Vasilisk Sibirski

Vasilisk Sibirski (Turinski, rođ. Vasilij Gavrilovič Gavrilov; oko 1740, selo Ivanišči kod Kaljazina - 29. decembar 1824 (10. januar 1825), Turinski manastir Svetog Nikole) - pustinjak Sibira, svetitelj Ruske pravoslavne crkve, kanonizovan 2004. godine.

Vasilisk Sibirski
Lični podaci
Datum rođenja	1740.
Mesto rođenja	selo Ivanišči kod Kaljazina,
Datum smrti	29. decembar 1824 (10. januar 1825)
Mesto smrti	Turinski manastir Svetog Nikole,
Svetovni podaci
Kanonizacija	od strane 2004.
Praznik	29. decembar

Spomen na njega se praznuje 29. decembra i 10. juna (po julijanskom kalendaru) (Sabor sibirskih svetitelja)

Biografija

Rođen u porodici ekonomskih seljaka u Tverskoj guberniji. Rano je ostao bez majke, otac je Vasiliju i tri starija brata doveo maćehu u kuću. Porodica je živela slabo i kao dete Vasilija su poslali da prosi. Mladog Vasilija oduševile su propovedi tverskog episkopa Gavrila (Petrova), koje je slušao u manastiru Troicko Makarijevom manastiru. Vasilisk, koji je bio sklon askezi, iako se oženio, pod izgovorom zarade, radio je u raznim manastirima, a oko 1777. napustio je porodicu i došao u Ostrovsku isposnicu kod učenika Pajsija Veličkovskog, jeromonaha Kleope, koji ga je blagoslovio da živi u skitu.

Vasilije je najpre živeo sa svojim starijim bratom Kozmom, koji je takođe imao sklonost ka asketizmu, a zatim je sa dvojicom pustinjaka Pavlom i Jovanom otišao u Čuvaške šume. Posle njihove smrti, došao je kod starešine Ploščanskog manastira jeromonaha Adrijana (Blinskog), koji je živeo kao pustinjak u Brjanskim šumama. Adrijan je zamonašio Vasilija i dao mu ime Vasilisk. Oko Adrijana je postojala mala zajednica pustinjaka, gde je Vasilisk sreo svog učenika i monaha Zosimu (Verhovskog). Godine 1788. Adrijan se preselio u manastir Konevec, a za njim Vasilisk i Zosima, koji su se naselili tri milje od manastira.

Godine 1799. mentor Vasiliska i Zosime, starac Adrijan, odlučio je da primi monaški postrig u Veliku shimu i zbog toga je iz Koneveckog manastira otišao u moskovski Simonovski manastir. Oprostivši se od svojih učenika, blagoslovi Vasiliska i Zosimu da žive u pustinji u Sibiru, ali ih je više privlačio Atos. Tri puta su pokušavali da odu na Svetu Goru, ali svaki put nisu uspevali u ovom poduhvatu. Prijatelji su otišli ​​u Kijev, gde su, uz dozvolu mitropolita, živeli dva meseca u Kijevopečerskoj lavri, a zatim otišli ​​na Krim i kasnije u Mozdok. Nakon toga odlaze u Taganrog, odakle su se preselili u Astrahan, gde su odlučili da ispune blagoslove starca Adrijana i, kupivši konja, otišli ​​su u Sibir.

U jesen 1800. stigli su do Tobolska, gde je arhiepiskop Varlaam (Petrov) dao Vasilisku i Zosimi dozvolu da se nasele na teritoriji njegove eparhije. Oko godinu dana lutali su po sibirskim oblastima, birajući mesto za buduću pustinju, a 1802. godine su se naselili u šumama Kuznjeckog okruga. U tajgi, četrdeset milja od najbližeg sela, iskopali su zemunicu, dogovorivši se sa jednim od seljaka da im donese hranu. U proleće su odlučili da napuste tajgu, ali su se izgubili i proveli oko dve nedelje u šumi.

Napustivši tajgu, odlučili su da ostanu u okrugu Kuznjeck i izabrali su sebi mesto u blizini reke Srednjaja Tersja, pedeset milja od Kuznjecka. Lokalni seljaci su za njih sagradili dve ćelije, monasi su zasadili povrtnjak i radili ručne radove. Jednom godišnje ih je posećivao sveštenik sa Svetim Darovima. Oko pustinjaka formirala se mala zajednica podvižnika, među kojima je bio i učenik Svetog Vasiliska, pravedni Petar Tomski.

Vasilisk je 1818. godine, na zahtev kuznjecke plemkinje Anisije Kotohove, postao ispovednik monaške zajednice koju je formirala u jednom od sela na reci Tom. Videvši neprijatnost postojanja monaške zajednice u svetu, Vasilisk je 1821. godine poslao Zosima tobolskom arhiepiskopu Amvroziju (Kelembetu) sa molbom za dozvolu da otvori ženski manastir u Turinsku na mestu ukinutog manastira 1764. Dobio je dozvolu, a 1822. godine otvoren je Turinski manastir Svetog Nikole, gde je Vasilisk vršio poslušanje starca do njegove smrti.

Vasilisk se upokojio 29. decembra 1824. godine, a 4. januara 1825. sahranjen je u oltaru Vaznesenske crkve manastira koji je osnovao. Nad grobom je 1913. godine podignuta kapela. Posle revolucije 1917. godine manastir je zatvoren, a njegove zgrade uništene. Mošti Vasiliska su pronađene 2000. godine i nalaze se u Spaskoj crkvi Novo-Tihvinskog manastira u Jekaterinburgu.

11. januara 2004. kanonizovan je za jednog od pomesno poštovanih svetitelja Jekaterinburške eparhije, a 4. oktobra iste godine Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve odobrio je svecrkveno proslavljanje sv. prepodobni starci Zosima i Vasilisk.