Bečka secesija

Bečka secesija (nem. Wiener Secession, poznata i kao "Sindikat austrijskih umetnika" ili Vereinigung Bildender Künstler Österreichs) bio je pokret koji je 1897. godine formirala grupa austrijskih umetnika koji su dali ostavku iz "Udruženja austrijskih umetnika" (Gesellschaft bildender Künstler Österreichs), smeštenog u bečkom Kunstlerhausu (Künstlerhaus Wien). U ovaj pokret uključeni su slikari, vajari i arhitekti. Njihov zvanični magazin nazvan je Ver Sacrum (Sveto proleće) u kojem su predstavljeni visoko dekorativni radovi iz tog perioda. Bečka secesija je lokalna varijacija pokreta devetnaestog veka međunarodno zvanog galicizmom ar nuvo (lokalne varijacije imaju svoja imena), a u Srbiji poznatog pod imenom secesija za šta je zaslužna upravo Bečka secesija. Jedna od glavnih karakteristika stila Bečke secesije i secesije uopšte je ideja totalne umetnosti (Gesamtkunstwerk).

Poljubac 1907–08, ulje na platnu, Austrijska galerija Belvedere, Beč

Istorija

Grupna slika, oko 1902

Poster za prvu izložbu Bečke secesije, Gustav Klimt

Bečku secesiju su 3. aprila 1897. godine osnovali umetnici Gustav Klimt (Gustav Klimt), Koloman Mozer (Koloman Moser), Jozef Hofman (Josef Hoffmann), Jozef Marija Olbrih (Joseph Maria Olbrich), Maks Kurcvajl (Max Kurzweil) i drugi. Prvi predsednik Secesije bio je Gustav Klimt, a počasni predsednik Rudolf fon Alt (Rudolf von Alt). Iako je Oto Vagner (Otto Wagner) prepoznat kao važan član Bečke secesije, on nije bio osnivač. Secesijski umetnici su se usprotivili prevladavajućem konzervatizmu bečkog Kunstlerhausa sa svojom tradicionalnom orijentacijom prema istoricizmu. Bečka secesija imala je svoje preteče u Minhenskoj i Berlinskoj secesiji.

Formiranje Bečke secesije 1897. godine označilo je formalni početak moderne umetnosti u Austriji. To je bilo sjedinjavanje prvog pokreta umetnika i dizajnera koji su bili posvećeni međunarodnom viđenju sveta umetnosti (značajniji uticaji bili su britanski Pokret umetnosti i zanatstva, vizantijska umetnost i japonizam) i sveobuhvatnoj integraciji žanrova i polja. Herman Bar (Hermann Bahr) je napisao važan princip Secesije: "Mi želimo umetnost koja nije rob stranih uticaja, ali u isto vreme nije ni uplašena ni mrska od njih." Još jedan važan citat koji ilustruje njihove ideje i ideale je ispisan na ulazu u secesionističku zgradu: "Svakom dobu njegova umetnost, umetnosti njena sloboda." (DER ZEIT IHRE KUNST, DER KUNST IHRE FREIHEIT.)

Godine 1903. Hofman i Mozer osnovali su Bečku padionicu (nem. Wiener Werkstätte) uz finansijsku podršku industrijalca Fric Verndorfera (Fritz Wärndorfer), kao društvo likovnih umetnosti sa ciljem da reformišu primenjenu umetnost.

14 Juna 1905. grupa umetnika se odvojila od Secesije zbog razlika u mišljenjima oko umetničkih koncepata. Spor je bio oko želje prirodnjaka da se fokusiraju na finu umetnost, dok su stilisti hteli da se fokusiraju na primenjenu umetnost i traže bliže veze sa tom industrijom. Razlika se pokazala nepomirljivom, stilisti okupljeni oko Klimta su odlučili da napuste Secesiju i formiraju Klimtovu grupu (Klimtgruppe). Iako su se formalno razdvojili, i dalje su ostali prijatelji i saradnici na brojnim projektima koji su usledili. Rad Bečke radionice i okupljenih umetnika smatra se delom secesijskog stila.

Stil koji takođe ima korene u Beču, imao je snažan uticaj na Bečku secesiju i na Bečku radionicu, a taj stil je bidermajer. Savremen i moderan u svoje vreme, njegova sklonost ka svedenom klasicizmu našla je simpatije kod lidera Bečke secesije i Bečke radionice. Oni su prihvatili bidermajer kao presedan za njihov slabo ornamentisan ili neornamentisan dizajn, kao i njegovu neoklasičnu inspiraciju.

Istorijski kontekst i reakcija javnosti

Reakcija je varirala od jake kritike, pohvale i oduševljenja pa sve do potpune ravnodušnosti. Umetnička kritika u Beču bila je obeležena humorom i šalama, koji su proizašli iz bečke književne tradicije polemike i feljtonskog pisanja. Karikature o umetnosti bile su važna tradicija iz 19. veka koja je pokazala koliko je umetnost važna u vizuelnoj kulturi. Lajoš Hevesi (Lajos Hevesi) i Herman Bar, ugledni kritičari naklonjeni Secesiji, skupljali su i promovisali viceve koji naglašavaju jaz između ogorčene publike i umetnika, predstavljajući ih u buntovnom i avangardnom svetlu. Bilo je lako naći suprotstavljanje modernoj umetnosti u bečkoj novinskoj kulturi, gde su prevladavali kritičari, stručnjaci i satiričari.

U javnosti, međutim, Secesija nije viđena kao veoma radikalna, osim možda provokativnih Klimtovih slika. Beč, kao nemački govorni svet bio je upoznat sa jugendštilom, a secesijski stil u početku nije bio veliki odmak od njega. Nije prošlo dugo i već polako postajao opšte prihvaćen, o čemu svedoče imitatori koji su pokušali da unovče sve veću popularnost stila. Detaljan dvodnevni festival koji je održan u Prateru 1899. godine, zaboravljena parodija Secesije, pokazuje koliko je ona bila satirizovana i lako kooptirana. Takođe, 1899. godine, Mozerov student je objavio parodiju “Quer Sacrum. Organ der Vere­ini­gung bildender Künstler Irrlands”, što se prevodi kao “Krivo proleće. Časopis Udruženja likovnih umetnika lude zemlje“. Usvojio je kvadratni format Ver Sakrum-a, kao i tipografiju, dekoraciju, pa čak i jezik sa tendencijom ka metaforama prirode. "Zašto je ovaj časopis objavljen, niko zaista ne zna", navodi se u parodiji, "ali pozdravlja korisne priloge čitalaca". Možda je ta oštra kritika podstakla Secesioniste da se okrenu ka originalnijem stilu, onim zbog kojeg su poznati.

Atina

Sove na fasadi zgrade Secesionista, Koloman Mozer

Inspiracija za secesioniste dolazi i iz antike. Grčka mitologija je prikazana u brojnim radovima, ali se ističe Atina i ponavljanje simbola vezanih za nju. Identifikacija sa Atinom može proisteći iz činjenice da je ona zaštitnica umetnosti i rukotvorina, ali činjenica da je već bila u obliku mozaika na Muzeju primenjenih umetnosti u Beču kao i na fontani, koja se gradila ispred zgrade Austrijskog parlamenta od 1898. do 1902. godine, u vreme Secesije, iako su planovi postojali od 1870. godine. možda je doprinela njenoj percepciji kao bečkog simbola. Atina, kao boginja ratovanja, takođe može biti sjajna alegorijska reprezentacija Secesije u njihovoj borbi protiv tadašnjih autoriteta u svetu umetnosti. Klimt ju je predstavio u brojnim radovima, uključujući i plakat za prvu secesijsku izložbu. Sove, simbol Atine, takođe se nalaze na fasadi zvanične secesijske zgrade, kao i gorgone na ulazu u zgradu. Gorgone se zovu Steno, Eurijala i Meduza.

Arhitektura

Bilo je nekoliko istaknutih arhitekata koji su bili asocirani sa Secesijom. Tri glavna arhitekte ovog pokreta bili su Jozef Hofman, Josif Marija Olbrih i Oto Vagner. Tokom tog perioda, arhitekte su se fokusirale na uvođenje geometrijskih oblika u svoje dizajne. Iako su imali svoj tip dizajna, inspiracija je bila iz neoklasične arhitekture, sa dodatkom lišća i prirodnih motiva. Secesionisti su često ukrašavali površinu svojih zgrada linearnim ukrasima u obliku koji se obično naziva stil jegulje, ali su Vagnerove zgrade sklonije ka većoj jednostavnosti i on se smatra pionirom modernog dizajna. Bidermajer, sa svojim neoklasičnim korenima je takođe uticao na neke arhitekte Secesije. Vile Hofmana u Hoe Varte, periferiji Beča, smatraju se sjajnim primerom moderne arhitekture koja uspešno utelovljuje bidermajerske vrednosti.

Godine 1898. izgrađena je izložbena kuća grupe u blizini Karlovog trga (Karlsplatz). Dizajnirana od strane Olbriha, zgrada je ubrzo postala poznata kao "Secesija" (die Sezession) i postala je ikona pokreta.

Vagnerova "Kuća majolika" izgrađena 1898. godine je značajan primer secesionističke arhitekture zbog proporcije, izražavanju karaktera linije i naglašavanju simetrije. Ostala značajnija dela Oto Vagnera uključuju stanicu na Karlovom trgu (1900), Austrijsku poštansku štedionicu (1906) kao i crkva u Štajnhofu (1907).

Oto Vagner je često govorio protiv nacionalističkih trendova u arhitekturi, naglašavajući modernost i kosmopolitizam. On je ipak odrastao u Beču, centru multikulturalnog carstva. Bio kritikovan zbog toga što nije stavio prioritet na nacionalno jedinstvo kroz arhitekturu, nego je favorizovao estetiku i stavljao fokus na "stvarne potrebe života". Kritičari su ga napadali kao: "gotovo isključivo vezanog za tehnička dostignuća novijeg doba, za modernost, za sve veće poboljšanje transporta i kosmopolitanskog načina života". Zanimljivo je primetiti sličnosti između njegovog rada i arhitekture "očinske figure" mađarskog nacionalnog stila, Eden Lehnera (Ödön Lechner). U vreme kada je Mađarska bila deo Austro-Ugarske Monarhije i tamo se, kao i širom carstva osećala bečka Secesija. Lehner je bio četiri godine mlađi od Vagnera, obojica su bili studenti na Akademiji arhitekture u Berlinu, i bili su lični prijatelji. Lehner je stao u odbranu keramičkih pločica kao medija koji može da izrazi savremeni nacionalni identitet:

...Čađ i prašina urbanog smoga ulaze u pore kuća i daju im taman izgled, tako da čitav grad izgleda sivo i tužno. Perivi, porozni materijal pokriva zidove higijenski i čuva originalnu boju i izgled. Problem boje doveo me je do izbora keramike; tanka priroda keramičkih pločica, minimalni prostor koji zauzimaju, takođe je bio faktor koji se morao uzeti u obzir iz ekonomskih razloga u modernim strukturama. Pored ovih opštih principa, specifična situacija u Mađarskoj me je primorala da koristim majoliku. U našoj zemlji još nije pronađen nijedan kamen koji bi bio pogodan kao građevinski materijal... Keramika je drevna narodna tradicija... Ono što je ranije bilo samo prirodna situacija koja odgovara stvarnim životnim potrebama sada je postala najvažnija početna tačka.

Beograd, (1901)

Vagnerova Kuća majolika, Plečnikova (Jože Plečnik) Vila Langer, Fabijanijeva (Max Fabiani) Narodna dvorana u Trstu, Lehnerove fasade i fasade dizajnirane od strane Vagnerovih učenika su pod uticajem Orijenta uopšteno, i Duždove palate (Palazzo Ducale) u Veneciji posebno, koja je takođe orijentalna u ovom kontekstu, sa svojom tkanom fasadom, koja ima efekat obešenog tepiha. Ovaj tip fasada Adolf Los (Adolf Loos) je nepovoljno opisao kao "tetovirane fasade". Vagnerovi učenici su bili na putovanjima po bliskom Orijentu i bili su pod jakim uticajem mediteranskih i balkanskih seljačkih vila sa precizno izrezanim kockama i ravnim krovovima. "Mediteranska kuća", sa svojim jasnim, plastičnim, stereometrijskim volumenima i ravnim krovom, postala je jedna od najvažnijih tema Vagnerove škole (Wagnerschule) nakon 1900.

Arhitektura Secesije se osetila i u tadašnjoj Srbiji, pretežno Beograd, Čačak, Vrnjačka Banja i Leskovac, kao i delovima Srbije koji su tada bili pod Habzburškom monarhijom (Vojvodina). Od srpskih arhitekata za koje se može reći da su pod uticajem Secesije izdvaja se Nikola Nestorović i njegova Zgrada trgovca Stamenkovića sa zelenim pločicama, kao i Dom Društva za ulepšavanje Vračara koji je projektovao Milan Antonović. Neki izvori tvrde da u narodu poznata kao "zgrada sa zelenim pločicama" nije bila ideja samog Nestorovića, već ideja supruge gospodina Stamenkovića koja je bila u Beču, gde se oduševila zgradama sa pločicama, te je tražila od Nestorovića da joj kreira takvu zgradu. Uticaji Secesije u Srbiji su brzo poprimili nacionalni ton mlade države, u inkorporaciji nacionalnih elemenata ističe se arhitekta Branko Tanazević. On je vešto uklopio elemente moravske škole, srpsko-vizantijske arhitekture sa secesijom, ovo je možda najbolje ilustrovano u Zgradi stare telefonske centrale i Domu Vukove zadužbine. Dom Vukove zadužbine je dobar primer polihromne ćilim, tepih fasade česte u Vagnerovoj školi. Sem uticaja, Beograd ima određen broj radova od strane učenika Vagnerove škole, kao što su radovi Jože Plečnika, Ota Šentala (Otto Schönthal) i Emila Hopea (Emil Hoppe).

• 
  Zgrada Secesije, Olbrih (1898)
• 
  Kuća Majolika, Vagner (1898)
• 
  Zgrada Portoris i Fidž, Fabijani (1901)
• 
  Austrijska poštanska štedionica, Vagner (1906)
• 
  Crkva u Štajnhofu, Vagner (1907)
• 
  Dvorac Stokle, Hofman (1911)

Grafički dizajn i tipografija

Ver sacrum broj 01

Članovi Secesije odlučili su da izdaju časopis Ver sacrum (Sveto proleće) na njihovom prvom sastanku 21. juna 1897. Naslov časopisa citira pesmu nemačkog romantičarskog pesnika, Ludviga Ulanda (Ludwig Uhland). Časopis je viđen kao jedan deo totalnog umetničkog dela, često daje razne statističke podatke, podatke o prodaji i često uključuje slike i fotografije sa izložbe. Alfred Roler (Alfred Roller) je dizajnirao naslovnu stranu prvog broja kao stilizovano crveno drvo na oker pozadini, a objavljen je u januaru 1898. godine. Secesijski umetnici proizveli su 471 crtež, 55 litografskih otisaka i 216 drvoreza. Ukupno je objavljeno 120 časopisa od 1898. do decembra 1903. godine.

Ver Sakrum se ističe kombinacijom ilustracije, tipografije i inovativnog korišćenja belog prostora. Uveo je nove tehnike u grafičkom dizajnu, kao što je upotreba modularnog rešetkastog sistema i upotreba specijalno dizajnirane tipografije. Njegov jedinstveni kvadratni format biće veliki uticaj na holandski grafički dizajn, posebno na publikaciju Vendingen (Wendingen). Forma je inspirisana japanskim otiscima, kombinacija simbolizma i ar nuvo-a. Inspirisani su ar nuvo-om, ali su išli prema geometričkim formama, njihova geometrija nije bila mehanička već suptilno organska. Secesija je bila o čistom, jednostavnom, sans serif tipografijom, od ravnih kocakstih, geometrijskih formi do fluidnih kaligrafskih oblika. Najkasnije od 1902. godine, Ver Sakrum je postao važan za ponovno rođenje drvoreza.

Ver Sakrum ima ilustracije koje sadrže najranije grafike ar deko stila. Secesijsku estetiku oslikavala je i njihova grafika, bilo u časopisu ili na plakatima, od kojih mnogi imaju neobičnu sličnost sa grafikama koje je decenijama kasnije stvorila Bauhaus grupa.

Slika

Karakteristike secesionističkih slika su bledi tonaliteti prikazanog enterijera, beli zidovi i zavese, srebrna svetlost i tonovi. Secesijske teorije totalne umetnosti su se širile preko arhitekturu kuće sve do enterijera. Poznata izložba "Betoven" (Beethoven) 1902. godine uključivala je slikarstvo, skulpturu i muziku. Takav je bio slučaj sa secesionističkim slikarstvom uopšte, bilo je deo harmonične celine, zamagljujući granice između spolja i iznutra uz ponavljanje motiva. Slike Karla Mola (Carl Moll) u Hoe Varte se posebno pridržavaju ovog principa kroz geometrijsku reprezentaciju prirode koja se vidi i spolja. Slika "Moja dnevna soba" je sjajan primer totalne umetnosti, jer Ana Mol nosi secesijsku haljinu koja pokazuje integraciju mode. Rad Karla Mola otkriva da su secesijske slike ne samo bile pod uticajem bidermajerskog etosa, nego su čak aktivno učestvovale u njegovom promovisanju. Nije toliko iznenađujuće s obzirom da su obe grupe bile inspirisane istim pejzažem.

I za Gustava Klimta slikarstvo je nerazdvojni deo totalnog umetničkog dela. Za razliku od bilo kog portretnog slikara pre ili nakon njega, Klimtove slike su obično obložene poludragim kamenom i koriste obilne količine zlata, totalna umetnost koja kombinuje finu i dekorativnu umetnost. Stokletova palata je najbolji primer te simbioze, postoji osećaj vizantijskih uticaja. Omiljena Klimtova tema, po njegovim rečima su bile žene. Njegovi portreti žena su obilovali ekspresivnim crtama i haljinama koje su izgledale kao da su bile sačinjene od cveća koje je tek počelo da cveta, motivi prirode karakteristični za ar nuvo. Klimtove slike su često inspirisane mitologijom, naročito grčkom.

• 
  Atina Palada, ulje na platnu i umetci, (1898) Gustav Klimt
• 
  Žena u žutoj haljini, ulje na platnu, (1899) Maks Kurcvel
• 
  Higija (Medicina), (1901) Gustav Klimt
• 
  Plesačica, akvarel i mastilo, (1902) Koloman Mozer
• 
  Moja dnevna soba, ulje na platnu, (1903) Karl Mol
• 
  Portret Antona Peške, (1909) Egon Šile

Četrnaesta izložba

Poster 14-e izložbe, Alfred Roler

Izložba je bila posvećena Ludvigu van Betovenu (Ludwig van Beethoven), odigrala se 1902. godine sa ukupno dvadeset i jednim umetnikom kao učesnicima. Pokazale je secesionističke ideje o totalnoj umetnosti i prostornoj umetnosti (Raumkunst).

Nijedna umetnost nije trebalo da bude autonomna, već deo celokupne arhitektonske celine koja je vodila ka centralnom podijumu sa polihromnom skulpturom Betovena, koju je izvajao Maks Klinger (Max Klinger). Jozef Hofman i Koloman Mozer zajedno sa Alfredom Rolerom su obavili veći deo koordinacije, arhitekture i instalacija. Hofman je ostavio zidove instalacija grubim kako bi izbegao "laži" i postavio sve indivudalno jake radove u sporedne sobe da bi pružio željenu tišinu i fokus na glavni rad u centralnoj sobi. Ploče sa radovima su postavljene unutar zida, koji je postao okvir grube štukature koji ujedinjuje kompozicije u prostor sličan primitivnom hramu. (Elena Luksch-Makowsky) Luks-Makovski paneli su bili u desnoj prostoriji, ispod friza Ferdinanda Andria (Ferdinand Andri) pod naslovom "Čovečija snaga i Radost bitke" (Mannesmut and Kampfesfreude), suprotno je bio Ohentalerov (Josef Maria Auchentaller) friz "Radost pobožnosti" (Freude an Frömmigkeit) i prozori kroz koje je skulptura Betovena bila uokvirena gledano iz prostorija sa strane. Katalog izložbe je bio prilično tehnički u svojem opisu, uglavnom izostavljajući naslove radova, ali navodeći autore i materijale. Fokus je bio na Klimtovom frizu, prirodi prostorne i hramske umetnosti. Što su radovi bili dalje od centralne prostorije to su bili nezavisniji, a što su bili bliži sve su više bili podređeni temi izložbe. Jedan kritičar je sumirao: "Stojeći relativno blizu ili udaljeno od Betovenog sveta osećanja, oni stvaraju dekoraciju i izuzetnost prostora koja se nalazi u harmoniji sa velikom kompozicijom onoga što je ovde prostorna ideja." Korišćeni su novi materijali i eksperimentalne tehnike.

Klingerova statua je bila kritikovana, uglavnom zbog toga što je Betoven bio neodeven i nalazio se u sedećem, blago pognutom položaju. Maks Klinger je prikazao Betovena kao gologrudo olimpijsko božanstvo. Time je skulptor aludirao na drevni način prikazivanja bogova. Veliki kaput koji je omotan oko donjeg dela kompozitora i sandale koje nosi su dizajnirane prema tradiciji antičkog sveta. Betoven sedi na bogato ukrašenom tronu, a pod njegovim nogama se nalazi orao, Jupiterova heraldička životinja. Betovenove šake su stegnute u pesnicu, izraz lica energičan i koncentrisan. Na spoljnoj strani prestola nalaze se dodatne alegorijske predstave gde je kompozitor povezan sa motivima iskupljenja uzetim iz hrišćanstva.

Hvaljen je Betovenov friz oslikan na tri zida, koji se čita sleva nadesno. Pun je simbolike, gde se figure koriste za predstavljanje većih ideja i koncepata. Takođe uključuje praznine čiji je cilj da se posetiocu sugestira fokus na skulpturu u sredini sobe. Friz počinje lagano sa plutajućom ženskom Genij koja pretražuje Zemlju. Slede devojka i klečeći par sa ispruženim, molitvenim rukama koje predstavljaju patnje čovečanstva, oni mole zlatnog viteza da se bori za njihovu sreću. Viteza je podržan sa dve ženske figure, ambicijom (sa vencem pobednika) i saosećanjem kao unutrašnjim impulsima njegovih postupaka. U sredini se nalaze predstave neprijateljskih snaga, Tifon, njegove tri gorgonske kćeri i slike koje predstavljaju bolest, ludilo, smrt, požudu i razvratnost, iznad i desno. Na desnoj strani, lebdeći Genij, žudeći za ljubavlju i srećom, pronalaze žensku figuru sa lirom koja utelovljuje poeziju. Pet uzastopnih žena u pokretnom gestu predstavljaju umetnost, koja ukazuje na carstvo ideja, ideala i sreće i direktno pokazuju na završni hor Devete simfonije, pesmu sa tekstom Fridriha Šilera "Radost, divna božanska iskra, ovaj poljubac celom svetu" (radosti). U blaženom poljupcu, par tone u raj.

Izložba je po otvaranju postala senzacija, a Klimtov friz je bio jedan od njenih najistaknutijih elemenata. Skoro 60.000 posetilaca je posetilo originalnu izložbu, ceo projekat je postao jedna od najuspešnijih izložbi koje je održala Bečka secesija. Nažalost, ova izložba je bila i početak kraja za tadašnju grupu Secesije. Zbog ideje totalne umetnosti, mnogi umetnici nisu mogli da realizuju svoje prvobitne ideje za izložbu, neki su čak morali da odbace već gotove radove i počnu ispočetka jer ih Hofman i Roler nisu prihvatili. Određeni umetnici su dobijali veću slobodu i važnije mesto unutar same izložbe, kao na primer Gustav Klimt dok se od drugih očekivalo žrtvovanje zarad ideje i grupe. Već po završetku četrnaeste izložbe bilo je jasno da ovo neće trajati te je počelo osipanje organizacije. Kasnije, reflektujući se na raspad Secesije, Hofman je napisao: "Nisu svi naši članovi želeli da se uključe u ovu samo-žrtvujuću aktivnost, već su hteli da pokažu svoje štafelajne slike napravljene u studiju na zatvorenim izložbama."

• 
  1902
• 
  Betovenova skulptura
• 
  Klimtov friz danas
• 
  Mitološki bog ili div Tifon
• 
  Tifonovo telo izranja iz zmija

Nasleđe i uticaj

Koloman Mozer, (1903)

Koloman Mozer, (1903)

Zaveštanje bečke secesije je ogromno. Glavni doprinosi i uticaji su prema ar deko-u, ističu se Mozerov i Hofmanov rad početkom 1900-ih. Mozerov uticaj na druge i buduću estetiku ar deko-a može se videti u njegovom Juta Sika čajnom setu koji je napravljen već 1901. godine. Godine 1903. Hofman je dizajnirao sobu za čitanje Gustava Klimta u stilu koji je opisan kao proto-ar deko. Hofmanovo i Mozerovo osnivanje Bečke radionice će omogućiti da se mnogi njihovi dizajni realizuju u ar deko stilu. Početkom dvadesetih godina prošlog veka kompanija je porasla do te mere da su otvorili prodavnice u Parizu, Cirihu i Njujorku. Upravo ta rastuća prepoznatljivost dovela je do 'zvaničnog' kreiranja ar deko pokreta. Uspeh Mozera i Hofmana bio je ogroman, što je francuske dizajnere razočarane u ar nuvo navelo da osnuju Društvo dekorativnih umetnosti (Société des Artistes Décorateurs) te uspostave nove standarde i ideje u svojim godišnjim izložbama (Salon d'Automne). Godine 1912. francuska vlada je glasala da sponzoriše međunarodnu izložbu dekorativne umetnosti, promovišući francusku dominaciju i nadmoć na tom polju. Izložba, to jest Pariz Ekspo (Exposition internationale des Arts décoratifs et industriels modernes), prvobitno zakazana za 1915. godinu je odložena zbog Prvog svetskog rata i nije se održala do 1925. godine.

Oto Vagnerova škola arhitekture, zajedno sa njegovim učenicima će imati snažan uticaj na mnoge stilove koji će uslediti, uključujući ar deko, bauhaus, futurizam, modernizam i kubizam. Zgrada Secesije koju je dizajnirao Olbrih, te Vagnerova Šonbrun stanica su najranije ilustracije ar deko forme, visok centralni deo okružen sa dva manja simetrična paviljona. Forma koju će Pjer Pato (Pierre Patout) koristiti u njegovom Pavillon de Collectionneur, Luji Bualo (Louis-Hippolyte Boileau) u The Bon Marche Pavilion i Viktor Orta (Victor Horta) u Pavillon Belge na Pariz Ekspo-u 1925 godine, više od dve decenije posle secesionista. Stanica na Karlovom trgu od strane Vagnera sa polukružnim centralnim delom će biti esecijalna forma za bauhaus. Realizovane građevine kao i teorijski rad Vagnera su od suštinskog značaja, ali Hofmanov esej iz 1895. godine "Arhitektura austrijske rivijere" (Architektonisches aus der osterreichischen Riviera) imaće značajan uticaj među studentima. Vagnerov student Rudolf Šindler (Rudolph Schindler) je rekao: "Moderna arhitektura je počela sa Makintošom u Škotskoj, Oto Vagnerom u Beču i Luis Salivanom u Čikagu". Drugi Vagnerov učenik, jedan od vodećih kubističkih arhitekata, Pavel Janak (Pavel Janák) je napisao: "Osnova za analizu sadašnje situacije u modernoj arhitekturi mora biti Vagnerov pravac. Ovaj pravac je žarište čitavog pokreta u modernoj arhitekturi, jer je on prvi koji se formirao intelektualno. To je najkonkretniji i konačan pravac u Evropi." 1910. povodom objavljivanja češkog izdanja "Moderne Architektur". Vagnerov dualizam statičkih i dinamičkih sila je uzet, dalje razrađen, te mu je data nova interpretacija od strane italijanskih futurista.

Na 14-oj izložbi secesije (1902) nalazila se "Suppraportenrelief", kubistička gravura u gipsu, koju je dizajnirao Josif Hofman za predvorje zgrade Secesije. Značajno, kada se uzme u obzir da je termin "kubizam" našao svoj put u umetnički leksikonu tek oko 1907. godine da bi opisao Pablo Pikasov (Pablo Picasso) rad. Teorija Oto Vagnera, posebno "Die Groszstadst (1911)" i Josif Hofman će uticati na Le Korbizje-a (Le Corbusier) koji je studirao kod Hofmana i imao veliko divljenje prema njemu. Danas je to možda nepovoljno ali Hofmanu su se takođe divili i nacisti što pokazuje univerzalnost njegove privlačnosti. Hofman je prva zvezda-arhitekta (Starchitect), imao je poštovanje i popularnost među drugim arhitektama, ali i kod šire javnosti.

Komemoracija

Secesijski pokret je izabran kao tema komemorativnog kovanog novca: kovanice od 100 eura izrađene su 10-og novembra 2004. godine. Sa prednje strane nalazi se pogled na zgradu Secesije. Na poleđini se nalazi mali deo Klimtovog Betoven friza. Deo friza uzet za novac sadrži tri lika: viteza u oklopu i dve žene.

Na poleđini austrijskog novčića od 50 centi, bečka secesijska zgrada se nalazi u krugu, simbolizirajući rođenje ar nuvoa i novo doba u zemlji.

Ostali umetnici secesije

• Josif Marija Ohentaler
• Teodor Aksentovic
• Leopold Forstner
• Julijus Ekster
• Stanislav Debicki
• Ričard Gerst
• Karl Holcman
• Oskar Kokoška
• Emil Hope
• Oto Šental
• Ivan Meštrović
• Maksimilijan Libenvin
• Maksimilijan Pirner
• Jože Plečnik
• Karl Mol
• Otmar Šimkovic
• Jan Stanislavski
• Josif Urbania
• Ernst Štor
• Egon Šile

Galerija

Arhitektura

• 
  Vagner 1894
• 
  Vagner 1898
• 
  Vagner 1899
• 
  Plečnik 1901
• 
  Plečnik 1901
• 
  Holcman
• 
  Holcman 1902
• 
  Šontal 1902
• 
  Hope 1902
• 
  Hofman 1903
• 
  Hofman 1905
• 
  Plečnik 1905
• 
  Hope 1910
• 
  Hope 1913
• 
  Vagner 1913

Grafika i poster

• 
  Mozer 1897
• 
  Mozer 1897
• 
  Mozer 1898
• 
  Mozer 1898
• 
  Mozer 1898
• 
  Klimt 1898
• 
  Štor 1899
• 
  Mozer 1900
• 
  Bem 1901
• 
  Roler 1901
• 
  Roler 1901
• 
  Mozer 1902
• 
  Libenvin 1902
• 
  Bem 1902

Nameštaj

• 
  Vagner 1898
• 
  Vagner 1900
• 
  Vagner 1902
• 
  Vagner 1902
• 
  Hofman 1902
• 
  Mozer 1903
• 
  Mozer 1903
• 
  Mozer 1903
• 
  Vagner 1904
• 
  Hofman 1904
• 
  Hofman 1904

Slika

• 
  Mol 1900
• 
  Kurcvel 1900
• 
  Kurcvel 1900
• 
  Klimt 1902
• 
  Klimt 1902
• 
  Mol 1903
• 
  Mol 1903
• 
  Pirner 1903
• 
  Bernacik 1906
• 
  Klimt 1907
• 
  Šile 1913

Skulptura

• 
  Štraser 1898
• 
  Šimkovic 1898
• 
  Štraser 1900
• 
  Klinger 1901
• 
  Andri 1905
• 
  Meštrović 1905
• 
  Šimkovic 1906
• 
  Šimkovic 1907
• 
  Meštrović 1911
• 
  Maš 1915

Literatura

• Gustav Klimt: Art Nouveau and the Vienna Secessionist. Michael Kerrigan: Marston, 2015.
• Sekler, Eduard F. "Josef Hoffmann, The architectural work". Princeton, NJ: Princeton UP, 1985.
• "Architecture in Austria in the 20th and 21st centuries". Ed. Gudrun Hausegger. Basel, SW: Birkhauser, 2006.
• Vienna: Art & Architecture. Rolf Toman: 66 Books, 2018.
• Topp, Leslie. "Architecture and truth in fin-de-siecle Vienna". Cambridge, UK: Cambridge UP, 2004.
• Art in Vienna 1898-1918: Klimt, Kokoschka, Schiele and their contemporaries. Peter Vergo: Phaidon, 2015

Spoljašnje veze

• Graphic design of the Vienna Secession (jezik: engleski)
• Life and Work of Gustav Klimt (jezik: engleski)
• "This Kiss to the Whole World" Klimt and the Vienna Secession (NYARC) (jezik: engleski)
• Wiener Werkstätte (jezik: engleski)
• Exhibition catalogues of the Vienna Secession in the digital library of Belvedere, Vienna (jezik: engleski)