Википедија

Bitka kod Nešvila

Bitka za Nešvil (engl. Battle of Nashville) bila je dvodnevna bitka na zapadnom ratištu Američkog građanskog rata koja je predstavljala kraj velikih borbi zapadno od obalskih država u Američkom građanskom ratu. Borbe su vođene 15 -16. decembra 1864. godine u Nešvilu u državi Tenesi, između južnjačke Armije Tenesija (engl. Army of Tennessee) pod vođstvom general-potpukovnika Džona Bela Huda (engl. John Bell Hood) i severnjačke Armije Kamberlenda (engl. Army of the Cumberland) pod vođstvom general-majora Džordža H. Tomasa (engl. George H. Thomas). U jednoj od najvećih pobeda koje je vojska Unije postigla tokom rata, Tomas je napao i razbio Hudovu vojsku, u velikoj meri uništivši je kao efikasnu borbenu silu.

Bitka za Nešvil
Deo Američkog građanskog rata

Bitka kod Nešvila.
Vreme15-16. decembra 1864.
Mesto
Nešvil, Tenesi, SAD
Ishod Pobeda Unije, uništena južnjačka Armija Tenesija. Prestao organizovani otpor Konfederacije na zapadnom ratištu Američkog građanskog rata.
Sukobljene strane
SAD Konfederativne Američke Države
Komandanti i vođe
Džordž H. Tomas
Tomas B. Vud		 Džon Bel Hud
Jačina
oko 55.000 oko 31.000
Žrtve i gubici
387 ubijenih, 2.562 ranjenih i 112 nestalih. oko 2.500 mrtvih i ranjenih, oko 4.500 zarobljenih.

Pozadina uredi

Glavni članak: Zapadno ratište Američkog građanskog rata
 
Ratne operacije pred bitku kod Nešvila, jesen 1864.

Južnjački general Džon Bel Hud (engl. John Bell Hood), zapovednik južnjačke Armije Tenesija (engl. Army of Tennessee), je posle poraza u bici za Atlantu (u Džordžiji) krenuo ka severozapadu da poremeti železničke linije snabdevanja general-majora Viljema T. Šermana od Čatanuge do Atlante, nadajući se da će uvući Šermana u bitku na povoljnijem terenu. Nakon kratkog perioda gonjenja, Šerman je odlučio da se odvoji i umesto toga izvede svoj Pohod do mora, od Atlante do Savane u Džordžiji, prepuštajući pitanje Hudove vojske i odbrane Tenesija generalu Džordžu H. Tomasu (engl. George H. Thomas), zapovedniku severnjačke Armije Kamberlenda (engl. Army of the Cumberland). Hud je planirao da upadne u Tenesi i porazi Tomasovu vojsku dok je bila geografski podeljena. Progonio je vojsku general-majora Džona M. Skofilda (engl. John M. Schofield) od Pulaskog do Kolumbije, a zatim je pokušao da je presretne i uništi na Spring Hilu (engl. Spring Hill). Zbog niza pogrešnih komunikacija komande Konfederacije u bici kod Spring Hila (29. novembra 1864), Skofild je uspeo da se povuče iz Kolumbije i prođe pored Hudove vojske na Spring Hilu sa relativno neoštećenom vojskom. [1]

Besan zbog svog neuspeha na Spring Hilu, Hud je progonio Skofilda na severu i naišao na vojsku Unije kod Franklina iza jakih utvrđenja. U bici kod Franklina 30. novembra, Hud je poslao skoro 31.000 svojih ljudi da napadnu utvrđenja Unije pre nego što se Skofild mogao povući preko reke Harpet (engl. Harpeth River) i pobeći u Nešvil. Vojnici Unije odbili su višestruke napade i naneli preko 6.000 žrtava Južnjacima, među kojima je bio i veliki broj ključnih generala Konfederacije, nanoseći veliku štetu rukovodstvu Armije Tenesija. [2][3]

Skofild se povukao iz Franklina tokom noći i krenuo u utvrđenja Nešvila 1. decembra, dolazeći pod komandu Tomasa, koji je sada imao ukupne snage od približno 55.000 ljudi. [4] Uglavnom, njegove trupe su bile veterani, 4. korpus pod brigadnim generalom Tomas J. Vudom (engl. Thomas J. Wood) i Skofildov 23. korpus koji su se borili u kampanji za Atlantu, i Odred Armije Tenesija (deo rasformiranog 16. korpusa, koji je formiran pod ovim neobičnim imenom 6. decembra) general-majora Endru Smita (engl. Andrew J. Smith) koji se borio kod Viksburga, u kampanji na Crvenoj Reci (engl. Red River Campaign) i kod Tupela (engl. Battle of Tupelo) protiv general-majora Stivena Lija (engl. Stephen D. Lee) i Nejtana Foresta (engl. Nathan Bedford Forrest), i u Misuriju protiv Sterlinga Prajsa (engl. Sterling Price) . Dok je Vilsonova konjica imala borbeno iskustvo, većinom je bila tučena od strane Foresta, Džona Hant Morgana (engl. John Hunt Morgan) ili Džoa Vilera (engl. Joe Wheeler). Samo je divizija general majora. Džemsa Stidmana (engl. James B. Steedman) bila bez iskustva. Sastojala se od garnizonskih trupa i železničkih stražara iz Tenesija i Džordžije, a uključivala je osam pukova Obojenih Trupa Sjedinjenih Država (engl. United States Colored Troops).

Snage Unije su gradile odbrambena utvrđenja oko Nešvila još od vremena kada je grad okupiran u februaru 1862. [5] Do 1864. godine, 7 kilometara duga polukružna odbrambena linija Unije na južnoj i zapadnoj strani grada štitila je Nešvil od napada iz tih pravaca. Linija je bila načičkana tvrđavama, a najveća je bila Fort Negli (engl. Fort Negley). Linija rova produžena je na zapad nakon 1. decembra. [6] Reka Kamberlend (engl. Cumberland River) formirala je prirodnu odbrambenu barijeru na severnoj i istočnoj strani grada. Smitove trupe stigle su rekom 30. novembra, a njihov transport pratila je moćna flota drvenih i gvozdenih topovnjača. Tako je rečna barijera bila dobro zaštićena.

Od istoka prema zapadu, odbrambenu liniju opsluživali su Stidmanova divizija, 23. korpus, 4. korpus i Smitov odred 16. korpusa. [7][8][9] S obzirom na činjenicu da su se snage Unije sastojale od trupa Armije Kamberlenda, Armije Ohaja (engl. Army of the Ohio), Armije Tenesija (engl. Army of the Tennessee), okruga Etova (engl. District of Etowah) i stanice Nešvil (engl. Post of Nashville), snage u Nešvilu nisu imale zvanično ime. [10][11][12]

Hudova Armija Tenesija stigla je južno od grada 2. decembra i zauzela položaje okrenute snagama Unije u gradu. Kako nije bio dovoljno jak da napadne utvrđenja Unije, Hud se odlučio za odbranu. Umesto da ponovi svoj besplodni frontalni napad kao kod Franklina, on se učvrstio i čekao, nadajući se da će ga Tomas napasti. Zatim, nakon što bi Tomas razbio svoju vojsku protiv utvrđenja Konfederacije, Hud bi mogao da izvrši kontranapad i zauzme Nešvil. [13]

Linija Konfederacije od oko četiri milje utvrđenja bila je okrenuta ka južnom delu linije Unije (delu koji su zauzimali Stidman i Skofild). S desna na levo nalazio se korpus general-majora. Benjamina F. Četama (engl. Benjamin F. Cheatham), general-potpukovnika Stivena D. Lija i general-potpukovnika Aleksandra P. Stjuarta (engl. Alexander P. Stewart). Konjica kojom je komandovao brigadni general Džems R. Čalmers (engl. James R. Chalmers) bila je na jugozapadu grada. [14][15][16][17][18] Levi bok Konfederacije bio je osiguran sa pet malih odvojenih reduta, od kojih je svaki imao dva do četiri topa sa garnizonima od oko 150 ljudi. [19]

Hud je pre bitke napravio ozbiljnu stratešku grešku. 2. decembra poslao je tri brigade divizije Vilijama B. Bejta (engl. William B. Bate) iz Četamovog korpusa da napadnu prugu Nešvil-Čatanuga između Nešvila i Marfrisboroa (engl. Murfreesboro), kao i garnizon Unije u potonjem gradu. [20] Tri dana kasnije, poslao je dodatne dve brigade pešadije i dve divizije konjanika, sve pod Forestovom komandom, da pojačaju Bejta. [21] Hud je verovao da će ova diverzija izvući Tomasa iz utvrđenja u Nešvilu, omogućavajući Hudu da ili pojedinačno pobedi Tomasa ili da zauzme Nešvil prepadom nakon što se njegov garnizon iscrpi.[22] Dok je pruga između Nešvila i Marfrisboroa bila pokvarena na više mesta, garnizon Marfrisboro odbio je Južnjake u Trećoj bici kod Marfrisboroa (engl. Third Battle of Murfreesboro, koja se takođe naziva Bitka Kedrova, engl. Battle of the Cedars) 7. decembra [23] Dalje, Tomasa nije prevarila ova diverzija i ostao je u svojim utvrđenjima dok nije bio spreman da napadne pod svojim uslovima. Bejtova divizija i jedna od dve pripojene pešadijske brigade vratili su se u Nešvil, ali je Hud ozbiljno umanjio svoje već slabije snage, a takođe je lišio svoju vojsku najjače i najpokretnije jedinice - Foresta i njegove konjice. [24][25][26]

Suprotstavljene snage uredi

Unija uredi

Vojska Unije (od oko 55.000 ljudi) bila je konglomerat jedinica iz nekoliko različitih armija privremeno pripojenih Odseku Kamberlend (engl. Department of the Cumberland) ili Armiji Kamberlenda general-majora Džordža H. Tomasa i sastojala se od: [27]

  • 4. korpus, kojim je komandovao general-major Tomas J. Vud (engl. Thomas J. Wood), sa divizijama kojima su komandovali brigadni generali Nejtan Kimbal (engl. Nathan Kimball), Vašington Lafajet Eliot (engl. Washington Lafayette Elliott) i Samjuel Biti (engl. Samuel Beatty);
  • 23. korpus, kojim je komandovao general-major Džon M. Skofild, sa divizijama kojima su komandovali general-major Darius N. Kauč (engl. Darius N. Couch) i brigadni general Džejkob D. Koks (engl. Jacob D. Cox);
  • „Odred vojske Tenesija“ (nekadašnje Desno krilo 16. korpusa), kojim je komandovao general-major. Endru J. Smit, sa divizijama kojima su komandovali brigadni generali Džon Makartur (engl. John McArthur) i Kener Žerar (engl. Kenner Garrard) i pukovnik Džonatan B. Mur (engl. Jonathan B. Moore);
  • Privremeni odred (okrug Etova), kojim je komandovao general-major Džems B. Stidman (engl. James B. Steedman), sa divizijom (nazvanom „Privremena divizija“) kojom je komandovao brigadni general Čarls Kraft (engl. Charles Cruft) i druge manje jedinice;
  • Konjički korpus, kojim je komandovao general-major Džems H. Vilson, sa divizijama kojima je komandovali brigadni generali Edvard M. MekKuk (engl. Edward M. McCook), Edvard Heč (engl. Edward Hatch), Ričard V. Džonson (engl. Richard W. Johnson) i Džozef F. Knip (engl. Joseph F. Knipe).
  •  
    General-major
    Džordž H. Tomas, (Komandant)
  •  
    General-major
    Džon Skofild
  •  
    General-major
    Džems B. Stidman
  •  
    Brigadni general
    Tomas J. Vud
  •  
    General-major
    Endru Džekson Smit
  •  
    Brigadni general
    Džems H. Vilson

Konfederacija uredi

Južnjačka Armija Tenesija pod komandom generala Džona B. Huda imala je oko 30 000 ljudi i sastojala se od 3 pešadijska i 1 konjičkog korpusa: [28]

  • Lijev korpus, kojim je komandovao general-pukovnik Stiven D. Li sa 3 divizije;
  • Stjuartov korpus, kojim je komandovao general-pukovnik Aleksandar P. Stjuart sa 3 divizije;
  • Četamov korpus, kojim je komandovao general-major Benjamin F. Četam sa 3 divizije;
  • Konjički korpus, (odvojen u Marfrisborou i neangažovan u Nešvilu), kojim je komandovao general-major Nejtan B. Forest sa 3 divizije.
  •  
    General-potpukovnik
    Džon Bel Hud, (Komandant)
  •  
    General-major
    Bendžamin P. Četam
  •  
    General-potpukovnik
    Stiven D. Li
  •  
    General-potpukovnik
    Aleksandar P. Stjuart
  •  
    General-major
    Nejtan Bedford Forest

Tomas se sprema za napad uredi

Iako su Tomasove snage bile mnogo jače, nije mogao zanemariti Hudovu vojsku. Uprkos teškim gubicima koje je pretrpela kod Franklina, Hudova Armija Tenesija predstavljala je pretnju samim svojim prisustvom i sposobnošću za manevrisanje. Tomas je znao da mora da napadne, ali se oprezno pripremio. Njegovim konjičkim korpusom, kojim je zapovedao energični mladi brigadni general Džems H. Vilson, bio je slabo naoružan i opremljen lošim konjima, i on nije želeo da krene u odlučujuću bitku bez efikasne zaštite svojih bokova. Ovo je bilo posebno važno, jer će se Vilson suočiti sa konjanicima strašnog generala Foresta. Preuređivanje severnjačke konjice zahtevalo je vreme. [17][29][30][31]

U međuvremenu, u Vašingtonu su besneli zbog ovog odugovlačenja. Kada je Šerman predložio svoj Pohod na more, Julisiz Grant i Henri Halek su mu se usprotivili obrazloženjem da će Hud iskoristiti priliku da napadne Tenesi. Kao odgovor, Šerman je lakomisleno nagovestio da je to upravo ono što je želeo i da će ga on lično, ako Hud „nastavi da maršira na sever, sve do Ohaja, snabdevati hranom“. Međutim, kada je uvek samouvereni Šerman nestao u srcu Džordžije, Grant se ponovo zabrinuo zbog moguće invazije na Kentaki ili Ohajo. Grant je kasnije rekao o situaciji, "Da sam bio Hud, išao bih u Luisvil i na sever dok ne dođem u Čikago". Njegova zabrinutost nesumnjivo je odražavala zabrinutost Abrahama Linkolna. Linkoln je imao malo strpljenja za spore generale i ocenio je situaciju, „Ovo izgleda kao Meklelanova i Rosekrancova strategija da ne rade ništa, a puštaju pobunjenike da pustoše po zemlji“.[32]

Dok se pritisak iz Vašingtona nastavljao, oštra ledena oluja pogodila je Nešvil 8. decembra, što je sprečilo bilo kakvu ofanzivnu akciju. Vreme ispod nule nastavilo se do 12. decembra. [33] Ovo je objašnjeno Grantu, ali kada se Tomas još uvek nije pokrenuo do 13. decembra, Grant je naredio da general-major Džon A. Logan (engl. John A. Logan) krene do Nešvila i preuzme komandu ako po njegovom dolasku Tomas još nije započeo operaciju. Logan je stigao do Luisvila do 15. decembra, ali tog dana je konačno započela bitka za Nešvil. [34][35][36][15][37]Sam Grant napustio je Peterburg 14. decembra da bi preuzeo ličnu komandu i stigao je do Vašingtona tek kada je bitka započela. Dalje nije nastavio. [38]

Pomorske akcije uredi

 
7. decembra 1864. savezni monitor Neošo (engl. USS Neosho) napala je baterije Konfederacije u Bell's Bendu. Ova skica prikazuje oklopnjaču kako se kreće uzvodno, pucajući na baterije na severnoj obali.

Južnjaci su postavili baterije u Bell's Bendu na reci Kamberlend ispod Nešvila 2. decembra 1864. Odmah su imali uspeha, zauzevši tog dana dva transporta Unije koji su nosili konje, mazge i stočnu hranu. Mornarička eskadra Unije u Nešvilu odgovorila je u noći sa 3. na 4. decembar. Dok je glavnina eskadre napadala gornju bateriju, dva broda, oklopnjača Karondelet (engl. USS Carondelet) i drveni Ferplej (engl. USS Fairplay), nastavili su do donje baterije gde su ponovo zauzeli i izveli dva zarobljena teretna broda. [39]

Komandant eskadre Unije, poručnik Liroj Fič (engl. LeRoy Fitch) dobio je naređenje da probije rečnu blokadu. 7. decembra poveo je svoja dva najteža broda, oklopnjaču USS Karondelet i rečni monitor Neošo, nizvodno da napadne baterije. Akcija je bila neodlučna, iako je Neošo pretrpeo znatnu površinsku štetu. Dvojica mornara sa Neoša nagrađeni su medaljom časti za izlazak na granatama zasutu palubu i podizanje zastave broda nakon što je oborena hicem. [40]

Južnjačke baterije efikasno su zatvorile reku ispod Nešvila za snabdevanje, sve dok ih 15. decembra na kraju nije oterala konjica Unije.

Bitka uredi

15. decembra uredi

Akcije na desnom krilu Konfederacije uredi

 
Bitka kod Nešvila 15–16. decembar, 1864.
  Vojska Konfederacije
  Vojska Unije

Tomasov plan bio je pokrenuti diverzioni napad na desnicu Konfederacije koji će ih odvratiti od glavnog napada s leve strane i možda naterati da preusmere trupe s leve na desnu stranu.[41] Napadačke snage sastojale su se od dve brigade sastavljene od Stidmanovog Privremenog Odeljenja: Prve Obojene Brigade, koja se sastojala od tri puka Obojenih Trupa Sjedinjenih Država (koje su ranije služile kao garnizonske trupe ili železničke straže), i brigade sastavljene od belih trupa pozadinskog ešalona opisanih od njihovog komandanta kao „novi obveznici, rekonvalescenti i plaćeni regruti“. [42]

Desnica Konfederacije bila je usidrena na zapadnoj strani dubokog useka na pruzi Nešvil - Čatanuga. Slaba streljačka linija postavljena je istočno od koloseka, a 14. decembra dopunjena je čvrstom lunetom sa 4 topa u čijoj je blizini bila Granburijeva (Haftonova nakon Granburijeve smrti u Franklinu) Teksaška Brigada. Granburijeva Luneta bila je dobro maskirana drvećem i žbunjem.[43]

Dve severnjačke brigade jurišale su i pregazile streljačku liniju. Potom su se našli pod jakom artiljerijskom vatrom konfederatske baterije na zapadnoj strani pruge. Kada su brigade prolazile pored Granburijeve lunete, pogodila ih je vrlo jaka vatra koja je tukla iz blizine. Obe brigade povukle su se u neredu, ali su reformisane i nastavile su da ostatak dana gađaju utvrđenja Konfederacije sa nekadašnje streljačke linije. [44][45] Napad nije uspeo u svojoj svrsi, jer južnjaci nisu bili ometeni, a zapravo su poslali brigade sa Lijevog i Četamovog korpusa da ojačaju ugroženi levi bok. [46]

Akcije na levom krilu Konfederacije uredi

 
Pukovnik Silvester Hil je ubijen artiljerijskom vatrom Južnjaka sa Reduta broj 2, tek što su njegovi ljudi pregazili Redut br. 3 na levom boku Konfederacije.

Tomas je planirao ogroman zaokret koji bi se na kraju spustio na izloženi levi bok Konfederacije. Vilsonov konjički korpus krenuo je zapadno Šarlot Pajkom čim se jutarnja magla razišla, rasterujući konjicu Konfederacije koja je patrolirala područjem između levog krila Konfederacije i reke Kamberland. Usledio je Smitov odred 16. korpusa, skrenuvši na jug nakon otprilike milju prema boku Konfederacije. Konjanici su se formirali na Smitovom desnom boku. Skofildov 23. korpus sledio je u rezervi, a kako se napad kretao prema jugu, otvorio se jaz između Smita i Vilsona koji je Skofildu naloženo da popuni. [47] Otprilike u 14:30, trupe Unije napale su pet reduta koji su čuvali levicu Konfederacije. Četiri brigade, dve konjičke i dve pešadijske, pregazile su Redut broj 4, a zatim Redut broj 5, uprkos srčanom otporu branilaca Reduta broj 4. [48] Još jedna Smitova brigada zauzela je Redut broj 3; međutim, njen komandant, pukovnik Silvester G. Hil, ubijen je od strane artiljerije Konfederacije koja je pucala iz Reduta broj 2. Bio je najviši oficir Unije ubijen u bici. Smitove trupe su krenule ka Redutu broj 2, koji je brzo osvojen. [49]

U međuvremenu, 4. korpus imao je zadatak da izvrši frontalni napad sa brda Greni Vajt (engl. Granny White Pike) i Hilsboro vrha (engl. Hillsboro Pikes) na levom kraju linije Konfederacije. Napad je trebao započeti nakon što su Smitove trupe započele napad na redute levog boka. Linija Konfederacije trebala je ležati na brdu Montgomeri (engl. Montgomery Hill) na severnoj strani Braunovog potoka (engl. Brown's Creek). Dok su konfederalci tamo prvobitno uspostavili svoju liniju, povukli su se na jednako jake položaje na južnoj strani Braunovog potoka, jer su prvobitni položaji bili izloženi artiljerijskoj vatri iz tvrđava u Nešvilu. [50] 4. korpus je namerno nastavio uz Montgomeri Hil, samo da bi utvrdio da ga je branila tanka streljačka linija. Zaustavili su se da bi se reorganizovali i otprilike u isto vreme kada je Smitov odred osvajao redute Konfederacije, napali su na glavnoj liniji Konfederacije. [51]

Tako se dogodilo da Redut broj 1, poslednji bastion na levom boku Konfederacije, zauzele su trupe koje su dolazile sa severa, juga i zapada. [52] Stjuartov korpus je uništen tokom dnevnih borbi i povukao se na novu liniju odbrane na kilometar ili dva južnije. Pozadinske akcije pojačanja iz Lijevog korpusa sprečavale su da povlačenje postane bekstvo. Kolapsom levog krila Konfederacije, Četamov i Lijev korpus su se povukli do nove linije. [53]

16. decembra uredi

Novi raspored vojske Konfederacije uredi

Nova linija Konfederacija bila je mnogo jača i kompaktnija od linije prvog dana. Bila je usidrena na istoku na brdu Pič Orčard (engl. Peach Orchard Hill). Zapadni bok išao je duž linije brda koja su vodila na jug od Komptonovog brda (engl. Compton's Hill), a koje će se nakon ove bitke nazvati Šajevo Brdo (engl. Shy's Hill) po pukovniku Vilijamu M. Šaju (engl. William M. Shy), oficiru Konfederacije koji je komandovao 20. pešadijskim pukom Tenesija, koji je poginuo braneći ga. Centar je pratio seriju čvrstih zidova od naslaganog kamena, ojačanih rovovima. [54]

Hud je Lijev korpus stavio na desni bok. Izuzev dve brigade, ovaj korpus prethodnog dana nije video nikakvu akciju, a zaista je video vrlo malo akcije u krvoproliću kod Franklina dve nedelje ranije. Lijeva linija prolazila je sa brda duboko u centar Konfederacije. Stjuartov korpus, desetkovan velikim gubicima kod Franklina i u akcijama 15. decembra, zauzeo je centar Konfederacije. Četamov korpus, teško povređen kod Franklina, nalazio se na levom boku Konfederacije, koji je obuhvatao Šajevo Brdo i niz brda na njegovom jugu. Rukerova konjička brigada patrolirala je južno od Četamovog korpusa. [55]

Činilo se da je obrambena linija Konfederacije na vrhu Šajevog Brda bila prilično jaka, jer je strmo brdo dominiralo svim okolnim terenom. Međutim, izgled je zavaravao. Prvo, odbrana na grebenu bila je istaknuta i bila je izložena artiljerijskoj vatri Unije iz svih pravaca, osim sa jugoistoka. Drugo, utvrđenja su preko noći izgradile umorne trupe i sastojala su se od plitkih rovova bez krova ili grudobrana. Treće i najsudbonosnije, rovovi su izgrađeni na geografskom grebenu brda, a ne na vojnom grebenu koji je dominirao padinama, tako da su napadačke trupe mogle da izbegnu vatru dok skoro ne dođu do grebena.[56]

Tomasov plan uredi

Tomas je ponovio svoju taktiku od prethodnog dana. Izvršio bi se napad na desno krilo Konfederacije, da bi se Konfederacijske trupe povukle s leve strane. Tada bi Skofildov 23. korpus zadao glavni udarac i načinio proboj na levom boku.

Napad Unije na brdo Pič Orčard uredi

 
Prva linija Unije, 16. decembar, 1864.

Napadi na brdo Pič Orčard izvršeni su u mnogo većoj snazi od onih 15. decembra. Dve brigade iz Bitijeve divizije Vudovog 4. korpusa i dve brigade iz Stidmanovog Privremenog odreda izvršile su napad oko 15:00. Koncentrisana puščana i artiljerijska vatra ukopanih Južnjaka brzo su razbili napad. [57] Zaostali puk iz 2. Obojene Brigade Stidmanove divizije, 13. puk Obojenih Trupa Sjedinjenih Država, napao je skoro sam i osvojio utvrđenje Konfederacije, izgubivši pritom jednu od svojih zastava i 220 oficira i ljudi, oko 40% snaga puka. [58]

Napad na brdo Pič Orčard imao je željeni efekat. Hud je poslao dve Četamove brigade da pojačaju Lija.[59] Tanka linija Konfederacije na Šajevom Brdu i okolnim visovima postala je tanja.

Napad Unije na Šajevo brdo uredi

U to vreme Vilsonova konjica bila je vrlo aktivna na levoj i zadnjoj strani Konfederacije, prolazeći pored vrha Greni Vajt. Kao odgovor, Četam je razvlačio svoj korpus sve dalje na jug. [56] Tomas, koji je bio sa Skofildom, uputio je Skofilda da izvrši napad na zapadnu stranu Šajevog brda. Skofild je, misleći da je nadmašen i da je u opasnosti od napada na svom južnom boku, oklevao, tražeći da mu Smit pošalje dodatne divizije. Tomas je naredio Smitu da udovolji ovom zahtevu. Smit je poslao diviziju, ali Skofild i dalje nije učinio ništa.[60]

Zalazak sunca se brzo približavao, i ako pre toga ne bude izvršen napad, Hud bi mogao ili ojačati svoj položaj preko noći ili se sigurno povući na jug. [61]

Brigadni general Džon Makartur, jedan od Smitovih komandanata divizija, bio je svestan toga. Takođe je video da je linija Konfederacije bila snažno napadnuta artiljerijom Unije koja je na njih pucala iz skoro svih pravaca. Oko 15:30. poslao je poruku Smitu i Tomasu da će njegova divizija, ukoliko ne dobije suprotna naređenja, napasti Šajevo Brdo i liniju Konfederacije odmah na istok u narednih pet minuta. [62]

Napad tri brigade započeo je po planu Makartura. Jedna brigada se popela gore i prešla Šajevo Brdo. Zbog pogrešno postavljenih rovova Konfederacije, samo je puk na istoku pretrpeo značajne žrtve od Južnjaka, koji su pucali iz ravnice levo od njega. [63] Makarturova druga brigada napala je ove Konfederate dok su bili zauzeti gađanjem. [64] Treća brigada, napadajući istočno od vrha Greni Vajt, napala je veliki odred konfederalnih strelaca izvan njihovih linija i prodrla za njima u konfederacijske linije. [65]

Levi bok Konfederacije se raspada uredi

Levi bok Konfederacije iznenada se raspao. Linija Konfederacije potisnuta je od zapada ka istoku. Vilsonova konjica blokirala je vrh Greni Vajt. Konfederalci su se povukli na jug pored vrha Franklin (engl. Franklin Pike) i kroz prolaz u brdu Overton (engl. Overton Hills), kroz dno potoka Oter (engl. Otter Creek). Deo Lijevog korpusa održavao je dobar red i pokrivao povlačenje na vrhu Franklin. [66] Rukerova konjička brigada Konfederacije izvršila je istu službu u noćnoj borbi prsa u prsa po kiši na vrhu Greni Vajt. [67]

Hudovo povlačenje uredi

U noći 16. decembra ono što je ostalo od Hudove vojske krenulo je na jug prema Franklinu koristeći dva puta, Franklin Pajk i Greni Vajt Pajk. Ruker je za neko vreme zadržao poteru Unije na vrhu Greni Vajt, a glavnu poteru vodila je konjica Unije na Franklin Pajk. Lijeva pozadina zadržavala je napade. [68]

U ovom trenutku, gonjenje se usporilo, jer je Tomas poslao svoju opremu za pontonski most prema Marfrisborou, a ne prema Franklinu i Kolumbiji, a njegovi artiljerijski i opskrbni vozovi nisu mogli preći reku Harpet dok nije stigao pontonski voz. [69] To nije sprečilo Vilsonovu konjicu da agresivno sledi južnjake dok su se povlačili u Kolumbiju. Vilson je teško oštetio diviziju Kartera L. Stivensona (engl. Carter L. Stevenson), koja je bila u zaštitnici, u akcijama 17. i 18. decembra, ali je bio prisiljen da se zaustavi zbog nedostatka zaliha. Vilsonovi problemi su se povećali kada su Forest i njegove dve konjičke divizije stigle u Kolumbiju iz Marfrisboroa 18. decembra [70].

Dana 19. decembra pešadija i artiljerija Konfederacije prešla je reku Dak (engl. Duck River) kod Kolumbije, uništavajući mostove iza sebe. [71] Forest je preuzeo kontrolu nad pozadinom, priključivši improvizovanu pešadijsku diviziju pod brigadnim generalom Edvardom C. Voltholom (engl. Edward C. Walthall) svom konjičkom korpusu. [72]

Zbog pogrešno poslatog pontonskog mosta, Tomas nije mogao da pređe reku Dak do 23. decembra. [73] Vilson je nastavio energičnu poteru, ali ga je Forest osujetio tokom naredna tri dana u napornim borbenim akcijama zaštitnice na potoku Ričland (engl. Richland Creek), Antonijevom brdu (engl. Anthony's Hill) i potoku Šugar (engl. Sugar Creek). [74] Hud je uspeo da svoju vojsku prebaci preko reke Tenesi na pontonskom mostu u blizini Bejnbridža u Alabami (engl. Bainbridge, Alabama) do 28. decembra. [75] Tomas je zatražio od kontraadmirala S. P. Lija, koji je zapovedao pomorskom eskadrom reke Tenesi, da uništi most Konfederacije. Međutim, nizak vodostaj i artiljerija Konfederacije sprečili su oklopne topovnjače Unije da ometu prelazak. [76]

Stidmanov Privremeni odred poslan je železnicom iz Nešvila u Čatanugu, a odatle rečnim parobrodom u Dekatur u Alabami (engl. Decatur, Alabama), da preseče Hudovo povlačenje. Njegova vojska stigla je prekasno da omete prelaz. Međutim, Stidmanova konjica pod komandom pukovnika Vilijama Džeksona Palmera (engl. William Jackson Palmer) zarobila je pontonski most Konfederacije 30. decembra zajedno sa velikim brojem kola za snabdevanje. [77]

To je označilo kraj potere vojske Unije.

Posledice uredi

Žrtve uredi

Gubitak vojske Unije u bici iznosio je 387 ubijenih, 2.562 ranjenih i 112 nestalih. [78]

Kako je samo nekoliko jedinica Konfederacije podnelo izveštaje o bici, teško je utvrditi žrtve Konfederacije. Tomas je izvestio da je u samoj bici zarobio 4.561 ljudi, a nepoznati broj zarobljen je tokom povlačenja. Istoričari procenjuju da je 2.500 konfederanata ubijeno i ranjeno u Nešvilu. [79]

Vojska Tenesija krenula je u kampanju za srednji Tenesi sa približno 38.000 ljudi, ne računajući Forestovu konjicu. [80] Vojska je pretrpela ozbiljne žrtve u Spring Hilu, Franklinu i Nešvilu i pretrpela najmanje 2.000 dezerterstava u drugom delu kampanje. [80] 20. januara Hud je izvestio o efektivnoj snazi od 18.742, opet ne računajući Forestovu konjicu. [81] General Pjer Boregar (engl. Pierre Gustave Toutant-Beauregard), Hudov nominalni pretpostavljeni, obavestio je predsednika Konfederacije 13. januara da vojska Tenesija ima manje od 15.000 ljudi.[82]

Reakcije i efekti uredi

Bitka kod Nešvila označila je efektivni kraj Armije Tenesija. Istoričar David Ajher primetio je: „Ako je Hud smrtno ranio svoju vojsku kod Franklina, ubio ju je dve nedelje kasnije u Nešvilu.“ [83] Iako je Hud za čitav poraz okrivio svoje potčinjene i same vojnike, njegova karijera je bila gotova. Povukao se sa vojskom u Tupelo, Misisipi, podneo ostavku na komandu 13. januara 1865. i nije mu data druga komanda na terenu sve do kraja rata.[84]

  •  
    Spomenik na bitku kod Nešvila na raskrsnici Granny White Pike i Clifton Lane.
  •  
    Spomenik borcima iz Minesote na Nacionalnom groblju u Nešvilu.
  •  
    Spomenik Obojenim Trupama SAD na Nacionalnom groblju u Nešvilu.
  •  
    Spomenik na vrhu Šajevog Brda.

Reference uredi

  1. ^ Kennedy, str. 389–95
  2. ^ Kennedy, str. 395–96
  3. ^ Esposito, text to map 152.
  4. ^ Eicher 2001, str. 780
  5. ^ McDonough, str. 132–33
  6. ^ Sword, str. 274–76
  7. ^ Welcher, str. 600
  8. ^ Sword, str. 449
  9. ^ Eicher 2001, str. 775–76
  10. ^ Welcher, str. 611
  11. ^ Sword, str. 448
  12. ^ Jacobson, str. 452
  13. ^ McPherson, str. 194
  14. ^ Welcher, str. 601
  15. ^ a b Eicher 2001, str. 776
  16. ^ Niven, str. 121
  17. ^ a b McPherson, str. 195
  18. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV, p. 764.
  19. ^ McDonough, str. 181–82
  20. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV, p. 744.
  21. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV, pp. 745, 755.
  22. ^ Sword, str. 281
  23. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV pp. 617–18, 746, 755.
  24. ^ Sword, str. 293–95
  25. ^ McPherson, str. 195
  26. ^ Niven, str. 125–26; Kennedy, p. 396; Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol XLV, p. 747.
  27. ^ Davis, George B.; Perry, Leslie J.; Kirkley, Joseph W., ur. (1894). The war of the rebellion:a compilation of the official records of the Union and Confederate armies. 1. XLV. Government Printing Office. str. 90—96. 
  28. ^ Davis, George B.; Perry, Leslie J.; Kirkley, Joseph W., ur. (1894). The war of the rebellion:a compilation of the official records of the Union and Confederate armies. 1. XLV. Government Printing Office. str. 664—669. 
  29. ^ Sword, str. 289
  30. ^ Niven, str. 123
  31. ^ Eicher 2001, str. 776
  32. ^ Sword, str. 278
  33. ^ Sword, str. 302–303
  34. ^ Kennedy, str. 397
  35. ^ Sword, str. 312
  36. ^ Welcher, str. 602
  37. ^ Esposito, map 153.
  38. ^ Sword, str. 319–20
  39. ^ Official Records, War of the Rebellion, Navies, Series 1, Vol. XXVI, pp. 641–43
  40. ^ Official Records, War of the Rebellion, Navies, Series 1, Vol. XXVI, pp. 649–52
  41. ^ Sword, str. 322
  42. ^ Sword, str. 325
  43. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, p. 535
  44. ^ Sword, str. 324–25
  45. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, Part 1 pp. 535–38
  46. ^ McDonough, str. 168
  47. ^ Sword, str. 320
  48. ^ McDonough, str. 184–92
  49. ^ Reed 1903, str. 197–198
  50. ^ Sword, str. 328–29
  51. ^ McDonough, str. 169–72
  52. ^ McDonough, str. 205
  53. ^ Sword, str. 340–44
  54. ^ Sword, str. 348
  55. ^ McDonough, str. 210
  56. ^ a b Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, p. 749
  57. ^ McDonough, str. 226–29
  58. ^ Official Records, War of the Rebellion,! Armies, Series 1, Vol. XLV, pp. 548–49; Sword, p. 363
  59. ^ Sword, str. 360
  60. ^ Sword, str. 367–368
  61. ^ McDonough, str. 209
  62. ^ Sword, str. 367
  63. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, pp. 442–43
  64. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, pp. 447–48
  65. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, p. 461
  66. ^ McDonough, str. 257–62
  67. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, p. 766
  68. ^ Sword, str. 394–395
  69. ^ Sword, str. 400
  70. ^ Sword, str. 394–401
  71. ^ Sword, str. 408
  72. ^ Sword, str. 407
  73. ^ Sword, str. 413
  74. ^ Sword, str. 416–20
  75. ^ McDonough, str. 373–74
  76. ^ Sword, str. 421
  77. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, pp. 506–507
  78. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, p. 105
  79. ^ Sword, str. 425
  80. ^ a b Sword, str. 426
  81. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, Part 1, p. 664
  82. ^ Official Records, War of the Rebellion, Armies, Series 1, Vol. XLV, Part 2, p. 780
  83. ^ Eicher 2001, str. 775
  84. ^ Esposito, map 153; Niven, p. 144; Kennedy, p. 397

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Нешвила&oldid=27689475”