Vestalke

Vestalke (lat. Vestales), sveštenice boginje Veste, zadužene da čuvaju večnu vatru (ignis inextinctus) koja simboliše postojanost i trajnost rimske države.

Vestalka

Bile su organizovane u posebnu kolegiju sastavljenu prvobitno od četiri, a kasnije od šest sveštenica, po dve za svako od tri Rimska plemena (Tities, Ramnes, Luceres). Na njihovom čelu se nalazila najstarija sveštenica (virgo vestalis maxima), a o ritualnom delovanju same kolegije starao se pontifex maximus. Ustanovljavanje ovog kulta tradicija vezuje se za najstarija vremena, pa se među prvim vestalkama spominje Romulova majka Rea Silvija (Rhea Silvia), a formiranje samog svešteničkog reda pripisuje se kralju Numi Pumpiliju, zaslužnom za nastanak i drugih religijskih ustanova u Rimu.

Nastanak kulta

Pošto se u primitivnim zajednicama do vatre dolazilo veoma teško, bilo je neophodno da se na jednom mestu obezbedi plamen koji bi stalno goreo. Prirodno je da ta obaveza prvobitno pripada porodičnom starešini, ali je teret neposrednog izvršenja padao na najmlađe članove, i to prvenstveno na njegove ćerke. To je logična posledica organizacije patrijahalnih zajednica u kojima su muški članovi uglavnom odsutni iz kuće (radeći na polju, zauzeti ratovanjem), gde je žena prezauzeta kućnim poslovima, a robovima, ako ih je uopšte bilo, nije se smela poveriti tako značajna sakralna obaveza. Ona je kao posebna počast dopala onim članovima porodice koji svojom čistotom i čednošću to jedino zaslužuju, devojčicama pre sticanja njihovog punoletstva. Ognjište (focus) tako postaje simbol same kuće, a večna vatra zalog trajnosti porodične zajednice.

Bila je to svetinja koja se morala održavati ne samo zbog praktične koristi, već radi očuvanja kontinuiteta same porodice. Svaki njen član je gašenje ognjišta smatrao najvećom nesrećom, osim kada je to namerno činjeno jednom godišnje (1. marta) i ponovo ritualno paljeno. Kult ognjišta je negovan u svakoj kući, a starešina porodice je bio neka vrsta sveštenika boginje koja je oličavala taj večni plamen.

Formiranjem najstarije rimske comunitas, uveden je uz privatni kult Veste, koji je i dalje poštovan u svakom domaćinstvu pojedinačno, i javni kult Veste, koji je bio u ingerenciji kralja (rex). O zajedničkom ognjištu i večnoj vatri svih Rimljana starale su se sveštenice koje su predstavljale institucionalizovani surogat kraljevih kćeri, i čije je svetilište otuda bilo na samom Forumu, u neposrednoj blizini mesta gde je stolovao sam kralj (Regia). One su birane među devojčicama patricijskog porekla, uzrasta od šest do deset godina, prvobitno od strane kralja a kasnije prvosveštenika (pontifex maximus). Uslov je da su im oba roditelja živa (patrimae et matrimae), da su rođene u braku sklopljenom u strogo propisanoj svečanoj formi (confarreatio) i da nisu imale bilo kakvu govornu manu, niti neki drugi fizički nedostatak. Vestalkini roditelji nikada nisu smeli biti u ropstvu, pa ni privremeno, nisu se smeli ponašati nečasno prema neprijatelju, morali su imati zemljišni posed na Apeninskom poluostrvu.

Kasnije je prvosveštenik odabirao prvo dvadeset kandidatkinja, a od njih je konačan izbor obavljan putem kocke kako bi se izbegla svaka pristrasnost (prednost su ipak imale devojčice čija je sestra već vestalka, ili ćerke visokih sveštenika). Devojčice su potom napuštale porodicu i živele u kući Vestalki (Atrium Vestae) narednih trideset godina: prvih deset učeći se tajnim veštinama, sledećih deset izvršavajući svoje obaveze, a poslednjih deset podučavajući podmladak. Posle tridesetogodišnjeg službovanja bilo im je dopušteno da se oslobode zaveta čednosti, napuste kolegiju, pa čak i da se udaju. One su se ipak najčešće odlučivale da ostanu verne dotadašnjem načinu života. Napuštanje kolegije smatralo se i lošim znamenjem, koje ne donosi dobro ni samoj vestalki, a ni rimskoj državi.

Najstarija među njima nazivala se virgo vestalis maxima i ona se starala o urednom izvršavanju religijskih dužnosti i određivala raspored obaveza koje su vestalke obavljale i danju i noću. Zabeleženo je da su dve vestalke iz vremena Avgusta služile 57 godina — Occia, odnosno 64 godine — Iunia Torquata.

Izgled

Prilikom davanja zaveta čednosti, vestalka je morala da odseče svoju kosu i da je pričvrsti na sveto lotosovo drvo kao dar boginji, a kada joj ponovo izraste, trebalo je da poveže šest pletenica sa vunenim trakama od crne i crvene vune. Vestalke su bile odevene u ogrtač od svetlobele vune, poput odeće koju su nosile mlade pred venčanje. Kada su učestvovale u žrtvovanjima, prebacivale su beli veo preko glave (suffibulum) i nosile kapuljaču obrubljenu crvenom trakom, pričvršćenu kopčom ispod grudi.

Ne samo skromnom odećom, već i svojim ponašanjem, one su morale poštovati stroga pravila čednosti i smernosti. Jednja od njih je zbog toga (425. p. n. e.) skoro izgubila život:

„ „Vestalka Postumija je bila optužena da je prekršila zavet čednosti, a kada joj krivica za taj zločin nije dokazana, nije uspela da potpuno odagna sumnju, budući da je stalno isticala svoju lepotu i bila slobodnijeg ponašanja nego što to priliči devici. Kada je bila oslobođena, vrhovni sveštenik joj je, izražavajući mišljenje kolegije pontifika, naredio da ubuduće bude uzdržanija u svom ponašanju i da više neguje pobožnost nego lepotu“ (Liv. 4,44,11). ”

Moguće je da se ovde radilo i o političkom obračunu sa gensom Postumija, jer je njen brat Postumije takođe bio predmet teških optužbi.

Pravni položaj

Vestalke nisu ostajale pod očinskom vlašću (patria potestas), niti im je dodeljivan tutor (tutela mulierum), već su pravno bile potpuno emancipovane. One su sa svojom porodicom sasvim prekidale agnatsku vezu, pa čak i po isteku tridesetogodišnjeg perioda službovanja u kolegiji ostajale su da žive po svom pravu (sui iuris). O postojanju mogućnosti da sastavljaju testament za života svog oca i zaključuju druge poslove bez tutora, govori već jedan od kraljevskih zakona (leges regiae) koji se prepisuje Numi Pompiliju, kao i posebna odredba Zakona XII tablica (tab. V,1). Poput Jupiterovog sveštenika (flamen Dialis), i vestalke su mogle da svedoče bez zakletve, a svako ko bi ih povredio bio je najstrožije kažnjen.

Ipak, život vestalki je bio pod svakodnevnom kontrolom vrhovnog pontifeksa i on je posedovao ovlašćenja nad njima koja su bila bliska onima koje je pater familias imao prema članovima svoje porodice. On ih je zbog nedoličnog ponašanja i raznih prekršaja mogao kažnjavati, pa čak izricati i smrtnu kaznu. Položaj vestalke je, međutim bio bliži onome koji je imala žena starešine porodice (mater familias), nego statusu ćerke (filiae familias). Ako se zna da je prvosveštenik nasledio poziciju koju je ranije imao rex, onda je vestalka, pogotovo najstarija (virgo vestalis maxima), imala položaj sličan kraljevoj supruzi (regina).

Vestalke su se morale strogo držati zaveta devičanstva, a prestupnica je surovo kažnjavana, tako što bi bila živa zazidana u prostoriji pod zemljom (jer krv vestalki ne sme biti prolivena), dok je muškarac koji je obeščastio bio javno bičevan do smrti. Ocenu o krivici vestalke donosila je kolegija pontifika (pontifices) koja je zasedala u Regiji (Regia), ali se time ni u kom slučaju nije umanjivala dominantna pozicija pontifeksa, jer je krajnji arbitar ipak bio on. Mišljenje kolegije je bilo više savetodavnog karaktera, jer je konačnu odluku o krivici i kažnjavanju vestalke donosio pontifeks, koji se sam starao i o njenom izvršenju.

Posle izricanja presude sledila je ceremonija lišavanja spoljnjih obležja njenog zvanja (vittes), a potom je prenošena Forumom u pokrivenoj nosiljci, odevena kao da je mrtva, u pratnji svoje porodice koja je oplakivala. Ceremonija, poput pogrebne (pompa funebris), nastavljala se na mestu zvanom „Polje okaljano zločinom“ (Campus sceleratus), koje se nalazilo unutar gradskih zidina, u blizini Kolinske kapije, gde su obično sahranjivani teški prestupnici. Na tom mestu je prethodno pripremljena omanja podzemna prostorija sa ležajem, stočićem, lampom i nešto hrane. Prvosveštenik je podignutih ruku ka nebu izgovarao molitvu, otvarao nosiljku i dovodio osuđenicu do otvora u podzemnu prostoriju, u koju se moglo sići jedino merdevinama. Njegovi pomoćnici su je odvodili do unutrašnjosti buduće grobnice i tu ostavljali, a za sobom su po izlasku izvlačili merdevine i zatrpavali otvor. Teren je potom morao biti potpuno izravnan, a mesto sahranjivanja je ostalo bez ikakvih oznaka. Time je osuđenica predavana večnom zaboravu, a njeni najbliži nisu više imali gde da joj daju pomen.

Ukoliko bi se ugasila sveta vatra, ona se nije mogla obnoviti sa nekog drugog ognjišta. Vestalku je tada prvosveštenik imao pravo da išiba i primora da obnovi vatru trenjem dva komada drveta uzetih sa arbor felix (posebne vrste drveta sa koga su plodovi prinošeni bogovima) i da plamen prinese na bronzanom rešetu do ognjišta u hramu. U ostale dužnosti vestalki spadalo je periodično prinošenje darova boginji Vesti, svakodnevno škropljenje njenog oltara vodom sa izvora nimfe Egerije (fons Egeriae), asistiranje prilikom osvećivanja hramova i učestvovanje u javnim ceremonijama.

One su pripremale posebnu supstancu, mešavinu istucanog pira (vrste žitarica) i krupno mlevene soli (muries), koja se zvala mola salsa a koja je prosipana po glavi životinje određene za žrtvovanje (otuda: immolare = žrtvovati).

Vestalke su uživale veliki ugled, pa su im pripadale i određene privilegije. Jedna od najvažnijih je pravo intercesije (intercessio), koje je omogućavalo vestalkama da ponište odluke magistrata. Tako su osuđenika na smrt mogle spasti od izvršenja kazne ukoliko bi ga srele prilikom odvođenja na pogubljenje. Kada su prolazile gradom čak je i konzul morao da stane i prepusti im prvenstvo prolaza, a njegovi liktori su u znak počasti obarali snopove (fastes) prema tlu. Njima je jedino bilo dozvoljeno da se kočijama kreću po Forumu.

Zbog izuzetnog poverenja koje su uživale, vestalkama su poveravani na čuvanje pravni dokumenti od posebnog značaja. Tako je Julije Cezar neposredno pred svoju smrt (44. p. n. e.) ovde deponovao svoj testament, a posle Avgusta to je postala uobičajena praksa njegovih naslednika. Prema Svetoniju, Avgust je vestalkama uz svoj testament poverio na čuvanje još tri zapečaćena svitka, koji su posle njegove smrti javno pročitani: uputstvo o načinu njegove sahrane, opis onoga što je učinio za korist države (Res gestae divi Augusti), a u poslednjem dokumentu pregled brojčanog stanja vojnika pod oružjem i finansijski izveštaj o stanju državne i carske blagajne (Suet. Aug. 101,4).

Vestalke su u društvenom i političkom životu Rima često imale značajnu ulogu. Kada je u vreme Suline diktature mladom Juliju Cezaru pretila smrtna opasnost zbog srodstva sa Marijem, vestalke su mu spasle život; kada je Mesalinu zbog nedoličnog ponašanja njen muž car Klaudije osudio na smrt, sveštenice su se zauzele kod imperatora da je pomiluje; kada je tokom građanskog rata 69. godine car Vitelije želeo da pregovara sa Vespazijanovim generalima, on je svoju pismenu poruku poverio vestalkama; kada je 193. godine Septimije Sever započeo vojni udar, u delegaciji poslatoj iz Rima da sa njim pregovara, uz senatore bile su uključene i vestalke.

Koliki je bio ugled ovih sveštenica pokazuje i legenda po kojoj je čak i nastanak Rima bio vezan za sudbinu jedne od njih. To je bila Rea Silvija (Rhea Silvia), kći Numitora, latinskog kralja iz Alba Longe, koga je sa prestola prognao njegov brat Amulije i naredio da se poubijaju svi Numitorovi sinovi, a Reu Sliviju je primorao da postane vestalka i da se obaveže na zavet čednosti, kako ne bi za sobom ostavila potomstvo. Međutim, prema predanju, kada je došao red na nju da ode po vodu u sveti gaj posvećen bogu Marsu (fons Egeria), on ju je obljubio i ona je rodila blizance Romula i Rema. Gnevni Amulije je nesrećnu vestalku zbog prekršenog zaveta bacio u Tibar, ali ju je bog te reke spasao i uzeo za ženu. Dakle, osnivač grada i mitološki praotac svih Rimljana je sin boga rata i sveštenice device, zaštitnice svete vatre i domaćeg ognjišta.

Učešće vestalki u javnom životu Rima je bilo pogotovo značajno u sferi religije, gde su pojedine ceremonije bile nezamislive bez njih, dok su se u drugima samo pridruživale ostalim sveštenicima (pontifices). Obim i vrsta njihovih delatnosti su se vremenom menjali, ali se u izvorima za neke od njih mogu naći potvrde da su bile vezane za specifične dane u godini i za tačno određene svetkovine:

• 30. januara — vestalke i vrhovni sveštenik su na ovaj dan svake godine prinosili žrtvu (sacrificium anniversarium) pred Avgustovim Oltarom mira (Ara Pacis Augustae), podignutim 9. g. n.e. na Marsovom polju u čast njegovih pobeda u Španiji i Galiji. Spomenik je ukrašen nizom reljefa, koji na jednoj od strana prikazuje sam čin prinošenja žrtve (suovetaurilia), kojim se ostvarivalo ritualno očišćenje (lustratio), kao i predstavu samih vestalki i prvosveštenika uključenih u tu ceremoniju.
• 13. februar — vestalke su učestvovale u devetodnevnom obeležavanju dana mrtvih (do 21. februara), koje započinje na grobu rimske heroine Tarpeje (Tarpeia), obuhvata praznik Parentalia (pomen preminulim članovima porodice) i Feralia (sećanje na sve umrle).
• 15. februar — započinje praznik Lupercalia, tokom kojih vestalke prvi put u godini dele mola salsa, posebnu supstancu koju su samo one mogle da priprave.
• 1. mart — dan kada je započinjala rimska nova godina i kada su vestalke gasile svetu vatru u svom hramu i svečano je opet palile, trenjem dva komadića drveta.
• 6. mart — obeležavale su godišnjicu izbora Avgusta za vrhovnog prvosveštenika (12. g. n.e.).
• 15. april — na dan Fordicidia je na Kapitolu, u prisustvu prvosveštenice vestalke (virgo vestalis maxima), svaka od kurija žrtvovala steonu kravu (fordae boves) u čast boginje plodnosti Telus (Tellus), a potom su se ostale vestalke uključivale u pojedinačne svetkovine po kurijama.
• 21. april — dan koji se smatrao dies natalis, rođendanom Rima, i tada se slavio praznik Palilia (ili Parilia) koju su čobani posvećivali drevnom božanstvu Pales. Tom prilikom je korišćen pepeo steone krave žrtvovane povodom Fordicidia (15. april), koji su čuvale vestalke u svom hramu, i zgrušana krv konja koji je žrtvovan još u prethodnoj godini (15. oktobra) na Marsovom polju, tzv. „oktobarski konj“ (Equus October).
• 15. мај — весталке учествују у ритуалном бацању сламнатих лутака у Тибар са најстаријег моста у Риму (Pons Sublicus), čime se želelo postići očišćenje od grehova koje je rimski narod počinio. Pretpostavlja se da su lutke simbolizovale drevni običaj iz vremena kada su prinošene ljudske žrtve bogovima (v. capitibus obvolutis).
• 9—15. јун — период у коме весталке славе свој највећи празник, Vestalia. Tada one po drugi put u godini pripremaju mola salsa.
• 21. август — поводом Consualia, svetkovine u čast boga žitnih ambara Konsusa, otvara se njegov podzemni žrtvenik na Marsovom polju i pred njim vestalke i Kvirinov sveštenik (flamen Quirinalis) prinose žrtvu. Tokom ostalog dela godine, žrtvenik se otkrivao samo još 15. decembra.
• 25. avgust — pontifex maximus i vestalke su prinosile žrtvu na oltar boginje Ops Consiva, koji se nalazio u omanjem prostoru (sacrarium) unutar „kraljevske kuće“ (Regia), smeštene na Forumu.
• 13. septembar — vestalke po treći put pripremaju i dele mola salsa.
• 12. октобар — заједно са понтифицима (pontifices), vestalke prinose godišnju žrtvu (sacrificium aniversarium) posvećenu podizanju Ara Fortunae Reducis, oltara u čast Avgustovog srećnog povratka iz Sirije (19. p. n. e.), zbog čega se ovaj dan naziva još i Augustalia.
• 4. decembar — vestalke učestvuju u tajanstvenim noćnim svetkovinama posvećenim boginji zemlje i plodnosti Bona dea, čije je poštovanje preuzeto od Grka početkom III veka p. n. e. Boginju su slavile rimske matrone u kući nekog od najviših magistrata (konzul, pretor), a muškarcima je pristup bio najstrožije zabranjen.

Brojne druge religijske aktivnosti su takođe bile nezamislive bez njihovog prisustva: molitve u slučaju velikih nesreća ili prirodnih katastrofa, molitve za okajavanje grehova ili povodom događaja od posebnog značaja, poput ustanovljavanja novog božanstva, pogreba ugledne ličnosti, nečije inauguracije i sl. Izvori potvrđuju učešće vestalki i u nekim drugim oficijelnim događanjima, ali na osnovu sačuvanih podataka nije moguće utvrditi njihov pravi karakter niti vreme održavanja. Tako je na primer, zabeleženo da su se vestalke određenog dana u godini obraćale „kralju-svešteniku“ (rex sacrorum) pitanjem:

„ Da li bdiješ (nad nama)?, ”

a on je potvrdno odgovarao (Virgines vestae certa die ibant ad regem sacrorum et dicebant: Vigilasne rex? Vigila!). Ostaje nejasno kojeg „određenog dana“ (certa dies) su preduzimane ove aktivnosti i koji je bio njihov pravi smisao.

U doba Carstva vestalke su dobile još jedno svetilište koje je Avgust podigao na Palatinu, mada je forumski hram i dalje zadržavao svoj ugled. Do njega su odlazili i sami carevi po savet, poput Nerona kada se pripremao da otputuje u istočne provincije. Prvo se uputio na Kapitol, gde se obratio Jupiteru za savet, a potom i do vestalki:

„ Kada je stupio u Vestin hram, iznenada obuze njegove udove drhtavica: možda ga je strah obrvao pred obličjem boginje, ili se setio svojih zločina koji mu nisu davali ni trenutka mira, te on odusta od puta. Pravdao je to time kako su njegove brige male u poređenju s ljubavlju prema otadžbini, i jer je video tužne oči svojih sugrađana, čuo kako se krišom žale što se on sprema da krene na tako dalek put, kako im teško padaju njegova odsustvovanja: navikli su da ih njegov lik snaži u teškim momentima koji mogu doći. I kao što su u privatnom životu na prvom mestu najbliži i najdraži, tako je i u javnom životu rimski narod imao najviše prava na svoga cara, a car koji želi da sačuva narod za sebe mora se pokoravati njegovim željama (Ann. 15,36). ”

Pominjanje boginje statue navodi na zaključak da je car bio u palatinskom svetilištu vestalki, a ne u onom koje upravo on obnovio na Forumu posle velikog požara (v. Aedes Vestae).

U carskom periodu vestalke su mogle prisustvovati i javnim svečanostima svetovnog karaktera, uključujući čak i gladijatorske igre. U Koloseumu su im pripadala počasna mesta u prvim redovima, zajedno sa senatorima i uglednim matronama iz carske porodice. Imale su privilegiju da same putuju i da pri tom imaju zvaničnu pratnju. Vestalke su vremenom oslobađane i od obaveze da sve poslove same obavljaju, već su za to mogle angažovati tzv. državne robove (servi publici).

Već u doba republike ovo svešteničko zvanje je postalo dostupno plebejcima, a od vremena Avgusta su vestalke mogle biti i ćerke oslobođenika. To pokazuje da su se Rimljani sve teže odlučivali da svoju decu opredele za to zvanje. Zabeleženo je da je početkom Carstva jednoj devojci dato dva miliona sestercija jer je postala vestalka, a pola od te sume je dato onim kandidatkinjama koje nisu ni mogle biti izabrane. Država je ovim privilegijama, kao i velikim novčanim subvencijama, privlačila nove vestalke, ali je to zvanje umnogome izgubilo prvobitni značaj i ulogu. Ono se vremenom do te mere izopačilo da su pripadnice carske porodice smatrale najvećom počašću da pristupe redu vestalki, mada su bile u braku i u poodmaklim godinama. Šta više, kada su ove carice i princeze posle smrti proglašavane za božanstva, o njihovom kultu su se morale starati upravo vestalke. Početkom trećeg veka, car Elagabal se i sam oženio vestalkom Akvilijom Severom, ubrzo se razveo, i potom opet s njom oženio. Ovaj bizarni vladar sirijskog porekla, to je učinio jer je poželeo da u Rim uvede kult boga Sunca, čije je oličenje bio on sam (otuda i njegovo ime Heliogabalus). Brakom sa rimskom vestalkom trebalo je da potvrdi sakralnost svoje ličnosti, a kada je na Palatinu podigao hram posvećen novom bogu (odnosno sebi), naredio je da se večni oganj i najsvetije rimske relikvije tamo premeste (penates, Palladium). Vestalke su ga, navodno, obmanule tako što su mu predale škrinju koja je bila prazna, ali se niko nije usudio da ih otvori jer je bi oslepeo svako ko to učini (Hist. August. Elagab. 6,8ss). Prema rimskoj tradiciji, sveštenice su vekovima upravo na taj način štitile od lopova ove drevne simbole večnosti Rima, i zato su u Vestinom hramu uvek imale dve škrinje, jednu pravu i jednu lažnu (Plut. Camill. 20). Kult boginje Veste je preživeo i Konstantinov edikt (313. g.) o izjednačavanju vera, ali kada je Teodosije (394. g.) zatvorio Vestin hram, okončana je i neobično duga istorija ovog svešteničkog reda.

Služba

Vestalke je birao vrhovni sveštenik (Pontifex Maximus) još dok bi bile devojčice od šest do deset godina. Pretpostavlja se da su najpre to bile članice kraljevske porodice. Kasnije se zahtevalo da to budu kćeri slobodnih građana, da imaju oba živa roditelja, a da nemaju nikakve fizičke ili mentalne nedostatke. U početku ih je bilo dve, potom četiri, a onda i šest. U prvo vreme je njihova služba trajala pet, a kasnije 30 godina i za sve to vreme nisu smele da izgube nevinost, jer u suprotnom bi bile kažnjene tako što bi ih žive zakopali u blizini Kvirinalskih vrata na Polju okaljanom zločinom (Campus Sceleratus). Međutim, nakon službe imale bi pravo na udaju.

Prvih deset godina bi bile pripremane za službu i obučavale bi ih starije vestalke, koje su već službovale treću deceniju. Drugih deset godina bi se starale o kultu. Službu su obavljale ćuteći. Glavni zadatak im je bio održavanje večite vatre, jer su smatrane domaćicama državnog ognjišta. Ukoliko bi se vatra ugasila greškom vestalke, bila bi kažnjena šibanjem. Takođe, donosile bi vodu sa izvora Kamene u glinenim posudama, koja se koristila u obredima. Na čelu vestalki je bila Velika vestalka (Virgo Vestalis Maxima), a živele su u Vestinom atrijumu na Forumu.

Privilegije

Vestalke su uživale velika prava. Osim što su imale počasna mesta na svim javnim igrama, svedočile su bez zakletve i mogle su da oslobode osuđenika na smrt. Međutim, ukoliko bi neko uvredio vestalku, bio bi osuđen na smrt.

Izgled

Kosu su češljale na poseban način i nosile su belu odeću, a prilikom žrtvovanja su pokrivale glavu belim velom (suffibulum).

У уметности

У ликовној уметности приказивано је само пет весталки, јер је шеста увек била поред државног огњишта.