 | |
 Beherovka original | |
| Tip | alkoholno piće |
|---|---|
| Zemlja porekla | Češka |
Beherovka se često opisuje da ima ukus đumbira ili cimeta.[2] Sadržaj alkohola je 38% [1] i obično se služi ohlađena. Često se pije kao digestiv.
Istorija uredi
Pronalazač Beher Bitera (Becher Bitter) bio je Jozef Vitus Beher (1769–1840) iz grada tada poznatog kao Karlsbad. Pored trgovine začinima i kolonijalnom robom u svojoj radnji, [3] proizvodio je i alkoholna pića. Godine 1794. iznajmio je destileriju i počeo da eksperimentiše sa žestokim pićima.
Godine 1805. princ Maksimilijan Fridrih fon Pletenberg stigao je u Karlsbad na lečenje, u pratnji svog ličnog lekara, dr Kristijana Frobriga iz Engleske. Frobrig je sa Josefom Beherom razgovarao o snazi bilja i receptu za novi liker. Beher je dve godine testirao ovu recepturu, nakon čega je počeo da prodaje ovaj novi liker Engliski Biter, koji je bio namenjen za lečenje bolesti stomaka.
Josef se ženio dva puta (prva žena mu je umrla od upale pluća) i imao je ukupno 16 dece, iako su ga nadživelo samo pet ćerki i dva sina. Jozefov sin Johan (Jan) Nepomuk Beher preuzeo je kuću 1838. godine. Sagradio je novu fabriku i smatra se osnivačem kompanije. Njegov proizvod se prodavao pod imenom Beher Karlsbad Biter Liker od 1830. pa nadalje.
Tokom Prvog svetskog rata, njegov Karlsbader Beherbiter prodavan je u Češkoj, Austriji, Nemačkoj, Poljskoj, Španiji, Italiji, Turskoj i Egiptu. Nakon prestanka prohibicije u Sjedinjenim Američkim Državama, Beherbiter je krenuo u prodaju i u toj zemlji, a četiri godine kasnije i u Engleskoj. Posle Drugog svetskog rata, Karlsbader Beherbiter je postao poznat kao Beherovka nakon što je Češka država razvlastila i nasilno proterala nemačko stanovništvo iz Karlovih Vari. Beherovka je postala jedan od najpopularnijih izvoznih artikala Čehoslovačke.
Od 1998. do 2003. godine prodavana je i slovačka verzija. Proizvodio je Zdenek Hofman u Domažlicama i prodao se u slovačkim prodavnicama. Hofman je tvrdio da je Alfred Beher dao recept njegovom dedi 1939. godine sa pravom da proizvodi proizvod, jer je bio zabrinut da tajna njegovog recepta možda neće preživeti rat. Međutim, Hofman to nije uspeo da dokaže na sudu, pa ga je 2008. godine okružni sud osudio na godinu i po dana zatvora.[4]
Češki proizvođač kaže da samo dvoje ljudi znaju tajnu celog procesa proizvodnje i da im je dozvoljeno da uđu u prostoriju Drogikamr, gde jednom nedeljno mešaju bilje i začine koje se koriste u napitku. Deo bilja se uvozi iz inostranstva, a deo raste oko Karlovih Vari. [5]
Vrste uredi
.JPG)
Beherovka limun (Becherovka Lemond) je komercijalni naziv likera koji Beherovka proizvodi od 2008. godine.[6] Zasnovan je na tradicionalnoj Beherovki, ali ima manji sadržaj alkohola (20%).[7] Liker se obično konzumira direktno i dobio je ime po citrusnom ukusu pića. Recept se takođe čuva u tajnosti, baš kao i recept tradicionalne Beherovke.
Neki služe beherovku sa tonikom, praveći piće koje se zove beton (be—herovka i ton—ik). Ovaj koktel je prvobitno kreiran za Ekspo '67 u Montrealu kao osveženje koje će se služiti u Češkom paviljonu.[2]
Reference uredi
- ^ a b „Becherovka”. Pernod Ricard. Arhivirano iz originala 02. 12. 2022. g. Pristupljeno 19. 9. 2017.
- ^ a b „Product Review (+ Recipes): Becherovka Herbal Liqueur Straight Up Cocktails and Spirits”. Kitchn.
- ^ „Muž, který střeží tajemství Becherovky. Ve firmě pracuje 45 let a dříve chtěl být automechanikem”. Aktuálně.cz (na jeziku: češki). 16. 2. 2018.
- ^ „Becherovka vyhrála spor o značku, Hoffmann jde do vězení”. iDNES.cz. 8. 7. 2008.
- ^ „Becherovka Liquer”. Arhivirano iz originala 25. 11. 2009. g. Pristupljeno 6. 12. 2009.
- ^ „About Us & History”. Jan Becher – Karlovarská Becherovka, a. s. Pristupljeno 6. 1. 2016.
- ^ „Becherovka Lemond”. Jan Becher – Karlovarská Becherovka, a. s. Arhivirano iz originala 18. 11. 2022. g. Pristupljeno 7. 1. 2016.
