Википедија

Veliki ljiljci

Veliki ljiljci (Megachiroptera) su podred reda slepih miševa, koji su dobili naziv po svom velikom rastu. Veličine su i do 40 cm, a raspon krila može da iznosi i 150 cm.[2] Ovom redu pripada porodica Pteropodidae.

Veliki ljiljci
The image depicts a group of large bats hanging from a tree
Kolonija malih crvenih letećih lisica (Pteropus scapulatus)
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Chiroptera
Natporodica: Pteropodoidea
Porodica: Pteropodidae
Gray, 1821
Potporodice
Distribucija velikih ljiljaka
Sinonimi

Pteropidae (Gray, 1821)[1]
Pteropodina C. L. Bonaparte, 1837[1]

Takođe se se označavaju i kao letipsi, voćni šišmiši ili šišmiši Starog sveta, naročito rodovi Acerodon i Pteropus (leteće lisice). Voćni šišmiši su ograničeni na Stari svet, u tropskim i suptropskim područjima, u rasponu od istočnog Sredozemlja do ijužne Azije, a nema ih na severozapadu Afrike i jugozapadnoj Australiji. U poređenju s bubojednim šišmišma, voćni šišmiši su relativno veliki i, uz neke izuzetke, ne kreću se pomoću eholokacije. Oni su biljojedi, a za pronalaženje hrane, oslanjaju se na osetljiva čula vida i mirisa.[3]

Izgled uredi

Glava je nalik psećoj, imaju dugu njušku. Rep im je ili kratak ili rudimentaran.[2] Za razliku od malih ljiljaka koji se više oslanjaju na eholokaciju, veliki ljiljci se orijentišu pre svega zahvaljujući dobrom vidu. Dnevne su životinje.[4]

Većina voćnih šišmiša su veći od bubojednih šišmiša ili Microchiroptera, ali takođe postoji i veliki broj malih voćnih šišmiša. Predstavnici najmanje vrste su dugi oko 6 cm, a time i manji od nekih Microchiroptera, na primer, mauricijuskog grobarskog šišmiša. Najveći doseže raspon krila od 1,7 m i težinu do 1,6 kg. Većina voćnih šišmiši imaju velike oči, dopuštajući im da se orijentišu vizuelno u sumrak i unutar pećine i šume. Njihov osećaj za miris je odličan. Za razliku ostalih šišmiša, voćni šišmiši ne koriste eholokaciju (uz jedan izuzetak, egipatski voćni šišmiš Rousettus egyptiacus, koji koristi piskav zvuk za navigaciju u pećinama).

Telesna građa svih šišmiša je slična. Letna kožica se zateže produženim drugim do petog prsta doseže do gležnjeva. Međutim, većina ovih šišmiša uopšte nema rep ili je veoma kratak (izuzetak su dugorepi šišmiši roda Notopteris). Repna letna kožica im je u vidu samo uske pruge duž unutrašnje strane zadnjih nogu. Od Microchiroptera (sitni šišmiši) razlikuju se po kandži koja se kod većine letipasa nalazi na vrhu drugog prsta, koju sitni šišmiši nemaju.[5][6][7][8]

Gubitak sposobnosti eholociranja uredi

Letipsi čine jedinu porodicu (Pteropodidae) slepih miševa koja nije sposobna da iz larinksa ispušta zvuke za eholocinanje (na osnovu prema odbijenog zvuka od tvrdog objekta). Eholokacija i let su evoluirali u ranim lozama šišmiša, ali se to kasnije izgubilo u porodici Pteropodidae. Šišmiši u rodu Rousettus su sposobni za primitivnu ehololokaciju klikovima pomoću jezika, a neke vrste su pokazale da stvaraju klikove slične onima eholokating šišmiša pomoću krila.[9][10][11][12]

Eholokacija i let su energetski skupi postupci za šišmiše. Priroda leta i eholokacijski mehanizam šišmiša omogućuje stvaranje eholokacijskih impulsa s minimalnim utroškom energije. Za energetska spajanje ta dva procesa se mislio da dopuštaju da se kod ovih šišmiša razviju energetski skupi postupci leta. Gubitak eholokacije može biti i zbog odvajanja od bežanja i eholokacije letipasa. Povećana prosečna veličina tela u odnosu na ehholocirajuće šišmiše, sugeriše da veća veličina tela ometa let pomoću eholokacije.

Ponašanje uredi

Letipsi su aktivni pretežno u sumrak i noću. U potrazi za hranom prelaze velike udaljenosti, a danju spavaju viseći glavom prema dole. Za razliku od sitnih šišmiša, često se sreću na stablima na izloženim mestima.[13]

Ishrana uredi

Imaju tupe grbice na kutnjacima, hrane se uglavnom plodovima,[2] pa ih na engleskom govornom području nazivaju i „voćnim ljiljcima“ (fruit bats, old world fruit bats).

Stanište uredi

Naseljavaju tropske oblasti Starog sveta.[2]

Razmnožavanje uredi

Čak se i polni odnos se kod letipasa odvija glavom prema dole. Ženke, jednom godišnje, uglavnom kote po jedno mladunče. Skotne se odvajaju od mužjaka u grupe u kojima podižu podmladak. Veliki šišmiši su relativno dugovječni, a dožive i do 30 godina.

Rasprostranjenje uredi

Šišmiši Starog sveta žive u tropskim i suptropskim područjima Afrike (uključujući Madagaskar), južnoj Aziji, Australiji i zapadnoj Okeaniji.

Nema ih u Europi, s izuzetkom egipatskog voćnog šišmiša (Rousettus aegyptiacus) na Kipru, ako se u ovom smislu Kipar može smatrati Evropom.[14][15][16][17][18][19][20][21][22][23][24][25][26]

Ugroženost uredi

Veliki broj vrsta velikih šišmiša se uključuju u ugrožene. Glavni razlog je uništavanje njihovog okoliša, koje nastaje krčenjem šuma. Pored toga, mnoge maloostrvske vrste su endemske, pa su osobito osetljive na smetnje u svom obitavalištu. Neke se smatraju štetočinama jer se hrane voćem s plantaža ili ih love radi mesa. Prema kriterijima Međunarodne unije za zaštitu prirode i prirodnih resursa (IUCN): International Union for Conservation of Nature and Natural Resources, osam vrsta je izumrlo, a još 22 se smatraju ugroženim ili jako ugroženim.

Sistematika uredi

 
Pteropus livingstonii

Naučnici su dugo debatovali da li su sitni šišmiši i veliki šišmiši monofilijske grupe, što znači da li su se razvili od zajedničkih predaka, ili su primer konvergentne evolucije. Danas preteže mišljenje da su monofilijske linije evolucije.

Tradicionalno se letipsi dele na dve potporodice: prave (Pteropodinae) i grupu manjih životinja koje su obeležene dugačkim jezicim i pretežnom išranom nektarom. Nazvani su velikim šišmišima dugog jezika (potporodica Macroglossinae). Novija istraživanja su pokazala, da takva podela nije ispravna.[27] Grupe su prilično proizvoljno svrstane i ne treba ih smatrati opšteprihvaćenim naučnim stavom.

Na primer, tokom 1980-ih i 1990-ih, neki istraživači su predložili (prvenstveno na temelju vizuelne sličnosti) da su Megachiroptera zapravo u većoj meri povezani s primatima nego redom Microchiroptera, s dve grupe šišmiša, dakle, koje su razviile let putem konvergencije. Međutim, nedavni priliv genetičkih studija više potvrđuje dugogodišnju tvrdnju da su svi šišmiši zaista članovi iste grane, Chiropštera. Druge studije su nedavno predložile da neke porodice Microchiroptera (možda i potkovočasti šišmiši, mišorepi šišmiši i lažni vampiri) su pokazale da su evolucijski bliži voćnim šišmišima nego drugim pripadnicima reda Microhiroptera.[28][29]

Sistematske kategotije uredi

Porodica Pteropodidae je podeljena u sedam potporodica, sa 186 ukupnih sačuvanih vrsta, koje zastupa 44-46 rodova.

Занимљивост uredi

Људи их лове због укусног меса.[2]

Референце uredi

  1. ^ а б McKenna, Malcolm C.; Bell, Susan K. (1997). Classification of Mammals Above the Species Level. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11012-9. Приступљено 16. 3. 2015. 
  2. ^ а б в г д Калезић, М. 2000. год. Хордати (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд.
  3. ^ Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. (2003): Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-10-592-6.
  4. ^ Markon E, Monđini M. 2000. Sve životinje sveta. IKP Evro, Beograd.
  5. ^ Mickleburgh H., Racey (2013): Old World Fruit Bats: Introduction. International Union for Conservation of Nature.
  6. ^ Luzynski K. C., Sluzas E. M., Wallen M. M. "Pteropodidae: Old World fruit bats". Animal Diversity Web/University of Michigan.
  7. ^ Smith C. H.: Pteropodidae (Fruit Bats/Flying Foxes)". MAMMFAUN. Western Kentucky University. (includes range map).
  8. ^ Neuweiler G. (2000). The Biology of Bats. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509950-8.
  9. ^ Monson, Clark S.; Banack, Sandra Anne; Cox, Paul Alan (2003). „Conservation Implications of Chamorro Consumption of Flying Foxes as a Possible Cause of Amyotrophic Lateral Sclerosis-Parkinsonism Dementia Complex in Guam”. Conservation Biology. 17 (3): 678—686. S2CID 84948326. doi:10.1046/j.1523-1739.2003.02049.x. .
  10. ^ Pettigrew, J. D.; Jamieson, B. G.; Robson, S. K.; Hall, L. S.; McAnally, K. I.; Cooper, H. M. (1989). „Phylogenetic relations between Microbats, Megabats and Primates (Mammalia: Chiroptera and Primates)”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. B, Biological Sciences. 325 (1229): 489—559. Bibcode:1989RSPTB.325..489P. PMID 2575767. doi:10.1098/rstb.1989.0102. .
  11. ^ Eick, Geeta N.; Jacobs, David S.; Matthee, Conrad A. (2005). „A Nuclear DNA Phylogenetic Perspective on the Evolution of Echolocation and Historical Biogeography of Extant Bats (Chiroptera)”. Molecular Biology and Evolution. 22 (9): 1869—1886. PMID 15930153. doi:10.1093/molbev/msi180. 
  12. ^ Simmons, Nancy B.; Seymour, Kevin L.; Habersetzer, Jörg; Gunnell, Gregg F. (2008). „Primitive Early Eocene bat from Wyoming and the evolution of flight and echolocation”. Nature. 451 (7180): 818—821. Bibcode:2008Natur.451..818S. PMID 18270539. S2CID 4356708. doi:10.1038/nature06549. hdl:2027.42/62816. 
  13. ^ Hadžiselimović R., Maslić E. (1999): Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo, ISBN 9958-21-091-6.
  14. ^ Garbutt N. (2007): Mauritian Tomb Bat. Mammals of Madagascar: A Complete Guide. Yale University Press, ISBN 978-0-300-12550-4.
  15. ^ Nowak R.M. (1999): Walker's Mammals of the World, 6 Ed., ISBN 0-8018-5789-9.
  16. ^ Airas M. (2013): Echolocation in bats (PDF). Laboratory of Acoustics and Audio Signal Processing, São Paulo State University
  17. ^ Springer, Mark S.; Teeling, Emma C.; Madsen, Ole; Stanhope, Michael J.; De Jong, Wilfried W. (2001). „Integrated fossil and molecular data reconstruct bat echolocation”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 98 (11): 6241—6246. Bibcode:2001PNAS...98.6241S. PMC 33452  . PMID 11353869. doi:10.1073/pnas.111551998  . 
  18. ^ Holland, Richard A.; Waters, Dean A.; Rayner, Jeremy M. V. (2004). „Echolocation signal structure in the Megachiropteran bat Rousettus aegyptiacus Geoffroy 1810”. Journal of Experimental Biology. 207 (25): 4361—4369. PMID 15557022. S2CID 2715542. doi:10.1242/jeb.01288. .
  19. ^ Boonman, Arjan; Bumrungsri, Sara; Yovel, Yossi (2014). „Nonecholocating Fruit Bats Produce Biosonar Clicks with Their Wings”. Current Biology. 24 (24): 2962—2967. PMID 25484290. S2CID 17789233. doi:10.1016/j.cub.2014.10.077. .
  20. ^ Ravindran S. (2014): When It Comes to Echolocation, Some Bats Just Wing It. National Geographic.
  21. ^ Speakman, J. R.; Racey, P. A. (1991). „No cost of echolocation for bats in flight”. Nature. 350 (6317): 421—423. Bibcode:1991Natur.350..421S. PMID 2011191. S2CID 4314715. doi:10.1038/350421a0. 
  22. ^ Lancaster, W. C.; Henson Jr, O. W.; Keating, A. W. (1995). „Respiratory muscle activity in relation to vocalization in flying bats”. The Journal of Experimental Biology. 198 (Pt 1): 175—191. PMID 7891034. doi:10.1242/jeb.198.1.175. 
  23. ^ Altringham J.D. (2011): Echolocation and other senses. New York: Oxford University Press.
  24. ^ Hutcheon, James M.; Garland Jr., Theodore (2004). „Are Megabats Big?”. Journal of Mammalian Evolution. 11 (3/4): 257—277. S2CID 11528722. doi:10.1023/B:JOMM.0000047340.25620.89. .
  25. ^ Quammen D. (2007):, October 2007. Deadly Contact, National Geographic, 78–105.
  26. ^ Deadly Marburg virus discovered in fruit bats". msnbc. August 21, 2007.
  27. ^ „O šišmišima, PDF-verzija” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 18. 7. 2004. г. Приступљено 18. 7. 2004. 
  28. ^ Adkins, R. M.; Honeycutt, R. L. (1991). „Molecular phylogeny of the superorder Archonta”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 88 (22): 10317—10321. Bibcode:1991PNAS...8810317A. PMC 52919  . PMID 1658802. doi:10.1073/pnas.88.22.10317  . 
  29. ^ Myers P. (2001): Pteropodidae (On-line), Animal Diversity Web. Accessed December 26, 2006 at http://animaldiversity.ummz.umich.edu/site/accounts/information/Pteropodidae.html.

Spoljašnje veze uredi

 
Vikivrste imaju više informacija o članku Veliki ljiljci.
 
Veliki ljiljci na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_љиљци&oldid=27438220”