Budimir Gajić
Budimir Gajić (Ivanovci, Ljig 1878 – Ivanovci, Ljig 1953) bio je prvi dobrovoljni davalac krvi na Balkanu.
Budimir Gajić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1878. |
| Datum smrti | 1953. |
Učešće u ratu uredi
Budimir Gajić je rođen 1878. godine u selu Ivanovci, u Kačerskom srezu, danas okolina Ljiga. Bio je seljak, domaćin, otac šestoro dece, trgovac rakijom.
Borio se u Četvrtom takovskom puku Šumadijske divizije Drugog poziva. Bio je učesnik oba balkanska rata, iz kojih je izašao sa činom narednika. Na položaju Mokra gora, 1912. godine, u borbi sa Turcima teško je ranjen u butinu desne noge. Sledeće godine, na položaju Vardište, u borbi sa Bugarima, ranjen je i u levu nogu. U Velikom ratu, sa štapom peške je prešao Albaniju, do Grčke, gde se oporavio.
Za zasluge u Velikom ratu dobio je više odlikovanja: Karađorđevu zvezdu, Medalju Obilića, Orden francuske legije časti, Medalju za humanost.
Prvi srpski dobrovoljni davalac krvi uredi
Dr Nikola Krstić[1] bio je načelnik Hirurškog odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu, i ratni hirurg Prve armije. On je u skočivirskoj poljskoj bolnici Solunskog fronta 1916. godine, doneo hrabru odluku da primeni indirektnu transfuziju, uzme krv unapred i kasnije da nekom vojniku. Postrojio je borce i pitao da li neko hoće da da krv koja će čekati povređene ratnike. Javio se seljak Budimir Gajić iz Ivanovaca, danas u ljiškoj opštini. Dao je 500 ml venske krvi, koja je pomešana sa natrijum - citratom, kasnije data vojniku čije ime nije sačuvano. Budimir je odbio ponuđenu poštedu kao nagradu i odmah otišao na položaj.[2]
Do tada je vršena direktna transfuzija, iz vene u venu, ali sve je manje bilo zdravih i odmornih vojnika koji bi ranjenicima mogli dati krv i često se dešavalo da oni umiru zato što iskrvare.
Dr Krstić je posle Velikog rata nastavio na radi u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, kao šef Ortopedskog odeljenja. Govorio je i pisao o metodi koju je primenio u toku rata[3], o indirektnoj transfuziji krvi unapred uzetoj za nepoznatog primaoca. Međutim, nije pomenuo ime prvog dobrovoljnog davaoca krvi na Balkanu, Budimira Gajića.
Preživeo je Budimir Veliki rat, vratio se u svoje selo.
Preživeo je i Drugi svetski rat. 29. decembra 1952. godine, iz Ivanovaca krenulo je četrdesetak žitelja da bi dobrovoljno dali krv u Beogradu. Među njima bio je i Budimir Gajić, u pratnji sina Milisava i sinovca. Nije mogao da da dragocenu tečnost, bilo mu je već 75 godina, a svi ostali jesu.[4] Ivanovčane je predvodila Nada Antonijević, sekretarica Crvenog krsta iz ovog sela.
Primarijus dr med. Milče Čanković Kadijević iz Instituta za transfuziju krvi Srbije, prva je obavestila javnost o Budimiru Gajiću, prvom velikom humanisti. Ona je 1994. godine slučajno, čitajući stare izveštaje, pronašla spise u kojima se pominje Budimir i način na koji je njemu uzeta i sačuvana krv za budućeg nepoznatog primaoca.[5] U Vankuveru, 2002. godine, izvestila je kolege transfuziologe o Budimiru Gajiću, prvom dobrovoljnom davaocu krvi na Balkanu i među prvima u Evropi.
Ispred Crvenog krsta u Ljigu 3. decembra 2006. godine, na inicijativu dr Čanković Kadijević, podignuta je spomen - bista u sećanje na Budimira Gajića.