Bečka revolucija

Bečka revolucija potresla je Beč 1848. godine. Februarska revolucija 1848. godine u Francuskoj zatalasala je i feudalno-apsolutističku Austriju, naročito prestonicu Beč, čije je građanstvo tražilo političke, socijalne i privredne reforme. Revolucija se odvijala u četiri faze.

Pogubljenje Roberta Bluma

Prva faza

U Beču je 13. marta uličnim demonstracijama studenata i građana koji su zahtevali ustavne reforme počela martovska revolucija. Protiv demonstranata vojska je upotrebila vatreno oružje, pale su prve žrtve. Okrutan postupak vojske razjario je celokupno stanovništvo, radnike i buržoaziju koji su jednodušno ustali protiv omrznute vlade, napali skladište oružja, postavili barikade i razorili neke tvornice. Dvor je, posle trodnevnih borbi, morao da popusti zahtevima građanstva, smeni svemoćnom kancelara Klemensa Meterniha, obeća slobodu štampe i ukidanje cenzure, odobri stvaranje Narodne garde i Akademske legije za održavanje reda u gradu.

Druga faza

Vlada, međutim, nije ispunila data obećanja. Uskraćivanje izbornog prava radnicima i protivljenje predsednika vlade da se Akademska legija i Narodna garda iskoriste za održavanje javnog reda i sigurnosti izazvalo je nezadovoljstvo. Građani su 15. maja prodrli u dvor i iznudili priznanje Narodne garde kao političkog tela, saziv ustavotvorne skupštine, opšte i jednako pravo glasa. Dvorska kamarila sklonila je 16. maja popustljivog cara Ferdinanda II u Inzbruk. Kad su vlasti pokušale da ukinu Akademsku legiju i zatvore Univerzitet, izbili su 26. maja novi neredi; radnici i Narodna garda pohitali su u pomoć studentima koje je u auli Univerziteta bila opkolila vojska i podigli na ulicama barikade. Vlada je bila primorana da prihvati narodne zahteve, a reakcionarni predsednik vlade Franc Pilersdorf smenjen je 7. jula.

Bečka buržoazija, smatrajući da je dvor posle tri uzastopna poraza bezopasan protivnik, pokazala je znake zamorenosti i apatije. To je dvor iskoristio za protivudar. Prva mera bilo je ukidanje pomoći nezaposlenim radnicima. To je izazvalo demonstracije radnika. Buržoaska Narodna garda, upućena da zavede red, napala je 23. avgusta nenaoružane radnike i znatan broj pobila. Na ovaj način su slomljeni jedinstvo i moć revolucionarnih snaga, klasna borba između buržoazije i proletarijata dovela je i u Beču do krvoprolića (Karl Marks).

Vrhunac revolucije

Ministar rata Teodor La Tur naredio je da se Jelačićeva kontrarevolucionarna akcija protiv buntovne Mađarske ojača raspoloživim snagama iz Beča. Smatrajući da je rat protiv Mađarske ujedno i rat protiv principa ustavne vladavine, Akademska legija, Narodna garda i narod dižu se 6. oktobra na ustanak. Njima se pridružuje pobunjeni nemački bataljon Rihter. Na severnoj železničkoj stanici došlo je do oružane borbe između ustanika i trupa kojima je naređeno da pobunjeni bataljon prisile da napusti grad (6. oktobar). Ustanički odredi građana, ojačani radnicima iz fabrika, upali su zatim u Ministarstvo rata, ubili La Tura, poseli gradske kapije, postavili barikade, zauzeli skladište oružja i naoružali građanstvo. Car, koji se 12. avgusta vratio u Beč, pobegao je 7. oktobra u Olomouc. Ustanici su ovladali unutrašnjim delom grada. Ban Jelačić, saznavši u Ungariš-Altenburgu za te događaje krenuo je 8. oktobra na Beč s hrvatskim trupama. Združivši se 12. oktobra sa ostatkom bečkog garnizona pod generalom Gotfridom Auerspergom, Jelačić je zauzeo položaj kod Švehata prema jugoistočnim predgrađima Beča, da bi sačekao pojačanje iz Češke, i prema Lajti, radi obezbeđenja od Mađara. Računajući upravo na mađarsku pomoć, ustanici su se organizovali za odbranu. Zaposeli su bastione unutrašnjeg grada, a u predgrađu bedeme i barikade. Uz Narodnu gardu i Akademsku legiju obrazovali su od radnika i Mobilnu gardu, u čiji su sastav ušli pobunjeni grenadiri, nekoliko dobrovoljačkih odreda, poljska i italijanska stranačka legija. Imali su 72 topa. Za vrhovnog komandanta izabran je Venzel Mesenhauzer, a za načelnika štaba E. Hauk. Organizaciju odbrane na bedemima preuzeo je iskusni poljski general Jožef Bem koji je 15. oktobra primio i komandu nad Mobilnom gardom. Ugušivanje ustanka povereno je feldmaršalu, knezu Vindišgrecu koji je raspolagao sa 3 korpusa - ukupno 80.000 vojnika. Završivši opkoljavanje grada, ove su trupe u uvodnim borbama 24-26. oktobra stegle obruč i uz žestoke borbe osvojile Brigitenau, Donji Prater, Šmelc i Hernals. Napadom 28. oktobra na Leopoldštat, Erdberger i Landštrase slomljen je ogorčen otpor pobunjenika na barikadama. Do noći su snage Vindišgreca izbile na Dunavski kanal i bedeme unutrašnjeg grada.

Gušenje revolucije

Uvidevši bezizglednost daljeg otpora, rukovodstvo odbrane i uprava grada je 29. oktobra zatražila 12-časovno primirje. U međuvremenu, 28. oktobra je mađarska vojska prešla Lajtu i krenula u pomoć bečkim ustanicima. Vest o nastupanju Mađara ohrabrila je ustanike, pa se otpor nastavio pod komandom Ferdinanda Feneberga koji je zamenio pomirljivog Mesenhauzera. Jelačić je odbacio Mađare 30. oktobra u bici kod Švehata. Ipak su pobunjenici, predvođeni proleterima Mobilne garde, uporno nastavili odbranu unutrašnjeg dela grada sve do 31. oktobra uveče, kada su carske trupe uz jaku artiljerijsku podršku prodrle kroz porušenu dvorsku kapiju i ovladale unutrašnjim delom grada. Time je ugušena Bečka revolucija. Svi odredi ustanika su razoružani i raspušteni, a vođe pobune Mesenhauzen i Blum streljani. Bem, Feneberg i Hauk uspeli su da se probiju iz grada i spasu.

Vidi još

• Mađarska revolucija

Literatura

• Vojna enciklopedija, tom 1 (534)