Vasilije Mokranjac

Vasilije Mokranjac (Beograd, 11. septembar 1923 — Beograd, 27. maj 1984) bio je srpski kompozitor, profesor kompozicije na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je jedan od najistaknutijih muzičkih stvaralaca u Srbiji u drugoj polovini 20. veka. Mada prvenstveno priznat kao simfoničar, istakao se i na polju klavirske muzike, a komponovao je i znatan broj partitura filmske i primenjene muzike. Dobitnik je značajnih priznanja, među kojima su Nagrada Sterijinog pozorja, Oktobarska nagrada grada Beograda, nagrada Jugoslovenske radio-difuzije, kao i Sedmojulska nagrada za životno delo.

Vasilije Mokranjac
Lični podaci
Datum rođenja	(1923-09-11)11. septembar 1923.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Datum smrti	27. maj 1984.(1984-05-27) (60 god.)
Mesto smrti	Beograd, SFR Jugoslavija

Biografija

Vasilije Mokranjac potiče iz jedne od najčuvenijih srpskih muzičkih loza. Njegov otac, violončelista Jovan Mokranjac, bio je bratanac kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca; majka Jelena, poreklom Čehinja, takođe je svirala violončelo. Vasilije se opredelio za klavir: od 1932. do 1942. godine učio je klavir privatno kod Alekseja Butakova, zatim je studirao isti instrument na beogradskoj Muzičkoj akademiji (danas Fakultet muzičke umetnosti) u klasi Emila Hajeka i diplomirao 1948. godine. Međutim, tokom studija klavira zainteresovao se za kompoziciju, te je upisao i ovaj odsek u klasi Stanojla Rajičića i diplomirao 1951. godine. Po završetku studija u potpunosti se posvetio komponovanju i pedagoškom radu. Od 1948. do 1956. predavao je u muzičkim školama „Josif Marinković“ i „Mokranjac“. Godine 1956. postao je docent na Muzičkoj akademiji; 1965. izabran je za vanrednog, a 1972. za redovnog profesora kompozicije. Od 1962. do 1965. bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1967. godine, a za redovnog člana 1976. – iste godine kada je dobio i Sedmojulsku nagradu za životno delo.

Mokranjac je sebi oduzeo život u 61. godini. Iza njega su ostale supruga Olga i kćerka Aleksandra.

Stil

Stvaralaštvo Vasilija Mokranjca karakteriše naklonost prema instrumentalnoj muzici. U pogledu stilskog opredeljenja, sve etape Mokranjčevog razvojnog puta mogu se svrstati pod okvire neoklasicizma i umerenog modernizma. Rano stvaralaštvo Mokranjca određeno je neoromantizmom prožetim elementima stilizovanog folklora, što je bila posledica studiranja kompozicije u periodu neposredno po završetku Drugog svetskog rata, kada je socrealistička ideologija nametala ovakvo opredeljenje. Osim toga, Mokranjac je studirao u klasi Stanojla Rajičića, profesora konzervativnih nazora, koji je insistirao na tome da se studenti izražavaju u tradicionalnim formama apsolutne muzike. Pored neoromantizma, u Mokranjčevom ranom opusu uočavaju se i elementi objektivističkog neoklasicizma, naročito u delima za manje sastave. Mokranjčev zreli stil, pak, predstavlja sintezu neoekspresionističkih i neoimpresionističkih elemenata.

U Mokranjčevom stvaralaštvu mogu se uočiti tri etape, razdvojene kako promenama u kompozitorovom prosedeu, tako i preovlađujućim interesovanjem za pojedine žanrove i izvođačke medije.

Prva stvaralačka faza (do 1958)

Gotovo sve Mokranjčeve rane kompozicije posvećene su klaviru, sa izuzetkom dela pisanih u cilju zadovoljenja nastavnog programa Muzičke akademije. Mokranjčeva klavirska dela su veoma virtuozna i odaju sigurnu ruku iskusnog pijaniste. Može se reći da je Mokranjac stvorio najznačajniji klavirski opus u srpskoj muzici: skoro sva njegova klavirska dela su objavljena i ušla su u repertoar kako učenika muzičkih škola tako i profesionalnih pijanista.

Najveći broj dela ostvaren je u formi svite ili ciklusa minijatura (izuzetak predstavljaju dve Sonatine iz 1953-54. kao i Sonata Romantica napisana na prvoj godini studija). Od kompozicija nastalih za vreme studija izdvajaju se Tema sa varijacijama (1947) u kojoj je već primetno Mokranjčevo suvereno vladanje klavirskim slogom, Gudački kvartet (1949), kao i diplomski rad Dramatična uvertira (1950).

U klavirskim kompozicijama Etide (1951-52), Dve sonatine (1953-54), Fragmenti (1956) i Šest igara (1950-57) primetno je obogaćivanje neoromantizma elementima džeza i bluza, bartokovskog „barbaro“ stila, te hindemitovskog neoklasicizma; u harmonskom pogledu, prošireno tonalna osnova biva dopunjena bitonalnim odnosno bimodalnim epizodama. U ovim kompozicijama, pojedinačni stavovi/komadi su uglavnom pisani u zaokruženim, tradicionalnim formama (najčešće je u pitanju trodelna pesma) i mogu se izvoditi i van ciklusa. Uprkos tome, Mokranjac je nastojao da i u okviru svite odnosno ciklusa minijatura ostvari koherentnost muzičkog toka, te pojedinačni komadi/stavovi imaju jasno definisane uloge u dramaturgiji čitave kompozicije. Tipična Mokranjčeva klavirska faktura je višeslojna: nju krase skrivene melodije u srednjim glasovima, bogati polifoni prepleti, učestali borduni i pedali koji doprinose statičnosti ili ambivalentnosti harmonije, razuđeni akordi u širokom slogu, itd.

Prvu stvaralačku fazu zaokružuje trostavačni Končertino za klavir, dve harfe i gudače (1958), u kojem Mokranjac prožima neobaroknu osnovu sa elementima stilizovanog folklora.

Druga stvaralačka faza (1958—1972)

Centralni period Mokranjčevog stvaralaštva pretežno je posvećen orkestarskoj muzici. Njime dominiraju tri Simfonije (iz 1961, 1965. i 1967. godine). U Prvoj simfoniji Mokranjac promoviše zvučno jezgro u vidu akorda sastavljenog od prekomerne kvarte i velike septime; ovaj „pramotiv“ javlja se i u drugim njegovim simfonijskim delima. Sve tri simfonije ostvarene su neoekspresionističkim zvučnim pismom, a u Trećoj simfoniji Mokranjac po prvi put koristi dvanaesttonski niz. Međutim, Mokranjac se ne pridržava postulata serijalnog metoda, već dvanaesttonski niz primenjuje kao prolaznu zvučnu ilustraciju. Mada se sve tri simfonije pridržavaju klasičnog četvorostavačnog sonatno-simfonijskog obrasca, korišćenje jedinstvenog motivskog jezgra i postepeno brisanje granica između stavova vodi ka jednostavačnim simfonijama i „poemama“ iz Mokranjčeve poslednje stvaralačke faze.

Naporedo sa simfonijama, Mokranjac piše i kompozicije manjih pretenzija, ostvarene u neoklasičnom izrazu bliskom Stravinskom (Uvertira iz 1962. godine) odnosno Hindemity (Divertimento iz 1967. i Simfonijeta iz 1969. godine; oba dela napisana su za gudački orkestar). U isto vreme nastao je i znatan broj partitura filmske i pozorišne muzike. Zanimljivo je da u ovom razdoblju Mokranjac uopšte nije komponovao klavirsku muziku. Međutim, klavir je sastavni deo Mokranjčevog simfonijskog orkestra, te su mu često poverene značajne partije.

Treća stvaralačka faza (1972—1984)

Od početka sedamdesetih godina 20. veka Mokranjac postepeno transformiše svoj muzički jezik, te ostvaruje sintezu postupaka korišćenih u prethodnim decenijama sa novim, prefinjenim, lirskim zvučnim svetom obojenim elementima impresionizma i nove jednostavnosti.

Sva orkestarska i koncertantna dela iz poslednje stvaralačke faze (Četvrta i Peta simfonija, Lirska poema, Koncertantna muzika i Poema za klavir i orkestar) ostvarena su u jednostavačnoj formi sa odlikama dinamično-dramatskog luka, bez obzira na to da li nose naziv „simfonija“ ili „poema“. U harmonskom pogledu Mokranjac eksperimentiše sa Mesijanovim sistemom modusa sa ograničenim transpozicijama, te npr. U Lirskoj poemi (1975) i Petoj simfoniji (sa podnaslovom Quasi una poema, 1979) koristi Drugi Mesijanov modus. Dvanaesttonski niz, promovisan u Trećoj simfoniji, ponovo se javlja ali ovog puta kao tema koja biva podvrgnuta tradicionalnom motivskom radu (Četvrta simfonija, Koncertantna muzika za klavir i orkestar). Klavir se vratio u prvi plan, posebno u izuzetno uspelim svitama-poemama iz 1973. godine Intime i Odjeci. Pojedinačni stavovi u svitama nastalim u ovom razdoblju ostvareni su u slobodnoj formi i toliko su organski povezani i međuzavisni da se ne mogu izvoditi izdvojeno. Time je žanr klavirske svite ili ciklusa minijatura takođe preosmišljen u žanr jednostavačne poeme.

Svita-poema Intime ostvarena je u vidu velikog gradacionog luka, od početnog neoimpresionističkog preludiranja (obogaćenog citatom kompozicije „Voda zvira“ Josipa Slavenskog), preko smenjivanja laganih i brzih odseka, uz nagle dinamičke kontraste koji kulminiraju u dramatičnom petom stavu, do konačnog smirenja u Kodi. U ovom delu, jednom od najličnijih u Mokranjčevom opusu, kompozitor razotkriva svoj unutrašnji svet – introvertan i meditativan – a zatim i pokazuje njegovu suštinsku neusaglašenost sa spoljnim svetom, koji doživljava kao disonantan i agresivan.

Svita-poema Odjeci, mada realizovana u sličnoj formi kao Intime, otkriva drugačiju dimenziju kompozitorove ličnosti, njegovu potragu za duhovnošću, korenima, iskonom, kao utočištima od spoljašnjih izazova. Delo je inspirisano vizantijskim napevima i crkvenim zvonima; Mokranjac simulira različite elemente religijskog obreda – pojanje, molitvu, horska jektenija – na fonu sveprisutnih „zvona“, koja su u svakom od jedanaest stavova Odjeka dočarana drugačijom klavirskom fakturom. Mokranjac ne pokušava da restaurira crkveni obred, već se priseća njegovih sastavnih delova i pokazuje na koji način oni „odjekuju“ u njegovoj svesti.

Lirska poema (1974), Mokranjčevo najpoznatije orkestarsko delo, po duhu je bliska Intimama i Odjecima. Odvija se kao sled kontrastnih epizoda objedinjenih istim motivskim jezgrom, uskog opsega i sekundnog pokreta, izgrađenim na bazi lestvice sastavljene od naizmeničnih polustepena i celih stepena (poznate pod nazivima modus Rimskog-Korsakova, Skrjabinov modus, Drugi Mesijanov modus, itd). Uočljivi su elementi stilizovanog folklora, kako u pastoralnom zvuku drvenih duvača, tako i u kvazi-vokalnoj heterofoniji melodijskih linija. Pored toga, prisutna je autoreferencijalnost jer Mokranjac citira motiv iz vlastite orkestarske Uvertire, komponovane 1962. godine.

Peta simfonija, sa podnaslovom Quasi una poema (1979), bliska je Lirskoj poemi kako po jednostavačnoj, epizodnoj formi i harmoniji zasnovanoj na Drugom Mesijanovom modusu, tako i po meditativnoj, kontemplativnoj dramaturgiji. U isto vreme, Mokranjac se vraća i svom kvartno-septimnom „pramotivu“ uspostavljenom još u Prvoj simfoniji. U propratnom komentaru za premijeru Pete simfonije citirane su Mokranjčeve reči, podjednako primenljive na sva njegova dela iz završne stvaralačke faze: „Doživljaj svetlog i tamnog u nama i oko nas, pokušaj skoka iz realnog u astralno, povremeno urlanje u tišini, svest da je čovek, po rečima pesnika, od kosmosa udaljen samo svojom kožom, možda je to idejni krug i osnova dramskog zapleta moje Pete simfonije.“

Pedagoški rad

Vasilije Mokranjac je uživao reputaciju profesora širokih pogleda, otvorenog ka novim stremljenjima, koji studentima nije nametao sopstvena umetnička shvatanja. Iz njegove klase potekli su prvi srpski minimalisti (kasnije članovi grupe OPUS 4) Vladimir Tošić, Miroslav Savić, Miodrag Lazarov i Milimir Drašković. Zbog ove grupe studenata, Mokranjac je došao u sukob sa svojim nekadašnjim profesorom Rajičićem, kao i sa drugim profesorima kompozicije (Aleksandar Obradović, Petar Ozgijan, itd.) koji su zagovarali konzervativan pristup nastavi. Mokranjcu je zamerano što brani interese svojih studenata i dopušta slobodno izražavanje estetskih opredeljenja. Pored članova grupe OPUS 4, u klasi Vasilija Mokranjca diplomirali su i Rastislav Kambasković, Vlastimir Trajković, Aleksandar Vujić, Svetlana Maksimović i drugi.

Značajna dela

Simfonijska i koncertantna:

• 1950. Dramatična uvertira
• 1958. Končertino za klavir, dve harfe i gudački orkestar
• 1961. Prva simfonija (in A)
• 1962. Uvertira
• 1965. Druga simfonija (in F)
• 1967. Treća simfonija (in E)
• 1967. Divertimento za gudače
• 1969. Simfonijeta za gudače
• 1969. Koncertna uvertira
• 1972. Četvrta simfonija (in C)
• 1974. Lirska poema
• 1976. Koncertantna muzika za klavir i orkestar
• 1979. Peta simfonija – Quasi una poema
• 1983. Poema za klavir i orkestar

Klavirska:

• 1947. Tema sa varijacijama
• 1951-52. Sedam etida
• 1953-54. Dve sonatine: a-moll, C-dur
• 1956. Fragmenti
• 1950-57. Šest igara
• 1973. Intime
• 1973. Odjeci
• 1975. Pet preludijuma (1984. dodat još jedan Preludijum)

Kamerna:

• 1952. Stara pesma i igra za violinu (ili violončelo) i klavir
• 1965. Platani, svita za 3 flaute, harfu, vibrafon, klavir i čelestu
• 1984. Preludijum za klarinet

Literatura

• Marija Kovač, Simfonijska muzika Vasilija Mokranjca, Beograd, Udruženje kompozitora Srbije, 1984.
• Ivana Medić, Klavirska muzika Vasilija Mokranjca, Beograd, Studentski kulturni centar, 2004.
• Nadežda Mosusova (urednik), Život i delo Vasilija Mokranjca, zbornik sa simpozijuma povodom 20 godina od kompozitorove smrti, Beograd, SOKOJ-MIC, 2005.
• Vlastimir Peričić, Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd, Prosveta, 1969, 325
• Vlastimir Peričić, Druga simfonija Vasilija Mokranjca, Zvuk 69, 1966, 505-512
• Vlastimir Peričić, Vasilije Mokranjac, Pro musica 30-31, 1968
• Vlastimir Peričić, Četvrta simfonija Vasilija Mokranjca, Pro musica 65, 1973, 16-19
• Vlastimir Peričić, Vasilije Mokranjac: Koncertna muzika za klavir i orkestar, Pro musica 92, 1978.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU
• Vasilije Mokranjac na sajtu IMDb (jezik: engleski)