Vera Kostić

Vera Kostić (Beograd, 14. jul 1925 - Beograd, 27. februar 2011) bila je srpska balerina i koreograf.

Vera Kostić
Vera Kostić
Lični podaci
Puno ime	Vera Kostić
Datum rođenja	(1925-07-14)14. jul 1925.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	27. februar 2011.(2011-02-27) (85 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija

Biografija

Rođena je u Beogradu, u građanskoj porodici koja je volela umetnost, posebno pozorište. Sa četiri godine počela je da uči klasičan balet kod Jelene Poljakove, primabalerine, pedagoga i koreografa Marijinskog teatra, koja je, kao što je poznato, svojim pedagoškim i koreografskim radom izvršila veliki uticaj narazvoj Baleta Narodnog pozorišta i mnoge generacije baletskih igračau Beogradu. Znanje i saveti J. Poljakove, desetogodišnji rad sa njom, bili su od presudne važnosti za Veru Kostić koja je, već sa četrnaest godina, igrala solističke klasične i karakterne uloge na koncertima i u baletskim divertismanima. Vera Kostić je završila Muzičku školu i klasičnu gimnaziju (Treću žensku). Volela je da čita, a naročito da posmatra ljude, sa istančanim osećanjem za uočavanje osobenosti u ponašanju u određenim okolnostima, što je docnije u njenom umetničkom životu doprinelo profilisanju likova i karaktera koje je igrala ili smišljala. Muzičko obrazovanje doprinelo je razvijanju kreativne imaginacije, osetljivosti za ritam, dinamiku i stilske finese njenih koreografija.Vera Kostić je već u najranijem detinjstvu ispoljavala sklonost ka maštanju, izmišljanju, prerušavanju, preoblikovanju. Uz to, koreografisala je, već kao devojčica, za priredbe i koncerte. „Režirajući” prvo za sebe, kod kuće, jedan izmaštani svet, Vera Kostić kao da je želela da se uzdigne nad svakodnevnom realnošću, reprodukujući na veoma originalan način vlastito životno iskustvo.

Igračko stvaralaštvo

Sa petnaest godina postala je član Baleta Narodnog pozorišta. Posle debija u Žizeli (Žizeline drugarice), solâ u Popodne jednog fauna M. Ristića (1943), Fantastičnoj simfoniji i Čarobnom dućanu (1944), Divertismanu (polka sa M. Miškovićem) Georgija Skrigina(1945), Valpurgijskoj noći B. Knjazeva, ubrzo je postala solistkinja, a potom i primabalerina. Odigrala je mnoge glavne i solističke uloge u baletima i operama: Mariju u Bahčisarajskoj fontani R. Zaharova, solo u Silfidama, Estelu u Karnevalu, Devojku u Snu o ruži po Fokinovom baletu Spectre de la rose, Zobeidu u Šeherezadi, Gitanu u Boleru, solo u Balerini i banditima, Biserku i Zvezdu Danicu u Ohridskoj legendi Margarite Froman, Kneginjinu savest u Baladi o jednoj srednjovekovnoj ljubavi Pija i Pine Mlakar, Kopeliju-Svanildu u Kopeliji D. Parlića, Odiliju u Labudovom jezeru N. Kirsanove, Ciganku u Licitarskom srcu D. Parlića, Mačku u Perici i vuku D. Parlića, solo u Simfoniji u c-duru D. Parlića, Ribarevu ženu u Zlatnoj ribici Lj. Vajs, Tijen-Vu u Kineskoj priči D. Parlića, Žozefinu u Kraljici ostrva D.Parlića, Mirtu u Žizeli L. Lavrovskog, Dadilju u Romeu i Juliji d. Parlića i dr. Partneri Vere Kostić bili su najistaknutiji igrači Beogradskog baleta: Miloš Ristić, Slavko Eržen, Dimitrije Parlić, Nikola Taranovski, Milorad Mišković, Dušan Trninić, Branko Marković, Gradimir Hadži-Slavković, Milan Momčilović, Boris Radak, Žarko Prebil i dr. Uloge i sola Vere Kostić u baletskim deonicama opera bile su veoma zapažene: Igračica u Prodanoj nevesti B. Smetane, Polovecka devojka u Poloveckim igrama (scena u Poloveckom logoru u operi Knez Igor A. Borodina); solo u sceni trijumfa u operi Aida Đ. Verdija; Lilit u Valpurgijskoj noći iz opere Faust Š. Gunoa; Karmen u istoimenoj operi Ž. Bizea, Crni labud u operi Ljubav za tri narandže S. Prokofjeva, itd.

Koreografsko stvaralaštvo

Tragalac za nekonvencionalnim izrazima i formama, i njihov tvorac, Vera Kostić je pre svega bila koreograf dramskih baleta. Ili, bolje reći, poznavalac i slikar ljudske drame. Objedinjujući neoklasični baletski izrazsa savremenim igračkim pravcima, nastupajući sa novim temama i originalnim viđenjima, Vera Kostić je – bilo da se radilo o sižeima zasnovanim na umetničkim fikcijama ili na životnim činjenicama, istorijskim događajima, mitu ili predanjima (bajke, legende, folklorno nasleđe) – ekspresivnim igračkim jezikom transponovala unutrašnje emocije likova, a adekvatnim metaforičnim jezikom tragične, često apsurdne situacije. No stilizovani pokreti, metafore i simbolični likovi i situacije nisu bili insipirisani samo životom, već i umetničkim nasleđem (slikama, skulpturama, bareljefima, spomenicima, stećcima, muzičkim i literarnim delima) koji, u odnosu na doba u kojem je stvarala, sežu od najmodernijih, unazad, do arhaičnih arhetipova nesvesnog – mitova, legendi, svetovnih i sveštenih rituala, oralnog i pisanog folklornog bogatstva svetske baštine.

Koreografisala je, već kao devojčica, za priredbe i koncerte. „Režirajući” prvo za sebe, kod kuće, jedan izmaštani svet, Vera Kostić kada je želela da se uzdigne nad svakodnevnom realnošću, reprodukujući na veoma originalan način vlastito životno iskustvo. Stoga je netačan podatak da se kao početak koreografskog rada Kostićeve uzima godina 1959. Ona je i pre toga postavila Sukovu Ljubavna pesma (u Amaterskom kulturnom društvu „Branko Krsmanović”) i druge koncertne numere i divertismane, a od 1959, više od 35 celovečernjih ili kratkih baleta, kako na beogradskim scenama tako i po svim glavnim gradovima nekadašnje Jugoslavije. Dve njene koreografije (Sicilijanosove Bahantkinje, Atina, 1962, i baletske deonice opere Car Saltan, Visbaden, 1960) premijerno su izvedene u inostranstvu. Mnogi baleti Vere Kostić bili su u igračkom i muzičkom pogledu svetske praizvedbe. Pripremivši se, i to veoma studiozno, u koreografskom, muzičkom, tematskom i leksičkom smislu, koreografisala je mnoge opere, osam baleta za beogradsku televiziju, kao i nekoliko izvanrednih kraćih baleta, savremenih po izrazu i režiji, za Malu (zemunsku) scenu Narodnog pozorišta i Dom sindikata u Beogradu. Kao što smo rekli, Kostićeva nije bila improvizator, već veoma pripremljeni koreograf koji je precizno znao šta hoće i koji se trudio da kod igrača podstakne kreativnu imaginaciju. Ansamblu je znala da sugeriše stil, epohu, osobenosti muzičke i libretističke potke, a pre svega viziju sveta iz koje su proisticali izraz i leksika koraka. Već u svojim najranijim baletskim i operskim koreografijama, V. Kostić je značila otvaranje ka modernitetu i savremenosti izraza, kako u tematskom i stilskom tako i u mizanscenskom pogledu, za šta primer pružaju baletske deonice u operama Hovanščina, Simonida, Car Saltan, Izoldina smrt (fragment iz Tanhojzera, Nibelunški prsten), Aida i drugim. Skidajući uporno i pronicljivo, sa onoga što je dotad bilo površno viđeno i banalizovano, suvišne slojeve nanete vremenom i ljudskom nehajnošću, otkrivala nam je, malo-pomalo, obrise svoje izvanredne freske, pod kojom se naslućivala neka prethodna freska, a ispod ove ostaci davnih poteza opet neke prethodne, sve u težnji da na videlo iznese ono što je najdublje, najsuštastvenije u umetničkom izrazu. Ukazivao se ogroman rad, višeslojan, raskošnih boja i neobičnih formi i rešenja, tehnikâ koje su proisticale iz vlastitog vremena, kombinujući staro i novo. Bio je to rad ponekad revolucionarno nov, a nedovoljno zapažen, i u trenucima najvećih kreativnih dostignuća i najviših uzleta mašte originalan do svevremenosti.

Priznanja i nagrade

Za svoj rad dobila je mnoga priznanja i nagrade:

Omladinsku nagradu (1947) za Adađo u baletu Začarana lepotica, Sedmojulsku nagradu (1951) za ulogu Lilit (u Faustu). Za četiri baleta u izvođenju Makedonskog narodnog teatra, Četiri viđenja na muziku Lj. Branđolice, T. Zografskog, T. Proševa i B. Ivanovskog, dobila je Nagradu kritike (1972, Ljubljana, Jugoslovenski baletski bijenale). Za balet Ptico ne sklapaj svoja krila E. Josifa (praizvedba, 1970) dobila je nagradu Beogradskih muzičkih svečanosti; za balet Darinkin dar Z. Hristića, prvobitno izveden na smotri Mermer i zvuci u Aranđelovcu, dobila je 1974. nagradu Narodnog pozorišta za najbolju predstavu u sezoni. Za muzički kolaž Pomračenja dobila je Zlatnu kolajnu 12. festivala monodrame i pantomime (scena u Zemunu) i Nagradu publike na 28. BITEF-u, kao i nagradu SIZ kulture grada Beograda 1984, za isto; zajedno sa Dušanom Trninićem dobila je Nagradu „Dimitrije Parlić” (2000) i Nagradu za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije. Za životno delo Vera Kostić odlikovana je i Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom.