Vera Atkins

Vera Mej Atkins (16. jun 1908 − 24. jun 2000) bila je britanska obaveštajna službenica rođena u Rumuniji koja je radila u francuskom Odeljenju Uprave za specijalne operacije (SOE) od 1941. do 1945. tokom Drugog svetskog rata.

Vera Atkins
Vera Atkins
Datum rođenja	16. jun 1908.
Mesto rođenja	Galac, Kraljevina Rumunija
Datum smrti	24. jun 2000.(2000-06-24) (92 god.)
Mesto smrti	Hejstings, Ujedinjeno Kraljevstvo

Na početku rata Atkinsova je bila deo britanskog tima koji je evakuisao poljske dešifrante koda Enigme sa njihovom rekonstruisanom replikom mašina Enigma preko granice u njenu rodnu Rumuniju, odakle su odlazili u Francusku i Britaniju kako bi podučavali zapadne saveznike kriptoanalizama Enigme.

Mladost

Atkinsova je rođena kao Vera Marija Rozenberg u Galacu, u Rumuniji, od Maksa Rozenberga († 1932), oca Nemca-Jevreja, i njegove supruge Britanke-Jevrejke Zefro Hilde, poznate kao Hilda († 1947). Imala je četvoro braće.

Atkinsova je nakratko pohađala Sorbonu u Parizu da bi izučavala savremene jezike i završnu školu u Lozani, gde se predala svojoj strasti prema skijanju, pre nego što je otišla na sekretarski koledž u Londonu. Njen otac, bogati biznismen u delti Dunava, bankrotirao je 1932. i umro godinu dana kasnije. Atkinsova je ostala sa majkom u Rumuniji do emigracije u Britaniju 1937. godine, što je usledilo kao odgovor na preteću političku situaciju u Evropi.

Tokom svoje relativno zlatne mladosti u Rumuniji, gde je živela na velikom imanju koje je njen otac kupio u mestu Krasna (sada u Ukrajini), Atkinsova je uživala u kosmopolitskom društvu u Bukureštu gde se zbližila sa anti-nacističkim nemačkim ambasadorom Fridrihom Vernerom fon der Šulenburgom (pogubljen nakon julske zavere 1944.). Kasnije se Atkinsova sprijateljila sa mladim britanskim pilotom Dikom Keton-Kremerom, koga je upoznala u Egiptu i sa kojim je možda bila na kratko verena. Ubijen je u akciji u bitki na Kritu 23. maja 1941. Atkinsova se nikada nije udavala i živela je u stanu sa majkom dok je radila za SOE i sve do 1947. kada je majka Hilda umrla.

Dok je bila u Rumuniji, Atkinsova je upoznala nekoliko diplomata koji su bili pripadnici britanske obaveštajne službe, od kojih su neki kasnije podržali njen zahtev za britanskim državljanstvom, a kojima je, s obzirom na snažne pro-britanske stavove svoje i svoje porodice, možda pružala informacije. Atkinsova je takođe radila kao prevodilac i predstavnik naftne kompanije.

Prezime „Atkins“ bilo je devojačko prezime njene majke i samo po sebi anglicizirana verzija originalnog „Etkins“, koje je prihvatila kao svoje. Bila je rođaka Rudolfa Vrbe.

Atkinsovu je pre rata regrutovao kanadski špijun Vilijam Stivenson iz Britanske bezbednosne koordinacije. Poslao ju je u misije za utvrđivanje činjenica širom Evrope kako bi Vinstona Čerčila (tada u „političkoj divljini“) opskrbio obaveštajnim podacima o rastućoj pretnji nacističke Nemačke.

Prve misije Drugog svetskog rata

Poljski biro za šifriranje razbio je nemačke Enigma kodove iz 1932. godine, koristeći repliku, čiji su primerak predali svojim britanskim i francuskim saveznicima u leto 1939. Prva misija Atkinsove bila je da se poljski razbijači šifri Gvido Langer, Marjan Rejevski, Jirži Rozicki i Henrik Zigalski izvedu iz zemlje sa svojom replikom Enigma mašine. Bila je član britanske vojne misije (MM-4), zajedno sa Kolinom Gabinsom, koji je u Poljsku stigao predstavljajući se kao civil uz pomoć pilota poljske avio-linije LOT preko Grčke i Rumunije, šest dana pre izbijanja rata.

Misija je uspostavila kontakt sa razbijačima kodova i pobegla sa njima kada je Poljsku septembra 1939. napala Nemačka. Poljaci su odvedeni preko granice u Rumuniju, u to vreme neutralnu zemlju, u kojoj su neki od njih internirani. Atkinsova je organizovala njihovo puštanje i dalje putovanje u zapadnu Evropu kako bi svoje tehnike dešifrovanja preneli Francuzima i Britancima, koji još uvek nisu mogli da dešifruju nemačke poruke.

U proleće 1940. godine, pre ulaska u SOE, Atkinsova je putovala u Niske zemlje da obezbedi novac za mito Abver oficiru, Hansu Filiju, za izdavanje pasoša za rođaka, Frica, da pobegne iz Rumunije. Atkinsova je bila u Holandiji kada su je Nemci napali 10. maja 1940, i, nakon što se sakrila, mogla je da se vrati u Britaniju krajem 1940, uz pomoć belgijske mreže otpora. Atkinsova je ovu epizodu držala u tajnosti celog svog života, a na videlo je izašla tek nakon njene smrti kada je njen biograf, Sara Helm, pronašla neke ožalošćene na Verinoj sahrani.

Vera Atkins je dobrovoljno radila kao upravnik Mera predostrožnosti vazdušnog napada u Čelsiju u periodu pre rada za SOE. Za to vreme živela je u kući Nel Gvin u Sloun aveniji u Čelsiju.

Izvršni direktor za specijalne operacije (SOE)

Iako nije bila britanski državljanin, u februaru 1941. Atkinsova se pridružila francuskom odeljenju SOE kao sekretar. Ubrzo je postavljena za pomoćnicu šefa odseka pukovnika Morisa Bakmastera i postala je faktički obaveštajni oficir. Atkinsova je bila civil do avgusta 1944. godine, kada je dobila službu letačkog oficira u Ženskom pomoćnom vazduhoplovstvu (WAAF). U februaru 1944. naturalizovana je kao britanski podanik. Ona je kasnije imenovana za obaveštajnog oficira F odeljenja.

Primarna uloga Vere Atkins u SOE bila je regrutovanje i raspoređivanje britanskih agenata u okupiranoj Francuskoj. Takođe je bila odgovorna za 37 agentkinja SOE koje su radile kao kuriri i operateri za različite krugove koje je uspostavila SOE. Atkinsova se brinula za "održavanje domaćinstva" vezano za agente, poput provere njihove odeće i papira kako bi bili sigurni da su prikladni za misiju, delujući kao veza SOE sa njihovim porodicama i obezbeđujući im platu. Atkinsova je često pratila agente na aerodrome sa kojih bi polazili za Francusku i vršila poslednje bezbednosne provere.

Atkinsova je uvek prisustvovala dnevnom sastanku šefova odeljenja kojima je predsedavao Bakmaster, i često bi ostajala do kasno u noć u sali da bi čekala dekodirane informacije koje su agenti slali sa terena. Obično bi dolazila u kancelariju u ulici Bejker u odeljenje F oko 10.00. Iako nije bila popularna kod mnogih svojih kolega, Atkinsova je uživala poverenje Bakmastera zbog integriteta, izuzetnog pamćenja i dobrih organizacionih sposobnosti. Obično se oblačila u šivena suknja-odela. Bila je pušač tokom celog života, volela je brend „Senior Servis“.

Potraga za nestalim agentima F sekcije

Nakon oslobođenja Francuske i savezničke pobede u Evropi, Atkinsova je otišla u Francusku, a kasnije, na samo četiri dana, u Nemačku, gde je bila odlučna da otkrije sudbinu pedeset i jednog agenta F sekcije, od 118 koji su nestali na neprijateljskoj teritoriji (od kojih je za 117 trebalo da potvrdi da su umrli u nemačkom zarobljeništvu). Prvobitno je dobila malo podrške i nešto protivljenja u Vladi, ali kako su se otkrivale strahote nacističkih zločina, a popularnost zahteva za suđenjima za ratne zločine rasla, odlučeno je da se pruži zvanična podrška Atkinsovoj potrazi da sazna šta se dogodilo sa britanskim agentima i da se privedu pravdi oni koji su počinili zločine protiv njih.

Krajem 1945. SOE je likvidiran, ali u januaru 1946. Atkinsova, sada finansirana od Tajne obaveštajne službe (M16), stigala je u Nemačku kao novo unapređeni oficir eskadrile u Ženskom pomoćnom vazduhoplovstvu da započne potragu za nestalim agentima, uključujući 14 žena.

Do povratka u Britaniju u oktobru 1946, Atkinsova je tražila nestale agente SOE i druge iz obaveštajne službe, koji su nestali iza neprijateljskih linija, sprovodila ispitivanja nacista osumnjičenih za ratne zločine, uključujući Rudolfa Hesa, bivšeg komandanta logora Aušvic i svedočila je kao svedok optužbe na narednim suđenjima. U novembru 1946, njena komisija je proširena kako bi se mogla vratiti u Nemačku da pomogne tužilaštvu u suđenju Ravensbriku koje je bilo u januaru 1947. Iskoristila je ovu priliku da dovrši potragu za Nur Inajat Kan, za koju je saznala da je umrla u Dahau.

Pored traženja 117 od 118 nestalih agenata sekcije F, Atkinsova je utvrdila i okolnosti smrti svih 14 žena, od kojih je dvanaest stradalo u koncentracionim logorima. Atkinsova je takođe ubedila Ratni ured da se dvanaest žena, tehnički smatranih civilima, koje su pogubljene, ne tretiraju kao umrle u zatvoru, kao što je prvobitno predviđeno, već su evidentirane kao ubijene u akciji.

Njeni napori u potrazi za nestalim ženama značili su ne samo da je svaka sada imala definisano mesto smrti, već je detaljno opisana njihova hrabrost pre i posle zarobljavanja, a takođe je pomogla da se obezbedi da svaka od njih dobije zvanično priznanje britanske vlade, uključujući posthumnu dodelu Džordžovog Krsta Violeti Sabo 1946, i Nur Inajat Kan 1949.

Posle Drugog svetskog rata

Atkinsova je demobilisana 1947, i iako je nominovana za MBE (Member of the Most Excellent Order of the British Empire), nije nagrađena ovim odlikovanjem.

Atkinsova je otišla da radi za UNESKO-v Centralni biro za obrazovne posete i razmene, kao menadžer od 1948, i direktor od 1952. Prevremeno se penzionisala 1961. godine i povukla se u Vinčelsi u Istočnom Saseksu.

Atkinsova je 1950. godine bila savetnik za film Odet, o Odet Sansom (tada suprugom Pitera Čerčila), a 1958. za film Ureži njeno ime s ponosom, zasnovan na istoimenoj biografiji Violete Sabo.

Počasti i odlikovanja

Atkinsova je imenovan za CBE (Commander of the Most Excellent Order of the British Empire) 1997. godine u čast rođendana. Nagrađena je Ratnim krstom 1948. godine, a francuska vlada je 1995. godine odlikovala ordenom Legije časti.

Smrt

Atkinsova je umrla u bolnici u Hejstingsu 24. juna 2000. godine, u 92. godini. Bila je u staračkom domu oporavljajući se od tegoba na koži kada je pala i slomila kuk. Atkinsova je primljena u bolnicu u kojoj je dobila MRSA.

Njena spomen-ploča, koju deli sa bratom Gajem, nalazi se u severnom zidu u dvorištu crkve Svete Senare u Zenoru, Kornvol, gde je njen pepeo bio rasut. Natpis glasi „Vera Mej Atkins, CBE Legija časti, Ratni krst“.

Literatura

• Binney, Marcus (2002). The Women Who Lived for Danger: The Women Agents of SOE (1st izd.). London: Coronet Books. ISBN 978-034081840-4. 
• „A Cold Supper behind Harrods”. BBC Radio 4. 7. 9. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Fatal Femmes”. Secret War. Sezona 1. Epizoda 9. 28. 2. 2012. Military Channel. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Faulder, Liane (10. 2. 2020). „Review: The Invisible, Agents of Ungentlemanly Warfare challenges stereotypes about women and war”. Edmonton Journal. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Foot, Michael R. D. (2008). „Atkins, Vera May”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/74260.  (Subscription or UK public library membership required.)
• Helm, Sarah (maj 2005). A Life in Secrets: The Story of Vera Atkins and the Lost Agents of SOE. London: Little, Brown. ISBN 0-316-72497-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• King, Stella (1989). Jacqueline: Pioneer Heroine of the Resistance. Arms and Armour Press. str. 394, 399. 
• MacNeal, Susan Elia (2017). The Paris Spy. New York: Bantam. str. 297–298. ISBN 978-110196599-3. 
• „Revealed: the secret female army that spied for Britain”. The Independent. 11. 5. 2003. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Stevenson, William (novembar 2006). Spymistress: The Life of Vera Atkins, the Greatest Female Secret Agent of World War II. Arcade Publishing. ISBN 978-1-55970-763-3 — preko Internet Archive. CS1 održavanje: Format datuma (veza)