Википедија

Bečki Šnelban

Бечка градска и приградска железница

Bečki Šnelban (nem. Wiener S-Bahn; Wiener Schnellbahn) je prigradska železnička mreža u Beču, Austrija. Za razliku od gradske mreže metroa koju vodi grad, Šnelban se proteže van granica grada, pa tako njime upravlja Austrijske savezne železnice, nem. Österreichischen Bundesbahnen (ÖBB). Reč Šnelban je kovanica od reči šnel (nem. Schnell) što znači brzo i ban (nem. Bahn) što znači pruga, železnica, staza, put.

Bečki Šnelban
Logo Bečkog Šnelbana
ÖBB Class 4020 EMU na stanici Maclainsdorfer plac
ÖBB Class 4020 EMU na stanici Maclainsdorfer plac
Overview
VlasnikAustrijske savezne železnice (ÖBB)
MestoBeč, Austrija
Tranzitni tipŽeleznica
Broj linija10
Broj stanica183
(52 su u granicama grada Beča)
Putnika dnevno300,000
Putnika godišnje89,000,000
VebsajtVienna S-Bahn
Operation
Početak operacija17. januar 1962. (1962-01-17)
OperateriAustrijske savezne železnice (ÖBB)
Technical
Dužina sistema650 km
Elektrifikacija15 kV 16.7 Hz AC
Mapa sistema Bečkog Šnelbana
Schematic of the Vienna S-Bahn
Schematic of the Vienna S-Bahn

Bečka Šnelban Mreža uredi

 
Mapa stanica Šnelbana u Beču, važi od 2020

Bečki Šnelban se sastoji od deset linija koje se protežu izvan granice grada, od kojih se većina spaja u centralni segment rute koji se zove Štamštreke (nem. Stammstrecke, u prevodu: „magistralna linija”). Dok mnoge pojedinačne linije saobraćaju u intervalima od pola sata ili sat vremena, one su u mogućnosti da ponude kombinovane frekvencije od samo nekoliko minuta ili manje duž magistralne linije. Samo linija S45 saobraća u potpunosti unutar granica grada Beča.

Za razliku od mnogih prigradskih železničkih mreža u Nemačkoj, Bečki Šnelban nije zasebna železnička mreža. Integrisan je u austrijski nacionalni železnički sistem. Kao takvi, Šnelban vozovi dele pruge sa regionalnim vozovima (koji putuju dalje od Šnelbana, a neke regionalne linije čak prelaze u susedne zemlje) i drugim železničkim saobraćajem, uključujući teretne vozove.

Numeracija linija je promenjena od delimičnog otvaranja Glavne bečke železničke stanice 9. decembra 2012.[1]

Spisak linija Bečkog Šnelbana (stanje 2022. godine)
Linija Trasa linije
  Majdling — Genserndorf — Marheg
  Medling — Renveg — Floridsdorf — Volkersdorf — Mistelbah
  Viner Nojštat— Leobersdorf — Medling — Floridsdorf — Štokerau — Holabrun
  Viner Nojštat— Leobersdorf — Medling — Floridsdorf — Štokerau — Holabrun — Absdorf — Hipersdorf (Tulnerfeld)
  Volfstal — Međunarodni aerodrom Beč — Renveg— Floridsdorf — Volkersdorf — Mistelbah
  Hajligenštat — Tuln na Dunavu — St. Pelten
  Handelskaj — Hiteldorf
  Beč Zapad — Unterpurkersdorf — Tulnerbah — Presbaum — Nojlengbah
  Bruk na Lajti — Beč Glavna— Ebenfurt — Viner Nojštat
  Aspern Nord — Beč Glavna — Hiteldorf (Unterpurkersdorf)

Nijedna linija osim S45 nema uvek istu rutu i krajnju stanicu; većina ima vozove koji idu dalje i one koji ne saobraćaju do terminala.

Istorija uredi

 
Bivši logo Šnelbana

Bečki sistem šinskih saobraćajnica (nem. Wiener Stadtbahn) je pripadao Komisiji za saobraćaj u Beču i njime su upravljale Carske kraljevske austrijske državne železnice. Bio je u svom prvobitnom načinu rada (1898—1925) preteča Šnelbana, pošto je u punom kapacitetu obavljao lokalni saobraćaj. Međutim, pošto je pruga upravljana parnim lokomotivama, nije bilo prostora za dalji napredak.

Kao rezultat toga, izneti su brojni predlozi za poboljšanje situacije, ali većina njih nije podržana. U ovim predlozima nije pravljena razlika između železnice i metroa, pa su mnogi predlozi pod nazivom „metro” uglavnom obuhvatali železničku infrastrukturu. Originalni dizajn lakog šinskog sistema uključivao je više linija nego što je stvarno izgrađeno. Međutim, Bečki sistem šinskih saobraćajnica, koji je ugašen nakon 1918. godine, ponovo je otvorila Bečka gradska uprava 1925. godine kao Bečki električni prevoz (nem. Wiener Elektrische Stadtbahn). Uključen je u istu tarifnu mrežu sa tramvajem. Za vozne garniture su izgrađene petlje za okretanje u Hiteldorfu i Hajligenštatu, a na stanici Gumpendorfer štrase, koja povezuje vozne koloseke sa tramvajskom mrežom, železničke kompozicije su mogle da koriste tramvajsku infrastrukturu. S druge strane, kolosečni priključci na punu železničku mrežu su ugašeni ili demontirani. Laka železnica je tako sprečena da se proširi na region van Beča.

Nakon „Anšlusa” 1938. godine, Simens Bau Union je razvio kombinovanu metro i šnelban mrežu sa namerom da njima upravlja Nemačka carska železnica (nem. Deutsche Reichsbahn). Iako je planirana mreža bila izuzetno obimna, zbog početka Drugog svetskog rata taj plan nije mogao da ide dalje od probnih bušenja. U posleratnom periodu bilo je novih predloga, ali su oni retko imali službeni karakter.

Planiranje šnelban mreže za Beč započeto je 1954. godine kao deo rekonstrukcije austrijskih železnica, a posebno Južne bečke železničke stanice (nekadašnji Zidbanhof na mestu današnje Glavne železničke stanice). Konkretni planovi su završeni do 1955. godine, ali finansiranje je obezbeđeno tek 1958. godine. Kolaps investicionog budžeta grada Beča doveo je do delimičnog zaustavljanja izgradnje 1960. godine, što je iziskivalo odlaganje svečanog otvaranja mreže za nešto više od godinu dana.

Šnelban era u Austriji počela je 17. januara 1962. godine. Zvaničnom otvaranju prisustvovalo je preko 900 pozvanih gostiju, uključujući saveznog predsednika Adolfa Šerfa i vicekancelara Bruna Pitermana. Posle celodnevnog testiranja mreže sa praznim vozovima, prevoz putnika je počeo u 23.45 sledećeg dana. Između Majdlinga i Prateršterna odmah je uvedena zabrana vožnje za parne lokomotive. Stanica Hauptcolamt je preimenovana u „Landštrase”, dok je danas poznatija kao Beč Centar — Vin mite (nem. Wien Mitte).[2]

Šnelban je ubrzo postao toliko popularan vid gradskog i prigradskog prevoza da je došlo do velike prenatrpanosti, koja se mogla eliminisati samo zamenom pojedinačnih setova vagona sa duplim setovima.[3] Sklopljen je ugovor sa preduzećem Bečke linije (nem. Wiener Verkehrsbetriebe) da se putnicima omogući korišćenje drugih paralelnih vidova prevoza bez dodatne kupovine karata u slučaju kvara nekog prevoznog sredstva. Godine 1963. prvi televizijski monitori za rukovanje vozovima postavljeni su na probu na stajalištu Zidbanhof (sada Četvrt Belvedere). Na Štamštreke vozovi su u početku saobraćali na svakih četvrt sata, ali je već u oktobru 1962. intenziviran saobraćaj između Floridsdorfa i Landštrase u špicu, a od 1964. i na celoj magistralnoj liniji.

Od 3. juna 1984. godine, Bečki Šnelban je integrisan u strukturu cena karata Beča, Donje Austrije i Burgenlanda.

Štamštreke — Šnelban unutar granica grada Beča uredi

 

Štamštrecke, što u prevodu znači „magistralna linija”, Bečkog Šnelbana ima dužinu od 13,3 km sa vozovima koji voze na usponima koji su uporedivi sa onima u Bečkom metrou.[4] Od juga ka severu, opslužuju se sledeće stanice:

 
Unutrašnjost vagona Šnelbana
  • Majdling
  • Maclainzdorfer Plac
  • Glavna bečka železnička stanica (ranije Zidtiroler Plac)
  • Četvrt Belvedere (ranije Zidbanhof, koloseci 21/22)
  • Renveg
  • Beč Centar (ranije Landštrase)
  • Praterštern (ranije Beč Sever)
  • Trajzengase
  • Handelskaj
  • Štrandbeder (zatvorena 2002. godine)
  • Floridsdorf

Šnelban linija S45 uredi

 

Najposećenija pojedinačna linija u Beču je S45 (nem. Vorortelinie, što u prevodu znači „prigradska linija”). Svi lokaliteti duž ove linije su bili nezavisni od Beča do kasnog devetnaestog veka. Šest godina pre otvaranja ove linije, ovi lokaliteti su inkorporirani u grad Beč. Linija je zatvorena za putnike 1932. godine, ali se još nekoliko decenija kasnije koristila za teretni saobraćaj. Putnički saobraćaj se ponovo uspostavio 1987. godine, kada je ponovo otvoren ovaj deo Šnelbana nakon opsežnog renoviranja.

Mnoge originalne stanice koje je projektovao bečki arhitekta Oto Vagner se još uvek koriste.[5] Međutim, dve sadašnje stanice, Brajtenze i Oberdobling, srušene su nakon zatvaranja prvobitne linije i obnovljene su u drugom stilu od strane arhitekata Alojza Mačačeka i Vilfrida Šermana.[6] Jedna nova stanica, Krotenbahštrase, dodata je obnovljenoj liniji, a dve stanice prvobitne linije, Baumgarten i Unterdobling, koje su takođe srušene, nisu zamenjene. Obnova stanice Unterdobling se predlaže u bliskoj budućnosti, kao i proširenje linije južno do mosta Rajhsbrike. Linija je produžena od Hajligenštata do Handelskaja 1996. godine, kako bi se omogućila laka veza sa linijom U6 bečkog metroa.

Linija S45 vozi u taktu od po 10 minuta (danju radnim danima) i prikazana je na mapama (uključujući mape bečkog metroa) kao svetlozelena linija.

Vozne kompozicije uredi

Trenutne kompozicije uredi

  •  
    Klasa 4020 EMU na potezu između Renvega i Četvrti Belvedere
  •  
    Austrijski dvospratni kabinski vagon u stanici Praterštern
  •  
    Klasa 4024 EMU u stanici Gersthof
  •  
    Klasa 4746 EMU u stanici Floridsdorf

Nekadašnje kompozicije uredi

  •  
    Klasa 4030 EMU na stanici Štrandbeder
  •  
    5145 DMU sa šinobusom u stanici Ogau

Planovi za budućnost uredi

Planovi za proširenje Šnelban mreže trenutno postoje samo u maloj meri. U zavisnosti od rezultata pregovora između ÖBB i država Beča i Donje Austrije, biće stvorena linija S10 od Genzerndorfa preko Štatlaua, Simeringa, Glavne bečke železničke stanice do Majdlinga.

Zahtevi za produženje S7 do glavnog grada Slovačke Bratislave postavljeni su još 1990. godine; realizacija ne uspeva jer je ÖBB privatnim kompanijama dao prava saobraćanja od terminala Volfstal do granice sa Slovačkom.

Najvažniji aktuelni građevinski projekat je obnova mnogih Šnelban stanica. Od 2010. godine su renovirane Zapadna železnička stanica (Vestbanhof) i stanica Beč Centar (Vin Mite). Obnova železničke stanice na aerodromu u Beču za prijem vozova na velike udaljenosti završena je 2014. godine. Stanica Četvrt Belvedere je renovirana 2016. godine.

U decembru 2014. godine, tokom izgradnje Glavne bečke železničke stanice (Hauptbanhofa — nem. Hauptbahnhoff) na mestu nekadašnje Južne železničke stanice (Zidbanhofa), završena je izgradnja veze između Istočne pruge (Ostbana) i aerodromske brze tranzitne linije kako bi se stvorila optimalna veza sa bečkim aerodromom. Dvokolosečna veza izgrađena je u blizini centralne saobraćajnice/Kledering/Centralfridhof i u funkciji je od 2015. godine. Prema planovima ÖBB, nova veza mogla bi da se odvija kao linija S75 od aerodroma do Glavne stanice u Beču, i dalje magistralnom linijom Šnelbana preko Majdlinga do Hiteldorfa, sve pod pretpostavkom odgovarajućeg finansiranja od strane država Beč i Donja Austrija.

Proširenje prigradske linije S45 od Handelskaja do stanice Donaumarina U2 duž obale Dunava (trenutno se koristi samo za teretni prevoz), sa vezom ka sadašnjoj liniji S80 kako bi se formirao Šnelban prsten (opširnije na nemačkom: Bečki Šnelban ring) koji bi povezivao Laer Ostban u Hajdeštrase sa Štamštreke ka Glavnoj železničkoj stanici, je u raspravi od 1993. godine. Opštinsko veće Beča je 2018. godine najavilo podršku izgradnji Šnelban prstena, za koji se očekuje da će početi da radi 2025. godine.[7]

Veza Pencing—Majdling (nem. Penzing–Meidling Verbindungsbahn), koja je bila znatno rasterećena tunelom Lainc, takođe će biti nadograđena između Hiteldorfa i Majdlinga. Pored kompletnog renoviranja i velikih radova na razdvajanju nivoa, dve stanice Hicinger Hauptštrase i Štrancenbergbrike treba da budu obnovljene.[8] Očekuje se da pripremni radovi počnu oko 2023. godine, a završetak se očekuje 2026. godine.

Pogledati još uredi

Dodatna literatura uredi

  • Die Wiener Schnellbahn. Ein Beitrag der Österreichischen Bundesbahnen zur Lösung der Verkehrsprobleme in der Bundeshauptstadt. Broschüre zur Eröffnung der Wiener Schnellbahn, ÖBB (Hrsg.), Wien 1962.
  • Eisenbahnatlas Österreich. Schweers + Wall, Köln (2005) ISBN 3-89494-128-6.
  • Franz Haas: Die Wiener Schnellbahn. Stammstrecke Floridsdorf—Meidling. Sutton Verlag, Erfurt (2007) ISBN 978-3-86680-084-7.
  • Alfred Horn: Die Wiener Schnellbahn und ihre Fahrzeuge. Bohmann Verlag, Wien (1976) ISBN 3-7002-0437-X.
  • Ernst Kurz: Die städtebauliche Entwicklung der Stadt Wien in Beziehung zum Verkehr. Magistrat der Stadt Wien (MA18), Wien 1981.
  • Hans Lehnhart: 25 Jahre Wiener Schnellbahn. VOR, Wien 1987, Festschrift.
  • Hermann Strach [Hrsg]: Die Geschichte der Eisenbahnen der österreichisch-ungarischen Monarchie. Karl Prochaska, Wien-Teschen-Leipzig 1898 (Nachdruck Archiv-Verlag, Wien 2000; DVD-Ausgabe von bahnmedien.at, Wien, 2013).
  • Peter Wegenstein: Die Verbindungsstrecken im Raume Wien. Verlag Pospischil, Wien 1991.
  • Günter Kettler, Elektrotriebwagen der ÖBB Verlag Peter Pospischil, Wien 1983
  • Günter Kettler: Elektrotriebwagen der ÖBB, 4041—4124; (behandelt alle auf der S-Bahn Wien bis zur Erscheinung des Buches eingesetzten Triebwagen), Verlag bahnmedien.at, Wien (2013) ISBN 978-3-9503304-3-4

Reference uredi

  1. ^ „Netzplan Nahverkehr Großraum Wien 2013” (PDF) (na jeziku: nemački). ÖBB. Arhivirano iz originala (PDF) 9. 2. 2013. g. Pristupljeno 1. 2. 2013. 
  2. ^ Verlag Schweers + Wall (2005), Eisenbahnatlas Österreich = Railatlas Austria, Österreichische Bundesbahnen, Schweers + Wall, ISBN 978-3-89494-128-4, OCLC 71014793, Pristupljeno 2022-09-20 
  3. ^ König, Anton (2009). „XXII. Die exotischen Gesteine vom Waschberg bei Stockerau”. Tschermaks mineralogische und petrographische Mitteilungen. 15 (5—6). ISSN 0369-1497. doi:10.1007/bf02996000. 
  4. ^ „ÖBB improves overnight S-Bahn service in Vienna | RailTech.com”. RailTech.com | Online News for the Railway Industry. 27. 12. 2019. 
  5. ^ GmbH, Echo Zeitungen (2017-12-30). „"Die Wiener Stadtbahn" von Otto Wagner”. www.echo-online.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-09-20. 
  6. ^ „Csak egy kép – Forradalmi Teknő”. Pristupljeno 2022-09-20. 
  7. ^ „S45 und S80: Alle Parteien im Gemeinderat für S-Bahn Ring”. 
  8. ^ „Rund um die Planung”. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бечки_Шнелбан&oldid=27453093”