Википедија

Bitka kod Halmirosa

Bitka kod Halmirosa, poznata i kao bitka kod Kefisa ili bitka kod Orhomena (u starijoj literaturi), vođena je 15. marta 1311. godine između vojske Atinskog vojvodstva i njenih vazala pod Valterom od Brijena sa jedne i vojske Katalinske kompanije sa druge strane. Završena je odlučnom pobedom Katalinaca. Nakon raskida sporazuma sa Vizantijom, Katalinci prelaze na Balkansko poluostrvo. Nakon pljačkaških pohoda od kojih je stradala i Sveta Gora, Katalinci 1309. godine dopiru do Južne Grčke, odnosno do Atinskog vojvodstva. Valter od Brijena ih je unajmio da napadnu grčke vladare susedne Tesalije. Iako su Katalinci osvojili veći deo Tesalije, Valter je odbio da im plati za usluge i pokušao je da ih nasilno protera. Dve vojske sukobile su se kod Halmirosa (Almirosa; u ranijoj literaturi Beotijski Kefis ili Orhomen) u južnoj Tesaliji. Katalinci su imali prednost izbora bojišta, postavljajući se iza močvarnog terena. Vojska im je bila brojčano znatno slabija od atinske. Na strani Valtera od Brijena učestvovali su brojni plemići franačke Grčke. Rezultat bitke je slom vojske Atinskog vojvodstva. Katalinci zauzimaju Atinu i vladaju Vojvodstvom do osamdesetih godina 14. veka.

Bitka kod Halmirosa
Vreme15. mart 1311.
Mesto
Halmiros (Almiros) ili Beotijski Kefis, Orhomen, današnja Grčka
Ishod Pobeda Katalinske družine
Teritorijalne
promene		 Atinsko vojvodstvo
Sukobljene strane
Katalinska družina Atinsko vojvodstvo
Komandanti i vođe
nepoznato Valter V od Brijena †
Jačina
2000 konjica, 4000 pešaka Muntaner: 700 vitezova, 24.000 pešaka; Grigora: 6400 konjica, 8000 pešaka; Morejska hronika: 2000 konjica, 4000 pešaka
Žrtve i gubici
nepoznato veoma teški

Pozadina uredi

Burgundski plemić Valter V od Brijena izabran je za atinskog vojvodu 1309. godine nakon smrti Gaja II de la Roša[1]. U to vreme vizantijske teritorije stradaju od napada Katalinske kompanije, veterana Sicilijanskog večernja. Katalince je iznajmio vizantijski car Andronik II (1282-1328) za borbu protiv sve moćnijih Osmanlija. Međutim, iako su Katalinci imali uspeha u ratu sa Turcima, ubrzo se okreću protiv svog nalogodavca koji nije bio u stanju da isplati zaostale plate. Nakon kratkotrajne službe kod bugarskog cara, Katalinci prelaze na Balkan i napadaju Svetu Goru o čemu nam je podatke ostavio hilandarski iguman Danilo. Od plaćeničke vojske se izdvojio deo najamnika koji stupa u službu srpskog kralja Milutina (1282-1321). Vođa im je bio Melik. Vizantijski vojskovođa Handrenos potučen je u Tesaliji početkom 1309. godine[2][3][4].

Dolazak plaćenika (njih oko 8000) izazvao je zabrinutost Jovana II Duke, grčkog vladara Tesalije. Nakon što se oslobodio vazalstva prema atinskom vojvodi Gaju de la Rošu, Jovan se za pomoć obratio Vizantiji, kao i epirskom vladaru. Katalonci su mirno prošli kroz Tesaliju i nastavili dalje ka jugu[5]. Valter od Brijena se u mladosti borio protiv Katalinaca u Italiji. Govorio je njihovim jezikom. Angažovao je plaćenike koji su se za njegov račun šest meseci borili protiv Grka. Cena je bila visoka: četiri unci zlata po oklopljenom konjaniku i dva po lakom konjaniku, jedna za pešaka. Plaćalo se dva meseca unapred. Katalinci zauzimaju grad Domokos i tridesetak drugih tvrđava. Pljačkaju bogate ravnice Tesalije prisiljavajući grčke države da se izmire sa Valterom[6][7]. Katalinci su priznanje i novčanu nagradu dobili i od pape Klimenta V (1305-1314). Međutim, Valter je odbio da ispuni svoj deo dogovora i da isplati plate za preostala četiri meseca. Umesto toga je vojvoda izabrao 200 konjanika i 300 pešaka Almogavera, platio im i dao zemlju kako bi ostali u njegovoj službi. Ostatku je naredio da napuste njegovu zemlju. Katalinci su najpre ponudili Valteru vazalan odnos kako bi zadržali zemlje koje su osvojili. Vojvoda je odbio njihov predlog i počeo pripreme da ih protera silom[8][7][9]. U tu svrhu je okupio veliku vojsku svojih feudalaca. Među njima je najistaknutiji bio Albert Palavikini, grof Bodonica, Toma II de Otremankur, gospodar Salone i maršal Ahaje i baron Eubeje, Bonifacije od Verone.

Bitka uredi

 
Katalinci

O bici svedoče tri izvora. Sva tri izvora opisuju bitku sa gledišta Katalinaca. O bici piše Nićifor Grigora, vizantijski hroničar. Takođe, podatke o bici imamo u Morejskoj hronici kao i u delu savremenog hroničara Ramona Muntanera[9]. Prema Morejskoj hronici, katalinska vojska sastavljena je od 2000 konjanika i 4000 pešaka od kojih su najmanje 1100 ljudi bili turskog porekla, zarobljenici iz katalinskih ratova u Maloj Aziji. Mnogi od Turaka bili su pokršteni[10][11]. Izvori se razlikuju po pitanju brojnosti atinske vojske. Nićifor Grigora pominje 6400 konjanika i 8000 pešaka, Morejski letopis 2000 konjanika i 4000 pešaka, a Ramon 700 vitezova i 24.000 pešaka, uglavnom autohtonih Grka. Današnji istoričari ove brojke smatraju preteranim smatrajući da je katalinska vojska ipak bila slabija[12].

Ramon i Grigora kao mesto gde je vođena bitka pominju Beotijski Kefis[13]. Kefis kao poprište bitke pominje se u starijoj literaturi poput standardne istorije Franačke Grčke od Vilijama Milera[14]. Morejska hronika kao poprište pominje okolinu grada Halmirosa (današnji Almiros) u južnoj Tesaliji[15][16][17]. Miler je odbacio ovakvo shvatanje. Međutim, hroniku su potvrdila pisma mletačkog državnika Marina Sanuda iz 1327. godine koja su pronađena 1940. godine. Almiros je danas opšteprihvaćen kao mesto održavanja bitke[18][19].

Suočeni sa brojčano snažnijim, ali manje iskusnim neprijateljem, Katalinci su preuzeli odbrambene položaje vodeći računa o geografskom faktoru[7]. Izabrali su jaku poziciju, zaštićenu močvarom, koju su, prema Grigori, dodatno poboljšali kopanjem rovova. Sami Katalinci zauzeli su položaje na suvom, iza močvare, organizujući se u punu liniju. Izvori ne daju nikakve druge podatke o njihovom rasporedu[20][21]. Atinski vojvoda je svoje snage rasporedio kod Lamije (10. mart 1311)[22]. Katalinci, njih oko 500, koji su ranije prišli vojvodi, tražili su od Valtera da im dozvoli da se pridruže svojim starim drugovima jer će radije umreti u borbi sa Atinskim vojvodstvom nego protiv Katalinaca. Valter im je dao dozvolu: "dobrodošli su da umru sa ostalima"[20][23]. Turske čete Katalinaca izdvojile su se misleći da je sukob insceniran kako bi se istrebili turski najamnički odredi. O Valterovoj samouverenosti svedoči njegov ohol odgovor najamnicima koji su bili na njegovoj strani. Verovao je u brojčanu nadmoćnost svoje vojske potcenivši protivnika i polje na kome je trebalo da se vodi bitka[24]. Muntaner piše da je rasporedio liniju od 200 franačkih vitezova sa "zlatnim ogrlicama", nakon čega je sledio sloj pešadije. Prvi franački napad nije uspeo. Muntanerov opis ovog napada je kratak i ne dalje nikakve detalje dok Grigora piše da se teška franačka konjica potpuno zaglavila u blatu. Katalinski vojnici naoružani mačevima i strelama odnose pobedu u ovom sudaru. Morejska hronika navodi da je bitka bila teška. Američki vojni istoričar Keli Devris protivreči Grigori smatrajući da je priroda terena imala odlučujući uticaj na ishod. Katalinci su izdržali napade, a vojvoda i većina njegovih ljudi su izginuli. Turski najamnici, uverivši se da nije u pitanju prevara, staju na stranu Katilinaca. Stigli su do franačkog kampa koga su zauzeli[25][26].

Grigora piše da je 6400 konjanika i 8000 pešadinaca palo u bici. Isti broj daje za Valterove snage. Muntaner piše da je 20.000 pešaka ubijeno, a samo 2 od 700 atinskih vitezova je preživelo bitku, Rodžer Deslaur i Bonifacije od Verone. Verovatno su svi podaci preterani, ali je izvesno da su Valterovi ljudi teško poraženi u bici[27][28]. Pogibiju je izbegao i Nikola I Sanudo, kasniji vojvoda Arhipelaga. Zna se da je u bici učestvovao i Antoni le Flamenc koji je takođe preživeo[28]. Njih dvojica su verovatno zarobljeni, pa su se kasnije otkupili. Valterova glava je odsečena. Mnogo godina kasnije, njegovo telo je njegov sin Valter VI od Briena, preneo u Leče gde je sahranjen[28].

Posledice uredi

Prema Devriesu, bitka kod Halmirosa bila je odlučujuća u ratnom sukobu Katalinaca i Atinskog vojvodstva[27]. Skoro svo plemstvo Atine i njenih vazala izginulo je na bojištu[29]. Katalinci su preduzeli osvajanje teritorije Vojvodstva. Otpora skoro da nije ni bilo. Stanovništvo Livadija, uglavnom grčko, rado je predalo svoj utvrđeni grad za šta su nagrađeni građanstvom. Teba, prestonica Vojvodstva, napuštena je od strane brojnih stanovnika koji beže u mletački Negropont. Katalinci su opljačkali Tebu. Na kraju je pala i sama Atina. Nju je Katalincima predala Valterova udovica, Žana od Šatijona. Cela Atika i Beotija osvojene su bez većih problema. Gospodstvo Argos i Nafplija na Peloponezu ostalo je u rukama Valterovih pristalica[30][31]. Turski najamnici odbili su da ostanu u Vojvodstvo uzimajući umesto toga svoj deo plena i vrativši se u Malu Aziju. Tamo su napadnuti i gotovo u potpunosti uništeni od strane združenih snaga Vizantijskog carstva i Đenovljanske republike dok su pokušavali da pređu Dardanele[32].

Dva najznačajnija zarobljenika bili su Bonifacije od Verone i Rodžer Deslaur[33][34]. Pregovori sa Mletačkom republikom su propali te su se Katalinci za zaštitu obratili moćnom Fridrihu III Sicilijanskom. On je svoga sina Manfreda imenovao vojvodom Atine. Vojvodstvom su upravljali pripadnici Aragonske krune. Najmoćniji od njih, Alfonso Fadrike, proširio je Vojvodstvo i na Tesaliju uspostavljajući Vojvodstvo Neopatru 1319. godine. Katalinci su učvrstili svoju vlast i odbili napad Brijena iz 1331—2. godine[35][36]. Oni 1360-ih godina vode rat sa Venecijom. Uzdrmana unutrašnjim sukobima, država je bila znatno slabija nego 1311. godine što je dovelo do novog napada Brijena 1370—1. godine[37][38]. Navarska kompanija osvojila je Tebu i veći deo Beotije 1380. godine. Konačno, gospodar Korinta, Neri I, je 1388. godine zauzeo Atinu. Osvajanjem Neopatre 1390. godine, okončana je katalinska vlast u Grčkoj[39][40].

Reference uredi

  1. ^ Miller 1908, str. 220–221
  2. ^ Miller 1908, str. 214–219, 221–222
  3. ^ Setton 1975, str. 169.
  4. ^ DeVries 1996, str. 58–59
  5. ^ Miller 1908, str. 222–223
  6. ^ Miller 1908, str. 223–224
  7. ^ a b v DeVries 1996, str. 61
  8. ^ Setton 1975, str. 170.
  9. ^ a b DeVries 1996, str. 60
  10. ^ Miller 1908, str. 222, 225
  11. ^ DeVries 1996, str. 60–61
  12. ^ Miller 1908, str. 225.
  13. ^ Setton 1976, str. 442 (note 3).
  14. ^ Miller 1908, str. 226–229
  15. ^ Topping 1975, str. 107.
  16. ^ Fine 1994, str. 242, 244
  17. ^ Miller 1908, str. 229 (note 3).
  18. ^ Nicol 1993, str. 135.
  19. ^ Lock 2006, str. 125, 191
  20. ^ a b DeVries 1996, str. 62
  21. ^ Miller 1908, str. 226.
  22. ^ Miller 1908, str. 226–227
  23. ^ Miller 1908, str. 227.
  24. ^ Miller 1908, str. 221.
  25. ^ DeVries 1996, str. 63–64
  26. ^ Miller 1908, str. 227–228
  27. ^ a b DeVries 1996, str. 64
  28. ^ a b v Miller 1908, str. 228
  29. ^ Miller 1908, str. 228–229
  30. ^ Miller 1908, str. 229–231
  31. ^ Setton 1975, str. 171.
  32. ^ Miller 1908, str. 231.
  33. ^ Miller 1908, str. 231–232
  34. ^ Setton 1975, str. 172.
  35. ^ Miller 1908, str. 235–248, 261–266
  36. ^ Setton 1976, str. 441–453
  37. ^ Miller 1908, str. 296–300
  38. ^ Setton 1976, str. 453–461
  39. ^ Miller 1908, str. 303–325
  40. ^ Setton 1976, str. 466–471

Primarni uredi

Sekundarni uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Халмироса&oldid=25918922”