Valamer

Valamer je bio kralj Ostrogota u 5. veku. Učesnik je bitke na Katalaunskim poljima.

Biografija uredi

Potekao je iz porodice Amala. Sin je Vandalara, a unuk Vinitara.

U izvorima se njegovo ime javlja u oblicima: Walamer, Βαλάμερος, Valamir, Valamer, Valamir, Βαλάμειρος, Βαλάμηρος, Ούαλάμερος, Ούαλέμερος, Βαλέμερις, Valamericus.

Oko 445. Valamer i njegova braća Teodomer i Vidimer su zadobili vlast nad Ostrogotima koji su se u to vreme nalazili pod vrhovnom vlašću Huna. Jordanes navodi ko je od braće šta držao.

latinski original:

nam Valamer inter Scarniungam et Aqua nigra fluvios, Thiudimer iuxta lacum Pelsois, Vidimer inter utrosque manebant

srpski prevod:

naime, Valamer je stanovao između reka Skarnijunge i Akva nigre, Tudimer pored jezera Pelso, a Vidimer između njih dvojice.

Reke Skarnijunga i Akva nigra se indentifikuju sa Lajtom i Rabom, a jezero Pelso sa Balatonom.

Prema Jordanesu, Valamer je učestvovao u jednom Atilinom pohodu na Istočno rimsko carstvo.^[a]

latinski original:

Hunnorum rex Attila iunctis secum Gepidas cum Ardarico, Gothosque cum Valamir, diversasque alias nationes suis cum regibus, omnem Illyricum Traciamque et utramque Daciam, Mysiam et Scythiam populatus est.

srpski prevod:

Atila kralj Huna je, spojivši se sa Gepidima pod Ardarikom, i Gotima pod Valamirom i raznim drugim narodima pod svojim kraljevima, opustošio ceo Ilirik i Trakiju i obe Dakije, Miziju i Skitiju.

Valamer je sa svojom braćom učestvovao u bici naroda na Katalaunskim poljima na strani Huna.

Posle raspada Hunskog carstva 455. Valamer je tražio od cara Markijana da potvrdi Ostrogotima stanište u Panoniji. U zamenu za to ponudio se da bude rimski federat. Nedugo pošto je car potvrdio Ostrogotima stanište Valamera su napali Huni pod vođstvom Atilinih sinova. Valamer je bez pomoći svoje braće pobedio Hune. Vest o pobedi navodno je stigla do Teodemera istoga dana kada mu se rodio sin, Teoderih.

Kada je car Lav I odbio da Ostrogotima dalje plaća tribut koji je odobrio car Markijan došlo je do rata 456/7. U tom ratu Ostrogoti su opljačkali teritoriju Carstva do Drača. Posle promenljivih borbi u kojima je carskom vojskom komandovao budući car Antemije, car Lav je bio primoran da povede mirovne pregovore. Za 300 funti zlata Ostrogoti su ponovo postali federati. Uz to im je priznato sve što su u međuvremenu osvojili u Panoniji. Kao garanciju da će poštovati mir Valamer je svog bratića Teodoriha poslao kao taoca u Konstantinopolj.

Ostrogoti su se sad okrenuli protiv Sadaga koji su još stanovali u unutrašnjosti Panonije. Poduhvat je propao kada je Atilin sin Dindzih ugrozio Basijanu. Ova Basijana se uglavnom identifikuje sa onom Basijanom koja se nalazila na putu Sirmijum-Taurunum. Međutim, nije isključena mogućnost da je reč o jednoj drugoj Basijani, onoj na putu Savarija-Arabon na srednjem toku Rabe, tim pre što se ova nalazila na Valamerovoj teritoriji, koja je već jednom bila pod udarom Atilinih sinova. Dindzih je proteran. Još u Valemarovo vreme Ostrogoti su zauzeli unutrašnjost Panonije.

Svebi pod Hunimundom su upali u Dalmaciju preko Panonije. Teodimer ih je pri povratku presreo kod Balatona. Mada je sklopio mir i prijateljstvo, Hunimund je podstakao Skire da napadnu Valamera. Oni su iznenada upali na Valamerovu oblast. Tokom bitke sa Skirima Valamer je zbačen sa konja i ubijen. Uprkos tome pobeda je pripala Gotima. Pošto Valamer nije imao naslednika vođstvo nad panonskim Ostrogotima pripalo je Teodemeru.

Napomene uredi

^ S tim u vezi, nemački istoričar Ludvig Šmid piše u svojoj „Istoriji nemačkih plemena do kraja Seobe naroda“: „Mada po sebi uzev nije neverovatan, ovaj podatak se međutim zasniva samo na jednoj kombinaciji, up. Get. 199, i stoga kao istorijsko svedočanstvo ne dolazi u obzir. U Jordanesovim (istočnorimskim) izvorima, koji izveštavaju o upadu Huna, o tome ne piše ništa“.^[1] Teodor Momzen pak dopušta mogućnost da je Jordanes osim Marcelinove hronike koristio još jedno opširnije istorijsko delo, „Anale i spisak konzula“ (Annales consulumque series), koje pominje na kraju svoje „Rimske istorije“ (388):

latinski original:

Hi sunt casus Romanae rei publicae preter instantia cottidiana Bulgarum, Antium et Sclavinorum. Que si quis scire cupit, annales consulumque seriem revolvat sine fastidio repperietque dignam nostri temporis rem publicam tragydiae. Scietque unde orta, quomodo aucta, qualiterve sibi cunctas terras subdiderit et quomodo iterum eas ab ignaris rectoribus amiserit. Quod et nos pro captu ingenii breviter tetigimus, quatenus diligens lector latius ista legendo cognoscat.

srpski prevod:

Ovo su neprilike Rimskog carstva pored svakodnevnog nadiranja Bugara, Anta i Slovena. Ako neko hoće da ih zna, neka bez gnušanja pročita ‘Anale i spisak konzula’ i videće da je carstvo našeg vremena dostojno tragedije. Znaće odaklo je poteklo, kako se širilo, kako je sebi potčinilo sve zemlje i kako ih je s druge strane izgubilo zbog neobazrivih vladara. A mi smo sve to srazmerno našim sposobnostima ukratko izložili da bi se pažljivi čitalac čitanjem upoznao šire s tim stvarima.

Reference uredi

^ Schmidt 1933, str. 268.

Literatura uredi

Andrić, Stanko (2002). „Južna Panonija u doba velike seobe naroda”. Scrinia Slavonica. 2: 117—167.
Enßlin, Wilhelm (1948). „Walamer”. Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. 7. Stuttgart.
Kappelmacher, Alfred (1916). „Iordanis”. Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. IX/2. Stuttgart.
Schmidt, Ludwig (1933). Geschichte der deutschen Stämme bis zum Ausgang der Völkerwanderung: Die Ostgermanen. I. München.

[2] S tim u vezi, nemački istoričar Ludvig Šmid piše u svojoj „Istoriji nemačkih plemena do kraja Seobe naroda“: „Mada po sebi uzev nije neverovatan, ovaj podatak se međutim zasniva samo na jednoj kombinaciji, up. Get. 199, i stoga kao istorijsko svedočanstvo ne dolazi u obzir. U Jordanesovim (istočnorimskim) izvorima, koji izveštavaju o upadu Huna, o tome ne piše ništa“.^[1] Teodor Momzen pak dopušta mogućnost da je Jordanes osim Marcelinove hronike koristio još jedno opširnije istorijsko delo, „Anale i spisak konzula“ (Annales consulumque series), koje pominje na kraju svoje „Rimske istorije“ (388):

latinski original:

Hi sunt casus Romanae rei publicae preter instantia cottidiana Bulgarum, Antium et Sclavinorum. Que si quis scire cupit, annales consulumque seriem revolvat sine fastidio repperietque dignam nostri temporis rem publicam tragydiae. Scietque unde orta, quomodo aucta, qualiterve sibi cunctas terras subdiderit et quomodo iterum eas ab ignaris rectoribus amiserit. Quod et nos pro captu ingenii breviter tetigimus, quatenus diligens lector latius ista legendo cognoscat.

srpski prevod:

Ovo su neprilike Rimskog carstva pored svakodnevnog nadiranja Bugara, Anta i Slovena. Ako neko hoće da ih zna, neka bez gnušanja pročita ‘Anale i spisak konzula’ i videće da je carstvo našeg vremena dostojno tragedije. Znaće odaklo je poteklo, kako se širilo, kako je sebi potčinilo sve zemlje i kako ih je s druge strane izgubilo zbog neobazrivih vladara. A mi smo sve to srazmerno našim sposobnostima ukratko izložili da bi se pažljivi čitalac čitanjem upoznao šire s tim stvarima.

[FOOTNOTESchmidt1933268-1] Schmidt 1933, str. 268.

[a]

[1]