Božićno pivo

Božićno pivo je sezonsko pivo koje se kuva uglavnom za Božić. Obično su tamna i sladna, jaka i začinjena raznim sastojcima, kao što su cimet, korijander, kora pomorandže, karanfilić, muskatni oraščić i vanila. Kako se bliže novogodišnji i božićni praznici u svim evropskim metropolama, a i u Skandinavskim zemljama, police u marketima pune su božićnih piva, sa čijih se etiketa smeškaju Deda Mraz, odnosno Sveti Nikola (Vršačka pivara 1997) i irvas Rudolf (kasnije poznatiji kao etiketa Jelen piva). Ambalaža pomaže u poboljšanju ukupnog utiska i stvaranju emocionalnog povezivanja između potrošača i proizvoda. Za pivare, etiketa je jedna sjajna prilika da se privuče pažnju potrošača. To su zahmeljena piva, čija je osnova često prepečeni slad, ali čiji stil ipak nije standardizovan.

Božićno pivo

Tip	alkoholno piće
Zemlja porekla	internacionalno

Tradicija božićnog piva

Pivo se sa sigurnošću može nazvati najstarijim alkoholnim pićem. Kuvali su ga svi narodi na svim kontinentima. Poznato je da kada su se konkvistadori prvi put iskrcali na obale Južne Amerike, Indijanci su ih počastili lokalnim analogom piva - Chucha. Neka vrsta piva od banane kuvala su primitivna plemena Afrike. A Evropa i Azija su bile ispred cele planete po broju sorti. Istina, ono što su naši daleki preci zvali pivo, ni po ukusu ni po izgledu nije bilo slično piću na koje smo navikli. Ali biće zanimljivije pratiti njegovu istoriju od antike do danas. Božićno pivo su prvi popularizovali Vikinzi, koji su ga ispijali tokom svog Božića, koji je padao u julu (reč Božić jul kako su Vikinzi koristili), a u čast Bogovima, kada su neretko žrtvovali i životinje. U drevnim vremenima, Vikinzi su čak služili hranu i pivo u rogovima. Svaki rog sadrži do 17oz – 500ml – tečnosti. Dakle, možete popiti punu flašu piva i skoro 3/4 flaše vina sa samo jednim punim trubom. Oni su kuvali pivo. Umesto hmelja, u kompoziciju su dodali iglice bora i smrče. Dobijeni napitak je sadržao vitamine B i C, koji su podržavali snagu ratnika u dugim pohodima. Nazvali su svoje pivo Odinova Braga.

Naučnici povezuju nastanak piva sa kolevkom čovečanstva – Mesopotamijom. Ovde su arheolozi tokom iskopavanja pronašli sumerske glinene ploče iz 3. milenijuma p.n.e koje prikazuju pivare nagnute nad bačvom. Sumerani su čak imali i Boginju piva, Ninkasi Svetlostrujnaja, kojoj su bile posvećene pesme. Sumersko pivo se ne može nazvati opijenim u punom smislu te reči: kuvano je bez hmelja, od ječma i pira, uz dodavanje mirisnog bilja za ukus. Naslednici Sumerana, stari Vavilonci, poboljšali su recept za pivo: počeli su da ga kuvaju ne od ječmenog brašna, već i od slada. Štaviše, borba za kvalitet pića bila je ozbiljna. Prema zakonima kralja Hamurabija, koji je vladao od 1709. do oko 1669. godine pre nove ere, trebalo je da se udavi gostioničar koji je naduvao cenu piva.

Stari Egipćani su kreirali sopstvene recepte: pored ječma, počeli su da kuvaju pšenično pivo, čiji je pronalazak pripisan vrhovnom božanstvu Ozirisu. U Egiptu su pivari bili veoma cenjeni, a egipatski hijeroglif za „ručak“ sastojao se od dva znaka: „hleba“ i „piva“.

Ispijanje piva u Skandinaviji se nastavilo, čak i kada je hrišćanstvo postalo zvanična religija Norveške. Oni koji to nisu želeli da urade morali su da plaćaju visoke novčane kazne, uz pretnju da će im se naredne godine oduzimati imanja. Zato se i dan danas, sa prvim danima meseca novembra, Norvežani uveliko snabdevaju s Juleøl, božićnim pivom, koje se služi uz trpezu koju čini uglavnom pečena svinjska rebarca ili sušena jagnjeća rebarca, a katkad sutlijaš posut cimetom, šećerom sa dodatom kockom maslaca od gore ili uz Skandinavksu dimljenu jegulju, salatu od haringe, dimljeni losos, kanapee od školjki, praćeni sosovima i umacima.

Sa usvajanjem hrišćanstva u Nemačkoj i susednoj Flandriji, monasi su se ozbiljno bavili pivarstvom. Slučaj je doveden do velikih razmera. Ima čak i slučajeva spaljivanja „pivskih veštica“ – žena koje su navodno pokvarile manastirsko pivo. Do sada su najbolje sorte holandskog piva one čiji su se recepti pojavili u manastirima.

I Engleska ima dugu tradiciju ispijanja ove vrste piva, a na sećanje kada su kod kralja Ričarda II organizovane gozbe u čast Božića. 1700. godine u Londonu nastao je najpoznatiji stil među zimskim pivima – Porter, koji je ime poneo po jakim lučkim radnicima koje su tamošnji stanovnici tada nazivali porterima – nosačima. Porter je pivo najčešće crne boje, ali se može naći i u rubin crvenoj ili smeđoj boji. Služi se uz tradicionalno božićno jelo - punjena ćuretina pirinčem ili krompirom, grilovano povrće (prokulice, peršun, šargarepa, mahune pasulja) i puding od šljiva koji se flambira rumom ili rakijom. Ali penasto piće se i dalje pilo u dvorcima, u opatijama i u kolibama vilana. Pivo je tih dana bilo slatkastog ukusa: dodavali su mu med i malo vrijeska.

Ruski carevi su takođe voleli pivo. Mnogo je učinio na popularizaciji Petar I, koji je naredio uvođenje piva u ishranu vojnika kao najboljeg leka za skorbut (ova izjava važi za živo pivo). I sam car je voleo piće spremljeno po holandskom receptu. Carica Elizabeta I, naprotiv, preferirala je engleske sorte: ale i porter. Do kraja KSNUMKS veka pivo za ruske careve se kuvalo u dvorskim pivarama.

Belgija danas broji nekoliko desetina vrsta zimskog piva, iako je kao prvo moderno komercijalno božićno pivo 1926. lansirana Stella Artois, koju danas poznajemo samo kao industrijski lager. S obzirom na to da stella na latinskom znači zvezda, ovo pivo je trebalo da obeležava pravu božićnu  atmosferu i često se nalazilo na trpezama domaćistava. Međutim, pošto nije bilo karakteristično tamnog i sladnog ukusa, niti je podsećalo na božićna piva Skandinavije, blagovremeno se retko koristilo za božićnom trpezom, na kojoj se nalazi pečena božićna ćuretina u rerni, okrugla govedina prekrivena sa foie gras i zatim umotana u lisnato testo, zec sa šljivama ili sa čokoladnim sosom i kruškama u vinu. Ipak, sačuvan je veliki broj tradicionalnih belgijskih stilova piva kao jedan od većih proizvođača piva, kao što su belo pivo, lambik, flamansko staro braon i belgijski jaki ale.

Danska takođe ima tradicionalna božićna piva koja ispijaju na proslavi J-Dag (J-Dai). Reč je o prazniku koji se ne može pronaći u kalendarima, a običaj nalaže da tokom proslave i pevanja božićnih pesama ispijaju na galone svog omiljenog piva. Ceo hepening počinje 3. novembra u 20:59 sati. Tada su danske ulice i barovi prepuni lokalnog stanovništva, ali to je i dan kada Tuborg u prodaju pušta svoje božićno pivo. Prvi J-Dag je bio proslavljen 1990. godine, odnosno devet godina nakon što je Tuborg prvi put lansirao posebno božićno pivo poznato pod imenom Julebryg. I dan danas se može naći ova vrsta piva u prestonici Danske.

Najpoznatije božićno pivo verovatno je Samichlaus (Sveti Nikola), koji je počeo da se pravi u Cirihu 1980. godine, kada je sa svojih 14% alkohola bilo najjače pivo na svetu, te ga konzumiraju uz jelo Chinoise Od Fonde, umaču se tanke kriške mesa u lonac umesto sira i jedu ih sa povrćem i umacima, što je i dalje negde tradicija.

Sarajevska pivara je za Zimske Olimpijske Igre 1984. godine skuvala pivo Olimpik, čiju je nalepnicu krasila figura Vučka, maskote ZOI, sa šalom i kriglom piva u ruci. Pivo je imalo dugu tradiciju dok se 2019. nije osnovala 84 Olympics Craft Brewery, koja je jedna od najopremljenijih pivara u BiH koja i sada proizvodi poznate brendove kraft i standardnog piva.

I sa druge strane okeana božićno pivo je vrlo popularno, ali danas Amerika prednjači s njegovom proizvodnjom. Prva komercijalna praznična piva u SAD počela su da se proizvode početkom 1900. godine, ali su ubrzo zbog prohibicije nestala sa tržišta. Usledila je duža pauza, da bi 75 godina kasnije božićno pivo ponovo ušlo na velika vrata i to zahvaljujući pivari Anchor Breving Co. u kojoj se skuvalo prvo božićno pivo, koje se zvalo Our Special Ale. Od tada do danas i mnoge druge američke pivare u ponudi imaju sezonska piva, koja su u Americi svrstana, odnosno kategorisana u božićni stil piva uz ukusnu pečenu ćurku, šunku, kolač od đumbira, pitu od bundeve.

Božićno pivo Ora (Ora Jolabjor) napravljeno od graška i mariniranog crvenog kupusa, na Islandu je u predbožićnom periodu postalo hit među kupcima, a s polica radnji nestalo je u roku od nekoliko sati. Proizvodi ga mala pivara iz Rejkjavika, a njegov nastanak nadahnut je tradicionalnom islandskom božićnom večerom koja se sastoji od graška, crvenog kupusa i karamelizovanog krompira.

Sapporo Breweries Ltd. je japanska kompanija za proizvodnju piva osnovana 1876. Saporo je najstariji brend piva u Japanu. Prvi put je skuvan u Saporu, Hokaido, Japan, 1876. godine od strane pivara Seibei Nakagava. Svetsko sedište Saporo pivara nalazi se u Ebisu, Šibuja, Tokio. Prodaju se tri piva, Premium, Reserve i Lajt, a obično ga konzumiraju uz suši ili uz dimljeni losos za božićne trpeze. Druga vrsta piva kao drugi japanski pivski brend koje datira još iz 1987 iz Kirina je Asahi Super Dry, koje se može naći čak i na našem srpskom tržištu, u određenim pivnicama kraft piva poput Helga pabova.

Kinesko pivo „Clitoria“ naćićete samo na Dalekom Istoku. Međutim magične boje kineske orhideje „Clitoria Ternatea“ su spojene sa američkim Pale Ale-om i dobili ludi ljubičasti ejl sa aromom grejpa i tropskih voća sa umerenih 4.2% alkohola, što podseću na vrstu Pale Ale kraft piva ili Indijski Mumbai Pale Ale.

Prvo australijsko pivo bilo je kukuruz, a prvi pivar koji je napravio takvo piće bio je John Boston, rođeni Britanac. Svoju aktivnost započeo je u Sidneju krajem osamnaestog veka. Sve se na značajan način promenilo zahvaljujući potomcima Francisa Fitzgeralda - poznatog proizvođača piva koji je živeo u Irskoj. Njegovi sinovi su se preselili u Australiju gde su osnovali sopstvenu pivarsku kompaniju i bavili se proizvodnjom australijskog piva koristeći fundamentalno različite tehnologije i bitno drugačiji kvalitet. Pivara Milton, koju su oni stvorili, počela je da funkcioniše sredinom devetnaestog veka.

Očekivani favoriti u ispijanju piva kao što su Austrija i Nemačka smenjuju se na trećem i četvrtom mestu, a u vrhu su još Poljska i Irska. Međutim, drugo mesto na svetu, ispred pomenutih pivskih giganata, sa 108 litara popijenog piva godišnje, drži zemlja za koju mnogi neupućeni u geografiju nisu ni čuli, a kamoli da je očekuju u vrhu liste pivskih potrošača. To je Namibija, država koja se nalazi na jugozapadu Afrike, okružena Zambijom, Angolom, Bocvanom, Južnom Afrikom i Atlantskim okeanom. Iako nemačka vlast ovde ne postoji od 1920. godine, kada je uprava predata Južnoj Africi, jedan nemački zakon, mada potpuno nezvaničan, i dalje je veoma poštovan, kao što se ponekad nepisani zakoni i tradicionalna pravila više poštuju od zvaničnih zakona. To je Reinheitsgebot nemački zakon o čistoti piva iz 1516. godine. Jednostavno, pivo je postalo neizostavni deo namibijske kulture. Jedan od poštovalaca ovog zakona je Namibia Breweries Limitied (NBL), vodeća pivska kompanija u državi. Nastala je 1920. godine kada su Karl List i Herman Olthaver preuzeli četiri manje pivare koje su bile u finansijkim poteškoćama i spojili ih u jednu, nazvanu South West Breweries Limited (SLB). Ovo ime bilo je na snazi sve do 1990. godine kada je Namibija konačno stekla nezavisnost. NamBew 60% svoje proizvodnje izvozi u Južnu Afriku i dvadeset drugih zemalja širom sveta.

Božić u Irskoj tradicionalno počinje 8. decembra, na praznik Bezgrešnog začeća, mnogi na taj dan postavljaju ukrase i jelke, i traje do 6. januara, odnosno Malog Božića. Irski preduzetnik Arthur Guinness, 31. decembra 1759. unajmio je na 9 000 godina pivnicu «St. James’s Gate» u Dablinu, kako bi proizvodio pivo. To je bio početak proizvodnje slavnog Ginis piva, koje je ostalo najpoznatije od svih irskih alkoholnih pića. Danas se godišnje proda oko 850 miliona litara tog piva, a prihodi od njega dosežu do 2 milijarde eura. Početkom 20. veka to je postala najveća pivara na čitavom svetu. Pedesetih godina prošlog veka direktor Ginisovih pivara, Hugh Beaver, odlučio je da pokrene knjigu u kojoj bi bili skupljani svetski rekordi. Nastala je tako slavna Ginisova knjiga rekorda, koja je još više podigla svetsku prepoznatljivost imena Ginis. Ova vrsta piva takođe postoje u kraft pivnica širom sveta i kod nas. Ide odlično u pečenu patku kao često jelo na trpezi. U ovoj ostrvskoj državi postoji tradicija da se pita s mesom i boca piva ostavljaju ispred vrata kao svojevrsna užina namenjena Deda Mrazu.

Pivara Mahou-San Miguel osnovana je 1890. godine u Madridu  i glavni je igrač na španskom tržištu. Gotovo odmah, u prvoj deceniji posle osnivanja, ova pivara počela je da sakuplja medalje za kvalitet svojih proizvoda – zlatna medalja u Briselu, 1897. godine i isto takva u Parizu tri godine kasnije. Pivara Mahou je oduvek budno pratila  tehnološke inovacije, promene ukusa tržišta i pri tom se neprestano širila, pa je kupovinom San Miguela 2000. godine postala je najveći španski proizvođač piva. Ovo pivo se nalazi kod nas tržištu u mnogim ugostiteljskim objektima. Nije mnogo jako pivo, obično se služi uz krišku limeta a ide uz paelju, gaspaćo, razne tortilje, šunka.

Jedan od najstarijih i najpoznatijih italijanskix brendova je Peroni. Ova kompanija osnovana je 1846. godine u Lombardiji, dakle opet na severu, da bi se po ujedinjenju Italije, 1864. godine preselila u Rim. Vrlo brzo su postali jedno od najpoznatijih pivskih imena u Italiji, a i danas su sa svojim pivima možda najpoznatiji italijanski brend u svetu.

Srpsko tržište

Kada je reč o Srbiji slika je potpuno drugačija, jer proizvodnja pravih božićnih piva skoro i da ne postoji, a njegovo sezonsko konzumiranje je svedeno na minimum. Činjenica je da se praznično pivo generalno ne proizvodi ni u industrijskim niti u kraft pivarama, sem retkih izuzetaka, a kao razlog pivari navode slabu potražnju i ekonomsku neisplativost. I zaista, istini za volju, da bi se stekle nove konzumentske navike, pivare bi trebalo da ulože pozamašnu svotu novca u marketing, posebno trade marketing, kroz koji se na licu mesta rade kampanje kako bi se animirali potrošači da kupe neki proizvod. Pivari su svesni da sve ovo predstavlja veliki rizik, jer pitanje je koliko bi sluha imali srpski konzumenti za novinu na domaćem tržišu.

Prvi put se pivo u Srbiji pominje u 15. veku, za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. Pivo je u Srbiju došlo od severnih suseda, a vrlo brzo je našlo svoje i danas dragoceno mesto u našem narodu. Kuvalo se svuda, od domaćinstava, preko kafana, manastira, pa do same rezidencije vladara. Svetlo, tamno, sa ukusima raznog voća, bezalkoholno, u staklenoj flaši ili konzervi, tek danas je retko koji dom bez ovog slada u svojim frižiderima. Pije se uz ručak, posle obeda, a najslađe je uvek uz neku fudbalsku utakmicu. Mada je kroz vekove menjalo izgled, ukus, načine i uslove proizvodnje, svojstva piva su ostala ista. Danas je pivo treće najpopularnije piće na svetu, posle vode i čaja. Zanatsko pivo je pivo koje se uglavnom proizvodi u kućnim uslovima ili u malim registrovanim zanatskim pivarama (kraft pivo). Osnovni sastojci zanatskog piva su voda, ječam, hmelj i pivski kvasac. Potencijal zanatskog piva u Srbiji je veliki, ali u godišnjoj proizvodnji piva koja je poslednjih godina pet miliona hektolitara zanatska učestvuju samo sa jednim procentom. Potencijal godišnje proizvodnje piva u našoj zemlji je više od dva puta veći od dosadašnje proizvodnje i iznosi oko 12 miliona hektolitara. Značajna razlika zanatskog od standardnog piva je ta što se za zanatsko pivo koriste sirovine u izvornom obliku, a fermentacija i odležavanje se rade na tradicionalan način, najčešće se ne filtrira i ne pasterizuje, što, doduše, otežava transport i prodaju. Pored svojih osnovnih sastojaka ječmenog slada, hmelja i pivskog kvasca, u zanatska piva se mogu dodavati i druge žitarice, razni začini, voće i povrće. Proizvodnja zanatskog piva u Srbiji ima ogroman potencijal. U Srbiji trenutno ima oko 70 kraft pivara. Kraft pivo je poslednjih nekoliko godina napravilo pravi “bum” u Srbiji. Statistika, pak, kaže da je to tek početak i da je potencijal za spravljanje piva na ovakav nečin izuzetno veliki, te u budućnosti tek očekujemo porast proizvodnje kraft piva.

Pojedine pivare odvažile su da pivopijama ponude i ovaj stil "božićnog" piva, tj praznično pivo. Jedna od njih je pivara The Black Turtle iz sela Kukujevci, nadomak Šida. Naime, kada se približi sezona božićnih i novogodišnjih praznika, popularna Crna Kornjača priprema praznično pivo. U pitanju je stil inspirisan čuvenim belgijskim začinjenim pivima,pomenutim u priči gore, koje se priprema po originalnoj recepturi i uz dodatak cimeta, anisa i kore od pomorandže. Bronzano narandžaste je boje, veoma je pitko i karakteristično je po osvežavajućem ukusu i sa količinom alkohola koja ne prelazi 5 odsto i može se samo konzumirati u pabovima TBT Pub 2. Ovde možete gucnuti i piva poput belgijskog Stella Artois.

I kompanija Carlsberg Srbija je izbacivala na tržište Tuborg Christmas Brew. Reč je o pasterizovanom tamnom pivu koje ima pun ukus i aromu, karamelne je boje, kapamelnog mirisa i veoma prijatne gorčine. Sadrži 5,6 odsto alkohola. Stilski je inspirisan danskim pivima. Karakteriše ga plava limenka sa motivima zime i praznika.

Iako obično uz božićnu trpezu konzumiramo bilo vino, i to više crveno nego belo, medovina uz prasetinu pečenicu, česnicu, božićni kolač na stolu se mogu naći i neka piva. Pivo je bogato vitaminima, naročito vitaminom B, a sadrži i mineale – silicijum i vlakna. Pivo je u Srbiji odvajkada bilo asocijacija za proslave, žurke, vezivalo se za uspeh, prijatelje, porodicu.  Svetla piva će se nabolje “složiti” sa picama, burgerima i hot-dogovima, dok će piva na bazi voća pojaćati ukus hrskavo prženoj piletini. Takođe, pivo je na božićnoj trpezi uz sarmu, pečenje ili rusku salatu.