Bitka kod Grinvalda
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Ukloniti suvišne veze, napisati uvod. |
Bitka kod Grinvalda ili bitka kod Tanenberga se odigrala 15. jula 1410. g. između Poljskog kraljevstva, Velikog Vojvodstva Litvanije i njihovih saveznika sa jedne i Vitezova Tevtonskog reda sa druge strane. Bila je to odlučujuća bitka Poljsko-Litvansko – Tevtonskog rata (1409 – 1411. g.). Tevtonski red vitezova je veoma teško poražen u bici i nikada više nije povratio nekadašnji uticaj.
| Bitka kod Grinvalda | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Poljsko-litvansko-tevtonski rat | |||||||
 Bitka kod Grinvalda, slika Jana Matejka | |||||||
| |||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Vladislav II Jagelo Vitold | Ulrih fon Jungigen | ||||||
Izveštaji o ishodu od strane retkih očevidaca su veoma kontradiktorni. Bitka se odigrala u poljima između današnjih poljskih sela Grinvald (polj. Grunwald, litv. Žalgiris), Strebark (polj. Stębark, nem. Tannenberg) i Lodvigovo (polj. Łodwigowo, nem. Ludwigsdorf) što je u to doba bila teritorija Tevtonskog reda. Najbliži veći grad bio je Dabrovno (polj. Dąbrówno, nem. Gilgenburg). Nazivi Žalgiris (od litvanskog žalia giria) i Grinvald (od nemačkog grüner Wald) se oba mogu prevesti kao Zelena Šuma. Na staropoljskom je nazvano Zielone Pole – Zeleno Polje, a na nemačkom, u starim tekstovima Grunenfelde, Grunefeld. Na nemačkom bitka je nazvana Schlacht bei Tannenberg – bitka kod Tanenberga, na litvanskom Žalgirio mūšis – bitka kod Žalgirisa, na poljskom Bitwa pod Grunwaldem – bitka kod Tanenberga, na beloruskom Grúnvalьdzkaя bі́tva – bitka kod Grinvalda a na tatrskom Grünwald suğışı.
Događaji pred bitku uredi
U 13. veku Tevtonski vitezovi su bili pozvani u područje oko grada Helmno da pomognu istrebljenje paganskih Prusa. Tu su i ostali pod okriljem papskog edikta koji im je dozvolio da delaju po svojoj volji. Ubrzo formiraju moćnu bazu u tom regionu, okupirajaći obalni region Baltičkog mora današnje Litvanije, Letonije i Estonije i pokazujući tendenciju daljeg širenja. Njihovi upadi na poljsku teritoriju u XIV veku omogućili su im kontrolu nad važnim gradovima kao što su Helmno i Pomorje. Da bi unapredili ratne napore protiv paganske Litvanske države, Tevtonski Vitezovi su preduzeli seriju krstaških pohoda uz podršku drugih evropskih država.
Unija iz Kreva se 1385. godine pridružila kruni Poljske i Litvanije, a kasniji brak između Jogaile, Velikog Vojvode od Litvanije, i poljske kraljice Jadvige je trebalo da povrati ravnotežu moći; obe ove nacije su bile više no svesne da samo zajedničkim delovanjem mogu osujetiti ekspanzionističke planove Tevtonskog reda. Jogaila je primio hrišćanstvo i postao poljski kralj Vladislav II Jagelo, što je otklonilo veći deo razloga za antipaganske krstaške pohode Tevtonskih vitezova.
Tevtonski Vitezovi su svejedno 1398. g. ponovo izvršili upad na ujedinjenu i uglavnom hrišćansku državu Poljske i Litvanije. U to vreme Poljaci i Litvanci nisu imali mnogo izbora osim da tiho trpe u jer još uvek nisu bili vojno spremni da se suoče sa moćnim vitezovima.
Kada su 6. avgusta 1408. g. Tevtonski Vitezovi pod komandom Velikog Majstora Ulriha fon Jungigena (nem. Ulrich von Jungingen) upali u poljsku oblast Dobrcin i zauzeli Bidgošč, poljski kralj Vladislav Jagileo i veliki litvanski vojvoda Vitold odlučuju da spreče dalje širenje Tevtonskih Vitezova. U početku dolazi samo do pograničnih sukoba koje ubrzo prekida višemesečnim primirjem.
1409. g. otpočela je pobuna u Samogiti (Samogitia), na tevtonskoj teritoriji. Poljski kralj podržava Litvaniju i objavljuje da će održati svoje obećanje u slučaju da Tevtonci napadnu Litvaniju. Ovo biva iskorićeno kao izgovor i 14. avgusta 1409. g. Veliki Tevtonski Majstor je objavio rat Poljsko–litvanskoj uniji. Snage Tevtonskih vitezova su u početku upale u Veliku Poljsku i Kujaviju, ali su Poljaci odbili napad i povratili Bidgošć, što je dovelo do potonjeg primirja koje je potrajalo do 24. juna 1410. g. Litvanci i Poljaci su ovo vreme iskoristili pripremajući se za uklanjanje tevtonske pretnje jednom zauvek.
Tevtonski vitezovi su bili svesni jačanja poljsko-litvanskih snaga i očekivali su dvostruki napad – Poljake protiv Dancinga (polj. Gdańsk) a Litvance protiv Samogite (Samogitia). Ima indicija da su ujedinjene poljsko-litvanske snage planirale da nakon toga krenu ka Marienburgu (polj. Malbork, nem. Marienburg), sedištu Velikog Majstora, preteći da posede Reda preseku na dva dela. Da bi odbio napad, Ulrih fon Jungigen je deo svojih snaga skoncentrisao u Švecu (nem. Schwetz, polj. Świecie), dok je veći deo snaga skoncentrisao u zamkovima Ragneta (Ragaina), Rin (Ryn) i Memel (Klaipėda). Poljaci i Litvanci su nastavili da prikrivaju svoje namere organizujući nekoliko upada duboko u neprijateljku teritoriju. Ulrih fon Jungingen je zatražio da se primirje produži do 4. jula, ne bi li omogućio plaćenicima iz zapadne Evrope da stignu. Ovo je upravo dalo dovoljno vremena poljsko-litvanskim snagama da se grupišu i ojačaju.
30. juna 1410. g. snage Velike i Male Poljske prešle su Vislu (polj. Vistula) preko pontonskog mosta i pridružile su se snagama iz Mazovije i Velikog vojvodstva Litvanije. Jagielove poljske snage i Litvanska vojska njegovog rođaka Vitautasa „Velikog“ (lit. Vytautas) – kome je Jagielo predao vlast pre no što je stupio u brak sa poljskom kraljicom – su se susrele 2. jula 1410, a nedelju dana kasnije kročile su u teritoriju Tevtonskih Vitezova, napredujući ka Marienburgu tj. Malborku, čime su potpuno iznenadili Tevtonske vitezove.
Ulrih fon Jungingen je povukao svoje snage iz oblasti Švece i odlučio da organizuje odbrambenu liniju na reci Drveca (polj. Drwęca). Prelazi preko reke bili su utvrđeni sa palisadama, a obližnji zamkovi ojačani. Posle sastanka sa ratnim savetom, u kome je veliki uticaj imao Zindram od Maškovica, veoma aktivan i inteligentan ratnik, kralj Vladislav Jagielo je odlučio da zaobiđe sa istoka i tako nadmudri tevtonske snage. Nakon toga planirao je da nastavi marš ka Marienburgu kroz Soldau (nem. Soldau, polj. Działdowo) i Gilgenburg (nem. Gilgenburg, polj.Dąbrówno). 13. jula oba zamka bivaju osvojena i time je put ka Marienburgu bio potpuno otvoren. Na ugroženi pravac odmah je pohitala vojska Tevtonskih Vitezova sa Velikim Majstorom na čelu.
Suprotstavljene snage uredi
U rano jutro 15. jula 1410. g., obe vojske su se susrele na ravnicama oko sela Grinvald, Tanenberg i Ludvigovo, raspoređene u liniju. Poljsko – litvanska vojska je bila postavljena ispred sela Ludvigovo i Stebark (Tanenberg). Levo krilo su činile poljske snage kralja Vladislava Jagiela i to uglavnom teška konjica. Desno krilo savezničkih snaga je činila vojska Velikog Vojvode Vitautasa, sačinjeno uglavnom od lake konjice. Među snagama desnog krila mogli su se uočiti barjaci iz celog Velikog Vojvodstva, kao i tatrski strelci i verovatno moldavski plaćenici. Snage Tevtonskih Vitezova su, ugalvnom bile sastavljene od teškiih potpuno oklopljenih konjanika – vitezova i nešto pešadije, kao i strelaca na konjima. Njihovi strelci, koji bi sjahivali za borbu peške, nisu mogli da se mere sa protivničkim lakim konjanicima. U svojom redovima su imali i plaćenike iz zapadne Evrope, nazivane „gosti Reda“.
Teško je proceniti tačan broj vojske sa obe strane. Postoje samo dva pouzdana izvora koja opisuju bitku u potpunosti. Najbolje očuvan i najkompletniji izvor ostavio je Joanes Longinus (lat. Ioannes Longinus), ali se u njemu ne pominju tačne brojke. Drugi je nepotpun i sačuvan samo u fragmentima nekog drugog dokumenta iz XVI veka. Ubrzo nakon bitke, decembra 1410. g., novi Veliki Majstor Tevtonskog reda, Hajnrih fon Plauen (nem. Heinrich von Plauen), poslao je pisma vladarima zapadno-evropskih država, u kojima je bitku opisao kao „pohod protiv zlih pagana“. Ovo gledište su delili i mnogi drugi hroničari. Pošto je ishod bitke bio produženje, modernim jezikom rečeno, propagandnih kampanja obe strane, mnogi strani autori su često precenjivali poljsko – litvasnke snage u pokušaju da objasne dramatični rezultat.
U jednoj od pruskih hronika se napominje da su „snage poljskog kralja bile toliko brojne da ne postoji broj dovoljno veliki u ljudskom jeziku“. U jednoj od anonimnih hronika iz Libeka (nem. Lübeck) piše da su Jagielove snage brojale oko 1700000 vojnika, Vitautasove 2700000 – uz dodatak velikog broja Rutieanaca, sa još oko 1500000 Tatara.
Među snagama koje su navodno pomagale poljsko – litvansku vojsku bili su „Saraceni, Turci, pagani iz Damaska, Persije i drugih zemalja“. Prema Engeranu de Monstrele (fr. Enguerrand de Monstrelet) Tevtonski Vitezovi su brojali oko 300000 dok su njihovi neprijatelji pod vođstvom kraljeva „Poljske, Litvanije i Sarmatije“ brojali oko 600000. Andrej od Regenzburga preocenjuje poljsko – litvanske snage na oko 1200000 naoružanih ljudi.
Noviji istoričari procenjuju suprotstavljene snage na mnogo manji broj. Poljski istoričar Ludvik Kolankovski (polj. Ludwik Kolankowski) procenjuje poljsko – litvansku vojsku na 16000 do 18000 poljskih konjanika, 6000 – 8000 litvasnkih lakih konjanika, i oko 13000 – 15000 teških konjanika Tevtonskih Vitezova. Jerži Dabrovski (polj. Jerzy Dąbrowski) procenjuje ukupnu snagu saveznika na 18000 poljskih konjanika i 11000 Litvanaca i Rutenijanca, i oko 16000 vojnika na Tevtonskoj strani.
Bez obzira na ovakve procene većina modernijih istoričara broji samo konjicu. Pored 16000 konjanika, Tevtonski Vitezovi su brojali i oko 9000 pešadinaca, strelaca i vojnika naoružanih samostrelima. I Tevtonski Vitezovi i snage poljsko-litvanske unije su imale velike vojne kampove – tabore i ostale jedinice, koje su činile do 10% njihovog ukupnog sastava.
Pregled snaga:
| Istoričar | Poljska | Litvanija | Ostali | Tevtonski red | |
|---|---|---|---|---|---|
| Libečke hronike | 1700000 | 2700000 | / | 1500000 | |
| Enguerrand de Monstrelet | 600000 | / | / | 300000 | |
| Andrej od Regenzburga | 1200000 | / | / | / | |
| Ludvik Kolankovski | 18000 teških konjanika | 8000 lakih konjanika | / | 15000 teških konjanika | |
| Jerži Dabrovski | 18000 | 11000 | / | 16000 + 3000 gostiju | |
| Henrik Lovmianski | 12000 teških konjanika | 7200 lakih konjanika | / | 11000 teških konjanika | |
| Andrzej Nadolski | 20000 | 10000 | 1000 | / |
Obe vojske su bile organizovane u odrede. Svaki odred teške konjice Tevtonskih Vitezova je činilo otprilike 240 vitezova na konjima sa svojim štitonošama i oružonošama. Svaki odred je nosio svoj barjak i borio se samostalno. Litvanski odredi su bili obično slabiji, sastavljeni približno od 180 lakih konjanika. Sastav pešadijskih jedinica – kopljanici, strelci i samostrelci – i artiljerije je nepoznata.
Snage na obe strane su činile trupe koje su dolazile iz različitih zemalja i krajeva. Osim jedinica koje su došle iz Poljske, Velikog Vojvodstva Litvanije i Tevtonskog Reda, bilo je i plaćenika iz zapadne Evrope – najviše iz Alzasa, Lorene, nemačkih zemalja, Moravske, Češke i verovatno Moldavije. Sovjetski istoričari su pokušavali da prenaglase rusku ulogu u bici. Npr., uključili su neke litvanske odrede, kao što je Smolensk, u ruske snage. Takođe su izmenili opis toka bitke kako bi izgledalo da je ruska podrška bila odlučujuća. U stvari, postojala je i šala da su „bitku protiv fašističkih Tevtonaca dobile zajedničke poljsko-sovjetske snage“ – veliki deo teritorije Velikog Vojsvodstva je u XX veku bio deo Sovjetskog Saveza.
Glavni zapovednik ujedinjenih poljsko-litvanskih snaga bio je poljski kralj Vladislav Jagielo, dok su poljske snage bile pod komandom krunskog maršala Zbignjeva od Brzezije, a litvanske pod Velikim Vojvodom Vitautasom. Doskora se verovalo da je Zindarm od Maškovica bio glavnokomandujući ujedinjenih snaga, ali to je bilo zasnovano na pogrešnom prevodu opisa bitke Joanesa Longinusa. Tevtonskim snagama je direktno komandovao Veliki Majstor Ulrih fon Jungingen.
Tok bitke uredi
Suprotstavljene vojske su se rasporedile u formaciju linije u zoru. Poljaci i Litvanci su se postavili u tri stepena. Poljaci na levom a Litvanci na desnom krilu. Tevtonski Vitezovi su stali u dva reda, no drugi red, tj. rezerva, bio je širok samo onoliko koliko i poljski front. Među Poljacima je bilo više teških oklopnika nego kod Litvanaca, pa su Tevtonci zbog njihove veće prodornosti povećali dubinu. Pred front su obe strane stavile strelce, a i dan-danas se istoričare spore da li su Tevtonski Vitezovi imali i nekoliko topova. Pešadiju su obe strane ostavile u logorima.
Topovi Tevtonskog Reda su ispalili dve salve u toku postrojavanja no izgleda bez rezultata. Oko podneva je otpočela bitka dejstvom samostrela i drugih bacača – strela i kopalja kao i sveopštim jurišom snaga pod komandom Velikog Vojvode Vitautasa na levo krilo Tevtonskih snaga u blizini Tanenberga, odnosno Stebarka. Litvansku konjicu je podržala konjica nekoliko poljskih odreda na desnom krilu. Otpočeo je žestok sukob kada je teška konjica Tevtonskih Vitezova izvršila kontranapad na oba krila. Posle više od sat vremena litvanska laka konjica je počela da se slama i povlači, ali se ubrzo povlačenje pretvorilo u beg prema močvarama i šumama. Samo su tri odreda iz Smolenska pod komandom Semena Lingvena, sina Algirdosovog i brata Vitautasa i Jagiela, ostala na desnom krilu. Jedan od njih je bio potpuno uništen, dok su preostala dva dobila podršku poljske konjice i probila se kroz neprijateljske redove do poljskih pozicija.
Teška konjica Tevtonskih Vitezova je otpočela neorganizovanu poteru za Litvancima i ušla u močvare, gde je Vitautas započeo sa reorganizacijom svojih snaga. Istovremeno, odigravala se žestoka borba na desnom krilu poljske vojske. Tokom nekoliko časova masovne bitke, tevtonska konjica je počela da napreduje. Dlugoš, takođe jedan od glavnih izvora za rekonstrukciju ove bitke, smatra da je Veliki Majstor imao nameru da nabaci Litvance na Poljake, ali tada bi svakako imao težište na svom levom krilu. U tom slučaju Tevtonski Vitezovi ne bi pohitali za Litvancima, kao što su učinili. Joanes Longinus, pak, saopštava da je lično Veliki Majstor Ulrih fon Jungigen predvodio napad konjice na najjaču poljsku jedinicu – odred Zemlje Krakov (polj. Kraków). Prvi redovi poljske vojske, sastavljene pretežno od čeških i moravskih najamnika, su počeli da se kolebaju a i barjak odreda je oboren i zarobljen. No, ubrzo biva povraćen angažovanjem poljskih vitezova-feudalaca iz drugog reda, a kralj Vladislav Jagielo naređuje ulazak u borbu većeg dela rezervi. Ulazak svežih snaga u borbu omogućava Poljacima da odbiju neprijateljski napad a snage Velikog Majstora Ulriha fon Jungingena bivaju potisnute. Za to vreme njegove rezerve su još uvek bile zauzete gonjenjem raštrkane litvanske konjice. Pri povratku na bojište, njihovu glavninu sa boka napada treći borbeni red Poljaka, te time definitivno biva onemogućen združeni juriš Tevtonskih Vitezova, a njihov prvi red počinje da se povlači. Povlačenje prvog reda biva zaustavljeno tek povratkom u borbu svih snaga koje su gonile Litvance.
Nakon višečasovne borbe, Veliki Majstor, Ulrih fon Jungingen odlučuje da se pridruži svojim snagama na prvoj liniji u samom centru, koje su već do tada bile brojčano nadjačane poljskim vitezovima i napredujućom poljskom pešadijom, koja je iznenada počela da se sliva ka bojnom polju iz obližljih šuma. On lično je predvodio napad 16 odreda – stegova – teške konjice koji su da tada bile neangažovani, u rezervi, verovatno nameravajući da udari i desni bok napredujućih poljskih snaga. Prema Dlugošu, Veliki Majstor se iznanada, sa tih 16 odreda, zaustavio potpuno neodlučan na pola puta. Nemoguće je iz ostalih izvora ustanoviti da li je bilo zaista tako, ali predstojići opisi događaja, bar donekle, idu u prilog njegovoj tvrdnji.
U međuvremenu, Vladislav Jagielo je uspeo da prikupi i konsoliduje Čehe i Moravce, ubaci sve preostale rezerve u borbu, i tako potpomogne svoje već prilično umorne snage. Uskoro je i Veliki Vojvoda Vitautas uspeo da reorganizuje deo svojih snaga, da se vrati na bojno polje i upusti se u žestoku bitku. Uprkos žestoko pruženom otporu, 16 odreda Velikog Majstora biva opkoljeno – Česi i Moravci zdesna, Poljaci frontalno, a Litvanci i njihovi saveznici udaraju u levi bok – i počinje da trpi velike gubitke, uključujući i Velikog Majstora, koga su, ako nije odmah podlegao udarcima, dokrajčili poljski seljaci. Videvši pogibiju Velikog Majstora, ostatak Tevtonskih snaga je započeo povlačenje prema svom logoru. Deo jedinica se povukao u šume gde ih je progonila poljska i litvanska konjica, dok se ostatak povukao u logor blizu sela Grinvald koristeći taktiku „tabora“: logor je bio okružen kolima koja su međusobno bila povezana lancima usled čega je mogao biti korišćen kao pokretno utvrđenje. I pored toga odbrana je bilo brzo probijena a logor je bio opustšen. Sudeći prema anonimnom autoru „Hronika sukoba Ladislava Kralja Poljske sa Tevtoncima Leta Gospodnjeg 1410“, više leševa je nađeno u i oko logora nego na poprištu. Potera za odbeglom tevtonskom konjicom je potrajala sve do sumraka.
Uprkos tehnološkoj nadmoći Tevtonskih Vitezova, pogotovu ako se ima u vidu pretpostavka da je ovo bila prva bitka u ovom delu Evrope u kojoj je korišćena poljska artiljerija, ipak se pokazalo da je brojnost i taktička nadmoć poljsko-litvasnkog saveza bila odlučujuća za krajnji ishod.
Jan Žiška od Trocnova je izgubio oko u ovoj bici.
Nakon bitke uredi
Poraz Tevtonskog reda je daleko odjeknuo. Prema Andreju Nadolskom (polj. Andrzej Nadolski) oko 8000 tevtonskih vojnika je poginulo, a oko 14000 je zarobljeno. Većina od oko 250 pripadnika Reda je bilo ubijeno, uključujući većinu zapovednika. Pored Ulriha fon Jungingena, poljske i litvanske snage su ubile i Velikog Maršala Fridriha fon Valenrodea (nem. Friedrich von Wallenrode), Velikog Komtura Kuna fon Lihtenštajna (nem. Kuno von Lichtenstein) i Albrehta fon Švarcburga (nem. Albrecht von Schwartzburg), Velikog Blagajnika Tomasa fon Merhajma (nem. Thomas von Merheim). Brandenburški komtur Markvard fon Salcbah (nem. Markward von Salzbach) i zapovednika Sambije Šaumburg (nem. Schaumburg) su bili pogubljeni nakon bitke po Vitautasovom naređenju. Jedini viši zvaničnik koji je uspeo da pobegne nakon bitke bio je Veliki Majstor Vitezova Hospitalaca i komtur Elbinga Verner fon Tetinger (nem. Werner von Tettinger). Takav pokolj vitezova i plemića nije bio uobičajen u srednjovekovnoj Evropi. Do toga je došlo, uglavnom, zbog učešća seljaštva koje se priključivalo kasnijim fazama bitke, učestvujući u uništvanju opkoljenih tevtonskih trupa. Za razliku od plemića, seljaci nisu dobijali nikakvu nagradu za zarobljenike, te stoga nisu ni imali interesa da neprijatelja zarobljavaju. Među zarobljenima našli su se i Kazimir V (polj. Kasimir), vojvoda od Štetina (nem Stettin, polj. Szczecin) i Konrad „Beli“, vojvoda Oela (polj. Oleśnica).
Po okončanju bitke poljska i litvanska vojska su ostale na bojištu tri dana. Svi ugledni zapovednici su bili pokopani u zasebne grobove, dok je telo Ulriha fon Jungingena bilo umotano u „kraljevski plašt“ i preneto u Marienburg. Ostali poginuli su sahranjeni u nekoliko zajedničkih grobnica. Postoje različita mišljenja o tome zašto je Vladislav Jagielo odlučio da čeka toliko dugo, ali nažalost svako je samo na nivou nagađanja.
Nakon tri dana poljsko-litvanske snage su krenule na Marienburg, opsele zamak, ali i ta tri dana su bila dovoljna da Tevtonski Vitezovi organizuju odbranu. Nakon nekoliko nedelja opsade Veliki Vojvoda Litvanije se povukao iz rata čime je postalo jasno da opsada neće imati uspeha. Plemići Donje Poljske su takođe hteli da prekinu rat pre žetve i opsada je bila okončana.
Tokom i nakon bitke, poljska i litvanska vojska su zarobile nekoliko hiljada vojnika. Većina plaćenika je puštena ubrzo nakon bitke pod uslovom da se vrate u Krakov 29. septembra 1410. g. Nakon toga, poljski kralj je zadržao u pritvoru većinu viših članova Tevtonskog Reda, dok se manji deo vratio u Prusku da moli zapovednike Tevtonskog Reda za plaćanje otkupnine i njihovo oslobađanje. Ovo je prilično iscrpello riznicu Tevtonskih Vitezova jer je prosečna otkupnina za viteza bila veoma visoka. Npr., jedan od plaćenika, po imenu Holbraht fon Lojm (nem. Holbracht von Loym) je morao da plati 60 puta po 150 praških groša, što iznosi bezmalo 300 kilograma čistog srebra, iznos koji je neuobičajen čak i u modernijim vremenima. Sa poraženom vojskom, čiji ostaci su se sastojali uglavnom od loše plaćenih najamnika, Hajnrih fon Plauen, naslednik Ulriha fon Jungingena, nije imao mnogo izgleda da nastavi borbu, naročito što su se mnogi tevtonski gradovi, gotovo odmah nakon bitke zakleli na vernost kralju Poljske. Zbog toga su nakon gušenja pobune građana i vraćanja grada Danciga u okvire Pruske, otpočeli mirovni pregovori.
Torunjskim mirom (nem. Thorn, polj. Toruń ) koji je bio zaključenim kao rezultat bitke kod Grinvalda, Poljska je prključila Dobrinersku oblast (polj. Dobrzyń), a Litvanija je povratila Samogitu. Ovo se može smatrati i diplomatskim porazom Poljske i Litvanije, jer su one prvobitno nameravale da rasparčaju državu Tevtosnkog Reda. I pored toga što Poljaci i Litvanci nisu bili sposobni da vojnu pobedu pretvore politički dobitak, idirektni rezultati su bili mnogo gori po Tevtosnke Vitezove. Posle masakra njihovih trupa Tevtonskim Vitezovima je ostalo malo snaga za odbranu preostalih teritorija. Veliki Majstori od tada moraju da se oslanjaju na najmaničke trupe koje su se pokazale preskupim po riznicu Tevtonaca. Iako je Hajnrih fon Plauen, naslednik Ulriha fon Jungingena uspeo da sačuva državu od potpune propasti, protivnici njegovog izbora među pobunjenim građanima, vitezovima i unutar samog reda, su doveli do njegovog svrgavanja, 1413. g.
Naposletku, unutrašnji sukobi među Tevtosnkim Vitezovima kao i stalan rast poreza doveli su do ustanka Pruske Konfederacije gradova 1454. g. Nakon ove pobune moć Tevtonskih Vitezova je počela da sve više slabi i Red se nikada nije oporavio. Ovaj propadanje je proizvelo čitav niz sukoba koji će kulminirati Tridesetogodišnjim ratom u kome će definitivno propasti država „Pobedničkog reda“.
Literatura uredi
- Vojna enciklopedija - „Bitka kod Grinvalda“
- Povijest Svijeta od početka do danas, II izdanje, Naprijed, Zagreb 1990.
- H. V. K. Dejvis, Srednjovekovna Evropa, priredili D. Nikolić i M. Maksimović, SKC i Zograf, Niš 1999.
- Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka, Clio i Glas srpski, 1997.
- Oksfordska istorija srednjovekovne Evrope, priredio Džordž Holms, Clio i Glas srpski, 1998.
- Linč, Džozef H. (1999). Istorija srednjovekovne crkve. Beograd: Clio.
