Bitka kod Litl Bighorna
Bitka kod Litl Bighorna (engl. Battle of the Little Bighorn) ili u indijanskom svetu poznata kao Bitka na masnoj travi je bila poslednja bitka generala Džordža Kastera, u kojoj je ceo konjički puk masakriran od strane ujedinjenih indijanskih plemena Sijuksa, Arapaha i Šajena pod vođstvom poglavice Sedećeg Bika. Bitka se odigrala 25. juna 1876. godine.[1][2]
| Bitka kod Litl Bighorna | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Velikog sijuškog rata iz 1876. | |||||||||
 Bojno polje kod Litl Bighorna danas (2005) | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
|
Lakota Šajeni Arapaho |
 SAD | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Sedeći Bik Ludi Konj |
Džordž Kaster † Markus Reno Fredrik Bentin | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 1.000—3.000 ratnika[1] | oko 700 vojnika i izviđača[1] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 30—300 ratnika i 10 civila ubijeno[1] | 268 poginulih, 55 ranjenih (6 umrlo od rana)[1] | ||||||||
Uvod u bitku uredi
Nakon završetka Američkog građanskog rata, američki general Džordž Kaster je bio unapređen u čin general-pukovnika i postavljen na čelo 7. konjičkog puka, koji je delovao na Indijanskoj teritoriji.[3] Učestvovao je u bitkama protiv plemena Šajena, a našao se i na vojnom sudu jer je napustio jedinicu zbog poseta bolesnoj ženi u utvrđenju Fort Hejs. Godinu dana je bio pod suspenzijom, a onda se pročuo poduhvatom protiv Indijanaca: kod Bašite je jednostavno dao da se masakrira sve živo. Jedinicu su mu raspustili i ponovo je okupili tek dve godine kasnije, kad je nastala „zlatna groznica“ u Dakoti. Bilo mu je zapoveđeno da prati grupu ljudi koji su iz utvrđenja Fort Ris kretali na sever: 1.500 vojnika štitilo je 373 civila i 275 kola s opremom. Među civilima je bilo podosta novinara, fotografa i rudara koji će uskoro naći zlato.[1][2]
Amerikanci su neprestano kršili sporazume i napredovali dalje ka zapadu, što je rezultiralo nasiljem i aktima razaranja sa obe strane. Da zauzmu Blek Hils (a samim tim i nalazišta zlata) i da zaustave indijanske napade, SAD odlučio da okupi sve preostale slobodne Indijance iz ravnice. Grantova vlada je postavila rok do 31. januara 1876. za sve Lakote i Arapaho koji zimuju na „neustupljenoj teritoriji“ da se prijave svojim određenim agencijama (rezervacijama) ili se smatraju „neprijateljskim“. Veće teškoće u napokon relativno mirnim odnosima između belaca i Indijanaca nastale su 1875. godine, kada su Sijuksi odbili da prodaju područje zvano Crna Brda (Black Hills), iako im je bilo ponuđeno čak šest miliona dolara. Godinu dana kasnije, na čelu svoje 7. konjičke, Kaster se našao u području Montane i blizu mesta Rouzbad (Ružin Pupoljak) okrenuo na zapad, prema reci Litl Bighorn. Usput je potpuno neočekivano naišao na tabor Indijanaca Sijuksa i, slavohlepan, potcenivši njihovu snagu i broj, smesta krenuo u napad. Pomalo nepromišljeno i ne pokoravajući se zapovestima svog nadređenog generala Terija, svoju jedinicu je razdelio u tri dela: kapetan Benten se našao tako na čelu 125 ljudi na južnoj strani, major Reno sa 115 ljudi na drugoj strani reke, a sam Kaster je ostao na ovoj strani reke, zajedno sa 264 svoja vojnika. Nimalo se nije obazirao na izveštaje svojih indijanskih uhoda: bio je nasuprot najvećeg broja okupljenih Indijanaca u istoriji - čak šest združenih plemena, petnaestak hiljada Indijanaca, među kojima barem dve i po hiljade vrsnih ratnika.[1][2]
Posledice uredi
Indijanci su imali veliku premoć u broju ljudi i Kasterovi vojnici su jednostavno bili masakrirani, dok su Benten i Reno nekako pregrupisali svoje snage, ali nisu uspeli pomoći svom zapovedniku i njegovim ljudima.[3] I sami Indijanci, a među njima poglavice Sedeći Bik, Hrabri Vuk (Honehe Ehatamahe) i Ludi Konj, kasnije će utvrditi da tako hrabre vojnike nikada nisu videli.[4] Kaster i svi oko njega su poginuli, osim jednog izvidnika. Taj deo 7. konjičke je bio smaknut za manje od sat vremena. Kad je dva dana kasnije stiglo pojačanje generala Terija, njegovi vojnici su našli 197 mrtvih tela, uključujući i Kasterovo. U bici kod Litl Big Horna pored generala Kastera poginula su i njegova dva rođena brata Tomas (1845.-1876.) [5] i Boston (1848.-1876.) [6]. Generalovo telo bilo je golo, ali ne i unakaženo, s dve rane prostrelne rane u predelu srca i jednom na čelu. Svaka od njih je bila smrtonosna. Indijanci nisu znali ko ga je i kada ubio, a niko to ne zna ni danas. Dugo vremena nakon bitke Indijanci nisu znali čak ni da je Kaster u njoj učestvovao.[1]
U trenutku smrti je imao 37 godina, ali mnogi su bili skloni tvrdnji kako zapravo nikad nije u potpunosti odrastao. Vojnu školu je kao poslednji u svojoj klasi završio u Vest Pointu, početak Američkog građanskog rata dočekao je kao niži poručnik vojske unije, a njegov završetak s činom general-majora.[1]
Bitka kod Litl Bighorna je značila najteži poraz SAD u sukobima s Indijancima, ali je i zauvek zapečatila indijansku sudbinu: svi su mostovi za saradnju i pregovore bili porušeni, a vojni vrh je vapio za konačnim rešenjem indijanskog pitanja. Konjički pukovi su povećavali broj ljudi, a mnogi od njih su prerastali u Kasterove osvetnike. Petnaestak godina kasnije, američki Indijanci više neće pružati oružani otpor.[1]
Litl Bighorn danas uredi
Na mestu masakra tog junskog dana 1876. godine, danas se nalazi spomenik s imenima onih koji su tu doslovce ostali ležati zauvek: nedaleko je groblje palih, a među grobovima je i Kasterov, iako ne fali ni spomenika posvećenih Indijancima. Napokon, samo bojno polje je smešteno između dva velika indijanska rezervata: Krou Indian Rezervat na zapadu i Nortrn Čejen na istoku.
U Montani, prostoru zadivljujuće prirodne lepote, živi nešto manje od milion ljudi. Sva je prilika da je belaca devedeset posto. Preostalih desetak posto čine uglavnom Indijanci, među njima i potomci onih koji su učestvovali u bici. Mestašca i gradići, su međusobno prilično razdvojeni i ne podsećaju baš na američka naselja koja se vide u filmovima ili o kojima govore pisana dela o američkoj unutrašnjosti. Amerikanci su česti posetioci Evrope, uglavnom kao članovi organizovanih turističkih grupa, a među organizatorima prednjače tur-operatori poput britanskog Trafalgara i američkog TAUK Tursa, ali učesnici takvih putovanja iz Montane vrlo su retki.
Sve su ređi i medvedi grizliji koji su u međuvremenu postali zaštitni znak države, koja čak i u sredini svoje plave zastave donosi krug u kojem dominiraju visoki vrhovi planina i duboki kanjoni.
Poprištu bitke kod Litl Bighorna najbliže je mesto Busbi. Istina, nema ni sedam stotina duša, ali gotovo je u potpunosti naseljeno Indijancima. Žena ne nedostaje, brojem su gotovo izjednačene sa muškarcima, ali čak 40% porodica statistički ne prelazi prag siromaštva, što prevedeno na svakodnevni jezik znači da žive na ivici egzistencije. Malobrojne poslove im daje uglavnom nacionalni park ili memorijalno područje, koje poseti nešto manje od pola miliona ljudi godišnje.
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e ž z i Panzeri, Peter F. (1995). Little Big Horn 1876 : Custer's last stand. London: Osprey. str. 41—81. ISBN 1-85532-458-X. OCLC 36720761.
- ^ a b v Džozefi Mlađi, Elvin M. (2003). Poglavice patrioti, Hronika otpora američkih indijanaca. Beograd: Metafizika. str. 268—280. ISBN 86-84091-08-6.
- ^ a b „Bitka kod Litl Bighorna”. Vesti. Pristupljeno 22. 1. 2020.
- ^ „Bitka kod Litl Bighorna”. Poportal. Pristupljeno 22. 1. 2020.
- ^ služio kao pomoćnik generalu
- ^ vodič, sakupljač hrane, paker i izviđač za puk na ekspediciju protiv Lakota Indijanaca 1876
